Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Tri opaske o dva zakona koji su u ovoj jedinstvenoj, odnosno objedinjenoj raspravi. Prva opaska, jedan zakon koji menjamo, Zakon o poljoprivrednom zemljištu, koncentrisan je na to da svo poljoprivredno zemljište nekome damo u zakup ili prodamo. Drugi zakon, Zakon o zaštiti zemljišta propisuje šta se ne sme raditi sa zemljom. Ta dva zakona, ne da ne mogu na istoj sednici, nego ta dva zakona neće moći u realnosti.
U ovoj prvoj opasci, ukratko o tome, o čemu se u stvari radi kada je u pitanju izdavanje u zakup do 30 godina. Izdavanje u zakup do 30 godina ovde ima argumentaciju, doći će investitor i zato što će doći investitor neće više biti moguće da bude tajkuna. Pa, ko će da bude taj investitor? Gradska sirotinja, tri seljaka. Takva vrsta zabluda je nedopustiva pri argumentaciji, ali ja razumem potpuno.
Dakle, dolazi investitor i hoće neposrednom pogodbom 30% jednog atara, 4.000 hektara, 6.000 hektara, 2.000, kako koja opština i kako koji atar u Vojvodini, jer ovo je zakon o poljoprivrednom zemljištu u Vojvodini i to je ogroman problem i za ovo ministarstvo i za ovu ministarku poljoprivrede i za sve druge, pošto mi moramo da imamo, a ne možemo dve agrarne politike. Dakle, ovo je zakon koji se odnosi na zemljište u Vojvodini.
I, dolazi siroma čovek koji hoće da uzme u zakup četiri, pet ili 6.000 hektara. On to dobija tako što ima investicioni plan, biznis plan. Šta radi on sa zemljom, šta se investira na 6.000 hektara? Da li vi stvarno mislite da mi imamo obavezu da zaista progutamo sve vrste potpuno nerealnih obrazloženja? Šest hiljada hektara, šta da radi? Hoće kukuruz da sadi, detelinu, šta će da radi? Nešto će da gradi? Kako će da gradi, ako zemljište nije za gradnju, ako mu Zakon o zaštiti zemljišta ne dozvoljava gradnju? Neće graditi kad dođe Zakon o zaštiti zemljišta, nego za ove dve godine dok se ne završe planovi zaštite zemljišta.
Jel mi stvarno mislimo da je sve super ako ne razložimo tih par argumenata koje ovde čujemo na ono što stvarno jeste? Investitor je onaj kome treba zemlja. Za šta mu treba zemlja? U Vojvodini su rekli za čega je, evo, navežbala sam. Hoće da gradi na toj zemlji. Šta hoće da gradi? Prerađivačku industriju, kakvu ili hoće da gradi stambene jedinice, ili će samo da se bavi poljoprivrednim kulturama.
Ne biva ni jedno, ni drugo, ni treće. Ne biva argument – evo nam zemlje i samo je treba staviti u mogućnost da jedan investitor može da ima do 30% u ataru i onda će i drugi mali, srednji poljoprivrednici imati šansu za razvoj.
Druga opaska je – ništa se ne menja za male i srednje poljoprivrednike ili gazdinstva koji sada zakupljuju zemlju. To nije tačno i nije lepo tim ljudima kazati da se njima položaj ne menja, iz dva razloga. Setva će za tri meseca, šest, zakon će u primenu za šest nedelja, promeniće im se položaj, a nema potrebe da im se obraćamo sa – ništa se vama ne menja, vama će biti još bolje, zato što neposrednom pogodbom, na osnovu biznis plana mi dajemo ministarstvu ili lokalna samouprava, investitoru koji će šta da investira? U zemlju bačku ili banatsku ili sremsku.
I, treća opaska je, kada je reč o Zakonu o zaštiti zemljišta, to je urađeno jako dobro kao Predlog zakona. Ja sam izložila svoje zamerke i pitanja i svoju zabrinutost da taj zakon neće moći biti primenjen. I to je ogroman problem i našeg društva i svih onih na javnim poslovima, što donosimo zakone koji odlično izgledaju na papiru i što ih nemamo primenjnim.
Na istoj sednici menjati Zakon o poljoprivrednom zemljištu tako što na najednostavniji mogući način kažete – sada će u opštinama u Vojvodini 30% atara ići neposrednom pogodbom na osnovu biznis plana i istovremeno imati zakon koji vrlo precizno i dobro definiše šta se o načelima zaštite mora raditi sa zemljištem, svi ćemo da imamo problem. Ono što ja vidim, na žalost i volela bih da nisam u pravu, da će se dogoditi, da ćemo imati devastacije zemljišta dok Zakon o zaštiti zemljišta ne stupi na snagu, pa ćemo onda umesto o prevenciji, o brizi o zemljištu govoriti o remedijacijama.
Sa punom svešću da će Predlog zakona o poljoprivrednom zemljištu na žalost proći u sadržaju kakav je ušao u Skupštinu i kakav je razgovaran, ako možemo da na ovom primeru se dogovorimo da ne pokušamo da na takvim zakonima nikad više da omalovažimo bilo koga ko ima razlog protiv. Pogotovo da pokušamo da izostavimo uvrede o tome da su seljaci u Vojvodini manipulisani, preživali su oni jako mnogo raznih istorijskih faza i teško da može iko da ih manipuliše.
Da li će brojke koje smo podelili ovde zajedno završiti sa 4.780 u Vojvodini i 700 u drugim delovima naše Srbije ili će se videti da je tih porodica 15.000, to je vrlo brzo pred nama. Volela bih da je ministarska u svakom svom argumentu u pravu. Volela bih da ja nisam u pravu, ali juče je ovde bila sednica, na kojoj sam rekla istu rečenicu kada je bilo u pitanju glasanje o tužiocima i nažalost ja sam bila u pravu. Volela bih ne da mi odgovorite nego da nas zajedno realnost u Srbiji uveri da Zakon o zadrugama omogućava da ovih po 6.000 hektara investicija zaista kupe mala, srednja poljoprivredna gazdinstva i volela bih naravno da prestanemo da ljude koji nisu pod krivičnim prijavama, pod istragama ili jesu, da prestanemo da klavećemo u ovoj Skupštini dajući istim tim ljudima ili vrlo sličnim prednost pri zakupu 30% zemljišta u opštinama u Vojvodini. Hvala.

Reč ima ministar Snežana Bogosavljević Bošković.

Poštovana narodna poslanice, slažem se sa vama nije lepo menjati teze. Nije lepo govoriti neistinu. Nije istina da Zakon o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu je predložen zbog toga da bi Ministarstvo, Vlada ili neko drugi blizak nama svojim prijateljima dodelio do 30% državnog poljoprivrednog zemljišta.
Vi znate i koji su to, pa kažete, tamo neki tajkuni. Ja uporno postavljam pitanje – ko su ti tajkuni? Otkud tajkuni u Srbiji? Ja tajkune zatekla nisam, kao ministar poljoprivrede. Bilo bi zgodno reći to.
Drugo, opet govorite, menjate teze, neposredna pogodba, biznis plan. Pa molim vas, mi smo ozbiljni ljudi, dajte da vidimo gde to u ovom predloženom zakonu piše, pa lepo pročitamo građanima, građani, evo tu i tu piše – neposredna pogodba. Odmah da kažem građanima – nije tačno. Neće biti neposredne pogodbe. Proces će biti transparentan.
Takođe, menjate teze i opet pitanje istine ili neistine. Procenite sami. Kažete – 15.000 porodica, 15.000 gazdinstava to znači, je ugroženo ovim. Pa molim vas, mi smo malo pre pokazali, i evo spremna sam opet da pokažem podatke, gde mi sada u Vojvodini, po osnovu davanja zemljišta u zakup, imamo oko 4.500 gazdinstava. Pa molim vas, treba to reći.
Drugo, vi kažete – donosimo zakon o poljoprivrednom zemljištu Vojvodine. Nije tačno.
Mi donosimo zakon o poljoprivrednom zemljištu kojim regulišemo korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnom vlasništvu.
Država je Srbija, država je i Svrljig i Čačak i Subotica i Novi Sad.
Ja sam pitala vas, ne vas lično, nego kolegu Čanka, da mi kaže kako on misli da napravimo mi zakon koji će da bude na državnom nivou, zakon koji će da reprezentuje interes države u poljoprivrednika da se radi o poljoprivrednom zemljištu, a da on bude posebno za Vojvodinu, posebno za pitanja Zlatiborskog okruga, za neki poseban deo, poseban region Vojvodine.
Da li je to moguće? Nije mi odgovorio, nije mi dao predlog i mi ovo ne radimo jer državno zemljište je državno zemljište. Ono je interes svih građana Republike Srbije, tako da, onih 15.000 porodica apsolutno nije tačno. Apsolutno nije tačno ni to, da će bilo ko ostati bez zemlje od onih koji su bili zainteresovani, jer toliko zemlje imamo da ja ne verujem da će u nekoj doglednoj budućnosti biti to problem.
I kada se uzme da bi ovog momenta svih 30% dali investitorima, pri tom, vi treba da znate da investitori mogu biti i poljoprivrednici.
Kako? Njihova udruženja mogu biti investitori. Zašto da ne budu investitori? Ali oni moraju taj državni resurs da koriste i da u njega ulože da imaju od tog resursa korist i oni mali koji ne mogu da investiraju.
Prosto, želim da kažem da nije lepo mešati teze, da nije lepo govoriti neistine, i pomenuli ste i ovaj zakon o zaštiti zemljišta, u kontekstu ovog zakona, ne znam zbog čega menjate i mešate teze, prosto, ovo je jedna zakon koji govori o zaštiti zemljišta kao neobnovljivog prirodnog resursa, zakon koji će u narednom periodu biti razrađivan kroz uredbe, kroz pravilnike kojim ćemo pokušati da napravimo mrežu zemljišta, njegovog kvaliteta i sastava na području čitave Srbije kako bi se prema tome upravljali u budućnosti.
To je u kontekstu pitanja zaštite životne sredine, a da vas ne podsećam šta smo sve nasledili od nekih pre nas, koje sve probleme u ovoj oblasti.
Kažete da su ova dva zakona u koliziji, a malo pre je neko od poslanika takođe pomenuo, postavio pitanje kako, otkud poljoprivreda i zaštita životne sredine u smislu kako ćemo dozvoliti da se grade velike farme ako će se graditi uopšte, a da to nije u saglasnosti zaštite životne sredine.
Po nekima je pitanje zaštite iznad ovog ekonomskog pitanja i mi bismo sada trebali po tom osnovu da zabranimo veliku proizvodnju, da zabranimo velike projekte, da zabranimo povećanje uopšte obima poljoprivredne proizvodnje.
Ja moram da vas podsetim da smo mi imali sve to u vidu i da se mi odavno pripremamo i ozbiljno radimo i da povećamo obim proizvodnje i da zadržimo i unapredimo kvalitet, ali da zaštitimo životnu sredinu. Vi se dobro sećate da nema godinu dana kada smo ovde govorili o zakonu o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine. Ovaj zakon je usvojen, on jasno govori o tome ko je sve standarde, koja sva pravila, budući investitori, kada se radi o stočarstvu, moraju da ispune. Za one koji su sada aktivni, farme koje sada rade u Srbiji, bilo u Vojvodini, bilo u bilo kom drugom kraju, one imaju rok da do 2020. godine, pribave integrisanu dozvolu, naravno samo one velike. I tačno je precizirano, veličina farme koja ima obavezu prema integrisanoj dozvoli.
Kada se radi o novim potencijalnim investitorima, oni naravno moraju takođe da prikupe sve dozvole, dakle sve procene uticaja na životnu sredinu, da bi dobili upotrebnu dozvolu. Šta to praktično znači? To znači da ni slučajno ne može da se desi da neka zastarela tehnologija, da neka izbačena tehnologija iz neke zemlje, kako to neki vole da kažu, stigne u Srbiju, jer prosto mi imamo i u tom delu razrađen zakonski okvir i jasna pravila, dakle, kroz zakon koji smo usvojili, a potom su donete i adekvatne, odnosno odgovarajuće uredbe i one tačno kažu, recimo, u svinjarstvu za 2000 svinja i za 30 kg, znači za farmu koja ima više od 2000 svinja mora da se pribavi ta integrisana dozvola.
Želim samo time da kažem da mi prosto želimo sistemski i na jedan celovit, sveobuhvatan način, da rešavamo i pitanja u oblasti zaštite životne sredine i onih 2.200 nasleđenih projekata od starog fonda, ali sve ovo drugo, trudimo se koliko možemo, godinu i po dana je zaista malo da se popravi sve što je upropašćeno ili prosto da se vrati nešto što je bilo pre dve ili tri decenije, ali mi smo, kao i uvek, optimisti, imamo puno energije i verujemo u uspeh i uspećemo. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovana ministarko, kolege poslanici, pa Srbija je zemlja velikih potencijala, ali i mnogih propuštenih šansi, sa bogatom, plodnom zemljom, da jednostavno bude zemlja sa bogatim ljudima.
Od 2012. godine, praktično se vodi bitka za to, da imamo bogate ljude na poljoprivrednim zemljištima. Sve ono što je devastirano u proteklim decenijama, da pokuša da se zaustavi u totalni sunovrat, i na određeni način revitalizuje i pokrene kroz određene privredne aktivnosti.
Zašto to govorim? Možda, gospođo ministarka, niste znali da od 2005. godine je usvojena bila tadašnja strategija razvoja poljoprivrede koja je podrazumevala model ubrzane privatizacije, zbog toga što poljoprivredna zemljišta tada koje se nalazilo u javnoj svojini nije bilo dozvoljeno da se proda, ali su se ubrzano prodavali preko Agencije za privatizaciju kompletni agrokombinati. Čuli smo koliki je broj agrokombinata samo u Vojvodini prodat, s tim što zemljište se nikada u knjigama bilansa nije vodilo. Vodili su se samo objekti.
S druge strane, nije se znao ni kapital tih kompanija u potpunosti, zbog toga što zemljište uopšte nije bilo predmet procene kapitala takvih kompanija.
Tako da, sa jedne strane imali ste zabranu prodaje zemljišta, s druge strane imali ste ubrzanu privatizaciju poljoprivrednih kombinata. Sa treće strane, imali ste ubrzanu kupovinu, odnosno tendersku prodaju te zemlje, pogotovo u AP Vojvodini i kada su se prodavali hektari od 300 do 500 evra, a danas vrede od sedam do 15 hiljada evra, čak na tržištu kapitala po hektaru.
Zašto ovo govorimo? Zato što je rezultat svega toga da Srbija godišnje gubi sto miliona evra zbog toga što u zakupu ima svega 30% državnog zemljišta. Znači, 70% državnog zemljišta neko drugi obrađuje, država nema pojma ko se nalazi na tom zemljištu i ne prihoduje to, i normalno je da oni uzurpatori koji imaju interes da koriste državne resurse za nula dinara sigurno da neće biti blagonakloni ovakvom zakonu koji predlažete ovde u Skupštini.
Zakon je ušao u skupštinsku proceduru 5. novembra. Od 5. novembra nekoliko debata se vodilo po pitanju ovog zakonskog predloga. Forum za energetsku politiku Srbije je čak imao prilike da zajedno sa proizvođačima i različitim udruženjima razgovara i na temu kako iskoristiti poljoprivredno zemljište koje se ne obrađuje, odnosno koje nije predmet uopšte niti zakupa, niti eksploatacije za primarnu poljoprivrednu proizvodnju.
Ono što će biti interesantno, dato je i kroz određene amandmane, mislim da su vrlo prihvatljivi, ali ono što cela Srbija treba da zna, da 3,2 miliona hektara se obrađuje u Republici Srbiji, 1,6 miliona hektara je u Vojvodini. Znači, ona druga polovina pripada ostaloj teritoriji Srbije. Prema tome, ovaj zakon treba da važi za celu teritoriju Republike Srbije.
Ono što je važno reći, da 800 hiljada hektara se ne obrađuje. U tih 800 hiljada hektara postoje određeni kapaciteti, potencijali koji mogu da se koriste za energetske svrhe. Zbog čega? Zato što u tih 800 hiljada hektara neki stručnjaci su izvršili određena istraživanja, pa kažu – da može da se proizvede 320 miliona litara biodizela, plus 380 miliona kilograma stočne hrane.
Ono što je bitno još reći, da Srbija gubi na ovaj način ne obrađujući tih 800 hiljada hektara loše zemlje koju niko neće, 200 megavata električne energije i toplotne energije. Znači, mi gubimo praktično toplifikaciju Srbije za dva miliona stanovnika ne korišćenjem 800 hiljada hektara zemljišta.
Zbog toga postoji amandman koji je gospodin Marijan Rističević predložio, to je da se tako devastirano zemljište i ono čak koje niko nije u prethodne tri godine obrađivao i ova Srbija spaljuje sedam miliona kubnih metara slame, da u zakup za nula dinara onim poljoprivrednim gazdinstvima, onim proizvođačima koji žele zaista da se bave biomasom, jer to je jedan od načina kojima poljoprivrednim proizvođačima, pored primarne proizvodnje koji vrše u određenom segmentu ušteda energetskih mogu imati šansu da kroz proizvodnju biomase jednostavno imaju dodatne prihode, ali i pokrenu samim tim i razviju sektor obnovljivih izvora energije i energetsku efikasnost u Srbiji.
Vi ste imali prilike kao ministarka i da u Republici Baden Virtenberg, kada ste bili u poseti, čujete koliko energetskih sela za samo sedam godina je izgrađeno, početo od jednog, a danas postoje 70 energetskih sela upravo na temu proizvodnje biomase.
Ono što je važno reći da ovim zakonom se pre svega na određeni način uvodi red u zemljišnu politiku, da je mnogo prepreka koje je trebalo preći, da proces restitucije se završava ove godine, daje šansu da se jednostavno na određeni način definiše i katastar koji do sada jednostavno nije potpun bio kada su u pitanju poljoprivredne parcele, da se reguliše status poljoprivrednih proizvođača koji su se nalazili u ulozi uzurpatora u ovih 70% koji iznosi oko 580 hiljada hektara, da se strožija politika zavede kada su u pitanju lokalne samouprave i da na određeni način dajete mogućnost malim poljoprivrednim proizvođačima koji će moći da konkurišu za IPARD program, da preko dva hektara jednostavno kroz određeni zakup prikažu da imaju tolike parcele i onda budu u mogućnosti da apliciraju jednostavno za ta bespovratna sredstava. Ukoliko imaju manje parcele od dva hektara kao mali proizvođači, oni nisu u mogućnosti da apliciraju za ta sredstva.
Prema tome, time idete i kroz postupak implementacije SSP-a za poglavlje 2 kada su u pitanju uopšte poljoprivredno zemljište i zaštita kada je u pitanju kvalitet poljoprivrednog zemljišta. Idete u susret unapređenja samog poljoprivrednog sektora, ali idete i u susret razvoju energetike kada su u pitanju obnovljivi izvori energije.
Zbog toga smatramo da ovaj zakon ima tu jednu razvojnu investicionu komponentu i kada gledamo uopšte one koji se bune protiv toga onda je potpuno jasno ukoliko je privatizacija izvršeno od 2005. do 2011. godine na onaj način koji sam vam izložila, a to je zabranom otuđenja, odnosno zabranom opšte zakupa poljoprivrednog zemljišta, a kasnije prodajom poljoprivrednim proizvođačima, odnosno današnjim tajkunima, onda je jasno da nije bilo u interesu da se ovakvo stanje reši.
S obzirom da dajete ovakav predlog zakonski, potpuno je jasno da na transparentan način želite da rešite ovu oblast. Ali treba reći, i treba biti iskren, i treba pročitati kojih četiri kompanije, koja četiri vlasnika danas drže preko 100 hektara poljoprivrednog zemljišta u svom vlasništvu i treba reći da strani investitori drže svega 22 hiljade hektara zemlje.
Znači da četiri i po, skoro pet puta više drže domaći vlasnici. Ti vlasnici su „MK grup“ gospodina Miodraga Kostića, „Delta“ gospodina Miroslava Miškovića, „IM Matijević“ Petar Matijevića i „Irva investicije“ Đorđe Nicović. To su četiri vlasnika, praktično, zemlje koji drže u svom vlasništvu kroz određene kompanije ovo poljoprivredno zemljište.
Sigurno da je njima u interesu da kroz unapređenje i kroz određenu vrstu konkurencije koje će dobiti na ovom tržištu, unapređuju rad poljoprivrede i da ovo zemljište na određeni način kroz primenu novih agro-tehničkih mera pokrenu i nove proizvodne kapacitete, ali ne samo za primarnu proizvodnju nego i prerađivačke.
Potpuno je nejasno zašto se zamenjuju teze kada se govori o biznis planu i kada se govori o tome ko će zakupiti onaj deo od 70% koji je nezakupljen, poljoprivrednog zemljišta, ko će plaćati u budžet 100 miliona evra.
Plaća će novi zakupci, oni koji su ekonomski sposobni da otvore nove proizvodne kapacitete, kada govorimo o primarnoj proizvodnji. Samo oni koji su ekonomski sposobni, kupovina zemljišta a da se ništa ne radi na njoj, jednostavno nije ekonomski danas isplativa, pogotovo kada ćete imati i male proizvođače koji će se baviti sigurno proizvodnjom zdrave hrane, koja je inače na tržištu u zemljama EU uvek za 30% skuplja nego od onih koji se bave konvencijalnom proizvodnjom poljoprivrednih proizvoda.
Prema tome, ono što danas donosi ovaj zakon, praktično donosi jedan novi zamajac u poljoprivredi, u ekonomiji, u prilivu stranih direktnih investicija i zbog toga ovaj zakon treba podržati. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković, a zatim Milan Novaković. Izvolite Živkoviću.

Hvala lepo.
Vrlo jasno zašto se donosi ovaj zakon, ja sam se samo pitao za koga se donosi? Nesumnjivo da zakon ima za cilj netransparentnu, ispod žita, visoko potencijalno koruptivnu priču o tome kako se prodaje zemljište u Srbiji povlašćenim kupcima.
Ja bih zamolio kolege iz opozicije da budu malo mirniji.
Postojao je član 64a i pre ovog zakona. Tu je jasno bilo definisano pravo prečeg zakupa, ali se sada uvodi novi institut koji se zove pravo prvenstva zakupa, gde povlašćeni prijatelj, rođak ili strani partner ili šta, vekovni prijatelj, dobija kroz čudne komisije, kroz investicioni program mogućnost da ispod bilo kakve cene, bilo kakve kontrole javnosti dođe do državnog poljoprivrednog zemljišta.
To nije samo moj stav. Taj stav je afirmisala i Agencija za borbu protiv korupcije i to je jasno kao dan.
Znači, zakon je pravljen za nekoga. Ja sam pitao ministarku, za koga? Da li taj ima arapsko prezime, nemačko ili rusko prezime? Mislim da tu možemo da ogradimo ko će biti taj povlašćeni prijatelj, vekovni prijatelj, koji će doći iz neke arapske zemlje da uči Srbe kako se obrađuje zemlja ili će da dođe neko iz Nemačke da uči Srbe kako se gaje svinje, pošto to Srbi nisu nikad radili, ni prvo ni drugo, nego nam treba strana pamet.
Pitanje se stalno ponavlja ovde - zašto, kako, ko je prodao zemljište, kad je uništena Srbija, da li je to privatizacija, pa da li te godine, pa da li te godine? Svi lepi podaci koje iznosite, mnogo govornici, o tome da je u nekom od vaših ili naših gradova, neka firma, bilo da je to industrijska, bilo da je neki poljoprivredni kombinat, bio uspešan, sedmi, osmi u Jugoslaviji, dvanaesti, trinaesti na Balkanu, su priče iz osamdesetih godina, kada naravno nije bilo jednog univerzalnog merila koji je mogao da upoređuje državu, dogovorne ekonomije, komandne privrede, sa pravim tržištem.
U devedesetim godinama je uništeno sve u ovoj zemlji i infrastruktura i ljudi. Znači, nije tad samo otimana zemlja, nego su se tad praznila, ne samo što su se deca iseljavala, nego zato što su ginula u ratovima koje je neko vodio i ko danas priča o EU, toleranciji i ne znam čemu sve.
Naravno da je bila privatizacija i naravno da je imala puno mana, ali kao model je to bio dobar model koji je loše primenjivan. Nekoliko kolega su rekli da se 2005, 2006, 2007. godine, da se hektar prodavao po 300 evra, a da se danas prodaje po sedam, osam hiljada. Davali su neke primere, čak su pominjana i neka imena i firme i pojedinci. Pa, da vam dam jedan primer koji potvrđuje, to što vi kažete. Dvadeset trećeg maja 2005. godine, da se setimo ko je tad bio vlast, ja sigurno nisam, prodato je 70% PIK „Agrounija“ za dva i po miliona evra. Tad je bilo negde oko 8.000 hektara, što u zakupu, što u vlasništvu „Agrounije“. Ja ne govorim da je ovde ništa loše, samo dajem činjenice.
Znači, ako dobro izračunate, to je 312,5 evra po hektaru. Pet članova komisije je bilo, jedan je bio predstavnik Ministarstva poljoprivrede, drugi je bio predstavnik Ministarstva privrede, treći je bio direktor „Agrounije“, tada društvenog preduzeća, četvrti član je bila gospođa koja je bila iz „Agrounije“, peti član te komisije je renesansna ličnost, koji je dobio zadatak da bude moj lični biograf i zove se Marijan Rističević, tada predsednik Skupštine opštine Inđija.
Prema tome, ako pitate ko je prodao 2005. godine po 300 evra MK „Komerc“ ili bilo kojoj drugoj firmi plodnu vojvođansku zemlju u Inđiji, dobili ste odgovor, a to možete da vidite na sajtu priv.rs, to je sajt Agencije za privatizaciju. Prema tome, toliko o činjenicama i o vrednostima.

Reč ima ministar Snežana Bogosavljević Bošković. Izvolite.

Na većinu primedbi koje ste vi sada izneli ja sam već odgovorila, ali prosto želim da kažem da niste u pravu, da je vaš pristup analizi zakona tendenciozan, da nije ničim argumentovan, da činjenicu da država želi da pokrene, da ubrza, da poveća poljoprivrednu proizvodnju kroz podsticanje investicija, želite da stavite u sasvim drugi kontekst, pri tom, ničim izazvani, pri tom netačan kontekst i ja to moram da kažem.
Pri tom, želim da kažem i ovo, uvaženi poslaniče, vi ste imali priliku i vi ste radili u vreme kada ste vi kreirali državnu politiku onako kako ste mislili da je najbolje. Ja ne sumnjam da ste vi želeli isto tako da radite najbolje. Pa, dozvolite i nama da i mi pokažemo šta znamo. Dajte nam vreme. Dozvolite da mi sa državnim resursima upravljamo na najbolji mogući način, da upravljamo u korist poljoprivrednika, u korist svih građana, samo toliko. Mislim da bi to bilo sa vaše strane korektno, a na sve druge vaše primedbe ja sam jutros odgovarala. Verujem da ste ih čuli, ne zašto ih ponovo ponavljate.