Po amandmanu, dr Aleksandra Tomić.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, kolege poslanici, predlagači insistiraju na zakonima i definicijama javni interes, nasuprot onome što je predlog zakona – opšti interes. Kada pričamo o opštem interesu, onda pričamo o opštem interesu svih građana Srbije, a kada u definiciji nađete javni interes, onda je to interes za zajedničko dobro. Pa, tako je to zajedničko dobro, kroz izveštaj revizora, državnog revizora za prošlu godinu, u AP Vojvodina, na član 4. rekao da su ključne nepravilnosti u reviziji, upravo one koje u iznosu od 1, 990 milijardi dinara, preuzetih obaveza, izvršene, a nisu u skladu sa važećim zakonskim i drugim propisima Republike Srbije.
Kaže na strani devet – deo koji se odnosi na 159 miliona dinara, nije imalo validnu dokumentaciju kada govorimo o javnim nabavkama.
Prema tome, javni interes neki shvataju kao zajedničko dobro, njih samih članova koji vrše vlast, a mi smatramo uopšte državni i javni interes svih građana Srbije i zbog toga ovakav predlog ne treba prihvatiti kada su u pitanju amandmani. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, da bih dokazao koja je razlika između opšteg i javnog interesa, predlagači amandmana su želeli opšti interes da zamene javnim. To su napisali, a mislili su da to ipak zamene privatnim interesom. Kako to oni rade, ja ću sada da pokažem.
Dakle, 1993. godine javni interes, opšti interes, posebno moj interes je bio da, neka izvinu ovi koji su bili radikali, da njihova preduzeća i SRS – SPS vodi svu vlast, ali je stranka bivšeg režima mislila drugačije.
To je bio javni interes i oni spominju 90-te godine. Taj javni interes je bio njihov interes. Ovo je savez iz 1993. godine, i kao što vidite na fotografiji, tu je predsednik njihove stranke čvrsto pripijen uz Vojislava Šešelja.
Poznati su građanima moji dueli 1990. godine sa Vojislavom Šešeljom. Ovi dueli su neke druge vrste. Ovo je bio neki javni interes, jer je privatni interes stranke bivšeg režima, da bi tada opstali na tržištu, moja stranka ostala mala, a njihova je bila velika, jer je javni interes pretvoren u privatni interes i zato oni misle da u amandmanu to ponovo ustanove.
Evo, da ne bude zabune, ovo su pregovori u sedištu SRS. Ovakvu fotografiju i mene nećete naći, jer moj opšti javni interes je bio da smenimo tu stranku, da ne bude deo vlasti i da ne podržava Miloševića. Međutim, njihov javni interes, privatni interes je bio da odu u sedište i da pregovaraju o tome da podele vlast.
Evo gledajte, na fotografiji je predsednik SRS Vojislav Šešelj, predsednik tadašnje DS Zoran Đinđić i generalni sekretar Aco Stefanović, u sedištu SRS.
Da li je to bio javni ili privatni interes, evo još jedna fotografija koja svedoči o tome i da kažem da je realizovano, 1992. na 1993. godinu stranka bivšeg režima je u saveznoj Vladi Šešelj – Milošević imala dva ministra, gospodina Perišića i gospodina Grubača. Dakle, taj javni interes je vrlo brzo pretočen u njihov privatan interes, a danas oni najružniji spočitavaju, pa čak i meni, 1990. godine.
Izvinite gospodo iz stranke bivšeg režima, vi ste se i te kako okoristili u 90 -tim godinama u savezu sa onima kojima danas nešto spočitavate. Ja sam poslednji kome to treba prebaciti.
Ajde da vidimo šta je javni opšti interes. Da li neko zna šta je rufija? Nagradno pitanje – šta je rufija? Da li neko u ovoj sali zna? Ajde, ja sam poljoprivrednik, tvrdite da ništa ne znam. Rufija je onoga čega uskoro neće biti na Maldivima, zato što taj javni interes je da se tamo osnuje odbor stranke bivšeg režima, a rufija je nacionalna valuta Maldivske Republike i kada osnuju tamo odbor svoje stranke, stranke bivšeg režima, najverovatnije da rufije više biti neće, jer će biti najverovatnije akcija „očistimo Maldive“, kao što je bila „očistimo Srbiju“, a u poslednje vreme glasi „očistimo Vojvodinu“. Hvala.

Izvolite.

Poštovana predsednice, smatram da je obraćanjem poslednjeg kolege poslanika, povređen član 107. o povredi dostojanstva Narodne skupštine i da ste vi bili u obavezi da reagujete i prekinete.
Ja sam na početku protestvovao na ovaj način sazivanja sednice u ovo doba dana, odnosno noći, ja vas molim da se ova rasprava, jer na vama je najveća odgovornost, ne pretvori u jedan novi rijaliti šou, kakav građani Srbije mogu da gledaju, na žalost, i u ovo vreme na nekim drugim kanalima. Mislim da ova Skupština to ne treba da bude.
Na vama je odgovornost, vi jedini to možete da uradite u skladu sa Poslovnikom. Mi, drugi poslanici, ako krenemo da uvodimo red, kršićemo Poslovnik i mislim da nikome od nas neće ići na korist.
Ja vas zato molim da, u skladu sa Poslovnikom i članom 107. i 27. i mnogim drugim članovima ovog Poslovnika, reagujete, da probamo ovu diskusiju da vodimo na primeren način i nadam se da više na ovaj način neću imati potrebu da reagujem. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Dejan Nikolić, izvolite.
Želite po amandmanu, ili?
(Dejan Nikolić, s mesta: Da.)
Da. Izvolite.

Naravno po amandmanu. Dobili smo mi u parlamentu ovde i profesionalne mahače papirima, ali jedino besmislenije od toga je odgovarati na besmislene optužbe i navode.
Dakle, želeo bih da se nadovežem malo i na ono što je govorila koleginica Tomić. Kada smo već kod DRI, pa možemo da pročitamo izveštaje iz javnih preduzeća od 2012. do danas. Recimo, jedanaestorici radnika povećane plate 30% više nego što je dozvoljeno. Koeficijent poslovodstva uvećan je 86% više nego što je dozvoljeno. Isplaćeno 6,3 miliona dinara na ime reprezentacije, više nego što je dozvoljeno. Dakle, ne reprezentacija od 6,3 miliona, nego 6,3 miliona više nego što je dozvoljeno, pa se postavlja pitanje šta su dogovarali na tim ručkovima i večerama, ako znamo da se govori o monopolskom preduzeću.
Možemo da razgovaramo o tome. Nema nikakvih problema da veselimo narod sada ovakvim replikama, ali ne pristajem na taj dijalog u formi novinskih članaka. Ozbiljne amandmane smo podneli, ozbiljni zakoni su na dnevnom redu.
Ministre, uključite se i prekinite ovu politikansku agoniju ovde.

Zahvaljujem.
Na naziv iznad člana i član 2. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su zajedno Zoran Živković i Vladimir Pavićević i zajedno Balša Božović i Aleksandra Jerkov.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Jako plodna rasprava i svašta se čulo i postoje predstavnici svih društvenih grupa, možda čak i više nego što bi trebalo, ali to daje jedan kolorit celoj ovoj raspravi i sam ministar se uključio pa je i on počeo da pominje bivši režim - pa u naše vreme, pa kako je nekad bilo, pa sad će biti bolje.
Evo, za informaciju gospodinu ministru, jeste, bili su i neki bivši režimi. Evo ja priznajem, bio deo jednog. To je bila 2003. godina i tad je NIS bila u srpskim rukama i ostvarila je profit i uplatila u budžet ono što je bilo neophodno, EPS takođe. Vratili smo Telekom u srpske ruke, otkupili smo ga kada ga je crveno crna koalicija, to su ovi što se sad ne sećaju da su bili radikali i ovi drugi što se sećaju ali baš ih briga, da su i tad bili u vlasti, prodali to bud zašto svojim italijanskim mafijaškim prijateljima. Pa smo mi to vratili.
I taj Telekom je isto tad radio sa profitom i platio u budžet ono što sleduje budžetu.
(Ninoslav Girić, s mesta: Gde si ti bio?)
Čini mi se da čujem da neko pokušava da složi neko pitanje, pa ako je hteo da me pita gde sam ja tada bio – bio sam predsednik Vlade Srbije.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Kad si se rukovao sa Arkanom, gde si bio?)
(Zoran Babić, s mesta: Pogledaj ovamo.)
Kažite vi meni, po ovom članu se definiše šta je posao javnih preduzeća. Evo jedno ček pitanje. Da vidimo da li je to realno moguće da se reši ovim zakonom. Po kom zakonu, gospodine ministre, po kom zakonu EPS Srbije sada može da naplaćuje TV pretplatu za RTS, kada je registrovan samo za trgovinu strujom?
Hajde da mi objasnite to i da li ste rešili to ovim zakonom ili bilo kojim drugim zakonom?