Zahvaljujem, predsednice.
Moje današnje pitanje upućujem Vladi Republike Srbije i ono se odnosi na javne nabavke i na sve češće primedbe da osnovna načela javnih nabavki koja se odnose na obezbeđivanje konkurencije, transparentnosti i jednakosti svih ponuđača se u praksi ne poštuju.
Zakon o javnim nabavkama koji je u primeni od 1. aprila 2013. godine, najavljivan je kao zakon koji niko nikada tako mudro nije osmislio u borbi protiv korupcije, a posle samo tri godine od početka njegove primene dolazi se do zaključka da je upravo ovaj zakon jedan od ključnih generatora korupcije u Srbiji.
Da nešto ozbiljno ne štima u primeni ovog zakona potvrđuje i prošlogodišnja ostavka predsednika Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki gospodina Varinac Saše, koji je tada džentlmenski mudro svoju ostavku obrazložio time da posao u komisiji prevazilazi njegove sposobnosti, iako svi oni koji se ozbiljno bave javnim nabavkama znaju da je reč o jednom profesionalcu i da razlog ostavke očigledno nije profesionalne prirode.
Ono što najviše zabrinjava su sve češće pritužbe da se na naručioce, na komisiju i najpovoljnije ponuđače vrše pritisci koji se kreću od direktnih i indirektnih pretnji, pa sve do nečega što liči na zloupotrebu državnih organa, pre svega tužilaštva, policije, poreske uprave, raznih inspekcija i da se najčešće ta vrsta pritisaka vrši od strane onih ponuđača čije ponude nisu ocenjene, kao najpovoljnije, a koji se vrlo često pozivaju na stranačku pripadnost, rođačke, kumovske i ostale veze sa vladajućim strankama.
Ja ovom prilikom Vladu neću pitati o svim javnim nabavkama u Srbiji, niti o javnim nabavkama za koje Vlada, naravno, nije nadležna, ali hoću da je pitam o javnim nabavkama, koje za potrebe Vlade Republike Srbije i ministarstva, objedinjeno, dakle centralizovano sprovodi Uprava za zajedničke poslove republičkih organa.
Centralizovane javne nabavke imaju i dobre i loše strane. Dobre su što se, s obzirom na količinu koja se nabavlja uglavnom ostvaruju popusti, ali je loše i to se u praksi i danas u Srbiji zapravo i pokazuje, da se vrši stroga, da ne kažem stranačka kontrola izbora najpovoljnijeg ponuđača.
Tada dolazimo do paradoksa da upravo državni organi, institucije, pa i sami građani postaju žrtve nečega što bi da je dobre volje i poštene primene Zakona o javnim nabavkama, da se tako i primenjuje ne bi došlo, a dolazi do velike štete i za državne organe i za građane.
Primera radi, nabavka IT opreme, čija prodaja se pokazala očigledno kao vrlo unosna za neke firme koje su za samo dve godine unazad uvećale svoje prihode i do 300%, podeljena je u tri segmenta, a to je kupovina opreme, održavanje opreme i potrošni materijal i ukupna vrednost ove javne nabavke prelazi jednu milijardu dinara.
Ponoviću, jednu milijardu dinara.
Ali, u okviru toga, na primer, 16. aprila 2015. godine, na portalu je objavljen poziv za podnošenje ponuda po centralizovanoj javnoj nabavci, broj 4/15, koja se odnosi na nabavku tonera i do danas taj postupak nije okončan, kao što nije okončan ni postupak centralizovane javne nabavke broj 10/15, za nabavku računarske opreme i primera ima još, ali ja zbog kratkog vremena neću dalje nabrajati.
Ono što su moja pitanja je sledeće – da li Uprava za zajedničke poslove ima interni plan za sprečavanje korupcije u javnim nabavkama? Da li je neko od zaposlenih na poslovima javnih nabavki u upravi, počev od 2013. godine pa sve do danas, podneo nadležnom tužilaštvu prijavu zbog postojanja korupcije i da li je o tome obavestio Vladu? Koliko javnih nabavki je Uprava predvidela planom javnih nabavki za 2015. godinu?