Hvala predsedavajući.
Uvažena ministarko sa saradnicima, uvažene kolege poslanici, poštovani građani Srbije, kao što je već istakao ovlašćeni predstavnik PG SPS, uvaženi kolega Milisav Petronijević, PG Socijalističke partije Srbije će nesumnjivo u Danu za glasanje podržati sva tri zakonska akta o kojima danas raspravljamo, imajući u vidu da je ovlašćeni predstavnik izneo i činjenično i pravu pravnu argumentaciju za podršku zakona o platama u javnom sektoru.
Ja se neću doticati tog zakona, tako da će fokus moje diskusije biti usmeren na Zakon o opštem upravnom postupku, kao što smo već i u raspravi, koju smo započeli na resornom odboru, odnosno Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja, gde smo pokrenuli određene teme koje mogu da zavrede pažnju i na koja u svakom slučaju i građani Republike Srbije očekuju adekvatne odgovore.
Naravno da je ovaj zakon koji ste predložili, uvažena ministarko, jedan dobar zakon. Ne možemo da kažemo ni da je prethodni Zakon o opštem upravnom postupku bio loš, naprotiv. Sadržao je dosta dobrih procesno-pravnih instituta i s obzirom da se radi o zakonu procesno-pravnog karaktera, možemo reći da ovaj zakon sadrži i sada rešenja koja u svakom slučaju kvalitativno čine jedan pomak u odnosu na prethodno važeći i dalje važeći, dok ovaj ne usvojimo, Zakon o opštem upravnom postupku.
Ono što je jako dobro, dobro je što su uvedeni neki novi procesno-pravni instituti, koji će nesumnjivo ovaj Zakon o opštem upravnom postupku učiniti efikasnijim, a samim tim praktično povoljnijim za građane. Zašto? Zbog toga što su građani Srbije, uglavnom suočavajući se sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, nailazili na određene probleme, pa i negodovanja u pogledu efikasnosti u postupanju organa, govorim o upravnim organima, prevashodno državnim organima. Zatim, dugom vremenskom periodu u kome je trajao i postupak i donošenje odluka, da ne pominjem o tome kako su izdavane građevinske dozvole, gde je takođe primenjivan upravni postupak, kako se postupalo u nekim postupcima koji se vezuju upravo za strateško planiranje i naravno postupci koji su u tom pravcu strankama, na neki način se učinili kao postupci koji nepotrebno dugo traju.
Ono što u svakom slučaju za ovaj Zakon o opštem upravnom postupku možemo reći, kako sam već i napomenuo, da pored jako dobrih procesno-pravnih rešenja, postoje neka rešenja, uvažena ministarko, koja bi mogla, eventualno, uz vašu podršku, naravno i razumevanje za ono što ću istaći u ime poslaničke grupe SPS, da učinimo po kvalitetu još boljim ovaj zakon.
Pre svega, kada govorimo o članovima 9, 17, 18, 25, to je sam početak Zakona o opštem upravnom postupku, nailazimo na rešenja koja su u principu dobra. Međutim, kada govorimo o načelu delotvornosti i ekonomičnosti postupka, uvažena ministarko, tu mi se čini da nedostaje sankcija za nepostupanje upravnog organa, upravo u skladu sa ovim načelom.
Naime, ako državni organ ne postupa efikasno, ukoliko državni organ koji je istovremeno i upravni organ u rokovima koji treba da budu što kraći, ne donosi odluke, ne preduzima određene procesne radnje, onda bi bilo logično da se za to propiše i adekvatna sankcija.
Da li u ovom slučaju zakon sadrži takve odredbe? Ja mislim da ne. Čitanjem, pažljivim čitanjem ovog zakona nisam našao da ovlašćeno lice u ime upravnog organa, ukoliko ne postupa u rokovima, ne postupa efikasno, ažurno, može da pretrpi određenu posledicu.
Naravno da se protiv takvog lica može pokrenuti disciplinski postupak, ali ja bih ukazao vama na rešenje koje je sadržano u odredbama Zakona o parničnom postupku i ukazao bih vam na još jedno rešenje koje sadrži Zakon o povredi prava na suđenje u razumnom roku, koji je upravo ova Skupština donela.
Analogno tim procesnim rešenjima, uvažena ministarko, mogla su ista procesna rešenja da budu sadržana i u odredbama ovog zakona, kako bi se isti učinio što efikasnijim.
Drugo, u članu 17. je rečeno da početak upravnog postupka jeste termin kada je stranka obaveštena o preduzimanju odgovarajućeg upravnog akta. Mi pravnici i te kako dobro znamo da obaveštenje predstavlja jedan dosta širok pojam. Obaveštenje može biti i obaveštenje na oglasnoj tabli. Obaveštenje može da bude i u elektronskoj formi. Obaveštenje može da bude i u sredstvima informisanja, ali ono što je u drugim procesnim zakonima definisano, kao što je Zakon o parničnom postupku, kao što je Zakon o krivičnom postupku, vanparničnom postupku, nije pitanje obaveštenja, nego dostavljanja upravnog akta stranci, a od tog trenutka, od tog dostavljanja započinje upravni postupak.
Dobro je što ste u zakon uveli tzv. garantni akt na osnovu koga se upravni organ obavezuje da će na zahtev stranke doneti i konačan akt ili preduzeti odgovarajuću upravnu radnju i to je dobro rešenje i mi u poslaničkoj grupi SPS isto podržavamo, jer je u interesu građana, jer je u interesu efikasnosti postupka, samim tim u interesu stranke koja u tom postupku učestvuje.
U članu 25. rečeno je da stranci mora biti dato pravo na raskid ugovora, izvinjavam se, dato je organu pravo na raskid ugovora, ali ne i stranci i o tome smo razgovarali na Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja.
Uvažena ministarko, ovde postoji jedan problem. Ako se pravi ugovor između organa i stranke, to je dobro rešenje, jer se tim ugovorom i stranka i organ obavezuju na određene radnje. Organ da efikasno postupa s jedne strane, stranka sa druge strane da preduzima radnje koje se tim ugovorom propisuju, odnosno koje se stavljaju na teret stranci. To je odlično rešenje, ali posle toga već u članu 25. ste predvideli da pravo na raskid tog ugovora ima samo državni organ ili upravni organ. Nema stranka, stranka ima samo pravo na prigovor. Vi ste pokušali da objasnite resornom odboru da je upravo to rešenje da stranka prigovori i da će zaštititi svoj interes.
Postavlja se drugo pitanje. Načelno, svaki ugovor podrazumeva poštovanje ugovornih strana koje moraju da budu potpuno ravnopravne, potpuno jednake. Tako je sadržano u Zakonu o obligacionim odnosima, tako je sadržano u građanskim zakonicima. Na kraju krajeva, postoji i u Ustavu u članu 21. – načelo zabrane diskriminacije.
Ovde dolazimo u situaciju da je organ uprave na neki način privilegovan u odnosu na stranku. On će da jednostrano raskine ugovor, stranka to ne može da učini, stranka može da izjavi prigovor. Šta se dešava po prigovoru? Šta ukoliko se odbije prigovor? Ugovor ostaje na snazi.
Da li prigovor uvek može da ima za posledicu raskid ugovora? To ostaje pitanje i uvažena koleginica koja je na Odboru za pravosuđe dala odgovor, može na neki način da se tumači kao pravno rešenje, ali se postavlja pitanje da li je celishodno pravno rešenje? Postavlja se pitanje da li postoje neka druga procesna rešenja koja u svakom slučaju mogu da budu više u korist stranke?
Tako da, u svakom slučaju, ovo pitanje na neki način ostaje otvoreno pitanje koje po nama u poslaničkoj grupi SPS može da iziskuje pronalazak nekog adekvatnijeg ili povoljnijeg rešenja.
Takođe, mislimo da bi uvažena ministarko u ovom zakonu trebalo propisati i rokove u kojima organ treba da odluči i po prigovoru i po žalbi, a ne da im ostavljamo diskreciono pravo za odlučivanje. Zašto? Pa i vi ja kao stranka u upravnom postupku očekujemo od upravnog organa efikasnost. Očekujemo brzinu, očekujemo naravno ono što podrazumeva i parametre struke i stručne reference. Da se upravni akt zasnuje na zakonu i na činjeničnoj građi, ali i očekujemo da se to reši što pre.
Ovde nemamo definisane, jasno i precizno definisane rokove u kojima će se odlučiti maksimalno brzo, kako po prigovoru, tako i po žalbi. Ne svuda, ali u ovim pojedinim delovima o kojima ja govorim zaista nisam primetio da taj rok postoji. Recimo, kada se izjavljuje zbog neizvršavanja ugovornih obaveza, članu 25. Zatim, kada se izjavljuje protiv upravne radnje u članu 28, kod pružanja javnih usluga u članu 31.
Takođe, trebalo bi propisati dužnost, a ne diskreciono pravo organa da ustupi predmet drugom organu ukoliko uoči da nije nadležan. Kada se to dešava? Dešava se kada vi ili ja kao građani podnesemo zahtev upravnom organu koji stvarno jeste nadležan, a on u toku postupka utvrdi da je mesno nadležan drugi organ i onda u zakonu stoji da on može da ustupi predmet drugom organu ako je to za stranku efikasnije, brže i praktičnije po njih.
Mi u poslaničkoj grupi SPS postavljamo pitanje – zašto može, zašto ne mora? Odnosno, to može treba pretvoriti u dužnost, a to znači ne može, nego mora dostaviti predmet nadležnom organu koji će, svakako, upravni postupak sprovesti brže, efikasnije i naravno korisnije za stranku koja učestvuje u tom postupku.
Dobro je rešenje, uvažena ministarko, da se u sukobu nadležnosti rešava u jako kratkom roku, to je u interesu stranke. Sasvim je u redu da ste definisali taj rok od 15 dana. Dobro je rešenje da se o izuzeću odlučuje u kratkom roku, to je samo 5 dana. To su neka rešenja koja su stvarno za pohvalu i mi snažno podržavamo ovakva rešenja, ovakve rokove koje ste uveli.
Dobro je rešenje da se zakonom ustroji i pravni saobraćaj između organa i stranke elektronskom poštom. Zašto? Zbog toga što to čini u praktičnom smislu reči daleko bržu komunikaciju. Taj pravni saobraćaj između upravnog organa i stranke je nesumnjivo i brži i praktičniji ako ide elektronskim putem, nesumnjivo. Mi zaista takvo procesno rešenje podržavamo kao jako kvalitetno.
Dobro je rešenje u zakonu koje se odnosi na dostavljanje. Naime, ovakva rešenja koja ste vi predvideli čak ne postoje ni u Zakonu o parničnom postupku, tako da se smatra da je akt uručen stranci ukoliko je proteklo 15 dana od dana kada je neuspeo pokušaj, i to poslednji neuspeo pokušaj uručenja stranci istekao. Dakle, od tog dana, narednih 15 dana kada prođe stranka se smatra obaveštenom i to je jako, jako dobro rešenje i mislim da treba da bude sadržano i u drugim procesnim zakonima, a ne samo u Zakonu o opštem upravnom postupku.
Veoma dobro rešenje je da prilikom primene instituta vraćanja u pređašnje stanje, koje je dozvoljeno i stranci koja je omaškom prekoračila rok, ako nadležni organ primi podnesak u naredna tri dana, smatra se da je taj rok ispunjen, jako dobro rešenje. Zašto? Pa, ja mogu da propustim rok, običan sam građanin, nisam kao što jesam advokat i pravnik, laik sam i onda dođem u situaciju da omaškom prekoračim rok za žalbu. Sada, ukoliko u roku od tri dana tu istu žalbu podnesem i učinim samo verovatnom zbog čega opravdavam zašto tu žalbu nisam podneo na vreme, organ će usvojiti vraćanje u pređašnje stanje i dozvoliti da moja žalba uđe u pravni saobraćaj, da moja žalba bude procesuirana, odnosno da po istoj bude odlučeno i to je jako, jako dobro rešenje, verujte da ne postoji ni u jednom drugom procesnom zakonu.
Dobro je rešenje u dokaznom postupku da stranka, premda je bilo ranije takođe sadržano, malo na drugačiji način, nije dužna da pribavlja dokaze, nije dužna, naročito ne one dokaze koje može da pribavi organ po službenoj dužnosti. Na taj način rasterećujemo stranku. Na taj način pomažemo stranci. I zaista, u tom pravcu stanke mogu da budu jako zadovoljne ovakvim procesnim rešenjem u Zakonu o opštem upravnom postupku.
Naravno da ono što je bilo sadržano i u ranijim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku je sadržano i sada, i tu vas pozdravljamo i podržavamo, a to je da uverenja, isprave i sve ono što inače po službenoj dužnosti organi izdaju, stranka nije dužna da dostavlja. Zašto? Jednostavno iz razloga zato što to organ po službenoj dužnosti čini i onda može da se nađe u dokaznom postupku, kao što je dokazni postupak u skladu sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku.
Međutim, ono što mi se čini da treba da imate u vidu jeste jedna činjenica koja se nekako iz ovog zakona nameće kao potreba da se ukaže, a to je u kojoj meri ćemo izbeći korupciju ukoliko odluke i prvostepene, nekada i drugostepene, donosi samo ovlašćeno službeno lice?
Kao advokat u mojoj advokatskoj praksi sam se susretao sa raznim rešenjima, ali ovakvo rešenje mi se čini da nije najbolje za stranku zato što uvek načelnik organa mora da ima i subordinaciju i hijerarhiju u odnosu na ovlašćeno službeno lice koje postupa. Jednostavno, čini mi se da na taj način može da dođe do toga da upravo to ovlašćeno službeno lice ima ili neku dodirnu tačku sa strankom, ili dodirnu tačku, uslovno rečeno, ili pežorativno rečeno, sa protivnom strankom. Ovde već nemamo tu hijerarhiju sa njegovim načelnikom. To bi moglo da se ispituje u nekom disciplinskom postupku ili nekom postupku za utvrđivanje eventualnih propusta u radu ovlašćenog službenog lica, ali u svakom slučaju, čini mi se da službeno lice koje vodi postupak ne bi trebalo istovremeno i da odlučuje u upravnom postupku, ne bi trebalo da potpisuje rešenja, ne bi trebalo da potpisuje upravni akt, upravnu odluku. To mora da učini načelnik organa, zato što je najodgovorniji, zato što mu je to funkcija.
Upravo zbog toga mislimo da bi tu trebalo malo razmisliti kada ovaj zakon praktično stupi na snagu.
Na samom kraju, još jednom želim da istaknem zaista iskrenu podršku jednom dobrom zakonu. Dobra procesna rešenja će omogućiti da ovaj zakon, naravno, osim u ovim delovima u kojima sam stavio određene primedbe, bude jako, jako praktičan i povoljan i kvalitetan kada su u pitanju stranke, građani Republike Srbije, koji više neće morati da trpe određene procesno-pravne nedostatke važećeg zakona i na taj način svoja prava učiniti što efikasnijim i do njih što brže doći.
Ja vam se zahvaljujem. Još jednom ponavljam da ćemo u danu za glasanje glasati za predložene zakone. Hvala.
