Ja bih htela da odgovorim na dve od primedaba.
Prvo da se zahvalim poslaniku Jovanoviću na vrlo konstruktivnoj diskusiji. Zaista, moram da kažem, ovo ministarstvo uvek daje dobrodošlicu komentarima i primedbama. Niko ništa ne može da uradi što je savršeno, a može samo da se popravi sa više očiju koje budno motre šta se radi i kako se radi. Prema tome, nema potrebe da se objašnjava ova dobronamernost.
Vi ste naveli nekoliko pitanja i ja sada ne bih ušla u sve, pogotovo što u nekim slučajevima pretpostavljam da možda postoji i predlog amandmana i moći ćemo onda o tome da porazgovaramo, ali bih da se osvrnem na dve primedbe.
Jedna, ukratko, pošto smo taj dijalog počeli bili na odboru, kada je u pitanju upravni ugovor. Činjenica je da u normalnim okolnostima pravo prigovora nije isto što i pravo raskida ugovora i na neki način stavlja u neravnopravni odnos dve strane u ugovoru. Međutim, pretpostavka upravnih ugovora jeste da oni nisu zapravo ugovori između dve jednake strane, nego naprotiv. U njima se zapravo uprava obavezuje na nešto što je potrebno stranci.
Znači, implicitna pretpostavka je da ako nešto ne ide, to zapravo uprava ne vrši svoj deo ugovora kako treba. U tom slučaju prigovor daje instrument, daje snagu stranci da zapravo prvo pokuša da natera upravu da odradi svoj deo posla, a ako ne, onda i da ima pravni lek.Praksa upravnih ugovora nije još tako široko razvijena. Mislim, mi kada govorimo o javnim nabavkama, one možda liče, to je jedan od takvih primera u praksi. One su specifične i možda imaju daleko ravnopravniji odnos nego što se inače očekuje od ovog instrumenta.
No, ja bih više vremena da posvetim ključnoj primedbi koju ste izneli i koju je spomenuo i poslanik Pavićević, s obzirom da se i Zaštitnik građana osvrnuo na nju. Zaštitnik građana je pozdravio reforme, rešenja i norme koje donosi ovaj Predlog zakona o opštem upravnom postupku i činjenicu da on zaista predstavlja dobar osnov za to da se uprava transformiše, modernizuje i uskladi sa evropskim administrativnim prostorom. Međutim, on kaže, kao i vi, da treba dobro da razmotrimo pitanje toga da se ovlašćeno službeno lice čini odgovornim za postupak kojim rukovodi ili za deo postupka u kome učestvuje i u kom ima odgovornost.
Činjenica je da ovo rešenje može da ima i određene rizike, ali je isto tako i činjenica da bez ovog rešenja ne možemo ozbiljnije da modernizujemo i unapredimo upravu, da podignemo njenu efikasnost. Ja ću dati najjednostavniji primer. Taj na koji sam se, moram priznati, iznenadila kada sam došla na mesto na kom sam danas, da ja, na primer, zapravo potpisujem svaku odluku o pečatu, rešenja o pečatima koje donosi moje ministarstvo i koje je jedna zaista krajnje formalna provera da li pečat neke organizacije tačno odgovara zahtevima koji su jasno propisani u nekom propisu.
Šta da kažem? Ako ja moram da potpisujem o pečatima, ako moram da donosim odluke i da zapravo odgovaram i razmišljam implicitno za sve što radi 90 ljudi u mom ministarstvu, pa čak i na neki način onda i za odluke u organizacionim delovima u okviru mog ministarstva, da li je realno očekivati, prvo, da ti postupci brzo teku i da se na njih brzo donose rešenja onako kako je danas u modernom svetu neophodno? Drugo, što je još važnije, onda kada se i desi neka odluka od materijalne važnosti, koju sam pogrešno, recimo, potpisala, ja apriori imam na svojoj strani objašnjenje i činjenicu da je moguće da u moru odluka koje donosim nešto, čak i što je od važnosti, može da mi promakne. Zapravo, to jeste faktički problem i ja verujem jako dubok problem u odlučivanju i deljenju odgovornosti u našoj vlasti, čak u celoj Vladi. Broj odluka koje sama Vlada u Srbiji donosi je prosto preveliki da bi dozvolio vreme i pažnju da se na ključne odluke zaista usmerava potrebno vreme.
Šta se onda dešava? Pošto svi znamo da je situacija takva, zaista bi bilo teško da se i nateram na neki ozbiljan i, da tako kažem, težak način da podnesem sankciju za ovako donete odluke, jer svi znamo da se donosi suviše odluka u svakom trenutku. Ja mislim da jeste tačno da ako spustimo odgovornost i ako je delegiramo, ako kažemo da je službenik za nešto odgovoran, da to otvara vrata i mogućnosti da ja nekog službenika, da tako kažem, nateram da potpiše nešto, za šta ja onda neću sebe, odnosno niko neće moći da me drži odgovornom.
Prvo, taj službenik treba i može u iole profesionalnoj upravi i ima lek da zahteva zaštitu od te vrste pritiska. Pod dva, koliko je takvih situacija i takvih rizika u poređenju sa rizicima koji postoje, odnosno sa cenom koju svakog dana plaćamo neefikasnošću uprave, u kojoj na kraju krajeva za svaku odluku odgovara jako mali broj ljudi. Mi moramo to da se pitamo. E sada, rešenje koje postoji u modernim zemljama, u evropskom administrativnom prostoru, bez ikakve dileme jeste odgovornost službenog lica. To rešenje mora da ide uz niz drugih rešenja koja ovaj zakon takođe pretpostavlja. Može li da otvori vrata za zloupotrebe, ukoliko ne budemo napredovali u profesionalizaciji uprave? Može.
Koje je rešenje, koju odluku da donesemo u ovom trenutku? Ja mislim da mi moramo da radimo na profesionalizaciji uprave. Mi moramo da pretpostavljamo i da jasno kažemo šta to sve još mora da se uradi da bi ovakvo rešenje zapravo povećalo odgovornost uprave i povećalo efikasnost rada uprave, a zatim budno da motrimo i ukoliko do profesionalizacije, odnosno do drugih uslova koje ovaj zakon pretpostavlja ne dolazi, i ukoliko dolazi do zloupotreba u većoj meri nego što dolazi do povećanja efikasnosti i odgovornosti. Na to moramo da ukažemo vrlo snažno. Srećom, prvo i sama Kancelarija Zaštitnika građana, kao i civilno društvo u Srbiji, jesu snažni, jesu sposobni da vrše nadzor, ali mi moramo da jačamo nadzor svoj i to je jedan od ključnih uslova da ovakvo rešenje proradi, da tako kažem. Kada kažem mi, ja govorim o odgovornima u upravi. Odgovornost ne mora u celini da se prebaci na službenika.
Znači, kod velikih pitanja, ključnih pitanja, strateških pitanja, rukovodilac mora da zadrži odgovornost ili deo odgovornosti u odlučivanju o predmetima i tu nema dileme. Jedino, po našem mišljenju, rizik postoji, zabrinutost je legitimna, ali ako smo odlučili da reformišemo Srbiju, ovo jeste neophodan korak, a odgovor na ovaj rizik jeste da se još bolje uspostave i ojačaju mehanizmi monitoringa, da tako kažem, praćenja i raspodele nadležnosti i sprovođenja i odlučivanja u javnoj upravi. Hvala.