Zahvaljujem.
Reč ima ministar. Izvolite.

Ja bih samo da kažem poslaniku Božoviću da mislim da ovaj zakon zaista nije razumeo, jer nije tačno da će otići najbolji zbog toga što se svima isto plaća. Da, danas se svima isto plaća u većini od ovih 500.000 radnih mesta, kada je isto radno mesto, bez obzira na njihov učinak.
Međutim, ovim zakonom se upravo uvodi, prvo, mogućnost da se ujednačavaju zarade za radna mesta i poslove koji su isti ili slični, a da se sa druge strane time što se stavljaju u iste platne grupe, a zatim da se zaposleni i njihov učinak razlikuju kroz napredovanje, kroz platne razrede, upravo opet na osnovu toga kakav im je učinak.
Ja bih još i da naglasim da nije tačno da se zakon donosi na brzinu. Ako ima zakon koji je rađen temeljno, pa i sami prigovarate na vreme u kojem je rađen, a svo to vreme je rađen konsultativno sa ljudima kojih se najviše tiče. Osim toga, održana je iscrpna javna rasprava, vođen je socijalni dijalog, predstavljen je u ovoj Skupštini dva puta, jednom odmah posle javne rasprave jedna starija verzija, zatim jedna zaista skoro potpuno konačna verzija. Zaista ne vidim šta je na brzinu. Jeste ostao kratko vreme od usvajanja na Vladi do rasprave u Skupštini. Za to postoji jak i dobar razlog koji sam već objašnjavala i ne želim da sada uzimam svima vremena da to ponavljam. Na kraju, mislim da je potpuna zamena teza govoriti o smanjivanju plata koje je ova Vlada morala da uradi kako bi spasila državu od bankrota i to smanjenje je učinjeno svima, uključujući i svim zaposlenima u javnim preduzećima i to mešati sa ovim zakonom koji je zapravo potpuno druga stvar. On radi na dugoročnom uređivanju odnosa zarada i to u okvirima u kojima prosto fiskalni prostor još uvek je vrlo ograničen. Mi još uvek moramo da smanjimo ukupnu potrošnju, a ne da je povećavamo, ali želimo kroz ovaj zakon da to u budućnosti omogući, iako je takvo restriktivno okruženje, da se nepravde ispravljaju. Dakle, mislim da diskusija zaista nije bila plodotvorna. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo ministar.
(Balša Božović, s mesta: Replika.)
Nemate pravo na repliku.
(Balša Božović, s mesta: Direktno je pomenuto moje ime.)
Gospođa ministar je dala odgovore na vaša pitanja, ni na koji način i nije vas u negativnom kontekstu da bi imali pravo na repliku.
Zahvaljujem se.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Orlić.
Izvolite, gospodine Orliću, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Petrić.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, podržavam, šta više, snažno podržavam predloge zakona o kojima raspravljamo danas i saopštavam razloge za ovu podršku.
Tako na prvom mestu kada je reč o predloženim izmenama i dopunama rešenja teritorijalnog uređenja naše Republike, smatram više nego dobrim, više nego opravdanim, predlog da unapredimo status i Vršca i Kikinde i Pirota. U tom smislu, dr Blažiću, komplimenti na odlično pripremljenom predlogu koji je došao u ovu Narodnu skupštinu. Zaista i pozdravljam i sa svoje strane potvrđujem dobre razloge koje ste naveli u materijalu koji je upućen narodnim poslanicima, ali i u dobrim razlozima koje ste izneli danas u više nego ubedljivom izlaganju.
Smatram da će biti, usvajanjem ovog zakona, otvorena vrata za rešavanje onih problema o kojima smo razgovarali danas, ujedno i želim svu sreću i vašem mestu, ali i ostalim gradovima, uskoro, vrlo uskoro, gradovima o kojima govorimo danas i na koje se ovaj predlog odnosi, u onim projektima za nove investicije u ovoj godini ali i u svim godinama koje se nalaze ispred nas.
Kada je reč o Predlogu zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, tu komplimenti idu vama, gospođo ministar, kao predstavniku Vlade. Dakle, smatram jedno zaista izvanredno rešenje, jedno izuzetno važno rešenje. Rešenje koje je u potpunosti opravdava onu sistemsku komponentu, onaj sistemski kvalitet o kome danas govorimo, koji, doduše, bivaju tu i tamo ponegde osporeni ali vrlo neubedljivo i doći ćemo i do toga šta smo danas čuli na tu temu.
Zašto sistemski? Zato što se predviđa jedno jedinstveno i kompaktno rešenje za ovu problematiku koje se ogleda pre svega u uvođenju reda kroz sistem jedinstvene osnovice za obračun i isplatu plata.
Pričali smo mnogo danas na temu kako je to izgledalo do danas i kako je šarenolika bila ta situacija, u mnogim segmentima potpuno nepredvidiva, iz mnogo razloga izazivala je i nezadovoljstvo kod šire javnosti zbog toga što se nije moglo lako porediti, ni ono što dolazi kao primanje na određeni posao, ali ni ono što taj posao zahteva, ni trud koji se uloži, ni rezultat koji se ostvari. Na samom kraju uređen sistem zahteva jasna, precizna pravila, nešto što bismo nazvali i transparentnim i fer prikazanim. To se, uveren sam, postiže upravo ovim predlogom zakona i opravdava tu sistemsku komponentu ili odliku.
Dalje, i transparentno i pravedno i u tome se takođe slažem sa vama gospođo ministar, transparentno i činjenicom da se uvodi po prvi put odgovarajući katalog koji bi trebalo da precizira koji sve poslovi postoje i šta podrazumevaju. Da se crno na belo zna šta podrazumeva rad u ovom sektoru u našoj Republici i pravedno svakako. Što bih sa svoje strane pročitao samo kroz ono pitanje odnosa između zarada od najnižih do najviših koji su predviđeni upravo ovim predlogom i koji je u svom rasponu sad, rekao bih, uži u odnosu na ono što se moglo primetiti u tom vrlo šarenolikom pristupu i vrlo nepredvidivoj praksi kakvu smo imali do sada.
Gde je pravednost u tome? Ja to čitam na sledeći način i dajem slobodu svakome da me koriguje ukoliko smatra da to ne posmatram ispravno. Kada je taj raspon uži onda sve te vrednosti od najviših do najnižih međusobno su povezane čvršće i postoji izvesna povratna sprega. Pa, ako ikada jednog dana neko zaključi da onaj gornji deo tog opsega treba da bude nešto veći, snažnije će povući i sve ostalo zaključno sa onim najnižim proporcionalno naviše. Verujem samo nešto što će biti na zadovoljstvo onih koji danas u ovoj vrsti sektora, u ovim delatnostima pripadaju tom nižem delu lestvice primanja. Ja to vodim kao pravedno.
Dalje, verujem da podstiče i kvalitet i odgovornost u poslu, upravo činjenicom da se uvode kriterijumi za vrednovanje rezultat i upravo činjenicom da se ostavlja prostor da ono što zaslužuje može da bude i nagrađeno, dakle vrednovano kao nešto što zaslužuje da ide dalje, da napreduje, da se izgrađuje, svakako u skladu sa onim što je u stanju da pruži i da svoj rad opravda.
Sistemski, ponovio sam jedno dva ili tri puta, zašto? Jer, time ulazim polako u zonu onih komentara koje smo čuli danas. Pa, se tako jedna odnosio na pitanje uvođenja potrebe da se drugim zakonima regulišu određena pitanja i na to se pozvao kao izvesno nepostojanje sistema. Šteta je, velika šteta da zbog toga što neko ima određena očekivanja, pa kaže, ovo što smo dobili kao predlog, eto mi smo očekivali više. Zbog toga izvlači zaključak, zato nećemo da ga podržim uopšte.
Svako ima pravo na sopstveni nivo očekivanja, dame i gospodo, ali elementarna je logika uporediti ono što se nudi i što na stolu postoji sa onim što je važilo do sada. Velika je šteta i ne primetiti sve ove dobre stvar koje crno na belo postoje u ovom predlogu o kojima sam upravo govorio, o kojima su govorili mnogi danas, precizno, jasno i pošteno, rekao bih, dajući podršku ovom zakonu, šteta je ne primetiti samo zbog toga što sami imate određena očekivanje, ali ja to ipak vidim malo jasnije, zato što imate potrebu da nešto kritikujete po svaku cenu, bilo utemeljeno ili ne. Tu je reč i o izvesnoj, reći ću nakaradnoj logici. Ako nisam zadovoljan do kraja onda neću ništa. A pričaćemo i o toj logici još malo detaljnije za neki minut, o tome da li jedan član zakona ima ovoliko ili onoliko strana, da li je nekome lični ili subjektivni utisak da je neka tabela čitljiva, ne treba ni da trošimo reči.
Potpuno je neozbiljno da na taj način raspravljamo o nečemu što predstavlja tako ozbiljnu materiju kao što je zakonski predlog. Ali, razumem da postoji ponekad neprijatnost da treba nešto da se iskritikuje, a nema se šta reći, pa onda možemo da pričamo ovako neozbiljne stvari. Uz ogradu da bih se ja lično suzdržao od poriva da nešto kritikujem u maksimalno raspoloživom broju sekundi, čak i onda kada tu mesta za kritiku nema.
Pominjalo se pitanje isključenja javnih preduzeća iz ovog predloga zakona i pitanje zašto je to tako. I, vrlo precizan odgovor, pa ono što smo pomenuli kao aspekt koji treba da uvaži tržišnu logiku. Da li to treba detaljnije da se obrazlaže? Da li je moguće da neko u ovoj sali opravdava zvanje narodnog poslanika time što uporno ne razume potrebu da se uvaži logika tržišta? Da li mi hoćemo da od javnih preduzeća formiramo sisteme koji pružaju neki konkretan, jasan doprinos društvu? Rezultat koji je po svojoj prirodi, rezultat koji se ostvaruje na tržištu i da pritom apsolutno ignorišemo logiku tog tržišta, pa da se pravimo kao da uopšte nije bitno da li ćete odgovoriti na ono što se smatra za tražnju, da li ćete to uraditi kvalitetno. Da li ćete na taj način prihodovati?
Zar to nije elementarna logika koju treba da zadovoljimo ako hoćemo da neki sistem, bilo koji, bude samo održiv, da opravdava svoje postojanje. Ja smatram da jeste i zbog toga smatram više nego opravdanim da se logika tržišta u tom segmentu uvaži.
Potpuno je pogrešno aludirati na priču, da, ali time se ne ostvaruje jednakost u kompletnom tom širem javnom sektoru zato što određeni posao sa određenim odgovornostima ovamo, nosi više novca nego neki drugi posao sa možda višim odgovornostima onamo i da pričamo kako tu nikakve jednakosti nema.
Na šta želim da skrenem pažnju, pitanje jednakosti mora da bude, ja se slažem zadovoljeno, ali mora da bude i potkrepljeno odgovarajućom logikom. Pričao sam o logici tržišta. Hajde da produžimo priču dalje.
Zašto uporno to doživljavamo kao nepostojanje određenog limita koji mora da bude zloupotrebljen? Zašto uporno insistiramo na tome da će neko sada zarađivati više nego što zaslužuje? Možemo to da pogledamo iz ovog ugla. Pa, ništa nije garantovano tim kompanijama od kojih očekujemo da se dokažu na tržištu da opravdaju svoje delatnosti na tržištu.
Ništa nije ni garantovano. Može i tako da se pogleda. Pa, ono što je ovde definisano eksplicitno numerički, kod njih može biti manje. Može manje, ako ne zasluže bolje. Svakako, može još jednom ako ga zasluže.
Potpuno je nesuvislo, pritom, u isto vreme u istoj bezmalo rečenici, pa svakako u okviru istog obraćanja i pričati da je potpuno pogrešno da se insistira na jednakosti. Onda kažemo – sada će na primer svi koji su zaposleni u prosveti, kao i sve medicinske sestre imati ista primanja.
Pa čekajte, da li je logično da u isto vreme hoćemo jednakosti tamo gde postoje aspekti kao što je logika tržišta i nećemo jednakost, zato što hoćemo samo nešto da zamerimo predlogu. I ovo drugo svakako, ima svoje opravdanje.
Pritom, ne postoji insistiranje na jednakosti gde joj mesta nema, već sam pomenuo da se uvažava rezultat, već sam pomenuo da se očekuje napredak tamo gde se zasluži.
Ono što se takođe kritikuje vrlo glasno, ali bez ikakvog razumevanja, to je pitanje onih korektivnih faktora pri definisanju koeficijenata, koji su čuli smo danas upravo zato i uspostavljeni, da ne bude insistiranja na jednakosti tamo gde rezultat pruža mogućnost da se razlika napravi zasluženo.
Mislim da je to više nego jasno svakome ko hoće da razume, a mi ovde hronično imamo problem sa susretom, sa onom vrstom ponašanja koja se svede, ne želim da razumem, niti me uopšte zanima da razumem, hoću samo da ispričam ono što sam i zacrtao da izgovorim danas, što je svakako za žaljenje.
Što se tiče toga da će ovim predlogom ljudi biti demotivisani da rade, slabije plaćeni, itd, itd. To se sve zapravo svodi na upravo ovo, nemogućnost da se prihvati da se određeni red uvodi i da će se vrednovati rezultati.
Možda zbog toga što je neko navikao da funkcioniše u sistemu u kom nikakve vrste vrednovanja rezultata i nema, gde su neke druge stvari važnije i gde te druge stvari definišu i kako će ko proći nezavisno od kvaliteta posla koji obavlja.
Što se tiče onih potpuno paušalnih ocena, njima ću posvetiti nekoliko sekundi svega. Komično je dame i gospodo, pominjati termine kao što su političke kukavice zbog one nakaradne logike nisam zadovoljan nivoom onoga što je ponuđeno, hoću više, pa zbog toga neću ništa.
Oni koji nisu ponudili ama baš ništa, koji se sada prvi put susreću sa ovakvim predlogom, koji neko rešenje za ovu problematiku svojim očima gledaju prvi put stavljanjem ovog Predloga zakona na sto, šta su onda oni, to mora da bude neki termin još teži od kukavica.
Doduše, biće teško pronaći ga, ali mislim da će konsultovati neke rečnike, koriste to s vremena na vreme.
Komično je dame i gospodo, jer ta logika hteo sam više, pa sad neću ništa, a sretali smo se već sa njom i kada smo unapređivali primanja ljudima i kada smo obezbeđivali jednokratnu pomoć.
Ne, mi smo hteli još više, pa nećemo ništa. Pa, zamislite molim vas nekoga ko osniva kompaniju i posle sedam dana je gasi ljut, zato što kaže – hteo sam da budem milioner, ako neću biti milioner neću ni da radim.
Nekoga ko započinje naučni rad, pa posle sedam dana kaže, ma hteo sam Nobelovu nagradu, a ako to nisam dobio do sada, neću ničim ni da se bavim. Dokle bi stiglo društvo, bilo koje društvo na ovoj planeti da se na taj način razmišljalo?
Tu razmišljanja nema i gospođo ministar, slažem se sa vama i biće da neki ovde neke stvari nisu razumeli, niti su u stanju da razumeju.
Da ne završimo sve po pitanju ovako dobrih predloga zakona kritikom, ne bih to dozvolio. Završićemo pohvalama.
U tom smislu, kada je reč o Zakonu o opštem upravnom postupku, svakako pozdravljam i intenciju da se uvedu standardi, da se ispoštuju i norme i konvencije, da se na taj način ispoštuje, pre svega ono što dugujemo sebi, zaslužujemo kvalitetnu i uređenu oblast, dobre zakone, ali i to treba uvažiti, jer ima svoje važno mesto na našoj evropskoj agendi.
Pre svega, mi to radimo zbog sebe. Tu ću izdvojiti samo dva dobra rešenja koja su mi lično interesantna i posebno važna i još jednu komponentu koja ih prati.
Dakle, dva izvanredno važna rešenja i treću komponentu koja ih prati i za koju smatram da predstavlja svojevrstan etalon svakog dobrog zakona. Uvođenje „one stop“ sistema i u ovoj oblasti koja se ogleda u onom uvođenju jedinstvenog upravnog mesta i uvođenje savremenih modernih rešenja u smislu uvođenja elektronske komunikacije, kada je reč o ovoj materiji. Zašto je to važno, da ne trošimo reči?
Znamo u kojoj godini živimo i znamo da zaslužujemo uvođenje te vrste modernih rešenja koja obezbeđuju efikasnost, smanjuju troškove građanima u svako mogućem segmentu, elektronski sistemi u ovom smislu predstavljaju stvar koja zaslužuje da bude samo pozdravljena i pohvaljena, kao i uvođenje jedinstvenog upravnog mesta.
Ono što predstavlja modernizaciju i unapređenje efikasnosti, što je progresivno po svojoj prirodi i svakako kao ideja i kao nešto što uvodimo u život, imaće uvek nedvosmislenu podršku onome kome je progres glavni politički fokus.
SNS, još jednom čestitke. Hvala lepo.

Hvala dr Orliću.
Reč ima narodni poslanik Milan Petrić.

Poštovani predsedavajući, ministarko i predstavnici Vlade, povodom Predloga zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, drago mi je što sam imao mogućnost da na sastancima koje organizuje Ekonomski kokus predočim stavove SNP. Zamerku koju smo u tom predlogu imali odnosila se na vrednovanje radnih mesta.
Smatrali smo da nije isto vrednovati radno mesto vozača u ministarstvu, sa vozačem u Hitnoj pomoći, recimo. Napominjem da jednak naziv radnih mesta ne znači da je i rad sam jednak, zapravo, postoji dosta različitosti u uslovima rada koji utiču na sam rad.
Primedbe koje smo izneli uvažene su od strane ministarke, te smatramo da smo doprineli boljem predlogu ovog zakona i ravnopravnijem statusu radnika.
Drago mi je što je ovaj predlog zakona kompromis između sindikata i ministarstva, odnosno predlagača ovog zakona i pohvalno je što se ne zanemaruje značaj socijalnog dijaloga koji je veoma bitan u širenju prava radnika. Takvu praksu potrebno je praktikovati češće, slažem se po tom pitanju.
Izostavljanje državnih funkcionera iz ovog Predloga zakona za razliku od slovenačkog modela, smatramo nepotrebnim. Na ovaj način se samo učvršćuje njihova neprikosnovena pozicija, iako se njihove plate finansiraju od strane poreskih obveznika i na taj način im je omogućeno da ostanu u privilegovanom položaju u odnosu na ostale zaposlene u javnoj upravi, koji u suštini jesu nosioci posla.
Ukoliko težimo ujednačavanju plata, ne vidim ni jedan razlog da državni funkcioneri ne budu deo ovog zakona. Tu bih naveo jedan primer.
Da li mislite da je realno da premijer, bez obzira ko god tu funkciju obavljao, treba da ima manju platu od direktora javnog preduzeća ili direktora neke određene agencije? Želeo bih da mi razjasnite isto, kakav će efekat ovaj Predlog zakona imati na kolektivne ugovore u javnim preduzećima i da li nakon usvajanja ovog zakona možemo očekivati izmene Zakona o radu, recimo u članu 3. stav 1. koji se odnosi na pravo na kolektivno pregovaranje? Srpska narodna partija smatra da suština reformi javnog sektora nije smanjenje plata, dugotrajni proces ili komplikovana procedura, već briga za rezultate rada koji treba da doprinesu kvalitetnijim uslugama u kojima će građani sami uživati.
U okviru Predloga zakona o opštem upravnom postupku, podneli smo dva amandmana koji se odnose na bolju primenu ovog zakona i smatramo da se obaveštavanje građana mora vršiti putem preporučene pošte, da ne bi postojala nesigurnost po pitanju uredne dostave.
Takođe u članu 161. Predloga zakona koji se odnosi na predavanje žalbe drugostepenom organu, odnosno na ćutanju uprave, odnosno ostaje sporno šta se događa ukoliko drugostepeni organ ne reši stvar i na koji način će stranke ostvariti svoje pravo u daljem procesu?
Smatramo da amandmani koje smo podneli mogu pomoći ozbiljnijem sprovođenju ovog zakona i nadam se da će biti usvojeni.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije koju je predložio uvaženi kolega Branislav Blažić, po našem mišljenju treba usvojiti.
Navedenim opštinama, ukoliko u danu za glasanje izglasamo da dobiju status grada, može samo pomoći da dožive napredak u privrednom i ekonomskom smislu.
Takođe, se nadamo da će to na neki način i sprečiti odlazak mladih i stručnih ljudi iz naše zemlje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Petriću.
Reč ima narodni poslanik Svetislav Vukmirica.
Izvolite, gospodine Vukmirica.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, usvajanje izmena i dopuna Zakona o teritorijalnoj organizaciji ispravlja se velika nepravda koja je učinjena Kikindi i svim njenim građanima.
Borba za status grada traje već duži niz godina, kako kroz akcije raznih udruženja, pokretanja peticije i raznih inicijativa, tako i kroz lobiranje u državnim organima i zato zasluge pripadaju svim njenim građanima.
Dobijanjem statusa grada samo se potvrđuje ono što su svi Kikinđani uvek i nosili u svojim srcima i glavama. Za nas je Kikinda uvek bila grad, a ovim činom oni će to biti za sve građane Republike Srbije.
Da je tako govore mnoge činjenice iz prošlosti i sadašnjosti Kikinde i zato pre svega želim da istaknem da je Kikinda svoj prvi status grada dobila davne 1893. godine.
Naime, istorija savremene Kikinde počinje od 1750. godine. Prvi naseljenici bili su Srbi, austrijski graničari koji su štitili granicu od Turaka na Morišu i na Tisi i koji su nakon Požarevačkog mira sklopljenog između Austrije i Turske, kao i povlačenja Otomanskog carstva iz Banata naselili u područje u dolini rečce Galacka.
Kikindu su tada naselili žitelji mesta Semak, Čanad, Nadlak i Obrižje, koje se danas nalaze u susednoj nam Rumuniji, a nekoliko decenija kasnije, pored Srba doseljavaju se i Nemci, Mađari, Jevreji i Francuzi.
Kikinda je nedugo zatim postala sedište velikog Kikindskog Dištrikta, kao autonomna srpska teritorijalna jedinica direktno podređena Bečkom dvoru. Ona je tu privilegiju dobila od Austrijske carice Marije Terezije 12. novembra 1774. godine, a postojeća prava je utvrdio i proširio austrijski car Franc Jozef 1817. godine.
U svom sastavu Dištrikta, pored Kikinde bilo je još devet naselja srpskih graničara u severnom i srednjem Banatu, odnosno Srpski Krstur, Jozefovo - deo današnjeg Novog Kneževca, Mokrin, Karlovo - deo današnjeg Novog Miloševa, Bašaid, Vranjevo - deo današnjeg Novog Bečeja, Melenci, Kuman i Taraš.
Stanovnici Dištrikta imali su značajne ekonomske i političke povlastice u okviru monarhije, a Veliko Kikindski Dištrikt je funkcionisao sve do 1867. godine kada je Kikinda nakon sporazuma Budimpešte i Beča u stvaranju Austrougarske monarhije pripojena novoj Torontolskoj županiji koja obuhvata gotovo čitav Banat. U to vreme sa oko 22.000 stanovnika, Kikinda je bila najnaseljenije mesto Torotolske županije.
Kikinda je iz 1857. godine izgradnjom trase Segedin-Kikinda-Temišvar dobila aktivnu železničku prugu, a samim tim i najstariju prugu u Srbiji.
Gimnazija u Kikindi postoji od 1858. godine, a biblioteka je osnovana malo ranije, odnosno 1845. godine.
U Kikindi se nalazi jedan od svega nekoliko sačuvanih mlinova na konjski pogon u Evropi.
Postojeća suvača izgrađena je 1899. godine i jedina je u Srbiji.
Prve fabrike u Kikindi počele su da rade sredinom 19. veka, Danfilov parni mlin 1862. godine, današnji kikindski mlin. Bonova ciglana 1866. godine, sadašlja Toza Marković. Piram fabrika za proizvodnju krme za obuću 1900. godine, nekadašnji Hemik. Bonova livnica željeza i tempera 1908. godine, livnica Kikinda.
U ovom periodu, do početka Prvog svetskog rata, Kikinda prolazi kroz period uspona i razvoja i upravo je tada formirano gradsko jezgro, ušorane ulice koje se seku pod pravim uglom su dobile svoje nazive, a kuće su se gradile planski. Sve ovo govori da je Kikinda od uvek bila grad u pravom smislu reči.
Nakon Drugog svetskog rata i sprovedene modernizacije industrije, uz tradicionalnu poljoprivrednu proizvodnju i usmerenost ka izvozu, rastao je i standard većine građana Kikinde. U Kikindi se proizvode delovi za nemački Opel i Dženeral Motors, pa je čak jedan model automobila Opel poneo ime Kikinda.
Gradili su livničari fabrike po Africi i Bliskom Istoku. Tozin crep je pokrivao mnoge kuće po staroj Jugoslaviji. Domaćice su koristile Hemikov tečni elektron pri pranju sudova i radnih površina, a cipele su se čistile poznatim kikindskim imalinom.
U kikindskoj Primi se proizvodio najbolji grašak u Evropi, PIK je hranio JNA, dok se kikindška šunka jela u SAD, a tu su bili i proizvodi Banini.
Udeo opštine Kikinda u regionalnom izvozu je bio preko 90%, te zahvaljujući tome Kikinda u bivšoj Jugoslaviji 80-ih godina prošlog veka je bila druga po ekonomskoj snazi, odmah iza slovenačkog Maribora.
Onda je usledio raspad SFRJ, sankcije od strane međunarodne zajednice i sve je stalo i počelo da propada. Oslonjeni na izvoz, nismo imali šansu da se brzo preorijentišemo i nađemo izlaz iz sveopšte krize. Ipak sa izgradnjom agro industrijske zone i namerom otvaranja slobodne carinske zone, kao dela slobodne zone Subotica, Kikinda ponovo ide u pravcu industrijalizacije.
Svetlo na kraju mračnog tunela se nadzire i šansa je tu na dohvat ruke. Danas je Kikinda sedište Severno-banatskog upravnog okruga, koji se nalazi na krajnjem severo-istoku Republike Srbije, u AP Vojvodini, na tromeđi sa Mađarskom i Rumunijom i koja zauzima površinu od 2329 metara kvadratnih, a sama opština se prostire na površini od 782 kvadratna kilometra i čine je pored Kikinde još devet naseljenih mesta, odnosno Banatska Topola, Banatsko Veliko Selo, Bašaid, Iđoš, Mokrin, Nakovo, Novi Kozarci, Rusko Selo i Sajam.
Opština Kikinda ima oko 70 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta, koje zauzima 90% teritorije opštine i samim tim predstavlja ozbiljni potencijal u sferi poljoprivredne proizvodnje.
Prema popisu stanovništva iz 2011. godine, ukupan broj stanovnika na teritoriji opštine Kikinda je 59.453 stanovnika, te od ukupnog broja stanovnika Srbi čine oko 75,43%, Mađari oko 12,23%, Romi 3,33%, dok su ostale nacionalne pripadnosti zastupljene u mnogo manjem procentu.
Demografsku strukturu su promenile stalne migracije i već pomenuta krajiška i graničarska sudbina srpskog naroda. Kikindu su naseljavali Srbi sa Kosova i Metohije, predvođeni porodicom Čarnojević, a nakon Prvog i Drugog svetskog rata i Srbi sa prostora BiH, Like, Gorduna, Banije i Dalmacije.
Mešanjem kultura, običaja i načina života, razvio se jedan novi banatski duh. Spoj ravnice i planinskih masiva, dao je jedan drugačiji način razmišljanja, mudrost, toleranciju, strpljenje i istrajnost u svemu.
Na domaćinskoj trpezi se danas može naći i sos od višanja, testo slatko i slano, specijaliteti od bundeve i maka, ali i pita sa krompirom ljevača, kao i gulaš i paprikaš uz već čuveni disnatori specijaliteta svinjskog mesa. Jednostavno rečeno, u Kikindi je svako dobrodošao.
Zahvaljujući svom geografskom položaju, Kikinda jeste veoma značajan pogranični centar. Naselje koje se nalazi na samoj granici sa EU, odnosno sa Rumunijom i sa Mađarskom, udaljena 110 kilometara od Novog Sada, 127 kilometra od Beograda, 100 kilometra od Subotice, 69 kilometra od Temišvara i 84 kilometra od Segedina.
Stvaranje i otvaranje međudržavnog graničnog prelaza Nakovo-Lunga kod Kikinde, dokazano je sve što je godinama tvrđeno, a to je da ovaj granični prelaz ima perspektivu, kako za putnike, tako i za privrednike i da je Kikinda važan pogranični centar od posebnog značaja i za srpsku manjinu u Rumuniji.
Ovim pravcem Temišvar je Kikinđanima i žiteljima severnih i zapadnih delova AP Vojvodine bliži da dvadesetak kilometara, a samim tim i putevi ka istoku i zapadu Evrope. Ovaj granični prelaz znači bukvalno novi početak za Kikindu i severni Banat i njime se direktno otvorena vrata ka EU.
Kikinda ima velike saobraćajne mogućnosti jer se nalazi na trasi buduće banatske magistrale. Međunarodni železnički granični prelaz sa Rumunijom ima teretno pristanište za prevoz rasutih i drugih tereta na kanalu Dunav-Tisa-Dunav, sportski aerodrom, a preko mosta na Tisi kod Ade, ovo je najkraći put i za delove Hrvatske i Slovenije ka Rumuniji, te dalje prema istoku i obratno.
Kikinda je danas regionalni i zdravstveni, obrazovni, kulturni sportski centar. Ima regionalnu bolnicu i nekoliko odeljenja privatnih, jednu matičnu državnu visoku školu, organizator je svetski priznatog internacionalnog vajarskog simpozijuma Tera, Međunarodnog festivala etnomuzikologije, ima profesionalno pozorište, Narodni muzej, istorijski arhiv, biblioteku.
Kikinda je značajan sportski grad, sa izvanrednim uslovima za razvoj sportskog turizma. Sportski centar „Jezero“, sa prvim zatvorenim bazenima u Vojvodini, sređenim otvorenim terenima i bazenima, sportskom salom i poprištem mnogih tradicionalnih takmičenja i kampova.
U Kikindi je zahvaljujući tradicionalnoj školi plivanja, znati plivati jednako sa znati čitati i pisati. Kikinda ima i džudo klub „Partizan“, prvog ekipnog šampiona Srbije od njenog osamostaljenja 2006. godine, a u najvišem rangu takmičenja u Republici Srbiji, već godinama se unazad nadmeće i Ženski rukometni klub Kikinda.
Takođe, Kikinda je organizator jedinstvene turističke manifestacije ovog dela Evrope Dani ludaje, u čast bundevi prema kojoj su Kikinđani tokom istorije imali poseban odnos. Manifestacija iz godine u godinu dobija na važnosti i kvalitetu, a najteža ludaja od 504 kilograma jer izmerena 2014. godine.
Kikinda je najveće zimovalište sova utina ili sova ušara u svetu. Niko ne može pouzdano da tvrdi otkud te sove baš u Kikindi i baš u samom centru na prelepom kikindskom trgu. One uglavnom traže mir u obližnjim šumarcima i salašima, a u Kikindi su svoj dom pronašle između dve crkve, pravoslavne i katoličke, osnovne škole i gimnazije, kulturnog i sportskog centra i svega ostalog što jedan trg nosi sa sobom.
Inače, Kikinda je takođe mesto prepoznatljive arhitekture koja je dobila i prvi trg, pešačku zonu u SFRJ početkom osamdesetih godina prošlog veka, za čije je idejno rešenje …

Molim vas, gospođo Rakić, dopustite da prof. gospodin Vukmirica završi izlaganje.

…profesor Cakić dobio najviša jugoslovenska priznanja iz oblasti arhitekture. Tu su i razne manifestacije, poput „Dana vina“ u Iđošu, Svetsko prvenstvo u tucanju uskršnjim jajima u Mokrinu, „Pitijada“ u Novim Kozarcima, „Festival gulaša“ u Ruskom Selu i krajiški višeboj u Banatskom Velikom Selu.
Iskoristio bih ovu priliku da istaknem i nekolicinu znamenitih Kikinđana, koji su svojim radom i dostignućima skrenuli pažnju na sebe i ostavili dubok trag u istoriji naše države. Između ostalih, pomenuo bih književnike i pesnike: Miroslava Miku Antića, Dušana Vasiljeva i Jovana Popovića, astronautičara – Miroslava Jugina; a pogotovo Pavla Kinđelca, prvog Srbina, dr teologije, čiji se otac Hristofor smatra osnivačem Kikinde.
Kao što ste mogli čuti, Kikinda je u mnogo čemu bila prva u Srbiji i staroj Jugoslaviji, i kao takva među poslednjim dobija status grada. No, mi Kikinđani smo sigurni i ubeđeni da će se stvari ponovo okrenuti u našu stranu i da će Kikinda povratiti stari sjaj, a samim tim i osmeh na lice, jer to svakako i zaslužujemo.
Zbog svega toga, očekujem podršku kolega narodnih poslanika, kako u Danu za glasanje, tako i u svim budućim nastojanjima u realizaciji Projekta „Za bolju i lepšu Kikindu“.
Na samom kraju bih citirao stihove jedne prelepe lokalne pesme, koja na svoj način daje odgovor putnicima namernicima na pitanje gde se nalazi Kikinda. „Kad se popneš na ludaju, u sred njive u Tulaju, u daljini laje kera, tu je varoš cela“.
Zahvaljujem se na pažnji.