Recimo, 2013. godine, najveći dom zdravlja koji postoji, to je radio grad, ne Republika, hitnu pomoć koju niko nema na ovim prostorima, radio je grad. Higijena na najvišem mogućem nivou, dugovi preduzeća, gospođo ministarka, su bili vrlo mali, gotovo da nisu postojali. Plate su negde možda kasnile jedan mesec. U ovom trenutku, posle dve godine, vi nemate ni jednu investiciju za dve godine. Vi imate grad koji je praktično ekološka bomba, vi imate veliki problem u svakom smislu.
Pošto moje kolege treba da pričaju, ja samo još jednu digresiju. Mi smo dali neke amandmane, molim vas da ih uvažite, da bar o njima razmislite, i da ovaj horizontalni nivo, koji nije uravnotežen kroz Zakon o transfernim sredstvima, probate da izmenite. Hvala.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Veroljub Arsić, replika na izlaganje. Izvolite.

Na pominjanje šefa poslaničkog kluba SNS, da je to neki lik koga je teško zapamtiti.
Sećam se jako dobro Zakona o transfernim sredstvima između gradova i opština, kada je Kragujevcu, baš zato što je cenjeni kolega bio tada gradonačelnik, imao podršku tada da se prebaci 450 miliona sredstava koji su namenjeni Beogradu. Tadašnji ministar, Mlađan Dinkić, je to prihvatio i ta sredstva su oduzeta od grada Beograda i prebačena Kragujevcu.
Sada, za devastaciju jednog grada kao što je Kragujevac, nemoguće je to uraditi za dve godine. Potrebno je mnogo više vremena. Ako je tačno da postoje samo tri smećara za jedan grad Kragujevac, koji ima blizu 200 hiljada stanovnika, taj gradonačelnik ne može da se hvali uspehom. Ako je tačno da Grad Kragujevac ima dugove u iznosu od svoja dva i po budžeta, a ima, jer to se vidi, vidi se, zato što dugove možete da napravite na nekoliko načina. Dugove možete da napravite tako što ćete da se zadužite, tada vam je potrebna saglasnost ministarstva,. Znamo ko je tada bio ministar i ko je davao te saglasnosti, ali može i na jedan drugi način, da nerealno planirate sredstva u budžetu, a onda sprovodite javne radove na osnovu nerealno planiranih sredstava u budžetu i stvorite obavezu. To je radila Vlada Mirka Cvetkovića i to su one dve i po milijarde i to je radio grad Kragujevac do 2014. godine.
Knjige su knjige. Podatke ne možete da falsifikujete, ne možete da kažete da nešto nije urađeno…

Kolega, molim vas da privodite kraju. Isteklo je dva minuta.

Kada je urađeno, postoji trag da je tako bilo rađeno i da je tako vođen Kragujevac.

Zahvaljujem.
(Veroljub Stevanović, s mesta: Replika.)
Replika na izlaganje narodnog poslanika Veroljuba Arsića?
(Veroljub Stevanović, s mesta: Da, replika. Pomenut sam.)
Nisam shvatio da ste pomenuti kao poslanik. Govorilo se o Kragujevcu, o načinu rukovođenja Kragujevcom u jednom vremenskom periodu, koliko sam shvatio. Ne znam zašto ste tu sebe prepoznali.
Nastavljamo dalje sa radom. Nemate osnova za repliku.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Matić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvažena gospodo, čim je u pitanju lokalna samouprava, mislim da je tu pažnja usmerena do kraja i mislim da treba, zato što smo mi prvi ešalon do kojeg građani najlakše dođu i, normalno, očekuju od nas da udovoljimo njihovim zahtevima.
Prva najava za umanjenje poreza na zarade u okviru lokalne samouprave bila je 50-50. Mislim da je to bilo hrabro i od Vlade i od nove ministarke da izađu i da prva najava ministarke bude da to neće biti 50-50 nego ovo što se predlaže.
Ja ću da podsetim na još neke stvari koje su se dešavale ranije, a koje mislim da nisu pominjanje u ovom periodu, a to je da su opštine 2010. godine, recimo, ili lokalne samouprave, dobile nove nadležnosti kao što su vodotokovi ili reke, a nisu dobili sredstva, prateća sredstva. Znači, izvršna je decentralizacija poslova, ali nisu ni pare. Recimo, u zdravstvu investiranje, investiciono održavanje, isto bez sredstava. Tako da, opštine, ne samo što su transferi menjani i što su porezi na zarade menjani, nego su opštine dobijale i nove obaveze.
Još nešto što meni baš nije dovoljno jasno. Ja sam tehničko lice, ali nisam uspeo da razumem predlog, ovo je dobra namera, da opštine imaju 6% manje poreza na zarade, a gradovi 3%. Sva matematika govori da tu ko ima najveći procenat, najviše snosi i posledice smanjenja.
Ličnog sam mišljenja, ja bih uložio amandman da sam imao podatke, da jednostavno izjednačimo i taj procenat, da li bi on bio 75% ili 76%, ali mislim da građani u opštinama i gradovima treba da jednako podnose teret. Smatram, ako ima još prostora, mislim da taj procenat 74% i 77% treba da bude jedinstven. Ne vidim nijednu razliku. Recimo, uzmete jednu opštinu i jedan grad koji, uslovno rečeno, imaju prihode od poreza na zarade po sto miliona na godišnjem nivou, 6% umanjenja je šest miliona u opštini, a u gradu je to tri miliona. Nije isto. Matematika ne govori i mislim da me niko ne može ubediti da je to isto. Zato je moj dobronameran predlog da to bude jedinstven procenat, ne umanjujući sumu od 4,8 milijardi dinara.
Dalje, ovde se često uzimaju opštine kao loši primeri, odnosno lokalne samouprave i mislim da je to prenaglašeno. Treba prenaglasiti dobre opštine, dobre gradove. Mislim da će to bolje da odjekne i prema građanstvu i prema onima koji rukovode lokalnim samoupravama. Zato mislim, da kažem, dobri primeri treba što jače da budu eksponirani, da budu u javnosti, da budu prisutni.
Ja dolazim iz jedne opštine, gde dugo funkcionišem i gde mislim da korektno radimo svoj deo posla, jer smo radili, mislim da je i danas tako. Navešću nešto od primera. To je opština Koceljeva. Dakle, 30% je manje radnika u lokalnoj samoupravi u odnosu na ono što je država propisala. Prosečne plate su prve ili druge u Mačvanskom okrugu, možda u 30% u gornjoj granici opština u Srbiji su visine plata. Učešće plata u budžetu je između 17% i 19%. Izvoz iz opštine Koceljeva je 2:1. Znači, izvozi se dva puta više nego što se uvozi. Privreda sva dobro radi i reinvestira.
Dalje, imaju nove investicije. Ti investitori koji su došli, koji investiraju tamo, lokalna samouprava ih je dovela, Vlada je podržala i svaka čast, i jedna i druga fabrika treba uskoro da počnu da rade i da zaposle nove radnike. Nikom ništa ne dugujemo. Ali, ovu opštinu i neke druge muče neki drugi problemi. To je zakon iz 1991. godine. Dugačak je naziv, to je Zakon o načinu i uslovima povraćaja priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskaciji zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda.
Tu mnoge opštine nisu završile taj deo posla. Nije to zavisilo od opština. Opština obično nema dovoljno zemljišta da se vrati ranijim vlasnicima, pa ako nema zemljišta, onda opštine iz svojih budžeta to plaćaju. Mnoge opštine to plaćaju i to je ozbiljan procenat. Taj procenat se kreće, kako koja godina, od 2,5 do 10% godišnjeg budžeta. Mislim da su opštine tu najmanje krive što se pre 63 godine, ako sam dobro sračunao, što je ta nepravda urađena tih godina, a lokal tu ispašta. Mislim da bi to trebalo da bude solidarno, kao što je restitucija.
Da li će to biti kompenzirano kroz neke nove zakone, u smislu da se pojedinim lokalnim samoupravama pomognu te specifične stvari koje se dešavaju na terenu, a gde oni jednostavno nisu krivci zbog toga? Jednostavno, zakon koji je donet 1991. godine tera lokalnu samoupravu da plaća nedostajući deo zemljišta.
Ovde se najavljuju i novi zakoni o lokalnoj samoupravi i finansiranju. Mislim da tu treba imati u vidu sve ono što je bitno za lokalnu samoupravu. Konsultovati gradove i opštine, mislim da bez njih zakon neće da bude dobar, pogotovo u okviru Stalne konferencije gradova i opština. Mislim da oni to rade dobro i da sublimiraju potrebe i gradova i opština. Do sada su se pokazali kao dobar partner Vladi i mislim da njihove dobre usluge treba koristiti.
Ono što je po meni najbitnije, a mislim verovatno i po drugima, da razvojne komponente, znači razvoj privrede, zapošljavanje, to donosi nešto gde i lokal i ova država mogu da rastu, inače, bez toga jednostavno nije moguće.
Ja hoću na još nešto da ukažem. Ovo su sve neke moje dobre namere, ne kritika, nego neka moja razmišljanja, iskustveno i ono što se dešava na terenu, a to je da, recimo, porez na imovinu u pretežno poljoprivrednim opštinama. Tamo imamo staro stanovništvo koje dobrim delom živi od poljoprivrednih penzija. Te penzije su niske, male, itd. Tamo postoje određeni objekti gde kroz razređivanje poreza na imovinu jednostavno ti ljudi nisu u mogućnosti da plate, tako da se te opštine nalaze u dosta teškoj i komplikovanoj situaciji da izvrše tu naplatu, jer jednostavno postoji ta nepokretnost, koja vredi određeni iznos, gde je procenat poreza na imovinu taj i koji treba naplatiti, ali je pitanje da li ti ljudi koji žive tu mogu to i da plate?
Dalje, imamo nepravilnosti, po mom ličnom razmišljanju, to je finansiranje obrazovanja, a tu mislim na osnovno i na srednje obrazovanje. Ortačka kobila nigde se nije pokazala dobro, ni u duplom finansiranju srednjeg i osnovnog obrazovanja. Ako se sa centralnog nivoa finansiraju plate, a sa lokalnog nivoa finansiraju materijalni troškovi, mislim da ta udvojenost jednostavno ne donosi dobro i to ne funkcioniše u najboljoj meri. Zato je moj predlog da kod osnovnog obrazovanja i srednjeg obrazovanja finansiranje treba da ide sa jednog mesta, da li je to Republika, da li je to lokal, ali sa jednog mesta. Mislim da izbor rukovodioca u osnovnom i srednjem obrazovanju jednostavno mora da bude jednostavniji i onaj koji daje sredstva mora da ima veću ulogu i u rukovođenju. Mislim da u izboru direktora osnovnih i srednjih škola imamo veliko samoupravljanje.
Zaključno, ono što je vidljivo i što treba uraditi jeste da novi zakon o lokalnoj samoupravi i finansiranju lokalne samouprave treba da bude odraz realnih potreba gradova i opština, njenih građana, a po meni privrednog razvoja. Ono što se dešava na terenu, mada to nije osnovni posao lokalnih samouprava, ali to jeste nešto osnovno od čega se živi, a to je privredni razvoj. Ako imamo privredni razvoj, imamo bolji život. Ako imamo dobru privredu, sve je okačeno, sav javni sektor je okačen.
Još jednom ću da ponovim da bi bilo dobro, ako je moguće, da se izjednače procenti poreza na zarade, što se tiče opština i gradova, ako je to moguće, u ovoj fazi rada Skupštine. Mislim da bi to bilo pošteno i prema opštinama i gradovima i prema građanima Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Pre nego što nastavimo sa radom, poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić.

Poštovani predsedavajući, uvažena gospođo ministarko, poštovane koleginice i kolege poslanici i građani Srbije, naša poslanička grupa pozdravlja angažovanje nestranačkih stručnjaka na ministarskim pozicijama, ali nije zgoreg napomenuti da ne bi bili ni prvi ni poslednji vanstranački stručnjak koji je u Vladu došao, vrlo brzo iz nje otišao ne uspevši da realizuje ni deo svog programa koji je proistekao iz struke.
Skupština AP Vojvodine ovih dana usvojila je Deklaraciju „Jaka obnovljena regionalna politika za sve regije nakon 2020. godine“. Ta deklaracija proklamuje slična načela kao Evropska povelja o lokalnoj samoupravi. U njoj se navodi da će se odluke donositi bliže građanima, da su regioni i lokalni entiteti odgovorni za izradu i implementaciju strategije razvoja i pružanja usluga građanima i da u tome treba da imaju široki stepen autonomije, da je preduslov za postizanje dobrih rezultata raspolaganje dovoljnim finansijskim sredstvima. To su evropska načela na koja se Srbija u uređenju lokalne samouprave obavezala, i to je usvojio Pokrajinski parlament u kome je ista parlamentarna većina.
U obrazloženju predloženih izmena Vlada je u suštini navela sledeće razloge za preraspodelu poreza na zarade: da je prema rečima Fiskalnog saveta, već i zakon iz 2006. godine, po kojima je lokalnim samoupravama opredeljeno svega 40% poreza na zarade, bio relativno darežljiv, pa se zaključuje da je zakon iz 2011. godine duplo darežljiviji; da je postojeća preraspodela poreza na zarade u korist lokala doprinela problemu fiskalnog deficita od 1,1% BDP; da povećanjem udela lokalnih samouprava u porezu na zarade iz 2011. godine nije propraćeno povećanje njihovih nadležnosti i da su lokalne samouprave povećanje prihoda po osnovu većeg učešća u porezu na zarade iskoristili za povećanje troškova zarada, a da su kapitalne investicije smanjene; i da nije u modernoj evropskoj praksi da porez na zarade dominantno pripada lokalu.
U pogledu darežljivosti centralnog nivoa vlasti prema lokalnim samoupravama korisno je reći da je učešće lokalnih samouprava, to je ovde već spominjano, u javnim prihodima u kontinuiranom padu od 2012. godine sa 17,7 na 11,7 u 2015. godini. Evropski prosek je 31,6%. Od svih 28 država Evropske unije samo četiri države izdvajaju manji procenat ukupnih javnih prihoda – Malta, Kipar, Irska i Grčka.
U pogledu uticaja preraspodele poreza na zarade na fiskalni deficit, od 2006. do 2011. godine, dok je upola manje poreza na zarade pripadalo lokalu, fiskalni deficit je rastao. Nakon 2011. godine kada se preraspodela menja duplo u korist lokala, fiskalni deficit je porastao samo 2012. godine, a nakon toga je u kontinuiranom padu. Zato sumnjamo u stav Vlade da je preraspodela poreza na zarade glavni uzrok fiskalnog deficita i sumnjamo da se fiskalni deficit rešava baš ovim.
Mi ovde sve vreme raspravljamo o tome kako će lokalne i centralne vlasti preraspodeliti 40 miliona evra, a da istovremeno imamo RTB Bor koji je za kapitalne investicije potrošio 450 miliona evra, a rezultat tih investicija je 300 miliona evra gubitka za dve i po godine. Ponoviću, sa jedne strane imamo 40 miliona evra, a sa druge strane imamo 450 plus 300. MMF-u smeta ovih 40, a ne smeta ovih 750. To je jako čudna argumentacija.
U suštini Vlada nam mora pružiti ozbiljna i argumentovana uveravanja da se fiskalni deficit zaista nikako drugačije nije mogao rešiti. Recimo, smanjenjem subvencija ER Srbiji, koja je imala slični iznos kao ovaj o kojem pričamo već dva dana.
Nadalje, povećanje udela lokalnih samouprava u porezu na zarade iz 2011. godine jeste propraćeno nekim povećanjem njihovih nadležnosti. Na njih su preneti određeni poslovi brige o domovima zdravlja, vanrednim situacijama, apotekama i, konačno, uvedena je komunalna policija. Nemojmo molim vas smanjivati sredstva komunalnoj policiji, jer oni su već dovoljno nervozni.
U pogledu povećanja troškova zarada i smanjenja kapitalnih investicija u lokalnim samoupravama, ove pojave teško da se mogu objasniti raspodelom poreza na zarade, jer u periodu od 2008. do 2014. godine isti trendovi obeleženi su i na republičkom nivou. Nominalni troškovi zarada republičkog budžeta povećani su 28%, kapitalni rashodi smanjeni su 22%. Ovo su podaci Fiskalnog saveta.
Na lokalnom nivou kapitalni rashodi su, u periodu od 2008. do 2015. godine, nominalno pali za 20%, realno za 50%, troškovi za zaposlene porasli su 25%. Dakle, slični su procenti, tu smo negde 20, 25, 28. Dakle, isti trend na Republici, kao i na lokalu. Govorim o periodu 2008. – 2014. godina. Dakle, troškovi zarada rastu, kapitalne investicije padaju, nevezano za to ko dobija veći udeo od poreza na zarade, jer ovi trendovi nisu menjani ni na jednom nivou kada je raspodela okrenuta duplo u korist lokala 2011. godine.
Pri tome, nominalne zarade na republičkom budžetu pet puta su veće od nominalnih zarada svih gradova i opština zajedno, a najmanje zaposlenih u javnom sektoru imaju upravo lokalne samouprave, a najviše Vlada i njena ministarstva. Posledice nedovoljnog investiranja u dužem vremenskom periodu su loš kvalitet i nedovoljna dostupnost komunalnih usluga, čak i najosnovnijih, a da ne spominjem ulaganja u kulturu. Ja ću vam reći, u Novom Sadu sat na Petrovaradinskoj tvrđavi više od 50 godina je imao pokvaren mehanizam za zvono, više od 50 godina. Mnogi od nas za života nisu čuli da taj sat može da zvoni.
Kolega je spomenuo da je svega 70% centralno kontrolisanih vodovodnih sistema u centralnoj Srbiji ispravno. U Vojvodini svega 16. Zrenjanin vodu nema godinama. Zrenjanin ispravnu vodu nema godinama, ali zato ima „Dane piva“ za čije održavanje lokalna vlast uzima kredit. Istina, građani to masovno posete, ali pitanje je šta bi građani radili kada bi im lokalne finansije bile transparentno predstavljene.
Veliki broj lokalnih samouprava preuzimao je obaveze bez prethodnog obezbeđivanja sredstava za njihovo namirenje. Budžetirani prihodi su planirani nerealno visoko kako bi se u njih upakovali željeni rashodi pre svega za zaposlene. Posledice su promašaji od i po 35% na prihodnoj strani u vidu neispunjenja plana prihoda. U tržišnoj privredi kada menadžer ovoliko promašuje u planiranju on gubi poverenje menadžmenta i akcionara, on gubi posao.
Kašnjenje lokalnih samouprava u podmirivanju obaveza prema podacima Fiskalnog saveta su oko 10 milijardi dinara, pri čemu opet prema informacijama Fiskalnog saveta Republika nema konsolidovane podatke o tome. Ja sad pitam nisu li zbog svega ovoga lokalne samouprave u nekoj vrsti dužničkog i podređenog statusa prema Republici Srbiji, pa zbog toga ćute i ne bune se? Ne toleriše im se svašta pa i zbog toga ćute i ne bune se.
U pogledu modernih evropskih praksi postoje suprotna rešenja na koja mislim da se vredi ugledati. U Danskoj prihodi od poreza na dohodak ekskluzivno pripadaju lokalnim vlastima i predstavljaju 70% ukupnih prihoda lokalnih vlasti. Slična je situacija i u Švedskoj gde porez na dohodak čini 70% prihoda okružnog budžeta sa kojim se distribuira opštinama. U Finskoj lokalne samouprave kroz opštinske poreske prihode, iz sopstvenih poslovnih prihoda, finansiraju 85% svojih rashoda. Mislim da to govori dovoljno o stepenu slobode tih lokalnih samouprava, jasno je iz kog evropskog područja te zemlje dolaze. Mi volimo da se ugledamo na radnu etiku skandinavskih zemalja, jel?
Još par dodatnih komentara, ovo istinski doprinosi centralizaciji, jer gde je novac tamo se donose odluke, tamo je moć. Moć se sada koncentriše dodatno na republičkom nivou, stvaraju se uslovi za disciplinovanje lokalnih samouprava, jer će Republika kroz kompenzacione mere preuzeti na sebe dodatne ingerencije kroz diskreciono pravo da selektivno i kako kaže Fiskalni savet netransparentno i neobjektivno odlučuje gde će finansijski pomagati.
I konačno da zaključim, ključni problemi u finansiranju lokalnih samouprava, neefikasna javna preduzeća, loš budžetski proces, veštačko naduvavanje prihodnih strana planiranih budžeta, neplansko preduzimanje obaveza i posledični pritisci na republički budžet, visoki troškovi zarada i nizak nivo kapitalnih investicija kao posledice, to su problemi koji će ostati nerešeni i produbiće se predloženim udarom na lokalne budžet. Mislim da je potrebno mnogo više kako bi se ovi problemi rešili pre nego što se novac prosto prebaci iz lokalnog u republički nivo koji je jednako opterećen istim problemima, pet puta većim ukupnim zaradama, sličnim padom kapitalnih investicija i jednako neefikasnim javnim preduzećima. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka Ana Brnabić. Izvolite.