Uzdržite se od pritiska na pravosudne organe vašom javnom diskusijom, molim vas.

Dozvolite mi samo, zbog vremena.

Vreme ću vam dati, ali nemojte da zloupotrebljavate govornicu za pritisak na pravosudne organe.

S obzirom da je predsednik Vlade Republike Srbije izjavio da su najviši gradski organi umešani u ovaj slučaj, mi pitamo na osnovu kojih informacija i od strane koga je predsednik Vlade Republike Srbije izjavio da je vrh gradske vlasti umešan u ovaj slučaj, za koji je zainteresovana i međunarodna zajednica, baš zbog otvaranja poglavlja 23 i 24, pa je čak i OEBS smatrao da je više nego važno da se ovaj slučaj završi do kraja?
Ja kao narodni poslanik ne mogu da vršim pritisak, ali mogu da upućujem na organe koji ne rade svoj posao. Naša uloga u ovom parlamentu je da mi vršimo nadzor nad institucijama koje ne rade svoj posao. Ako šest meseci prođe od krivičnog dela, ako imamo one koji su kidnapovani, one čija je imovina uništena, a da institucije ne reaguju na tako nešto, onda mi kao narodni poslanici imamo obavezu da pitamo kada će institucije proraditi i kada će se otkriti ko je počinilac i naručilac ovog krivičnog dela?
Ovaj događaj je izazvao veliko uznemirenje građana, seriju uličnih protesta i smatramo da je od velike važnosti da se što pre formira anketni odbor, da se što pre pozovu predstavnici policije i Višeg javnog tužilaštva, kako bi se otkrio identitet onih koji su počinili ovo krivično delo.
Još jedno pitanje – zbog čega nema prenosa na RTS iz dana u dan? To je pravo narodnih poslanika i građana Srbije da gledaju prenos sednice.

Zahvaljujem.
Kome to pitanje upućujete?
(Balša Božović, s mesta: Vama.)
Meni? Odlično.
Da vam odgovorim, pravosuđe nije institucija …
(Balša Božović, s mesta: A tužilaštva?)
… ni tužilaštvo nije institucija. Ne možete pravosuđe da nazivate institucijom.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Institucija sistema.)
Nije, to je grana vlasti. Institucija je nešto drugo.
Poslaniče, posle ćete ćaskati sa drugim poslanicima. Gospodine Božoviću, kada popijete kafu obratite pažnju na mene. Molim poslanika Balšu Božovića kada završi ispijanje kafe da obrati pažnju na mene, jer me nešto pitao.
(Balša Božović, s mesta: Nisam vas pitao.)
Jeste. Nisam direktor RTS i ne želim to da budem ikada u svom životu …
(Balša Božović, s mesta: Mora da bude zainteresovan.)
Dobro. Kada prestanete da dobacujete, kada malo uzmete u obzir da vodimo dijalog, dijalog nije dobacivanje iz klupe poslanika predsedavajućem, vaše pitanje mogu da uputim direktoru RTS, ali malo da ga modifikujemo – zašto dva dana nije bilo prenosa posle 18,00 časova? Mi smo u direktnom prenosu, a vi ste pitali – zašto više nema direktnih prenosa? Velika razlika, posle 18,00 časova, da li smem da dodam vašem pitanju, inače će biti odgovor – da, ima, ali posle 18,00 časova dva puta nije bilo zbog toga i toga? Da li smem da modifikujem vaše pitanje?
(Balša Božović, s mesta: Možete.)
Zahvaljujem. Očekujem da ćete dobiti odgovor. Ne mogu da vršim pritisak na RTS, jer nije dozvoljeno. Ne mogu da vršim pritisak ni na jednu medijsku kuću, već mogu samo da postavim pitanje i da vam pročitam odgovor. Ne smem da vršim pritisak kao političar ni na organe pravosuđa.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Možeš da vršiš pritisak na sve organe.)
Ne smem da vršim pritisak.
Poslaniče Božoviću, vi ste postavili pitanje predsedniku Vlade u vezi postupanja ili ne postupanja pravosudnih organa povodom konkretnog slučaja. Bojim se da neće smeti da vam odgovori na to pitanje.
(Balša Božović, s mesta: Zbog čega?)
Zato što ne sme da se interesuje za postupke u ovoj državi. Vi ste izneli ovde nešto, pa ispada da vi znate dosta o nekom slučaju i bojim se da ste se kvalifikovali za svedoka i molim poslanike da ne iznose nešto što ne znaju i što je pod postupkom određenih organa.
(Balša Božović, s mesta: Postavio sam pitanje predsedniku Vlade.)
Uzmite vaše pitanje, pročitajte dobro i ja ću svakako to proslediti kome god vi želite da prosledim, ali obratite pažnju na to što iznosite, jer iznosite kao činjenice, kao nešto što vi pouzdano znate i vršite pritisak na pravosudne organe. Danas smo svedoci da se desilo nešto zaista nečuveno, da je izašlo ime osobe koja treba da postupa po tom predmetu.
(Balša Božović, s mesta: Nije ime i prezime.)
Mislite da nije bitno, pa možda zato što niste pravnik ili zato što nemate dovoljno svesti da je to vrlo opasna stvar i da se time vrši javni pritisak na osobu koja vrši istragu.
Neću dalje raspravljati, ali sam dužna da kada nešto radimo, što ne smemo da radimo, pokušam da utičem na vas da to ne radite.
(Balša Božović, s mesta: Nisam ja rekao ime i prezime te osobe, nego sam …)
Jedan poslanik mi je sugerisao da mogu da vršim pritisak na koga god hoću. Neću da vršim pritisak, već želim da skrenem pažnju i da uložimo napore da mi to ne radimo, ako drugima spočitavamo nešto da mi to ne radimo, da se uzdržimo, kao što je juče bilo zaista neprimerenih komentara i iznošenje neistinitih činjenica povodom pogibije dve devojke. Nemojte to da radite, to ne donosi političke poene.
(Poslanici dobacuju – vreme.)
Za koga vreme?
(Nemanja Šarović, s mesta: Za sve nas.)
Mi smo tu da bi radili. Da li je tako? Radimo, poslaniče, dobacivanje nije rad i nevaspitanje isto nije rad, već je to odraz kućnog propusta.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje nije pritisak na pravosuđe, ali jeste podsticanje organa pravosuđa da rade svoj posao. Ono se odnosi na sledeće – šta će nadležni organi, tužilaštva, Ministarstvo pravde, itd, preduzeti povodom rušenja devet objekata u Inđiji od kojih je šest bilo pod zaštitom države, koji su srušeni davne 2007. godine, tako što su prvo prodati, izdati u zakup na 99 godina, kao ne izgrađeno građevinsko zemljište, a onda su objekti srušeni na ne izgrađenom građevinskom zemljištu? Radi se o objektu komunalca, vodovoda, javnog preduzeća, direkcija za izgradnju, o privatnoj kući Rajović Danice i ostalih, radničkog univerziteta, zgrade „Mimoze“, Fabrike nameštaja „Srem“, zgrade ZDOPA itd. Ti objekti su prodati kao ne izgrađeno građevinsko zemljište za milionske sume. Po informacijama, koje sam dobio kao narodni poslanik, predistražne radnje su završene 2013. godine. U toku 2014. godine deo predmeta je podeljen između Tužilaštva za organizovani kriminal i Višeg tužilaštva u Sremskoj Mitrovici i to čami negde u fioci.
Ja verujem da ovi iz opozicije, koji su kreativni ili spolja kreirani, imaju pravo da postavljaju pitanja oko rušenja, ali ja molim da bude redosleda. Prvo da ispitamo šta je to bilo 2007. i 2008. godine? Kako su legalno izgrađene zgrade, a ne barake postale ne izgrađeno građevinsko zemljište, pa onda još opština plaćala da se ruše objekti na ne izgrađenom građevinskom zemljištu, to prodala recimo „Merkatoru“, to prodala „Trejd junik centru“, gde gle čuda je predsednik opštine imao određene stambene površine, penthaous od 250 m2, gde direktor direkcije za izgradnju takođe poseduje neki prostor, to su maskirali u neke firme, pa kada se već radi o rušenju, molim da organi pravosuđa krenu redom, da se to ispita i da se počinioci kazne shodno zakonu.
Takođe, moje pitanje se odnosi na „Energo zelenu“ – šta će organi gonjenja preduzeti prema srpsko-belgijskoj prevari u Inđiji koja se zove „Energo zelena“? U čemu su učestvovali, ne samo ovi političari iz Beograda, nego i oni iz Inđije, opet predsednik opštine sposoban i uspešan, gde je odštetni zahtev Belgijanaca 120 miliona evra ili ćemo davati sada subvenciju od 10 miliona evra godišnje ili traže u arbitraži 120 miliona evra. Traže da uklonimo sve svoje domaće kafilerije i da budu monopolisti. U suprotnom, zbog toga što su dovedeni u zabludu od lokalnih i republičkih organa, oni traže odštetu od 120 miliona evra.
Moje pitanje – šta će država, tužilaštvo koje je postalo selektirano tamo neke 2009. godine, koje je postalo tužilaštvo njihove partije, preduzeti da se počinioci kazne i ko će isplatiti štetu, iz čijih džepova će biti isplaćena ukoliko na arbitraži budemo kažnjeni za ovu belgijsko-srpsku prevaru učinjenoj prema našoj državi?
Poslednje pitanje je šta će država učiniti, a vidim da je to u toku, da se otklone iz 2011. godine posledice uvoza od strane stranke bivših režima, radioaktivnog đubriva koje je uvezeno u količinima preko 2.900.000 kilograma, s obzirom da ta radioaktivnost traje hiljadama godina? Šta će se preduzeti da se posledice toga otklone?
Poslednje pitanje se odnosi na zemljište, da li je tačno da se zahvaljujući novom zakonu, a stranka bivšeg režima je govorila da nema uzurpacije, da je do 1. maja u sistem uvedeno na desetine hiljada hektara i naplaćeno oko dva miliona evra. Tražim tačne podatke koliko smo uzurpiranog zemljišta priveli nama?

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević.

Moje današnje pitanje biće upućeno premijeru Vlade Republike Srbije, gospodinu Vučiću i ministarki saobraćaja Zorani Mihajlović. Tiče se izgradnje tzv. „velikog albanskog autoputa“ on Niša preko Merdara, Prištine do Drača.
Od pre nekoliko godina slavodobitno se najavljuje kao prioritetan projekat izgradnja autoputa koji će povezivati Niš, Prištinu, Tiranu i Drač. U svakoj normalnoj zemlji procedura za donošenje odluke o izgradnji nekog važnog saobraćajnog koridora donosi se na osnovu nekih pravila i na osnovu nekakvih ranije usvojenih strategija razvoja saobraćaja. U generalnom master planu razvoja saobraćaja infrastrukture u Republici Srbiji do 2027. godine koji je Vlada usvojila i koji je važeći i dan danas kao saobraćajni prioriteti su navedeni razni pravci, ali u tom master planu ne postoji pravac, niti autoput E 80 koji od Niša preko Merdara vodi do Tirane i Drača.
Moje pitanje upućeno premijeru glasi – šta su bili motivi da se ovakav projekat preko noći izmisli i stavi kao prioritetan u razvoju naše putne infrastrukture, mimo usvojenih strategija razvoja putne infrastrukture i mimo master plana koji je donela Vlada Republike Srbije koji bi valjda trebalo da poštuje i sam premijer? Šta su bili razlozi za tako nešto? Na koji način će se taj projekat sprovoditi, ko će ga platiti, koliko će nas koštati? Da li je urađena prethodna analiza opravdanosti izgradnje tog autoputa, da li je napravljena tehno-ekonomska analiza? I šta je ona pokazala?
U svakoj normalnoj zemlji se pre donošenja ovako strateški važne odluke ispita koliko je opravdano uložiti određeni novac da bi se takav jedan veliki projekat sproveo? Razlozi za donošenje takve odluke mogu da budu i pre svega treba da budu razvojne prirode, da budu motivisani ekonomskim parametrima, doduše nekada postoje i politički razlozi koji mogu da pripomognu da se donesu odluke da se uloži novac u izgradnju nekog autoputa.
U normalnoj proceduri za opravdanost izgradnje jednog autoputa potrebno je da minimum 10 hiljada vozila bude dnevno na tom pravcu da bi postojala ekonomska opravdanost. Naravno, i laiku je jasno da na ovom pravcu ne postoji toliki broj vozila, niti postoji razlog da se ulaže toliki novac da bi se povezala Priština sa Tiranom i Nišom. Naročito ako se ima u vidu da je na zvaničnom sajtu Ministarstva građevine Republike Albanije ovaj projekat ucrtan i ovaj autoput ucrtan u sklopu karte Velike Albanije gde je deo te Velike Albanije zamišljen i grad Niš.
Ja pitam premijera Republike Srbije kakvi su to motivi, koja je to zemlja na svetu koja ide u susret separatističkim zahtevima za proširenje svoje teritorije i gradi im autoput?
Prema onome što smo čuli u medijima novac za izgradnju tog autoputa ćemo uzeti iz stranih fondova, odnosno zadužićemo se dodatno i platićemo izgradnju tog autoputa. Koji su interesi Republike Srbije da ide u susret separatističkim zahtevima Velike Albanije? Da li to neko priprema Republiku Srbiju da se još jedan deo njene teritorije stavi pod okupaciju koja je započeta pod okriljem EU, a koji je direktno na Konferenciji na zapadnom Balkanu promovisala Angela Merkel?

Vreme, hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Stevanović.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo, poslanički klub DJB ima određena pitanja da uputi Vladi Republike Srbije. Ovaj put smo izabrali dva pitanja za koja smatramo da su od velikog značaja. Jedno je pitanje strateškog karaktera. Drugo pitanje je prilično operativnih dešavanja.
Trenutno ima jedno izuzetno nezadovoljstvo u udruženjima privrednika i uopšte u poslovnom svetu Srbije,činjenicom da je prethodni saziv usvojio jedan Zakon o privrednim komorama, čime je državna komora de fakto dobila privilegovan status, odnosno uvedena je institucija rogobatnog naziva koje se naziva obavezno članstvo. Kada ima obavezno članstvo, u stvari nemate članstvo i privrednici u Srbiji su dobro prepoznali da je u stvari reč o uvođenju jednog novog parafiskala i da će se krunisanje tog novog parafiskala desiti na kraju godine preduzetništva valjda kao poklon našim privrednicima da mogu još bolje i uspešnije poslovati time što će platiti jednu uslugu koju nisu tražili.
Podnesena je jedna inicijativa Ustavnom sudu da se oceni ustavnost ovakvog zakona čime se uskraćuje sloboda privrednim subjektima u Republici Srbiji da oni biraju kako će se, na koji način, kada i u kom obliku udruživati. Takođe očekuje se još nekoliko ustavnih inicijativa tog tipa.
Definitvno dobili smo jedan zakon koji u suštini promašuje interese privrede i što je još najgore uskraćuje bazični princip slobode izbora i nanosi nove troškove u i onako već teškoj situaciji koja postoji u privredi koja se tek počela malo oporavljati usled jako dobrog razvoja na svetskom tržištu, jer su u oporavak ušle sve privrede u regionu, neke u mnogo većem stepenu nego Srbija, neke u sličnom stepenu.
Dakle, moje pitanje ministru privrede je da razmisli o tome, da pripremi amandmane, pripremi predloge u stvari, izmene zakona koji će stupiti na snagu 1. januara, čime bi se jedna stvar koja je duboko pogrešna, ispravila. To očekujemo posebno imajući u vidu najavljene promene u funkcionisanju Ministarstva privrede.
Još jedno pitanje koje je strateškog karaktera i koje je jako bitno i koje bih uputio Ministarstvu spoljnih poslova i Vladi Republike Srbije uopšte je pitanje toga da mi mnogo diskutujemo o našim spoljno političkim opredeljenjima, da ovde imamo jako mnogo rasprava o tome u kom pravcu treba Srbija da ide, ali da nemamo na jednom mestu definisane naše spoljno političke pravce, odnosno da nemamo spoljno političku strategiju kakve imaju sve ozbiljne zemlje.
Na primer, SAD planiraju 50 godina unapred kakvu će spoljnu politiku vodi. Mi znamo da idemo u EU, ali nemamo odgovore na pitanje šta ako taj proces bude išao sporije, usled nekih dešavanja koja nisu pod našom kontrolom. Nemamo odgovore na mnoga druga pitanja. Ističemo da je odnos sa Rusijom jedan od ključnih odnosa za privredu Srbije, ali nemamo odgovore na pitanja kako će taj odnos da izgleda u svetlu našeg prvog strateškog prioriteta približavanja EU. Takođe u spoljnoj politici nemamo definitivne odgovore kako ćemo voditi regionalnu politiku u narednih 20-30 godina. Na koji način planiramo da se izmirimo sa susedima.
Istaknuto je da ključ odnosa na zapadnom Balkanu jesu odnosi Albanije i Srbije. Na koji način mislimo da te odnose uredimo, koje su alternative, pošto je život izuzetno dinamična pojava, spoljna politika se u zadnje dve godine izuzetno usložnila.
Koje mi imamo odgovore na scenarije koji se mogu javiti? Neke smo odgovore našli u toku, bukvalno u hodu, kao što je bila migrantska kriza, ali izazovi se postavljaju i mi moramo imati strategiju i moramo imati odgovore na sve moguće izazove koji se mogu javiti pred Srbijom. To su ozbiljna pitanja, to je pitanje našeg opstanka, pitanje bezbednosti Srbije i pitanje toga kako će izgledati budućnost za 10 ili 20 godina.
Usvajanje jedne jasne spoljnopolitičke strategije sa jasnom analizom scenarija, resursa, načina kako ćemo reagovati na izazove koji se mogu pojaviti, identifikovanja šta su nam ključni prioriteti, šta su sekundarni prioriteti i od ključnog značaja za razvoj Srbije, to treba biti dokument koji će se ticati ne ove sadašnje većine, nego većine koja će se javiti u narednih 10 do 20 godina. Zahvaljujem na pažnji.