Zahvaljujem predsedavajući.
Uvažena ministarko, kolege poslanici, pa pažljivo sam slušala diskusiju po amandmanima na član 1. i ono što smo danas mogli da čujemo je vrhunac licemerja zbog toga što oni koji su pravili najveća dugovanja, oni koji su ostavili lokalne samouprave sa dugovima od 1,7 milijardi, kao što je Smederevska Palanka, Inđija 1,5 milijardi, Vrbas 1,5 milijardi, Beograd koji je preuzeo 2013. godine od privremenog organa bio je u dugu 960 miliona evra, AP Vojvodina koja je na osnovu DRI dve milijarde dinara trošila nenamenski, dolaze u situaciju da govore ovde o tome kako treba raspolagati lokalnim budžetima.
Svi ti vodovodi i vrtići koje treba izgraditi zamenili su se sa džipovima, stanovima u Beču, parama na deviznim računima u inostranstvu, upravo onih pojedinaca koji su vodili te lokalne samouprave. To je vrhunac licemerja koje jednostavno danas treba reći građanima Srbije, da su išli o trošku građana, ne samo budžeta Republike Srbije, nego i budžeta lokalnih samouprava u gradovima iz kojih dolaze.
Ono što je važno danas reći jeste da se amandmani na član 1, bilo ih je 20, mogu podeliti u dve grupe. Jedna grupa je potpuna urađena na jedan stihijski stereotipan način, tipa – briše se, a ostali je urađen na kreativan način, upravo onog tipa o kome ste govorili, gospođo ministarka, da se tražilo da procenat koji se transferima od zarada daje lokalnim samoupravama bude veći od 80% procenata, veći nego što je bio odlukom iz 2011. godine. To upravo pokazuje najviši stepen neozbiljnosti uopšte bilo kakve saradnje i želje da se na konstruktivan način ovakav vid zakona podrži.
Ono što treba reći, to je da takav stepen neozbiljnosti pokazuje suštinski želju da se doživi politička slava za dva minuta obrazlaganja amandmana i da se dodvoravamo nečemu što se ne možemo dodvoriti, jer upravo to ne postoji u lokalnim samoupravama kao vid mogućnosti da lokalne samouprave prežive sva ona dugovanja koja su ostala gradovima i opštinama od onih koji su vladali jedan, dva, pa neki i tri mandata, ali su sada ove poslanici došli da nam spočitavaju visoke moralne vrednosti. Takve moralne vrednost jednostavno nisu kadri ni da nose.
Zbog toga treba reći da ovi amandmani koji su predloženi na član 1. treba da koriste i kao jedna vrsta pokrivanja svih onih marifetluka koje su vodile te lokalne samouprave, sve one aktivnosti koje su državni revizori i koje su policijski organi i uprave prihoda imali u svojim izveštajima prilike da ocene na onaj način na koji su zaista, na neadekvatan način vođeni.
Zbog toga je potpuna opravdano što Ministarstvo finansija nije podržalo nijedan ovakav amandman, jer pokazuje na koji način i koji je cilj bio svih ovih amandmana. Stoga treba reći da su ove izmene i dopune početak reforme javnih finansija lokalnih samouprava i potpuno treba podržati od strane svih poslanika odbijanje ovakvih amandmana.
Zbog toga ćemo u danu za glasanje podržati jednostavno ono što je jedino moguće bilo u ovom trenutku, a to je Predlog zakona u izvornim izmenama i dopunama, smanjenje praktično procenta transfera od poreza na zarade od 3% do 6% procenata, a grad Beograd 4%. I upravo ovo što ste rekli, da jednostavno grad Beograd će podržati praktično najveći teret podrške lokalnim budžetima upravo zbog toga što je u tom procentu grad Beograd sa 4% od zarada koje će im biti uskraćene, minimalno biti uskraćene zarade, praktično porez od zarada najsiromašnijim opštinama.
Na nama je da radimo nov koncept zakona. Javne rasprave su prošle, Ministarstvo finansija je praktično i spremilo nov koncept, ali je očito da lokalne samouprave za sada u ovom trenutku nisu dovoljno bile sposobne i spremne da taj nov koncept podrže. Zbog toga je ovaj prvi korak bio neophodan, a svako onaj ko je dobronameran jednostavno će podržati ovakav predlog izmena i dopuna zakona koji ste dali, a svi oni koji jednostavno žele da prebace na neki drugi teren politikanstva nisu kadri da danas uopšte pričaju o njemu. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragan Vesović. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Uvažene kolege, pažljivo sam sve slušao i progovoriću koju o amandmanu. Dakle, zašto je amandman „briše se“? Pa, iz prostog razloga da bi se obrisao. Ako se amandman kao takav usvoji, neće važiti promena zakona. Je li tako? A zašto to tako kažemo? Malopre je uvaženi predsedavajući, tada sa govornice, rekao jednu stvar za koju se ja apsolutno sa njim slažem. Ključna stvar jeste otvoriti realna radna mesta.
Zašto ja kao narodni poslanik iz Kraljeva imam ovoliki strah i ovoliko sam protiv toga? Jer, gospodo iz napredne stranke, za četiri godine vašeg vladanja u Kraljevu niste otvorili slovima ni jedno jedino realno radno mesto. Jasno je meni ako je novo radno mesto da je nova plata, da je novi porez na dohodak i da se deo vraća, ali šta ćemo kada radnih mesta nema? Nije ih otvorio niko, zato je strah. Šta ćemo ako za te četiri godine nije bio ni jedan jedini dinar podsticaja iz budžeta za malo preduzetništvo koje bi trebalo da otvori radno mesto? Ovo su proverljivi podaci. Ja sam vam juče pričao, gospođa ministarka, možda to niste čuli. Evo, ja vam kažem, dođite, pozovite me, ja ću ponoviti pred vlašću.
Šta se sada dešava? Dešava se nešto što meni kao čoveku koji jesam pripadnik druge političke opcije koja apsolutno drugačije misle o hiljadama stvari, ali nikada nisam zlurad, nije jasno, a nije mi jasno da ako napredna stranka izabere u Kraljevu za gradonačelnika mladog čoveka, doktora nauka, kako on može da izabere za svoga savetnika iz SPS-a čoveka koji je po zanimanju cvećar? Zašto? Zato što postoji nešto što se zove koalicioni sporazum koji je otprilike jači od zakona i jači od svega. Odatle je moj strah i odatle ja neću glasati, a zaista pažljivo slušam i zahvalan sam gospodinu predsedavajućem što mi je objasnio problem Požarevca. Ne mislim ja ništa dobro ni o žutom preduzeću koje se odavno raspada, ali želim da stvari pomeramo i želim da shvatate da neko može da ima iz opozicije konstruktivan prilaz stvarima. Nemojte se ograđivati od nečega što je možda konstruktivan i dobar savet i dobra ideja. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Srbislav Filipović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo ministar, predstavnici Ministarstva, naravno, ovaj amandman ne treba podržati, ali sve ono što smo danas čuli od opozicije je tuga, najblaže rečeno. Tužno, jadno, strašno. Kakav amandman, takva i opozicija. Nikakav amandman, nikakva opozicija, nažalost. To nije dobro za demokratiju jedne zemlje. Važno je imati dobru opoziciju, važno je imati konstruktivnu opoziciju, ali ne i imati nekoga ko praktično ne radi ništa, osim što troši vreme građana Srbije.
Govoriše danas ta gospoda o penzionerima, govoriše o mladima. Puna usta brige za penzionere i za mlade. Pa, da li znate koliko ste mladih ljudi svojom nakaradnom, nakaznom politikom oterali iz ove zemlje od 2000. godine do 2012. godine?
Različite su procene, od medija naklonjenih vama do onih malo blažih. Ide raspon od 500.000 do milion. Dakle, 500.000 do milion mladih ljudi je otišlo iz ove zemlje. Neke su procene da van Srbije živi 7.000 doktora nauka. Jedan školovan mladi čovek košta Srbiju 300.000 evra. Znači, 300.000 evra košta da odškolujete jednu mladu perspektivnu osobu. Tih 300.000 evra po osobi vi ste bacili i dali nekoj drugoj zemlji da koristi taj potencijal koji je potencijal Srbije. Toliko ste vi brinuli o mladim ljudima. Toliko o vašoj brizi o budućnosti Srbije. Brinu ta gospoda i za bebe. Imam ćerku od tri godine i ne mogu da zamislim da moja Sara nema uveče vodu.
Koliko dece u jednoj od opština nema vodu svako veče? Svako veče nemaju vodu deca. Možda taj gospodin se kupa u pivu, verovatno, pa navikao, šta će čovek, ali deca se u pivu ne kupaju. Deci treba voda, gospodine.
Šta da radimo, vi ste na to navikli. Briga o deci. Heterlend. Ponavljaćemo vam Heterlend dok god sedite u ovoj Skupštini. Dok god imate jedan jedini glas mi ćemo da ponavljamo taj Heterlend, 1,5 milion oteto od dece ometene u razvoju. Sram vas bilo! Sram vas bilo! Pa, sram vas bilo, gospodine!
(Radoslav Milojičić, s mesta: Što niste uhapsili?)
Nemojte da dobacujte. To rade samo primitivni i prosti ljudi. Šta da radimo? Ja ne mogu da vas vaspitam. Onaj koji je želeo nije uspeo. To nije moj problem.

Gospodine Filipoviću, molim vas, vratite se na temu.

Naravno, mladi traže normalan život, traže posao, traže budućnost. Svake nedelje, svakog dana otvaraju se radna mesta u Srbiji. O tome su moji prethodnici govorili. Premijer Republike Srbije Aleksandar Vučić radi vrlo konkretan i ozbiljan posao za ovu zemlju. Mi kao narodni poslanici treba da pomognemo u tom poslu, u poslu otvaranja fabrika, u poslu gde postoji normalan zakonit sistem u ovoj zemlji, gde građani treba da žive bolje.
Lako je, pa vi se napijete. Vi koji se smejete, vama je lako. Ko zna koliko je flaša piva otišlo večeras. Šta da radimo?
Kažete nema pašteta za decu. Pa te patkice, paštete i pivo zadržite za sebe. To zadržite za sebe.
(Radoslav Milojičić, s mesta: Gospodine Arsiću, molim vas da mi se ne obraća.)

Gospodine Filipoviću, ja vas molim da se vratite na amandman.

Pa, i to je o amandmanu, naravno, pošto je amandman nikakav, šta da radimo, i opozicija, ne možemo drugačije. Jer i njima je pašteta bila tema, pa moram da se osvrnem na to.

Pa dobro jedna rečenica, ali to je malo više.