Zahvaljujem se.
Uvažena Skupštino, poštovani predstavnici predlagača zakona, poštovani građani, dozvolite mi prvo da konstatujem činjenicu da je Vlada Republike Srbije predložila, a Skupština primila Predlog zakona o izmenama i dopuna Zakona o visokom obrazovanju 4. oktobra tekuće godine tj. četiri dana nakon što su po sili važećeg Zakona o visokom obrazovanju studenti svih nivoa studija upisani po tzv. starom planu, izgubili pravo na to da studije i završe po starom planu.
Dakle, svi studenti svih nivoa studija, osim studenata integrisanih studija iz polja medicinskih nauka kojima rok ističe na kraju školske 2016/2017. godine izgubili su pravo. U tom smislu, konstatujem da je predlagač zakasnio sa ovim predlogom.
Kako to znamo? Član 123. stav 1. koji je predmet predloga zakona o izmenama i dopunama kaže da studenti upisani na osnovne studije i na studije na višim školama do stupanja na snagu ovog zakona mogu završiti ove studije po započetom nastavnom planu i programu u uslovima i pravilima studija, najkasnije do kraja školske 2015/2016. godine, odnosno do kraja 2016/2017. godine za studente integrisanih studija iz polja medicinskih nauka.
Dakle, školska 2015/2016. godina završena je 30. septembra, a nova školska godina 2016/2017. počela je ako je po zakonu i to po pravilu 1. oktobra tekuće godine, dakle, pre gotovo 20 dana.
U tom smislu dužnost mi je da konstatujem da pravne pretpostavke za blagovremenu primenu predloženih rešenja nisu obezbeđena, jer je rok istekao. Ujedno skrećem pažnju poslanicima, građanima kao i predlagaću na to da se u šestoj tački obrazloženja, tamo gde se govori o potrebi da se zakon objavi pre isteka roka od osam dana u „Službenog glasniku“, navodi nepotpuna odredba zakona. Kaže se da su razlozi zbog kojih se predlaže da zakon stupi na snagu pre osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“ u činjenici da prema ovom zakonu, visokoškolska ustanova organizuje i izvodi studiju u toku školske godine, koja citira, po pravilu počinje u oktobru.
Ono što moramo znati jeste da školska godina po pravilu počinje 1. oktobra, dakle ne u oktobru i pretpostavljam da je propust nenameran, s tim što bih zamolila predstavnike predlagača da taj propust obrazlože da bi se otklonila svaka sumnja u to da je do propusta došlo iz nekog drugog razloga, jer ovaj zakon je očigledno sada zakon sa povratnim dejstvom i vrlo je važno da razumemo zašto je zakon došao sa zakašnjenjem.
Dakle, rok je istekao, Vlada je zakasnila, blagovremena primena predloženih rešenja nije moguća, šta više studenti su praktično izgubivši pravo da završe studije po starom, na kraju školske 2016/2017. godine izgubili i status studenta. Dakle, morali bi ponovo da ga steknu.
Što se tiče povratnog dejstava zakona koji sam pomenula, pošto smatram da ga ima, članom 197. Ustava Republike Srbije, izričito je zabranjeno povratno dejstvo zakona, izuzetno samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona.
Ovaj zakon ako bude usvojen stupiće na snagu nakon što su studenti već izgubili zakonsko pravo da završe studije po starom, odnosno nakon što je školska godina već počela. Konstatujem da ovako kasno predložen zakon sadrži odredbe s povratnim dejstvom, najmanje jednu, ako ne i sve, za koje nije utvrđen opšti interes koji bi zahtevao povratno dejstvo. Dakle, u samom obrazloženju nije utvrđen opšti interes, kao što nije ni predloženo povratno dejstvo zakona. Trebalo bi razmisliti o tome da se eventualno to uradi i šta više budući da dolazi sa tim zakašnjenjem on nanosi onda štetu o kojoj ću govoriti nešto kasnije.
Dakle, kako je predlagač zakon predložio, a Skupština primila, nakon isteka roka bilo je potrebno postupiti u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine Republike Srbije, član 151. stav 2. tačka 5) i navesti da se predlaže povratno dejstvo, kao i opšti interes zbog kojeg se predlaže povratno dejstvo.
Konstatujem da je predlagač to propustio da uradi i postavljam pitanje predlagaču – da li ste eventualno razmišljali o tome da je ovaj zakon potencijalno protivustavan i da bi ako bi se usvojio mogao dovesti do pokretanja inicijativa za ocenu ustavnosti i zakonitosti?
Moram da kažem mi ćemo ovaj zakon podržati pod uslovom da se on uvede u okvire ustavnog. Mi smo neke amandmane u vezi sa tim predložili, imaćemo priliku onda da o tome i diskutujemo kada dođe rasprava u pojedinostima.
Što se tiče neopravdanosti hitnog postupka, dozvolite mi samo da konstatujem da Vlada predlaže Skupštini da u skladu sa članom 167. Poslovnika, ovaj zakon usvoji po hitnom postupku. Da bi zakon bio usvojen po hitnom postupku, to zaista moramo znati kao poslanici, jeste da moraju biti ispunjene dve pretpostavke hitnosti, od kojih je jedna da je pitanje ili odnos koji se uređuje nastao usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a zatim, ako bi nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, a zatim bezbednost zemlje, rad organa i organizacija, kao i radi ispunjenja međunarodnih obaveza, itd. Dakle, radi se o veoma važnim pitanjima ugroženosti, prava na život i rad ili rad organizacija.
U slučaju ovog zakona, ja zaista smatram da pretpostavke i hitnosti nisu ispunjene i sada ću to obrazložiti. Okolnosti su svakako mogle da se predvide. Mislim da tu sumnje nema nikakve. Produženje roka za završetak studija do sada je usvojeno četiri puta u zakonima o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Inicijalni rok iz 2005. godine da se studije moraju završiti najduže za dve godine po isteku redovnog trajanja studija, koji je ovde više puta spominjan, promenjen je prvo 2008. godine do kraja 2011/2012. godine, zatim 2010. godine do kraja 2013/2014, pa 2012. do kraja 2015/2016. godine.
Dakle svaki put na dve godine u vrlo pravilnom ritmu i bilo je sasvim za očekivati da će se to isto dogoditi i ove školske godine, budući da se u međuvremenu nije dogodilo ništa što bi ovo predupredilo. Pravilnost je sasvim uočljiva.
U tom smislu, okolnosti su mogle da se predvide i to nije razlog za donošenje zakona po hitnom postupku. Zamolila bih predlagača da obrazloži eventualnu neku hitnu okolnost koju smo imali a da je nismo mogli predvideti. Nismo je čuli u prethodnom obrazloženju. Možda postoji, tako da možda ne bi bilo loše da čujemo to obrazloženje kako bi poslanici mogli da se ispravno odrede prema zakonu.
Napominjem da se u svim prethodnim slučajevima takođe radilo o blagovremenim izmenama. Ovo je prvi put da izmena nije blagovremena. Zanemariću 2008. godinu pošto tamo rok nije bio vezan za kraj školske godine, već za sedam godina od početka trajanja studija. Dakle, vrlo individualno prema pojedinačnim studentima. Nije bio fiksni rok.
Ovo je prvi put da se kasni sa Predlogom zakona. Godine 2010. usvojen je 30. juna, godine 2012. usvojen je 28. septembra, godine 2014. usvojen je 19. septembra i mislim upravo zbog ovog da bi bilo jako važno objasniti da li su postojale neke apsolutno nepredvidive okolnosti koje su dovele do toga da ovo mora ovako da se uradi i koje bi sada poslanicima mogle otkloniti sumnju da se ne radi zapravo o kašnjenju usled neke vrste nehata ili o nekoj ad hok intervenciji koja rešava problem na eventualno pogrešan način.
Moguće je pak da ono što nije moglo da se predvidi, pošto govorim o nepredvidivosti, jeste promena obuke prethodne Vlade i sadašnje Vlade u pogledu toga da li će se rok produžiti. Naime, prethodna Vlada je kao i nadležna tela, uključujem Nacionalni savet za visoko obrazovanje, da tako kažem, postavila očekivanja i studentima i organizacijama da rok neće biti produžen. Ta očekivanja su ispunjena. Rok nije produžen 30. septembra, odnosno 1. oktobra kada je počela nova školska godina i praktično ovim zakonom, ovim Predlogom zakona mi sada, moram tako da kažem, izneveravamo očekivanja i verujem da su očekivanja koja su se potvrdila dovela i do nekakvih ponašanja, o kojima ću govoriti kada budem govorila o štetnim posledicama.
Dakle, pitanje je – zašto Predlog zakona nije urađen blagovremeno? Koji sitni razlozi su opredelili ovu Vladu da tako postupi?
Što se tiče štetnih posledica, druga pretpostavka hitnosti takođe je upitna. Pre svega iz obrazloženja nije jasno koje će štetne posledice prouzrokovati nedonošenje zakona, jer nema adekvatne analize štetnih posledica. Mi prosto ne znamo koje su to štetne posledice. Ne možemo ih pretvoriti ni u kakav merljiv pokazatelj koji bi nam rekao šta je to i kolika je to šteta i kome je ta šteta onda naneta, a to je moralo da se uradi, ponavljam, po Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije, član 151. – kada predlagač predlaže zakon, pogotovo ako je on po hitnom postupku, onda mora obrazložiti i štetne okolnosti koje nastaju usled ne stupanja.
Međutim, šta imamo dalje ovde? Štetne posledice i ako nisu obrazložene i pod pretpostavkom da ih zaista ima, ne znam da li ih ima, moramo videti analizom ima li ih, one su svakako već nastale, jer član 123. stav 1. nije blagovremeno izmenjen. Tako da ne stoji ono što je u obrazloženju predlagač naveo, da je važno izmeniti odredbe koje su predmet izmena pre nego što počne školska godina. Ona je počela. Ovo više nema važnosti.
U tom smislu moje pitanje predlagaču glasi – koje su štetne posledice uočene, kada su one uočene i ovo se naravno nadovezuje na temu hitnosti, da li su one uočene u nekom poslednjem trenutku koji je onda vas prosto opredelio za to da predložite ovaj zakon sa probijenim rokom?
Šta više, donošenje zakona sa povratnim dejstvom potencijalno će doneti još štetnih posledica koje bi se morale utvrditi analizom i za koje bi se morala predvideti sanacija. Čekajući da se reši pitanje roka i studenti i visokoškolske ustanove, danas smo imali prilike to da čujemo, razvili su nekoliko strategija da preduprede posledice neproduženja roka.
Sada se postavlja pitanje, pošto će rok očekivano biti produžen, jesu li napravili strategije za saniranje posledica preduzetih radnji nastalih usled toga što su mislili da rok neće biti produžen? Vrlo konkretnu stvar pitam. Neki studenti su se već upisali na studije po novom. Šta će biti sa tim studentima? Hoće li ti studenti sada da se vrate na studije po starom? Verovatno ćemo produžiti rok magistrima i doktorima tj. studentima magistarskih i doktorskih studija i onda moje pitanje glasi – šta ćemo uraditi sa studentima doktorskih studija koji su mogli da nastave da završe po starom, ali su onda u strahu da će isteći rok zapravo otišli i upisali studije po novom i prebacili se na nove studijske programe po Bolonji?
Kako će sada funkcionisati sistem i rad organizacije koja te studente treba da drži u sistemu i kao studente po novom i kao studente po starom ili da razvije neki mehanizam, neki akt, neko rešenje kojima će te studente onda vratiti na studije po starom ili zadržati na studijama po novom?
Da ne širim, takvih primera ima mnogo. Verovatno ima i dosta diskriminacije. Ima puno dovijanja visokoškolskih ustanova. Znam da je Univerzitet u Beogradu nešto radio. Danas smo čuli da je bio i nekakav predlog da se radi, nisam to videla svojim očima, tako da ne mogu da kažem detaljno o čemu se radi, ali sam sigurna da su ustanove probale da rad učine efikasnim tako što će se pripremiti za eventualno probijanje roka.
Dakle, moje pitanje glasi – kako će se sanirati ove štetne posledice nastale i probijanjem roka sa jedne strane, a zatim i implementacijom rešenja u probijanom roku kada se zakon donese sa zakašnjenjem? Nadam se da sam bila dovoljno jasna.
Što se analiza tiče, koju je predlagač dužan da dostavi Narodnoj skupštini Republike Srbije, u članu 151. Poslovnika stav 2. tačka 2) kaže se da je prilikom navođenja razloga za donošenje propisa posebno važno navesti analizu sadašnjeg stanja. Znamo da je nemamo. Moram da konstatujem da je analiza u potpunosti izostala, te bih zamolila predlagača da poslanicima predoči vrstu eventualnog obavljanja analize, mada jeste ministar to na početku rekao, ali bih volela da možete ponovo da se osvrnete na to.
Dakle, o kom se broju studenata radi? Važno je da znamo. Kakva je njihova struktura? Dakle, znamo li da li se radi pretežno o apsolventima? Kojih godina su oni upisali studije? Da li je to bilo do 2002. godine kada je stupio na snagu Zakon o univerzitetu ili pre toga i uopšte u kojoj su situaciji studenti koji su upisali iza 2000. godine, jer se oni pojavljuju na ispitima i na drugoj i na trećoj i na četvrtoj godini studija, naravno, ne slušaju nastavu na tim predmetima.
Da li visokoškolske ustanove izvode nastavu? Mi ne znamo, možda izvode, možda ne izvode. Da li su sve zainteresovane strane imale priliku da se izjasne? Ovo mi je jako važno. Dakle, da li su sve zainteresovane strane, mislim na visokoškolske ustanove i studente, studenti jesu, ali visokoškolske ustanove, imale priliku da se izjasne o propisu i koje će se mere tokom primene propisa preduzeti u dogovoru sa njima?
Da li je odluka da se magistarske i doktorske studije zasnovana na objektivnoj analizi? Čuli smo objašnjenje. Jasno je da je Nacionalni savet doneo takvu odluku. Mi smo takođe podneli amandman da se magistarske i doktorske studije uključe zajedno u produženje roka sa studentima osnovnih studija. Ono što nam je važno je, recimo, da čujemo argumente Nacionalnog saveta, pod pretpostavkom da ih znate. Dakle, zašto su studenti magistarskih i doktorskih studija isključeni, jer svaki put kad se produžavao rok studentima osnovnih studija, produžen je i studentima magistarskih studija? Kasnije ću govoriti o tom amandmanu.
Ono što moram da kažem jeste da moramo biti jako oprezni ovde jer postoje još dva člana zakona. Jedan je samostalni član 32. Zakona o izmenama i dopunama iz 2010. godine, koji produžava rok magistrima koji su magistrirali po starom zakonu i koji je u koliziji sa članom 128. važećeg zakona, zakona koji kaže – da student koji je magistrirao pre donošenja novog zakona mora da završi doktorske studije u roku od sedam godina. Dakle, moramo obratiti pažnju na to i o tome ću govoriti kada budem govorila o amandmanu.
Konačno pitanje glasi, pretpostavljam da je odgovor inercija, zašto je rok produžen za još dve godine? Dakle, zašto nije produžen za godinu dana? Zašto nije produžen za tri, četiri, itd?
Finansiranje iz budžeta. Imala bih nekoliko pitanja u vezi sa ovim, pošto je izostao niz efekata propisa, u pogledu toga da li su pozitivne posledice donošenja propisa takve da opravdavaju troškove koje će on stvoriti. Imam pitanje u vezi sa članom 2. Predloga zakona, kaže se da se za studente upisane u prvu godinu osnovnih studija, zaključno sa upisom u 2013/2014. godinu, utvrđuje pravo da, citiram – da se finansiraju iz budžeta najduže godinu dana po isteku redovnog trajanja studija. Zatim se kaže da je pravo finansiranja iz budžeta, opet citiram – ne zahteva dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije.
Ja bih sad zamolila takođe predlagača da objasni kako je moguće da se neko finansira iz budžeta, a da to ne zahteva dodatna sredstva u budžetu, jer onda ili to finansiranje niko ne plaća ili to onda neke troškove pokriva. Da li su to studenti, da li su to visokoškolske ustanove iz sopstvenih prihoda i, na kraju krajeva, da li i kako to utiče na kvalitet jer se može dogoditi da ovom odredbom jedan profesor pokrije rad više studenata?
Što se tiče člana 3, a odnosi se na pravo finansiranja iz budžeta za studente koji su stekli 48 bodova u Predlogu zakona obrazlaže se da su troškovi 22, nešto malo više, 22 milijarde dinara, odnosno 190 miliona evra. Zamolila bih predlagača da obrazloži opravdanost troška i njegove efekte. U pitanju je, svakako se slažemo sa tim, veliki trošak. Poređenja radi, evo, danas smo i spomenuli tu bolnu tačku svih nas, jeste da smo penzionerima uzeli 180 miliona evra, a evo ovde ćemo potrošiti 190 miliona evra, bez praktično ikakve analize efekta.
Ustavom Republike Srbije, Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem u raznim oblastima, pa i u oblasti obrazovanja. Donošenje zakona po hitnom postupku, i to nakon što je rok prošao, uz relativizaciju datuma i bez analize potreba i opcija, rešenja, i tako godinama, sigurno ne vodi uređenju i obezbeđenju sistema. Moram da naglasim da su pritom studenti za to najmanje odgovorni. Hvala.
Ostaviću vreme za kasnije.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović. Izvolite.

Hvala.
Gospodine ministre, poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, želim pre svega na samom početku ovog izlaganja o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju da kažem da će naša poslanička grupa SPS podržati izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Smatramo da je Vlada, odnosno resorno ministarstvo, napravila jedan logičan potez, dala je mogućnost studentima koji do sada nisu završili osnovne studije u određenom roku, a izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju je predviđeno sledeće dve školske godine, a za studente integrisanih studija još jedna školska godina da završe započete studije. Na taj način Vlada postiže jedan cilj, suštinski – ti studenti koji do sada nisu to učinili imaće mogućnost da steknu novo znanje i novu stručnu kvalifikaciju koja će im pomoći bilo za napredovanje u poslu, bilo da zadrže postojeći posao. U svakom slučaju, Vlada čini ono što je logično – pomaže ljudima da steknu obrazovanje i suštinski, sa stanovišta visokog obrazovanja, dobro je da se poveća broj ljudi sa visokom obrazovanjem.
Mi smo kao poslanička grupa SPS podneli amandman kojim smo želeli da preciznije uredimo ovaj član zakona, ne samo vezano za studente magistarskih i doktorskih studija, pošto vidim da su to podnele sve poslaničke grupe, i nadam se, naravno, da će Ministarstvo prihvatiti te amandmane, nego smo želeli da uredimo i ovaj član na jedan, po nama, konkretniji način. Ali, suština jeste da se ovim zakonom i amandmanima koji nadam se da će biti prihvaćeni da mogućnost i studentima magistarskih i doktorskih studija da i oni završe započete studije.
Ono što je dobro i što je ministar pomenuo u svom izlaganju jeste da je Nacionalni savet za visoko obrazovanje dao svoje mišljenje, jer ako pogledate odredbe Zakona o visokom obrazovanju koje govore o nadležnostima Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, on daje mišljenja o propisima koji se odnose na visoko obrazovanje i ima svoje mesto i ulogu vezano za upisnu politiku i za sistem visokog obrazovanja i dobro je da imamo mišljenje Nacionalnog saveta. Ovo govorim iz jednog prostog razloga što ostale odredbe ovog zakona koje se odnose na broj studenata nisu bile predmet razmatranja, bar nismo čuli za ovu konkretnu stvar, za broj bodova, ali je važno zbog javnosti pomenuti, nešto što se danas u razgovoru bar od većine kolega narodnih poslanika nekako ostavlja po strani, jeste da je mišljenje akademske zajednice u prilog izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Kada je reč o drugom delu ovog zakona, to je o studentima koji su postigli 48 bodova, kao dovoljan broj bodova za upis za naredne godine, moram da kažem i tu jednu stvar koja bi trebalo da bude nauk za sve nas. Naime, često smo danas u raspravi mi ili kolege narodni poslanici koji su učestvovali u raspravi nezasluženo na leđa ministra i Vlade postavili pitanje zašto je ovo ovako, zašto nije onako, zašto je urađeno ovo, zašto je ono, a zaboravlja se da za današnju raspravu, ako bi stvarno želeli da bude, kako je rekao i kolega Komlenski, depolitizovana i da bude celovita i da nema političkih primesa, nedostaju nam i studenti i nedostaju nam nastavnici. Da imamo i njih ovde, onda bi mogli da ovu priču, da kažem, otvorimo do kraja i da vidimo zašto neke stvari još uvek nismo rešili ili zašto ponavljamo, ako hoćete, gradimo.
Ovo govorim iz razloga što sam kao resorni ministar tri puta menjao Zakon o visokom obrazovanju, i 2008. i 2010. i 2012. godine. Godine 2008. smo konstatovali, kada kažem konstatovali, ne mislim na nas iz Ministarstva, kao čovek koji je tada vodio ministarstvo, nego cela akademska zajednica i Konus, konferencija državnih i privatnih univerziteta i svi univerziteti i studentske organizacije su se složili da su ciljevi koje smo kao država postavili u Zakonu o visokom obrazovanju iz 2005. godine, koji je počeo da se primenjuje 2006. godine, bili nerealni, da smo dosta toga, da kažem, ugradili u Zakon, ne vodeći računa da li možemo ostvariti i da se 2008. godine pokazalo da bi u septembarskom ispitnom roku stepen prolaznosti studenata bio 20-30% na univerzitetima u Srbiji i da smo morali izmeniti Zakon o visokom obrazovanju, smanjiti broj bodova potreban za upis studenata i tada smo postigli suštinski dva cilja i pomogli većem broju studenata da upišu narednu godinu, ali i pomogli visokoobrazovnim institucijama da imaju finansijska sredstva potrebna za rad.
Malo ljudi zna da su sredstva koja se obezbeđuju od strane Ministarstva za fakultete i visoke škole strukovnih studija vrednija od novca, u smislu, veća od novca koji se obezbeđuju preko samofinansirajućih studenata i da je, naravno, za svaki fakultet i te kako važno da se unutar kvote koju država odobri za upis studenata da se svi oni studenti upišu i da država, da kažem, redovno isplaćuje taj novac za finansiranje studenata. Podaci iz nekih godina pre, a ne verujem da se išta promenilo, govore da preko 52%, 53% studenata na državnim univerzitetima i visokim školama strukovnih studija se finansira, odnosno studira o trošku države ili uz pomoć države. To je nešto o čemu treba voditi računa.
Naravno, jedan podatak na koji me je podsetio jedan kolega danas u raspravi, kada uzmemo strukturu našeg budžeta, mi imamo nepovoljnu strukturu budžeta vezano za troškove, odnosno za rad Ministarstva prosvete. Ako 95%, 96% sredstava ide za plate zaposlenih u sistemu obrazovanja, a svega 5% za sve ostalo ili 4%, ili 6%, svejedno, a to je jako mala suma u odnosu na ono što bi sve trebalo finansirati, a onda se postavlja kao limitirajući faktor i visina sredstava potrebna za rad visokoškolskih ustanova. Zato su i neke kolege i pomenule danas potrebu da ako je moguće da se pomogne i univerzitetima, vezano za određene troškove, ali moram vam reći da to nije samo stvar Ministarstva, to je stvar i lokalne samouprave, jer i pojedini gradovi i opštine Srbije su pomogle pojedinim fakultetima vezano za cene komunalnih usluga ili slično, sve ono što je deo troškova za rad određenog fakulteta ili univerziteta i sa tog stanovišta treba videti da li Vlada može da preporuči lokalnim samouprava, s obzirom da i oni kubure sa novcem, to je generalno problem cele Srbije, da li oni mogu pomoći da se još neki problem reši.
Sad se vraćam na 2008. godinu, tada smo imali apsolutno saglasnost cele akademske zajednice, kao i 2010. kao i 2012. godine. Podsetio sam se danas na odredbe tih zakona, mi smo tada bili predvideli da 2015, 2016. a sad smo već ušli u 2016/17. da 2015/16. bude zadnja godina kada će, da kažem, određen broj bodova važiti kao osnov za upis naredne godine i da tada već 2015/16. godine 60 bodova bude, da kažem, onaj početak i kraj uslova za upis nove godine.
Svi u akademskoj zajednici smo očekivali da se određene stvari dese i u samoj akademskoj zajednici, jer jedna je stvar šta mi govorimo o univerzitetima i fakultetima, a druga je stvar kako se unutar samih tih visokoškolskih institucija, da kažem, vrši izmena studijskih programa, kako se izvodi nastava, u kojoj meri studenti učestvuju, izađu na nastavu, u kojoj meri studenti učestvuju zajedno sa profesorima u proveri njihovog znanja, na koji se način vrši ta promena znanja. Kakvog su kvaliteta udžbenici, sve ono što je deo autonomnosti visokoškolske institucije. To je nešto što stoji, da kažem, kao pitanje na koje treba dati odgovor ali nismo mi narodni poslanici ove Skupštine kompetentni da damo odgovor na to pitanje, to treba da kažu sami fakulteti i univerziteti na KONUS-u i da budu pošteni jedni prema drugima i da kažu gde stvari ne idu. Ako stvarno zbog jednog profesora, kolege, 900 studenata ne može da položi jedan ispit, onda nije problem u studentima, pre će biti da je reč o problemu koji postoji u kolegi koji izvodi taj predmet. Kakav je sistemski pristup rešavanju tog predmeta. Zašto mi godinama produžavamo ovih 48 bodova, da li to produžavanje visine broja bodova govori o kvalitetu našeg visokog obrazovanja, ne, ali može da utiče. Ovo govorim zato što je naše visoko obrazovanje veoma kvalitetno i ja se pridružujem onim narodnim poslanicima koji su danas ovde govorili o potrebi da o našem visokom obrazovanju i o našem obrazovanju generalno govorimo sa pozitivnim tonovima, uprkos svemu onome što postoji u sistemu i što se može kvalifikovati kao negativno.
Kad pogledate, izvinite kolege narodni poslanici, naše visoko obrazovanje i naša nauka jesu nešto što ipak pored sporta služi na čast našoj Republici i čime možemo da budemo ponosni. Ako pogledate Beogradski Univerzitet je i ove godine među 23.000 univerziteta, na 250. mestu, 2012. je bio između 400. i 500. mesta, 2013. postigao je još bolji rezultat.
Ovo govorim, zato što među tolikim brojem univerziteta, kada naš Beogradski univerzitet je tako rangiran, to ipak govori o kvalitetu visokog obrazovanja, ali nije samo Beogradski, tu je i Novosadski, tu je univerzitet u Nišu, Kragujevcu. Znači, imamo mi čime da se pohvalimo. Drugo je pitanje na koje ne može da odgovori ovo ministarstvo niti čak ni Vlada, jeste da li možemo da obezbedimo za sve studente koji završe studije, da li možemo i kako da obezbedimo posao. Zato su bitne izmene koje će se vršiti u celom sistemu obrazovanja ali ne samo obrazovanja nego i u celom društvu.
Da završim ovu priču o studentima i o 48 bodova. Dobro je što je Ministarstvo usvojilo ovu odluku, ali gospodine ministre, iz nekog iskustva koje imam, a verujte mi da je bogato, mislim da će se ovo pitanje moći rešiti samo novim Zakonom o visokom obrazovanju i uz, da kažem, potrebu da se čuje mišljenje cele akademske zajednice. Da se ne bi onda Ministarstvu ili Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje pripisivalo da je preduslov odgovarajućih koraka da ili da nisu čuli studente, jer je veoma važno.
Zašto? Ministri su kao i Vlade prolazna kategorija, studenti neki završavaju neki ne završavaju ali studentske organizacije u svakom ciklusu žele, da braneći prava studenata da postignu određene ciljeve. Zato mi, ne vodiće računa ponekad o uzrocima, mi prihvatamo određena rešenja, ali se mora reći da je Ministarstvo neko ko u ovom slučaju služi studentima, služi fakultetima, služi Nacionalnom savetu, jer struktura odlučivanja u visokom obrazovanju je takva da pored Ministarstva postoji Nacionalni savet za visoko obrazovanje, postoji Konus i sistem je tako napravljen da je logično da Ministarstvo na osnovu mišljenja ovih institucija preduzme odgovarajuće korake.
Znači, to je jedno rešenje koje je postojalo i u godinama pre, ali nismo nažalost, do kraja nikada dobili pitanje zašto u nekim visokoškolskim institucijama nije napravljen onaj kvalitativni korak napred ka podizanju nivoa obrazovanja. A da kvalitet postoji ne govori samo negiranje naših univerziteta unutar određenih različitih da kažem, sistema provere kvaliteta visokoškolskih institucija, nego i rezultati koji postižu studenti od 2011, 2012. godine. Evo, juče smo u Politici, čini mi se, imali priliku da pročitamo o studentima Arhitektonskog fakulteta čiji je jedna projekta uvršćen među 28 najboljih koji će za dve godine imati mogućnost da se praktično realizuje. Godine 2011. i 2016. godine studenti FON su osvojili prvo mesto u svetu rešavanjem metode studije slučaja. Studenti Arhitektonskog fakulteta takođe na određenom takmičenju u Berlinu 2011. godine, sa sistemom napajanja mobilnih telefona sa određenom energijom. Znači, puno je tih inovacija. Studenti Mašinskog fakulteta sa modelom Formule jedan, što govori da imamo kvalitet, ali je potrebno taj kvalitet pretočiti, da kažem, i u studijske programe i naravno te inovacije koje se postižu da budu deo naše proizvodnje i da unaprede kvalitet života građana Republike Srbije.
Sada se tu, gospodine ministre postavlja jedno pitanje koje se ili bar danas nismo čuli nijedno, da kažem, neki ponuđeni odgovor, pa ću se usuditi ja da uđem u tu sferu, a pozivam i vas i ostale kolege poslanike da obrate pažnju i na taj detalj. Obrazovanje koliko god bilo kvalitetno ne može biti ovako kvalitetno i potrebno državi ukoliko nema podršku privrede i ukoliko privreda ne daje svoje inpute, ne predlaže visokom obrazovanju ili ostalim nivoima obrazovanja sve ono što je potrebno privredi. Ovo govorim iz razloga što 2009. godine mi smo imali jednu međunarodnu konferenciju sa Svetskom bankom i tada je nama bilo rečeno da u svetu, u zemljama u tranziciji nije moguće napraviti obrazovni sistem koji bi mogao odgovoriti na potrebe tržišta rada i da se ne zna tačno šta je tržište rada u zemljama u tranziciji. To je toliko logično da mislim da ne treba mnogo dokazivati.
Postavlja se pitanje zašto naša privreda u kakvom god da je stanju, a u užasnom je stanju nakon svih onih stvari koje smo imali sa pogrešnom privatizacijom i sa svetskom ekonomskom krizom, zašto ne daje veću podršku, ako hoćete i finansijski, jer Vlada Mađarske je čini mi se imala pre nekoliko godina jedno rešenje da se od ukupnog prihoda preduzeća odvaja jedan posto za inovacije u oblasti obrazovanja, odnosno primenu tih inovacija kasnije u proizvodnji.
Znači, napravi se sprega. Mi smo izgubili davno vezu ili bar u velikoj meri je izgubljena ta veza između visokog obrazovanja i privrede. Posledica tome nije samo razbijanje i raspad Jugoslavije i bombardovanje 1999. godine i privatizacija. Mnogo je razloga ponovo uspostaviti tu vezu. Nije uopšte jednostavno. To je nešto na čemu treba apsolutno raditi i u godinama koje dolaze.
Ja sam vrlo svesno spomenu i ovaj detalj, zato što i predsednik Vlade Vučić i ministar su govorili o potrebama promene i u srednjem obrazovanju. Naravno da je i to potrebno, jer bez kvalitetnog srednjeg obrazovanja i taj nivo obrazovanja treba da proizvede stručne ljude koji će biti potrebi privredi Srbije. Ali, i tu nam je potrebna takođe saradnja sa privredom. Ovo govorim zato što znam da tržište rada i Privredne komore daju tokom godine predloge za otvaranje novih profila, ali neko treba da preuzme i odgovornost kada se neki novi profil primeni u obrazovanju, šta se dešava sa tim đacima u određenom vremenskom roku. Znači, sve ima svoje za i protiv.
Gospodine ministre, neko je pomenuo danas da smo 2012. godine na pravili Strategiju obrazovanja. Ja vas molim kolegijalno, ne kao član vladajuće koalicije, nego kolegijalno, pogledajte taj dokument, jer to su radili kompetentni ljudi. Ako nešto ne valja, onda promenite, neka se napravi bolje, a ako valja, pokušajte da primenite. Ako ima otpora u primeni, onda uperite prstom u onog ko treba da nam kaže ko sprečava promene u sistemu obrazovanja, jer promene su nužne. One se ne mogu desiti preko noći. Ni jedna reforma ne podrazumeva da kažete – e, sada sam počeo reforme i završiću 1. januara. To je jedan dugoročan proces. U svakom slučaju, budućnost Srbije zahteva da imamo kvalitetno visoko obrazovanje.
Ako smo mogli da postanemo deo evropskog sistema visokog obrazovanja, gde postoji 47 zemalja i da damo mogućnost našim studentima, nastavnicima, nastavnom osoblju da svoje znanje i sposobnosti, da kažem, u različitim delovima Evrope može da promoviše i da nastavi studije, onda nema razloga da i kod nas ne kažemo – ako neke stvari ne valjaju, zašto ne valjaju. Ovo govorim zato što ta Strategija obrazovanja podrazumeva više stvari na svim nivoima obrazovanja i na nivou predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja. Jednostavno, mislim da je reč o kvalitetnom dokumentu koji može da se primeni. Donet je i Akcioni plan. I ima puno razloga, sa svim ovim što Vlada čini u oblasti ekonomije i u oblasti, ako hoćete, i zakonodavstvo i stvaranja uslova za brže i bolje zapošljavanje i za mogućnost da strane kompanije dođu na prostor Srbije, da i taj sektor stavimo u funkciju razvoja Srbije.
Moram ovde pomenuti još jednu stvar, koja se često prenebregava. Naš sistem obrazovanja ne služi samo za potrebe tržište rada i nije samo za proizvodnju. Znate, poštovane koleginice i kolege, onaj ko završi naš sistem obrazovanja, među njima se nalazi neki budući Meša Selimović ili Ivo Andrić ili Nadežda Petrović ili slično ili neki budući pronalazač. Neće sve biti samo stvar potrebe proizvodnje. Visoko obrazovanje i sistem obrazovanja generalno moraju da imaju svoj kvalitet, jer je potreban zemlji, i to različite vrste kadrova.
Ta stvar se vrlo prosto rešava. U strukturi studenata na visokoškolskim institucijama, bar u proteklih nekoliko godina, 83%, 84% studenata su bili studenti državnih fakulteta i državnih visokih škola strukovnih studija, a 16%, 17% je bilo na privatnim fakultetima i univrzitetima, bez obzira na broj tih univerziteta ili fakulteta.
Ima još jedna stvar koja je važna. Svi ti studenti koji upisuju određeni fakultet su punoletni ljudi i sami odlučuju šta će upisati. Osnovna je stvar da država svojom strategijom i Vlada svojom politikom i projekcijom budućnosti kaže šta je potrebno Srbiji, a vaš je zadatak sa kolegama iz ministarstva da nađete odgovarajuća rešenja. Neće vam uopšte biti lako. Videćete, što više budete vremena proveli na toj stolici, sve će biti teže i teže, ali vam dajem jedan kolegijalni savet, uvek tražite mišljenje akademske zajednice. Zašto?

Privodite kraju.

Završavam, ne da bi sačuvali sebe, nego da bi se znalo i u javnosti šta akademska zajednica misli o određenom pitanju, da to ne bude stvar ministarstva i vas lično, jer kada je nešto dobro, onda su svi zaslužni, a kada nešto ne valja, onda je samo ministar odgovoran. Dobro je što ste čuli mišljenje, savete i predlog Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Uradili ste dobru stvar za jedan broj ljudi koji će moći i da upišu fakultet i da završe studije i osnovne, ako usvojite i ove amandmane, nadam se, i magistarske i doktorske. Naša grupa vam daje podršku u tome. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo, na samom početku želim da napomenem da poslanička grupa SNS podržava Predlog zakona o kom raspravljamo danas. To je prva napomena za sve ovde, ali i za zainteresovanu javnost koja sednicu prati.
Reč je o kratkom po svom sadržaju, ne previše obimnom zakonu, dakle, rešenju koje je više nego jasno. Ako neko nije ispratio raspravu u javnosti prethodnih sedmica, siguran sam da je nakon rasprave u sali Narodne skupštine potpuno jasno svakome ko je tu raspravu pratio o čemu je reč.
Da, istina je, reč je o svojevrsnom izlaženju u susret studentima koji su studijske programe upisali po tzv. starom programu, odnosno pre uvođenja u praksu onog programa, one reforme koju kolokvijalno zovemo Bolonja.
Takođe, druga napomena sa moje strane na samom početku i za prisutne poslanike i za zainteresovanu javnost, poslanička grupa SNS će podržati amandmanski predlog kojim se ta vrsta razumevanja pokazuje i spram postdiplomaca koji su upisali studijske programe takođe pre uvođenja u praksu bolonjske reforme.
Želim da napomenem da se slažem sa svim ocenama koje su danas išle u smeru očekivanja da se mi nećemo ovim pitanjima baviti ponovo. Činjenica da smo se već bavili njima i bili u situaciji da vršimo svojevrsne ad hok korekcije zbog toga da određene rokove relaksiramo, da određene rokove produžimo već nekoliko puta, činimo to ponovo, ali mi je drago što u današnjoj raspravi nismo upali u zamku da ovo pitanje potpuno banalizujemo i svedemo na raspravu da li uopšte treba ograničavati studijske programe vremenski. Nekada je bilo rasprave i na tu temu. Drago mi je što je to pitanje danas svima više nego jasno.
Dakle, jasno je da postoji neki rok sa dobrim razlogom, da treba da postoji. Jasno je da bi onda trebalo i u jednom trenutku reći da je zaista bilo dovoljno fleksibilnosti u smislu postupanja prema ovim rokovima kroz izmene zakona, a pre svega u ovim ad hok varijantama, mada ovaj predlog zakona se tiče i nekih drugih stvari, dakle, prava na studiranje i u okviru budžeta za novije generacije u trajanju od godinu dana nakon završetka osnovnih studija, odnosno pitanje čuvenog nivoa ili praga ESP bodova za studiranje po uslovima budžetskog finansiranja. To je već bilo danas navedeno u određenim obrazloženjima, zaista, nešto što bi trebalo rešiti kroz sam zakon, da se izbegne bilo kakva potreba da se time ponovo bavimo na ovaj način. Ako je realna mera negde na tih 48 bodova ili se već izračuna koliko je realno, ukoliko onih 60, koliko piše u član, da li je to bio 94. ili 88, nije realno, onda bi trebalo da i zakon glasi tako. Ja se sa tim potpuno slažem.
Sa ovom porukom da bi trebalo definitivno jednom reći da se više nećemo baviti ovim pitanjem, ja ću i završiti ovu raspravu, ali ne sad, nego neki minut kasnije. Vratiću se na nju. Hvala, gospodine predsedavajući, što ste dozvolili izvesnu širinu u raspravi tokom današnjeg dana. Tema jeste interesantna, tema jeste važna. Ja ću iskoristiti priliku da dam i par napomena sa svoje strane u vezi izvesnih komentara, glasnih razmišljanja ili kako god, koje smo podelili u ovoj sali danas. Pre svega, tiču se komentara određenih ovlašćenih predstavnika koji se tiču tzv. devalvacije znanja, hiperprodukcije doktorata i znate već kako zvuče neke od omiljenih tema određenih ljudi ovde.
Pominjali su se i različiti funkcioneri, čak i termini poput falširanja, jel tako? I naravno spočitavano je sve to naprednjačkoj većini. Neke od onih koji su takve ocene izrekli danas vidim u sali, ali ne sve.
Čisto zbog onih koji su tek u ovom sazivu narodni poslanici, ne zbog onih koji su takve stvari izrekli, a bili su ovde i u prethodnom mandatu i znaju jako dobro šta se u ovoj sali dešavalo i kojim smo se mi sve zakonskim rešenjima bavili, zbog onih koji su možda propustili da to isprate, ne bi bilo loše pogledati zakonska rešenja usvojena od strane te strašne naprednjačke većine, a tiču se upravo visokog obrazovanja, a tiču se, na primer, naučno-istraživačke delatnosti, pogledati otvorene prozore za uspostavljanje neposredne saradnje između visokog obrazovanja, nauke, istraživanja i privrede, što je jedini pravi, prirodan, ispravan recept za sve ono što bi trebalo lepo i dobro, korisno izvući kao zaključak i kao dobar efekat na ove teme.
To je uradila, upravo ta strašna naprednjačka većina, pa ko god želi da se i dalje bavi pitanjima falsifikata ili čega već, istini za volju, a istina je dobra. Istini za volju, ne bi bilo loše da zna, pa i da kaže, da je upravo ta strašna većina uvela kroz zakonska rešenja i Odbor za etiku u nauci. Ne niko od onih koji se zgražavaju nad nekim pojavama koji sami osmišljavaju i koji sami ih karikiraju, nego ta naprednjačka većina. I digitalni repozitorijum doktorskih disertacija, verovali ili ne, opet ta većina. Čisto da se zna kakav ko odnos ima po tom pitanju i ko delima pokazuje svoj stav i svoj pristup, a ko o nekim stvarima samo isključivo priča.
Dalje, bilo je tu i različitih komentara na temu nekih podataka, istraživanja, statistike, postavljalo se pitanje šta je urađeno kada su neki parametri loši? Na primer, čuli smo komentar da smo mi nesposobni da zadržimo stručnjake. Zašto? Zato što nam obrazovanje ne valja, a onda znači te naše stručnjake koji ne valjaju, toliko žele svuda u svetu. To je neozbiljno, ali mnogo je toga neozbiljnog rečeno ovde i ovo nije bilo najgore što je rečeno u ovoj sali, ali polako, pričaćemo o svemu.
Takođe, pričalo se i o nekim indeksima. Indeks konkurentnosti, na primer, pa i neki njegov podindeks, „mudrost omnija in numero et menzura“. Dakle, ako ćemo da pričamo o tim stvarima, hajde da se podsetimo cifri, ili, ako smo propustili da ih pomenemo, hajde ipak da se okrenemo i pogledamo ih. Taj indeks, indeks konkurentnosti, pričalo se o nekom skorašnjem istraživanju. Kako niko od ovih zabrinutih ovlašćenih predstavnika ne reče da je Srbija ostvarila napredak po tom parametru? Zadovoljni ili ne time kako se kotira, ona danas stoji bolje, nego što je stajala pre objavljivanja ovog izveštaja, odnosno pre izveštajnog perioda. Dakle, Srbija napreduje i po tom pitanju.
Što se tiče onog podindeksa ili šta već, nije on mera, već kao što postoji globalni indeks za konkurentnost, tako postoji i za inovativnost. Veliki naslov istraživanja od pre samo mesec dana. Srbija nije ni na kakvom začelju, dame i gospodo, kaže lepo – zlatna sredina. Zlatna sredina među svim državama sveta.
Da se razumemo, ja sam među onima koji sredinama nisu najviše, nisu sasvim zadovoljni. Ja sam od onih koji zagovaraju da treba da se borimo za vrh, ali ako ćemo da iznosimo bilo kakve podatke, onda je dobro da se držimo relevantnih podataka i opet one istine. Neverovatno, ali ona je stvarno važna.
I šta se u ovoj zemlji uradilo? Ima veze i sa onim stvarima koje se tiču prilike da ti ljudi, mladi ljudi koji su odlazili u inostranstvo, a nije samo isključivo reč o visoko obrazovanima, nije samo reč o kadrovima visoko stručnim, dešavalo se to bukvalno svim i dobima i svim kategorijama po obrazovanju, po socijalnom statusu, kako god želite. Prilika da ostanu u Srbiji neposredno je vezana sa stabilnošću ove zemlje, ovog društva i neposredno je vezana sa njegovim ekonomskim mogućnostima i nisu bez razloga i mir i stabilnost i razvoj ekonomije u elementarnom fokusu SNS i ove Vlade.
Upravo rezultate koje postižemo na tom planu neposredan su odgovor na ova pitanja. Znači, kada neko ovde priča o brain drain, a pri tom je pokazao u praksi da nije u stanju, ne da zadrži radna mesta, nego kada pogledate pokazatelje, reč je opet ono „et menzura“, o konkretnim merljivim podacima javno prikazanim, na primer, na sajtu Republičkog zavoda za statistiku, evo, dok razgovaramo, vi proveravajte, da je u periodu kada je taj neko ili ti neki pokazivao šta koliko ume ili ne ume. Broj radnih mesta degradirao za stotine hiljada i onda se taj neko pita zašto su ljudi odlazili. Nešto spočitava nama, a ista ta statistika govori da se danas promena u broju zaposlenih dešava u pozitivnom smeru i red veličine je tu, u tim stotinama hiljada.
To je, dame i gospodo, dovoljan odgovor. Da se mi ne trošimo više na međusobne rasprave u krupnim političkim debatama i rečima koje treba da budu zvučne. Jasni, konkretni, merljivi podaci. Dakle, i smanjenje stope nezaposlenosti i povećanje stope zaposlenosti.
Kada se neko pita koliki su apsolutni brojevi, nije nikakav problem, možemo i njih da podelimo, ali ne vole tu statistiku oni zato što je ta statistika pokazivala neke stvari kojih se oni stide, od kojih bi najradije pobegli. Opet naravno mislim na te stotine hiljada izgubljenih radnih mesta samo nekoliko godina unazad.
To su, dame i gospodo, pravi odgovori kako se stvaraju šanse za mlade ljude da ostanu u Srbiji, da u njoj vide neku perspektivu, da požele da u njoj zasnivaju svoje porodice, tako što se drži mir, tako što se održava stabilnost i tako što se otvaraju ekonomske mogućnosti, tako što se otvaraju nova radna mesta. Vrlo jednostavno. Nije lako za realizaciju, ali, kao što se vidi na osnovu rezultata koje postiže ova Vlada, moguće je.
Dalje, što se tiče različitih komentara, a opet u smeru šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo država da radi, na koji način da usmerava novac kojim raspolaže, a opet neposredno u vezi sa ovim pitanjem, sa ovim pitanjem radnih mesta u Srbiji, čuli su se danas, rekao bih, potpuno neprimerene ocene, a o nekim temama koje su dobro poznate i koje vrlo inspirišu, motivišu određene ovde. Pitanje subvencija, pitanje određenih projekata, ono za zapošljavanje partijskih vojski, neću da komentarišem, jer nije vredno bilo kakvog odgovora. I na tom „Beogradu na vodi“, dok se radi, i u njemu kada bude izgrađen, neće, kako je neko rekao, šačica ili mali broj ljudi imati korist, nego svi oni ljudi koji će raditi na tome da se on izgradi, koji će u njemu biti zaposleni.
Kada pričamo o subvencijama, svako ko se zaposli, a pričamo od mesta do mesta, o hiljadama, od stotina do hiljada, od hiljada do desetina hiljada, pa dolazimo na ukupni kumulativni red veličine koji je izuzetno važan. Svi ti ljudi koji su se zaposlili kroz te projekte su dobili nešto što njima znači, što njima vredi. Nepristojno je, neprikladno je i potpuno degutantno koristiti termine poput „robovi“, „robovlasništvo“, itd. Reč je o šansi koja nekome vredi i ko rado prihvata da ide na posao.
Šta je bolje? Nemati uopšte takvu šansu. Da li je to rešenje? Rekao bih da to nije rešenje i mislim da to razume svako, ali neće da kaže naglas svako da razume. Ima nekih kojima je samo važno da kritikuju, iako neke stvari možda i ne misle ozbiljno, naopako, ako ih misle ozbiljno. Inače, ovo je konkretno rekao upravo onaj koji je pre neki dan u ovoj sali uspeo da uvredi potpuno neprikladnim komentarima o nekim robovima i robovlasnicima kineske investitore. Isti taj je danas uspeo da u negativnom kontekstu pomene i afričke zemlje i mogu samo da kažem svaka čast, alal vera.
Međutim, to nisu poruke. Ova statistika, ovi rezultati i te hiljade ljudi koje su došle do posla su pravi odgovori, prave poruke o perspektiva i o šansama u Srbiji, a najmanje su prave poruke, kako beše, reči da mi koji nemamo mozga koji ostajemo ovde. Da li je tako bilo? I da ćemo svi da budemo neškolovana radna snaga. Takvim porukama mi ljude iz Srbije teramo, a upravo bi drugačije trebalo da radimo, upravo suprotno od toga, da ljude motivišemo. Ne optimizmom bez pokrića, već realnim, konkretnim stvarima, pa i kada nismo do kraja zadovoljni, da ih pozivamo da se trude zajedno sa svima nama, jer ako se ne trudimo svi zajedno kada ćemo onda biti zadovoljni, kada će onda biti dobro ako dignemo ruke i igramo na duhovitost – samo glupi ostaju ovde. Nije tako i ne sme da bude tako i niko ne sme da razmišlja tako, ako hoćemo da nam bude dobro i danas, i sutra, i bilo kada. To su poruke koje mi treba da pošaljemo iz ove sale. Vraćam se na ono da neke stvari treba da uradimo i da sa njima završimo.
Vraćam se na ono da neke stvari treba da uradimo i da sa njima završimo kada je reč o ovoj praksi produžetka rokova, dame i gospodo, ja bih se sada obratio studentima kojima će biti pružena dodatna šansa nakon, siguran sam, usvajanja ovog zakona.
Dame i gospodo studenti vi treba da završite svoje studije i ne treba da se oslanjate na mogućnost da se ponovo pokaže neka fleksibilnost kroz izmene zakona, ad hok ili sistemski. Vi to treba da uradite iz više razloga, prvo zato što sigurno možete. Svi smo mi ovde dobili brojne mejlove sa obrazloženjima da postoje teške životne okolnosti koje su mnogim ljudima smetale da završe studije. Ja u njih potpuno verujem, u svaku od tih priča ja verujem, ali uvaženi studenti, kad god dođete na takve misli setite se koliko je samo silnih hiljada generacija ljudi u brojnim generacijama uspelo da završi studije, i sigurno ćete, koliko god teško izgledale te vaše životne okolnosti vama, moći da pronađete jednog pa bar jednog čije su bile još teže, a koji je ipak uspeo da završi studije.
Dakle, poruka broj jedan nemojte da klonete duhom, verujte u sebe, znajte da to jeste moguće, koliko god delovalo teško, to jeste moguće… do pred kraj samih studija vi ste dokazali da je to moguće. Dakle, samo je pitanje vaše vere u sebe i rada koji ćete uložiti da se to i privede koncu i formalizuje kroz diplomu na samom kraju.
Druga stvar, to shvatite slobodno i kao određenu vrstu obaveze, prvo vaše obaveze prema vama samima. Znate koliko vam je to bitno, znate koliko se oko toga trudite, uredite to na prvom mestu zbog sebe. Druga stvar, koliko god bilo teško, koliko god odricanja tražilo, baš zbog tog odricanja uradite to zbog ljudi koji vas vole, zbog svojih porodica, zbog ljudi koji su svesni koliko odricanja vi ulažete, i treće zbog šire zajednice.
Verovali vi meni na reč ili ne, Srbiji ste potrebni, u svoj sjaju i raskoši svojih kapaciteta. U svemu onome što biste mogli da naučite, u svemu onome što biste mogli da savladate, u svemu onome što biste sutra na osnovu toga mogli da pružite. Dakle, učite, stvarajte, radite, formalizujte to kroz diplomu, ali i kroz znanje. To je najvažnije i onda na osnovu toga sutra privređujte. Gradite i stvarajte na taj način i biće u tome, siguran sam, koristi i za vas lično, ali i za Srbiju. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Mladen Šarčević. Izvolite.

Pošto sam ja nov u ovome i nisam znao da ćemo da pričamo o svemu, znači o reformi školstva pa da ostanemo više dana. Ovde govorimo o pet članova. Znači, ovo čak nije ni zakon. Znači, izmene i dopune nečega što se menjalo i dopunjavalo u nedogled. I, ne razumem licemerje mnogih ljudi ovde, jer ja takav nisam po prirodi. Znači, na kraju svi podržavate nešto što sam ja rekao u uvodnoj reči i kao zagonetna priča, zaboravili ste šta sam sve tačno rekao na početku.
Niti sam protočan bojler, ne govorim svima, naravno nekim ljudima koji su svojim diskusijama našli za potrebno da drže slovo i Ministarstvu i Vladi i svima. Jednostavno, prethodna ekipa ljudi je shvatila da im n… Leto je bilo tehnička vlada, kada smo počeli da dobijamo mejlove, prvo ja, kasnije vi, ja sam ih takođe grdio, rekao što ne uče. Rekao sam da sam ja pre roka završio studije i bio odličan đak.
Međutim kada sam se suočio sa ne malim brojem, ispočetka je to bilo preko 200 ljudi, kasnije su došli predstavnici iz SKONUS-a. Govorim o ukupnoj ljudskoj populaciji, nikakvim grupama, grupicama. Znači kada sam video da je u sred leta neorganizovana priča i da preti vrlo nekim velikim nemirima i nezgodacijama, smatrao sam da sam možda pozvan da ne budem protočni bojler nego da budem neko ko je razuman i odgovoran čovek kao i roditelj i deda, a ne neko ko je protiv studenata, naprotiv.
Sa SKONUS-om imam izuzetno dobre odnose i mislim da ćemo tako nešto i nastaviti. Jako dobre odnose imamo za dva meseca sa svim igračima vezanim za obrazovanje u Srbiji. Možete proveriti. Znači, kada smo shvatili da se radi o verovatno12.000 ljudi, čak sam i sam rekao to 18 ste izmislili, popisali ste sve i ono što je ikada upisalo fakultet i što nije ni imalo nameru da studira. Znači, bez ikakvog dodvoravanja ta priča je išla sa moje strane vrlo strogo, profesorski.
Kada smo se organizovali da vidimo koji je to pravni aspekt te priče, dolazimo do priče o mogućoj šteti. Moguća šteta je da je 4.500 njih kasno počelo da primenjuje fakultet, taj proces dupli broj godina i oni su imali objektivno pravo da tuže državu. Tada bi šteta bila u državnoj polju. To je bio razlog. Šteta nema sa druge strane, sem na porodicu, na roditelje studenta ako se ovo ne uradi.
Rekao sam u uvodu i da naravno podržavam i ljudsku dimenziju te priče, ali u prvom planu govorimo o pravnoj, jer moj zadatak je da štitim zakon i pravo, a ne da donosim. Vi donosite zakone. Znači, ja sam poštovao mišljenje Saveta za visoko obrazovanje, ne ulazeći kada je biran, ko ga čini itd.
Znači, poštujem institucije kao što je ovaj dom, kao što je Savet koji ste vi birali i vrlo često ćete se složiti da su nekada u percepciji građana sva ta tela, zavodi i saveti, zna gospodin Žarko to dobro, napravljeni za dobrobit obrazovanja i da građani to doživljavaju kao da je to deo prosvete.
Vrlo često nailazimo na poprečna mišljenja. Moj je princip da sarađujemo i da o tome razgovaramo. Ja sam razgovarao sa svim fakultetima, pustili smo anketu, koristili smo vreme koje imamo, vrlo demokratski smo uradili bar sa aspekta Ministarstva prosvete. U to vreme ja imam dva pomoćnika i jednog državnog sekretara. Inače, ovo ministarstvo ima 11 pomoćnika i četiri državna sekretara.
Tako da smo sa te strane sa malim resursima izdržali veliku priču, organizovali se i pošli putem da saznamo sva moguća mišljenja koja trebamo da saznamo. Samo da vam pročitam da je Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo 12.10 se saglasio da je ovo sve zaista u dobroj nameri i kako treba. Određena tela Republički sekretarijat za zakonodavstvo, Ministarstvo finansija, Ministarstvo omladine i sporta, Ministarstvo za zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Kancelarija za evropske integracije, Republički sekretarijat za javne politike, Pokrajinski sekretarijat za visoko obrazovanje i naučno istraživačku delatnost i Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Znači, apsolutno sve koje moramo.
Šteta za državu, što će i ovi stari bolonjci nastaviti po modelu kako im je i odobreno, neko im je čak i rekao da im nije odobreno. Neko je rekao da pravimo štetu što im je odobreno, nema tu štete. Oni zadržavaju status. Prostori su već plaćeni, znači niko ne dobija nikakvu nadoknadu u tom smislu. Zaista ne vidim ni jednog trenutka da je iko ovde pogrešio.
Imamo stanje u društvu koje dugo godina stoji ovako kako stoji. Pomenuo sam rečenicu da ćemo ići na izmene zakona od predškolskog do visokog i to je vrlo transparentno sa moje strane, gde god nastupam. I šta sve mora da se uradi pre nego što dođemo do te kategorije, ali ako za pet članova nečeg sa čime se vi svi slažete trebamo ovoliku raspravu, ja se bojim da nikada nećemo napraviti reformske zakone, jer to je onda mnogo posla.
Nastaviću, jer sam vrlo pažljivo slušao sve o čemu se pričalo. Ovo je jedan moj utisak, ako dozvoljavate, ja sam dozvolio mnoge druge utiske.
(Balša Božović, s mesta: Poslovnik.)
Kada su u pitanju bolonjski poeni …

Izvinite ministre, trenutak.  
Izvolite Božoviću?
(Balša Božović, s mesta: Ne brinete.)
Ja sam tu da brinem.
To je vaš stav.
(Balša Božović, s mesta: Jel mogu po Poslovniku?)
Kada budete došli na red, znate i sami procedure.
Ministar kada završi dobićete povredu Poslovnika, ne razumem šta hoćete, da prekinem ministra da biste dobili povredu poslovnika?
Neće moći. Gospodo vi znate pravila rada Skupštine.
Nastavite gospodine ministre.