Hvala.
Na član 1. amandman je podneo poslanik Milan Lapčević. Izvolite.

Na član 1. sam podneo amandman koji je nešto malo širi od onog koji je usvojen, a odnosi se i na one studente koji su započeli studiranje po Bolonji, a nisu ga do sada završili. Smatrajući da je potrebno dati ako su već dali šansu i magistrantima i doktorantima, da i studentima koji su započeli studiranje po Bolonji, a odnosi se na one koji su upisivne integrisane studije i spolja medicinskih nauka da mogu da imaju prostor da i oni završe, jer i u toj grupi studenata imamo različite slučajeve životne, da iz različitih razloga jednostavno nisu mogli da dovrše te studije na vreme.
Amandman je odbijen i to je preneseno određenim članovima zakona da mogu fakulteti pojedinačno da o tome odlučuju. Dobro, mislim da je mogla i neka preporuka Ministarstva prosvete da ide u tom pravcu da bismo i tim studentima zadovoljili njihove potrebe. Ja ću govoriti malo šire od ovog amandmana, jer mislim da je jako važno da pričamo danas o ovom resoru i ovom sektoru koji je po meni bazični sektor za napredak zemlje.
Vi ste dobili sektor prosvete i obrazovanja koji je ključan da bi se ova zemlja pokušala da se vrati na neke bolje staze da bi pokušala da izađe iz ove ogromne krize. Imali smo prošle nedelje, jedan uznemiravajući tekst koji je nažalost tačan, jer se bazira na statistici koja je vođena od strane zemalja koje primaju naše visokoškolce, koji govori da je 58.000 ljudi emigriralo prošle godine samo u zemlje OECD-a. Možete slobodno da računate da je bar polovina visoko školaca koji su najobrazovaniji među tih 58.000.
Kada se jedna zemlja liši tolikog broja pametnih i obrazovanih ljudi, a budite sigurni da za razliku od Srbije te zemlje imaju izgrađen tržišni mehanizam provere znanja, oni ne primaju one koji imaju diplome, već primaju one koji znaju. Nažalost, u zemlji Srbiji u zadnjih 15-ak godina se mnogo više dobija diploma koje imaju nekakav naziv, da ne kažem da se te diplome kupuju, ali u nekim slučajevima čak i taj izraz može da se upotrebi, nego što imamo pravog znanja koje dolazi od tih diploma.
Ono pravo znanje je nažalost nedovoljno vrednovano u zemlji i zato imamo ogroman odliv najpametnijih ljudi u razvijene zemlje, to je prosto tržišni princip ljudi idu tamo gde im je bolje, gde će moći da se usavršavaju, da napreduju u svom poslu, svom obrazovanju, da imaju bolje plate, da imaju bolju egzistenciju i sa te strane ih možemo razumeti. Posao vas i posao Vlade jeste, na kraju krajeva i svih nas ovde da probamo da stvorimo što je bolji mogući sistem da bi ti ljudi ostajali ovde. Onda to nije u skladu sa onim što nam se dešava na tržištu da imamo stotine ljudi koji su završili medicinske nauke i čekaju na posao zato što po nekim normama Ministarstvo zabranjuje prijem, a imamo s druge strane ogromne gužve u domovima zdravlja, neadekvatno zdravstvo, neadekvatne uslove u sudstvu i prosveti i gde god hoćete.
Dakle, država mora da učini sve da pruži što je moguće bolje uslove za one ljude koji znaju, one koji imaju znanje, a ne one koji imaju diplomu. Tu je uloga Ministarstva ključna. Dakle, Ministarstvo je u nekom periodu ranije izjednačilo privatne i državne fakultete i to je nešto što je po Ustavu obavezno, međutim Ministarstvo može da učini, a na kraju krajeva svi smo svesni te činjenice da nažalost mnogo više neznanja sa diplomama dolazi nego znanja. I, da nemamo adekvatno vrednovanje tih institucija. Kada mlad čovek hoće da upiše fakultet on prosto ne zna ili malo zna o tome koji fakultet će mu pružiti znanje, a koji će da mu da diplomu da bi on išao možda linijom manjeg otpora. Tu je uloga Ministarstva veoma važna i može da stvori mehanizam da pored provere i definitivnog raščišćavanja na tržištu, da li zaista svaka ustanova visokoškolska ima licencu za rad, a na žalost ima ih puno koje rade, uzimaju pare od studenata, a nemaju licencu i to morate što pre da rešite, da napravi i mehanizam vrednovanja tih visokoškolskih institucija kako bi mogli da date adekvatnu informaciju o studentima koji fakultet ima visoku ocenu vrednovanja u smislu znanja, da ide tamo jer će tamo dobiti znanje, a sa znanjem će moći da se zaposli u dobroj kompaniji, da ima veliku platu i da obezbedi sebi egzistenciju.
To jednostavno može da se reši vrlo jednim malim potezom, da recimo, sve diplomirane studente iz oblasti ekonomije, da li se oni zvali menadžmenti, fabusi, megatrendovi, apsolutno je nebitno, iz oblasti ekonomije kada završe u toku jedne godine, date im jedan jedinstveni test pa će svi oni koji su položili, završili studije i na beogradskom i na niškom i po svim privatnim fakultetima polagati taj isti test.
Prosečna ocena svih onih koji su završili sa tog testa će biti uneta u vrednovanje kvaliteta tog fakulteta, pa će onda oni koji imaju prosečnu ocenu, recimo da je to beogradski Ekonomski fakultet preko devet, biti najbolja preporuka za buduće mlade kolege da upisuju takve fakultete, a oni koji nemaju dovoljno znanja se nekog privatnog fakulteta, nije bitno, možda i sa državnog, će biti antireklama za taj fakultet i teraće upravo te institucije da školuju znanje i da vrednuju znanje i da im daju znanje, a ne da im daju diplome.
U tome je suština vaša i morate da radite na tome, jer ćemo jedino tako, kroz taj mehanizam moći da podignemo i nivo znanja i kvalitet obrazovanja i naravno da te iste ljude možemo sutra da upotrebimo, pod znacima navoda, da nam oni budu motor razvoja zemlje. Sve drugo će biti prazna priča. Od godine do godine produžavamo rokove. Rokovi, na kraju krajeva, po meni, uopšte nisu bitni. To što će neko nositi stigmu da je večiti student, pa to je njegov problem. Vi mu dajte mogućnost da on završi, a nama je valjda u interesu da imamo što je moguće više obrazovanih ljudi. Ako nam toliko odlaze, pa pustite ove koji su imali nekog problema u životu da završe nekad, možda će biti korisni za zemlju. Nemoj da ih ograničavamo rokovima. On će sa time da li ima znanje ili nema znanje da se bori na tržištu za svoj posao sutra. Toliko. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.

Poštovane koleginice i kolege, ovo je još jedan od amandmana koji nije prihvaćen, ali je bio, kao i ovi drugi pozitivan. Mislim da iz ovog može mnogo toga pozitivnog da se zaključi. Ja mislim da je čak i ministar neke od sugestija zapamtio i da će ih prihvatiti, a i svi koji imate dobronamerne sugestije, kako bi se pomoglo obrazovanju, one su dobro došle i verujem da će svako da izađe u susret tim sugestijama.
Ima i nešto tu što možda nismo do sada rekli. Cilj ovih promena u Zakonu o visokom obrazovanju je baš bio da ti mladi ljudi, kojih ima desetina ili 20.000 ne znam ni ja koliko, ne prekinu svoje školovanje, da ga nastave i da ostanu ovde u Srbiji, da ne idu van Srbije, da im ne uništimo i život i karijeru.
S druge strane, ne stoje argumenti da će sad to biti neki novi prihodi profesorima, odnosno fakultetima. Ne, naprotiv, pa mi smo ovo i uradili da ne bi studenti mali nove troškove. Oni su platili već jedanput to što treba da plate, eventualno će plaćati prijavu ispita, što je normalno i do sada. Čak i kad smo govorili o bolonjcima, rekli smo da će tako da se uradi ne plaćaju ništa, da im se ne menjaju nastavni planovi i programi, da sve bude faktički usmereno na to da oni lakše završe svoje studije.
Jako je interesantno i lepo kako doći do toga da se zbilja na jedan pravedan način oceni znanje, ali to baš nije tako lako, s jedne strane. S druge strane, pa nije ni činjenica, nije ni istina da će oni koji su bili najbolji studenti biti najuspešniji u životu. Imamo jedan primer koga se ja sećam iz istorije, čitao sam malo i ovako mimo škole. Najveći sin svih naroda i narodnosti SFRJ bio je Josip Broz, a ponavljao je prvi razred. To nije bila garancija da će on biti neuspešan u životu, kao i da je bio odličan ne bi mu bila garancija da će biti to što jeste.
Prema tome, sve ove dobronamerne primedbe verujem da će Ministarstvo prihvatiti, a saradnja sa svima vama je dobrodošla. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dušan Pavlović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Molim vas samo da mi kažete koliko je ostalo vremena za poslaničku grupu DJB?

Ne znam imate dosta vremena. Moram da pogledam, reći ću vam na kraju.

Dobro, samo da znam da imam dosta.

Imate 18 minuta, slobodno.

Hvala vam.
Ja bih hteo da podržim ovaj amandman i hteo bih da ukažem istovremeno na nekoliko stvari koje su vezane, o kojima je već bilo reči i neke o kojima nije bilo reči, tiču se produženja roka.
Dakle, hoću da ponovim još jedanput - rok koji mi pokušavamo sada da produžimo ovde studentima koji su upisali fakultete pre 2005. godine je istekao 30. septembra. Zahtev za produženjem tog roka stiže posle tog datuma. Mi se još uvek nismo izjasnili o tome šta treba da se radi. Glasaćemo verovatno sutra o tome. Mislim da je potrebno da se studentima izađe u susret i da im se omogući da nastavljaju studije, ali mi bismo voleli da to bude na ustavno regularan način.
Dakle, da podvučem još jedanput, nemamo ništa protiv toga da se studentima omogući da završe svoje studije po onim programima po kojima je početo, ali na ustavno zakonit način.
S obzirom da je studentima već završen rok, istekao po sili zakona i da su studentima okončane studije 30. septembra, pokušati da im se sada produži nešto što je već završeno, nije ustavno, tj. ako to hoćete da uradite, morate da donesete zakon sa retroaktivnim dejstvom. Zapravo, ovo faktički jeste zakon sa povratnim dejstvom, samo to u njemu ne piše.
Još jednom da ponovim, po Ustavu Republike Srbije nije dozvoljeno donositi zakone sa povratnim dejstvom, osim ukoliko se to specifično ne naglasi u obrazloženju. Ja bih još jedanput hteo da vas pozovem da uopšte nije problem da se malo drugačije formuliše ovaj član, da se obrazloži u čemu je javni interes, pošto možete zakone sa povratnim dejstvom donositi u javnom interesu, to je dozvoljeno, ali to mora da se obrazloži. To je jedna stvar.
To je vezano i sa ovim članom, isto treba da važi i za sve ostale. Dakle, ako omogućite nekima kojima je istekao rok da se ponovo upišu na iste studije, to morate onda da uradite sa svima, jer ne možete da delite studente u više kategorija, neke koji su privilegovani, iako su završili studije mogu da se ponovo upisuju, a onda ovi drugi ne mogu. Ovi bolonjci koji su upisani posle 2005. godine, oni ne mogu. Dakle, treba onda i njima to omogućiti. Dakle, ne treba da pravimo grupe studenata prvog i drugog reda. To je jedna stvar.
Druga stvar, kada odlučujemo o jednoj ovakvoj tematici, mislim da je jako važno, a bilo bi i pristojno od predlagača da nas upozna se nekim detaljima koji su važni da bismo mogli da donesemo utemeljenu odluku ili odluku koja je utemeljena na informacijama. Ne mogu napamet da odlučujem o nečemu, je li tako? Mislim da se svi slažemo, da ne možemo napamet da odlučujemo o bilo čemu, a to znači da u ovom slučaju, ovde nedostaju mnoge informacije, zvanične informacije o tome koji su fakulteti na kojima ovi studenti se nalaze, odnosno univerziteti? Koji su to univerziteti i fakulteti? Koji gradovi, dakle, gde se nalaze? Koliko ih ima? Koliko ima tih studenata? Govorim samo o zvaničnim podacima. Koja im je prosečna ocena? Koliko su ispita položili do sada, tj. koliko im je ispita ostalo?
Možemo, takođe, da idemo još i dalje sa stvarima koje su vezane za pojedinosti o tome da bismo znali da li donosimo dobru odluku, jer nije isto kada omogućujete nekome da završi, a recimo nije položio ni pet ispita od ukupno 30 ili 40, ili možda većina ljudi koji treba da završi ove studije su zapravo ljudi kojima je ostalo možda dva, tri ispita do kraja. Ako je neko 2004. ili ranije upisao, pa za 11 godina nije stigao da položi možda više od dva, tri ispita sa prve godine, ima li smisla onda i takvoj populaciji omogućavati da se ponovo upisuje? Ali, ako zaista ima mnogo ljudi koji imaju možda jedan, dva ispita do kraja, onda ima smisla produžavati.
Međutim, mi ništa ne znamo o tome. Neki poslanici su govorili o tome da je ovoliko studenata, da se radi o tolikom i tolikom broju studenata, da ima 10.000, 12.000, 15.000, čuli smo negde u štampi 18.000, zar je moguće da nema nikakve informacije o tome, a peti put ovo radimo već u zadnjih ne znam koliko godina, da nema nikakve informacije o tome koliko ima tih ljudi? Ako tražite od nekoga da donese neki zakon, čime bi vam izašao u susret, trebalo bi da ima barem neophodne informacije o tome kakvu odluku donosi.
I poslednji deo, sa čime bi završio, mislim da je takođe važno, s obzirom da ja pretpostavljam da je ovo peti put da ovo radimo, da ćemo još jedanput to raditiu ovom ili nekom drugom sazivu, da se Ministarstvo obaveže da, od dana kada se usvoje ove izmene zakona, fakultete da mu vode evidenciju o tome šta se desilo od trenutka kada je ovaj zakon usvojen do onog trenutka u budućnosti kada budemo verovatno ponovo morali da o ovome odlučujemo.
Dakle, da znamo da od, recimo, sutrašnjeg dana, ako sutra budemo usvojili, do recimo 1. septembra naredne godine imamo jedan izveštaj koje će Ministarstvo napraviti na osnovu podataka koje mu dostavljaju fakulteti koji imaju upisane ovakve studente, o tome koliko ih ima još, šta su uradili za ovih godinu dana, koliko su ispita položili, koliko im je ispita još ostalo, koja je prosečna ocena ili kako god. Ja bi čak ubacio i standardnu devijaciju, pa da vidimo o kakvim se studentima radi i da onda znamo za godinu dana da li je ovo što smo uradili imalo nekog smisla. Ako ispadne da je za godinu dana od tih, recimo, 10.000 ljudi možda 100 studenata položilo jedan ili dva ispita u proseku, onda barem da znamo šta smo ovde radili danas, a možemo onda da znamo šta ćemo da radimo i u budućnosti.
Ja sam podneo jedan amandman koji o tome govori. Ne znam iz kog razloga je ustavni odbor odbacio bez ikakvog obrazloženja. Ja prosto apelujem da nam za sledeći put, pretpostavljam, ako ministar bude tu i naredni put, u istoj toj ulozi, dostavite molim vas, neke podatke da znamo o čemu odlučujemo. Hvala.