Dobro, neću lično obraćanje.
Čudi me, gospođo Gojković, da neko ko je profesor srpskog jezika i književnosti, bar sam tako pročitao da jeste, ne ume da akcentuje reči. Ne kaže se – idemo, ne kaže se – bojimo, ne kaže se – bežite, kaže se malo drugačije. Dakle, hajde neka gospodin najpre nauči srpski jezik i književnost, neka vidi koji je službeni jezik u upotrebi u Republici Srbiji, pa kada nauči zvaničan jezik, onda neka nam drži lekcije i o porodičnom nasilju i o svemu ostalom. Ali, mora malo da se udalji sa te Ibarske magistrale, jezik je tamo po tim kafanama malo iskvaren, mora da se koristi zvanični jezik u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
(Boško Obradović, s mesta: Replika.)

Po Poslovniku, Saša Radulović, pa onda vi.

Hvala, predsedavajuća.
Član 107. Mislim da je zaista neprimereno poslanike nazivati kafanskim pevačima na Ibarskoj magistrali. Do sada smo imali diskusiju koja se držala teme. Naravno, možemo da se ne slažemo, ali način na koji Skupština upada u haos je kada, uglavnom, poslanik Martinović krene da vređa druge poslanike, pa bih vas zamolio da se to onemogući i da se držimo teme.
U redu je imati razliku u mišljenju, u redu je napadati i braniti stavove Vlade, ali nazvati druge poslanike kafanskim pevačima sa Ibarske magistrale, nije u redu. Ja se nadam da se slažemo oko toga. Hvala.

Slažem se. Samo nisam prekinula, pošto mi se zamera da prekidam poslanike kada iznose svoju argumentaciju. Poslanike opozicije. Ne. Ne, govorim o njemu.
Pa, nemojte dobacivati. Stvarno. Muka mi je od ovoga.
I poslanik Boško Obradović je argumentacijom imao tako taj trus mozgova, itd, što pretpostavljam da je vrlo lepo rečeno. Da, da je to lepo, i onda kada poslanik vladajuće većine počne sličnim rečnikom, onda smo svi jako senzitivni, pa mi recite šta da radim.
(Poslanici dobacuju s mesta.)
Hoću, kako da ne, to kada birači budu tražili.
Tako je. Onda će manjina imati predsednika.
To je jedna retorička dilema, ne pitam baš ništa.
Znači, predsednik parlamenta je ovde da radi samo kome šta padne na pamet. Razmisliću, eto, i o tome.
Neću da kažnjavam.
I, to. Onda me čekaju ispred sale i mole me da povučem kazne, pa sada vi vidite kako je biti predsednik parlamenta. Doneseš odluku, ne valja, ne doneseš odluku, ne valja. Nisu iskreni da kažu ovde u sali - sada smo je molili. A, nikom nije možda palo na pamet da se izvini javno za sve ono što sam ja u petak doživela, pa da možda i ja učinim ovu drugu stanu. To nikom nije palo na pamet u ovoj sali, pogotovo onima što me sačekuju u hodnicima da me mole da povučem kaznu, tajno.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović, replika.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Smatram da vi upravo dobro u ovom času vodite, kada dozvoljavate pravo na repliku. Pritom, ne vidim šta je sporno, u krajnjem, sa kafanskim pevačima na Ibarskoj magistrali. Ima veliki broj ljudi koji tako zarađuju za život ili rade drugi posao time što pevaju po kafanama, jer ne mogu da obezbede egzistenciju na svom poslu, i, u tom smislu, imamo čak i ministre koji se bave pevanjem po kafanama, pa nikada im gospodin Martinović ništa nije zamerio, iako sa njima sedi u Vladi. Dakle, dobro istina da, to su ministri koji znaju samo jednu pesmu, ali dobro.
U svakom slučaju, ovde je jedna druga stvar bitnija, bitnije je što, kada uhvatimo SNS u problemu, da nije pet godina se bavila jednom tematikom, a da pritom to rađe uradimo na krajnje kulturan način, kažemo da trust mozgova SNS, što u prevodu kaže - rezervoar najboljih mislilaca i umova koje ima SNS, ne vidim šta je tu uvredljivo. Problem je što je tom trustu mozgova trebalo pet godina da smisli savet za sprečavanje nasilja u porodici.
Sada odjednom, kada vas mi suočimo sa tom informacijom da vaš trust mozgova i nije baš tako veliki i jak trust, odnosno dao je svoj maksimum, za pet godina je to smislio, to je realna snaga SNS, ništa nije sporno, samo jednostavno to konstatujem. Znači, vama treba pet godina da biste se zagrejali, da biste shvatili da niste opozicija, da ste vlast, da biste nešto uradili, da izađete iz tog političkog futura u kome neprestano živite, da, evo, samo što nije bolje u Srbiji, pa kad vi dođete na vlast, pa kad vi budete na vlasti pet godina, pa kada vi budete na vlasti 10 godina, biće to još bolje, biće to savršeno.
Dakle, mi samo ukazujemo na to da ste vi imali neka predizborna obećanja i da predizborna obećanja niste ispunili i da u ovom smislu čime se sada hvalite, ne bi trebalo da se hvalite, jer vi pet godina niste ovaj posao uradili. Hvala.

Hvala. Prošlo je vreme.
Dva minuta pauza.
Znači, nećemo ponavljati situaciju iz petka. Polako ulazimo u haos. Dva minuta pauza, odmorite se, pa ćemo nastaviti. Odmorite se samo.
( Posle pauze)

Nastavljamo sa radom, dame i gospodo.
Na član 34. amandman je podnela narodni poslanik Branka Stamenković.
Da li želite reč?
Reč ima narodni poslanik Branka Stamenković, izvolite.

Hvala.
Ovim članom 34. propisuje se savet za suzbijanje nasilja u porodici kao telo za praćenje primene zakona. Taj član kaže da Vlada obrazuje savet, da članove saveta čine predstavnici državnih organa i da savet može po potrebi da uključi i predstavnike nevladinog sektora ili nekih drugih organa. Ali, niti propisuje koliko članova taj savet treba da ima, niti propisuje šta taj savet treba da radi, koje su mu obaveze, u kojima rokovima treba te obaveze da ima, šta je njegov cilj. Ako je suditi po Istambulskoj konvenciji, cilj mu je da koordiniše rad ovih grupa za koordinaciju za suzbijanje nasilja koje su okružno postavljene.
S obzirom da je sve to nedovoljno precizno definisano, moj amandman je predložio i broj članova koje savet treba da ima, od čega jedna trećina treba da dolazi iz nevladinog sektora, da se razumemo.
Sve što je u poslednje dve i po decenije napravljeno na sprečavanju nasilja kod nas, napravio je civilni sektor. Oni imaju ogromno iskustvo sa terena. Ja ne mogu da razumem da ijedan njihov amandman ikad odbijen, zato što oni znaju gde će doći do problema u primeni. Znači, ne znam kako ovaj jedan savet može da radi bez pripadnika koji na terenu znaju gde su problemi. Takođe, ovim amandmanom predložila sam da ovaj savet ne formira Vlada, već Narodna skupština, znači, da se nadležnost nad ovim savetom iščupa od Vlade i prebaci na Narodnu skupštinu kojoj će onda taj savet i da polaže račune. Jasno je propisano i šta su obaveze saveta, čak u pet tačaka.
Vlada je odbacila ovaj predlog uz obrazloženje – bolje je da Vlada obrazuje ovaj savet, pošto on treba operativno i dinamički da vrši vlast. Ja stvarno ne razumem. To je koordinaciono telo koje treba da koordinira, a ne da operativno vrši vlast. Operativno na terenu rade grupe za koordinaciju za suzbijanje nasilja formirane od policije, okružnog javnog tužioca, Centra za socijalni rad. Oni šalju izveštaje savetu, savet potom prati primenu zakona, gleda gde imamo bolje rezultate, gde imamo lošije, šta u zakonu treba izmeniti da bi imali još bolje rezultate u praksi itd.
Znači, nije mi jasno zašto je odbijena ideja da se posao tog koordinacionog tela definiše mnogo jasnije i mnogo konkretnije nego u dva i po pasusa. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić, po amandmanu. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući. Biće kratko.
Dakle, pozivam da se ne usvoji iz razloga što je ovo apsolutno nezadovoljavajućeg kvaliteta, kao predlog, i zbog tehničkih grešaka kojih ima poprilično puno, ali i zbog logičkih problema kojih, nažalost, takođe ima više. Prosto je teško početi. Da li ovaj predlog podrazumeva da ovaj savet ima predsednika ili predstavnika, iz ovog predloga apsolutno nije jasno. Dalje, da imaju neku ulogu državni organi i udruženja čija je delatnost povezana sa nasiljem. Nije povezana delatnost s nasiljem, nego sa sprečavanjem nasilja. Nije to ni najveći problem.
Državni organi i ta udruženja, ukupno devet članova, po predlogu sa zajedničke zbirne liste, devet imena, a onda se kaže da ta udruženja daju predloge lista sa po dva imena i na kraju imamo ukupno devet ispred državnih organa. Možda ne bi bilo loše s više pažnje praviti predloge amandmana, a u principu i raditi sve što se radi u Narodnoj skupštini. Ovo je, na moju veliku žalost, potpuno neupotrebljivo. Hvala.