Izvolite po amandmanu.

Zahvaljujem se gospodine Arsiću.
Čudi me da postoji ovoliki strah od privatizacije zato što su sve poslove, gospodine Arsiću da vas obavestim, o tome imam i veoma obimnu dokumentaciju, na teritoriji AP Vojvodine kada je u pitanju čišćenje kanala i kanalske mreže i svi poslovi koji se odnose na izgradnju i uređenje tzv. atarskih puteva, a to je sve bilo u nadležnosti ovog komandanta, znate li kome su davani ti poslovi? Privatnicima. Ako mi kažete i navedete jednu državnu firmu koja je u Vojvodini očistila neki kanal ili mi kažete neku državnu firmu koja je Vojvodini izgradila neki atarski put, biću vam zahvalan na tom saznanju, ali koliko znam, tako nešto se nije dešavalo. Poslove su isključivo, ali isključivo dobijale firme i preduzeća koja su bila direktno povezana sa tadašnjom političkom nomenklaturom u Vojvodini, konkretno sa Bojanom Pajtićem i DS.
Šta se desilo? Te firme su pare dobile. To uopšte nije sporno, ali posao nije urađen i zbog toga smo 2014. godine u Vojvodini imali problem sa izlivanjem malih vodotokova, sa izlivanjem kanala zato što su u kanalima umesto da budu očišćeni nalazile se uginule svinje, pokvarene veš mašine, traktorske gume, prikolice itd. To je sve postojalo u kanalskoj mreži Vojvodine, dok je komandant raspolagao sredstvima u Pokrajinskom sekretarijatu za poljoprivredu i vodoprivredu.
Taj komandant je raspolagao i sredstvima za izgradnju atarskih puteva. Bar 50% atarskih puteva u Vojvodini nigde nije izgrađeno. Tu je moj kolega Marijan Rističević koji može da vam potvrdi. On se u to na kraju krajeva i bolje razume. Uopšte nisu napravljeni atarski putevi, nisu održavani, ali su pare date. Pare su u stvari opljačkane. O tome se radi.
Grad Šabac je 2014. godine imao štab za vanredne situacije. To je tačno, ali taj štab za vanredne situacije apsolutno nije bio spreman za odbranu od Šapca od nadolazeće reke Save iako su bili blagovremeno upozoreni i od strane Republičkog hidrometeorološkog zavoda i od strane Javnog preduzeća „Srbijavode“ da nadolazi voda koja može da bude izuzetno opasna po grad Šabac i da Šapcu preti poplava ako se ne preduzmu odgovarajuće mere i radnje koje su zakonom propisane radi odbrane grada Šapca od poplava. To se međutim nije desilo.
U maju 2014. godine grad Šabac i gradonačelnik Šapca verovatno su hteli da teraju politički inat sa Vladom Republike Srbije na štetu građana Šapca i u momentu kada je Sava nadošla. Čak i moj kolega Zoran Babić je, mislim, bio jednu noć komandant štaba za vanredne situacije u gradu Šapcu. Te noći kada je čovek došao u Šabac oni nisu imali ne spremne džakove sa peskom, lopate. Znači, lopata nije bilo u Šapcu. Kasnije su stigle i građevinske mašine, kasnije su stigli i džakovi sa peskom, stigla je vojska. General Diković je sve vreme boravio u Šapcu i pratio šta se dešava i zahvaljujući pre svega Vojsci Srbije Šabac tog maja 2014. godine nije poplavljen, a pored lokalne samouprave u Šapcu Šabac bi uveliko plivao.
Kažem vam još jedanput, imajući u vidu da je postojala velika opasnost da Sava uđe u krug Fabrike „Zorka“ gde se nalazi Fabrika mineralnih đubriva, Fabrika boja, itd, postojala je velika opasnost od hemijskog akcidenta i od havarije neslućenih razmera.
Samo zahvaljujući blagovremenoj reakciji držanih organa, ne pokrajinskih organa AP Vojvodine u to vreme, ne grada Šapca, nego državnih organa Republike Srbije, nije se desila nikakva nesreća i nikakva katastrofa ni u Šapcu, ni u Sremskoj Mitrovici.
Što se tiče generala iz MUP-a koji su boravili u Sremskoj Mitrovici, oni su bili zaduženi da prate odbranu, ne samo Sremske Mitrovice, nego čitavog dela Srema, od mesta gde Sava iz Hrvatske utiče u Srbiju, pa do Sremske Mitrovice. I džakovi sa peskom, i građevinska operativa, sve je to manje više bilo dignuto na noge zahvaljujući blagovremenoj reakciji nadležnih republičkih ministarstava i ljudi iz republičkih ministarstava, ne samo iz MUP, su sve vreme bili na terenu.
Mi smo imali jednu neverovatnu situaciju. Neverovatnu. Prosto, ne znam kako nekome može tako nešto da padne na pamet. Pre nekih godinu dana, kada je pala malo jača kiša i kada je Sava neznatno narasla, daleko niža je bila nego što je bila u maju 2014. godine, RTV je poštovani građani Srbije je objavila neverovatnu vest - Bojan Pajtić je hitno došao na nasip u Kleneku, između Šapca i opštine Ruma, sa informacijom da je nasip pukao i da je on došao da spasi građane od poplava.
Naravno, ništa od toga se nije desilo, apsolutno ništa od toga se nije desilo, čovek je u svrhu predizborne kampanje prošetao nekoliko puta po onom nasipu u naseljenom mestu Klenek i vratio se za Novi Sad. Doneo na poklon neke dve polovne pumpe i vratio se za Novi Sad, niti je pukao nasip, niti se desila bilo kakva katastrofa.
Ali, hoću da vam kažem šta su sve ti ljudi bili spremni da urade ne bili zaradili neki jeftin politički poen, a 2014. godine za odbranu Sremske Mitrovice, za odbranu Šapca, za odbranu Klenka, za odbranu Jamene, za odbranu svih mesta, opština, gradova i sela koji su bile uz reku Savu nisu apsolutno uradili ništa, sem što su do kraja ispraznili sve moguće fondove i sva moguća sredstva, koja su pre svega bila na računu pokrajinskog Sekretarijata za poljoprivredu i vodoprivredu.
Uzgred budi rečeno, a mislim da to nije slučajno, najveći budžet, to ponavljam još jedanput, najveći budžet u Vojvodini u vreme Bojana Pajtića i DS je upravo bio u rukama pokrajinskog sekretara za poljoprivredu i vodoprivredu i zbog toga ste uvek u Vojvodini imali bukvalno rat između DS i LSV, ne oko toga ko će biti predsednik Skupštine Vojvodine, čak ne ni oko toga ko će biti predsednik pokrajinske Vlade. Nego, zamislite, ko će biti pokrajinski sekretar za poljoprivredu. Zašto? Zbog novca, zbog para, zbog navodnog održavanja kanala koji nisu održavani, zbog navodnog pravljenja atarskih puteva koji nisu pravljeni, a sredstva su otišla firmama koje su bile direktno pod kontrolom DS i ta sredstva su u stvari korišćena za finansiranje predizborne kampanje DS, i to pokazuje praksa svih pokrajinskih, lokalnih i republičkih izbora u Vojvodini od 2000. do 2016. godine.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Goran Ješić, kao podnosilac amandmana.

Hajde da stavimo na tačku na ovo.
Gospodine Martinoviću, sramota je da se ne govori istina u parlamentu, a još veća je sramota da ljude koji su u vodoprivrednim preduzećima ceo svoj život proveli i koji kod Jaše Tomića, kada je pukao rumunski nasip, su proveli mesec dana i danonoćno rade, da ih omalovažavate, to je tačka. Nemojte to da radite, ti ljudi jedini imaju znanje i pamet. Vi ste pokazali kako branite Srbiju u Obrenovcu, tačka.
Druga stvar, pitali ste me koji je to privatnik radio čišćenje kanala. Ni jedan, 22 vodoprivredna preduzeća su u sklopu „Voda Vojvodine“, nisu sva sa teritorije AP Vojvodine, kao što su Galovica i kao što je Vodoprivredno preduzeće „Sava“ iz Šapca, ali se finansiraju i isključivo po direkcijskim cenama su radile. Jedno je privatno, ono je privatizovano puno ranije u Bačkoj Topoli.
Što se tiče atarskih puteva, ne znam kako ste spojili atarske puteve sa ovim, ali bih vas molio da pogledate budžet i shvatićete da od budžeta 2013. godine, a vi ste ekspert za atarske puteve bili u Rumu, to znam, a od 2013. godine kada sam ja pravio budžet, 2014. i 2015. godine nemate poziciju atarskih puteva, jer je to notorna budalaština za investiranje.
Lepo molim vas, pogledajte budžete, imate na sajtu, da tada kada sam pravio budžet nisu postojali atarski putevi.
Za kraj, gomila kvalitetnih ljudi je u vodoprivredi i, nažalost, će napustiti vodoprivredu, kao i kod ovog zakona, zato što pre svega ne ulažemo u vodoprivredu i zato što se ne bavimo niti vodoprivredom, niti pitanjem plovnih puteva, koje je usko vezano za ovo.
Još jedna stvar, nije najveći budžet poljoprivrede u budžetu AP Vojvodine, već obrazovanja, to dobro znate, a poljopriveda je porasla onog trenutka i pre svega vodoprivreda, kada smo počeli da se bavimo naplatom prihoda da bi uložili u vodoprivredu, koja je dala rezultat 2014. godine.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Gospodine predsedavajući, mislio sam da imam pravo i na repliku, ali dobro.
Slažem se sa gospođom ministarkom da treba razdvojiti plovne puteve od vodoprivrede. Nije mi jasno kako to neko ko je komandovao poljoprivredom i vodoprivredom u Vojvodini to nije znao, ali ono što su oni znali to je da ubiraju taksu. Godine 2010. donet je Zakon o vodama, gde su naknade za odvodnjavanje proglašene javnim prihodom. To je najveća globa poljoprivrednika u Vojvodini koja je mogla da bude.
Od tada nas je u Vojvodini pogodilo najmanje tri suše. Zamislite poljoprivrednike koji po hektaru moraju da plaćaju porez, jer su naknade za odvodnjavanje postale javni prihod, kada u sred suše, kada suša uzima letinu on mora da plati naknadu za odvodnjavanje. Suša ga ubija, treba mu voda, a on plaća naknadu za odvodnjavanje.
To im nije bilo dosta, pa da bi zadovoljili onih 500 zaposlenih u „Vodama Vojvodine“, u onoj zgradi kada pređete preko mosta „Duga“, pa sa desne strane, nije imalo gde se sedne, pa su na smenu dolazili na posao, pa jedni sede na stolici od 8.00 do 11.00 časova, a onda drugi od 11.00 do 15.00 časova. Nema dovoljno mesta da stane 500 i nešto ljudi, koliko su zaposlili u „Vodama Vojvodine“, a to je sve bila stranačka infrastruktura stranke bivšeg režima.
Zamislite poljoprivrednika koji mora da izdržava jednu stranku na svojim plećima i to u trenutku kada mu suša uzima i te kako velik danak.
Što se atarskih puteva tiče, mi znamo koje to radio, radio je koalicioni partner. Atarske puteve su radili tako što doteraju jedan kamion rizle i malo bace po uratinama, tek toliko da se vidi da su nešto čeprkali i to naplate, čini mi se, dvadesetak miliona i na takav način popune neke svoje partijske rupe. Mi koji tamo živimo to i te kako dobro znamo.
Znamo i kako se uređuju vodotokovi, za onu naknadu za odvodnjavanje koju poljoprivrednici plaćaju i koja je najveći prihod budžeta Vojvodine, odnosno najveći deo naknade za vode i odvodnjavanje plaćaju poljoprivrednici u Vojvodini, a nikakvu korist od toga nemaju. Niti se uređuju kanali, sekundarna mreža, dakle ono što je Dunav to uzmite jedno, znači jedno je rast, da se razumemo oko poplava, jedno je rast vodenog stuba i nivoa u rekama, a drugo su bujični vodotokovi. To je velika razlika, Vojvodina, manje više, osim Fruške Gore, nije brdovita i ona nije izložena bujičnim vodotokovima, kako je to u Srbiji – Tamnava, Kolubara, Crna Trava dole, Surdulica, šta je sve bilo ovih godina.
Dakle, Srbija je daleko više izloženija bujičnim vodotokovima nego što je to Vojvodina, a u Vojvodini se desilo Jaša Tomić i ja mislim da je velika tuga i žalost, bez obzira gde pogodi poplava, bilo koje stanovništvo, bilo koje selo.
Činjenica je da ovi u Vojvodini nisu radili ništa, činjenica je da je bilo velikih zloupotreba, činjenica je da je komandant pomešao vodotokove sa vodoprivredom i mislim da Zakon o vodama koji su oni doneli je najveća prepreka uređenju naših vodotokova, gde su jedan sistem koji je bio jedinstven razbili na tri preduzeća, to su „Srbijavode“, „Beograd vode“ i „Vojvodina vode“. Mislim da je to jedna velika prepreka, zato što teoretski možete da se takmičite da sa jedne strane napravite viši nasip, da poplavite Vojvodinu ili da napravite viši nasip na Savi, da poplavite Srbiju. Dakle, to je nešto što je u Šapcu došlo do izražaja.
Dakle, moguće su razne zavrzlame, u zavisnosti koje političke strukture vladaju u Pokrajini Vojvodini, odnosno na celoj teritoriji Republike Srbije. Moje iznenađenje je veliko da jedan komandant to nije znao, ali šta ćete, naučiće. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Sonja Pavlović. Izvolite.

Pozdravljam sve prisutne, gospođu Zoranu Mihajlović i goste iz Ministarstva. Moram da izrazim svoje iznenađenje i razočaranje što u ovoj raspravi nisu učestvovali i zaposleni stručnjaci iz Direkcije za vode koji su u sastavu Ministarstva poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva.
Prethodni govornik koji je predsednik Odbora za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo nam je održao predavanje o tome. Međutim, ja moram da kažem, jer sam zamenik člana u tom istom odboru, da do sada nijedan jedini put vodoprivreda nije pomenuta. Znači, na tom odboru mi pričamo samo o poljoprivredi, vidim i ovde pričamo samo o poljoprivredi, koju ne zanemarujem, međutim, vodoprivredu treba zaista tako shvatiti kako se i zove, kao privrednu granu.
Zašto kažem da su ovde trebali da budu prisutni i stručnjaci Direkcije za vode iz Ministarstva poljoprivrede i šumarstva? Zato što je u poslednje dve godine po hitnom postupku doneto 79 zakona u ovoj oblasti, a sve iz razloga poplava koje su 2014. godine zadesile Srbiju. Znači, očekujem i očekivala sam da će ovde biti ljudi koji gazduju vodama, brinu se o vodama i „Srbijavoda“ na primer, koji su nam tada rekli, za vreme tih poplava, da nam može pomoći samo Bog. Da se to ne bi desilo, ja molim jedan ozbiljniji pristup.
Znači, ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama ne može da bude u raspravi bez ljudi koji gazduju vodama, jer to su stvari koje utiču jedne na druge. Mi ne možemo plovidbu da izdvojimo od priobalja, od luka, hidrotehničkih objekata koji se nalaze u koritu reke. Međutim, najvažnije od svega to je to lučko zemljište koje sam videla, u amandmanima se često pominje, pominje ga i gospodin Đurić u svom amandmanu. Amandmani su odbijeni, od 60 i nešto amandmana jedva je 10 prihvaćeno.
Međutim, to lučko zemljište je najveći problem. Na to je skrenula svojevremeno i gospođa Verica Barać, u svom obraćanju Borisu Tadiću, da je velika šteta privatizacija lučkog zemljišta i da će ostaviti trajne posledice. To jeste greh prethodnih vlasti, međutim, šta je sprečilo sadašnje vlasti, znači od 2012, da isprave taj greh, nego su se naslonili na njega i nastavili dalje sa pljačkaškim privatizacijama. U perspektivi, to je Luka Novi Sad, koja je još jedina ostala neprivatizovana.
Gospođo Mihajlović, vi ste svojevremeno, kada smo o ovom zakonu razgovarali u načelu, izjavili da ste sigurni da ćete se šetati „Beogradom na vodi“. Izjavili ste da možemo biti zadovoljni i srećni što je premijer Vučić napravio doprinos tome da reka Tisa postane međunarodni plovni put. Ja isto ću da pohvalim tu njegovu aktivnost. Međutim, tom prilikom niste rekli da Sava od tog trenutka otkako se „Beograd na vodi“ bude izveo, neki elementi tog projekta, više neće biti plovni put. Znači, mi ćemo dobiti Tisu kao plovni put, izgubićemo Savu kao plovni put. Upravo iz tog razloga sam smatrala da ovde treba da budu prisutni oni koji gazduju vodama i brinu o održavanju rečnih vodotokova.
Izgradnjom pojedinih delova tog projekta biće bitno ugrožena reka Sava kao plovni put. Znači, ta kula usred rečnog korita o kojoj sad neću da govorim, ni o estetskom ni o funkcionalnosti tog objekta, već samo o faktoru ometanja plovidbe po reci Savi, biće veliki ometajući faktor za brodove, manevrisanje brodova, barži i odbrane od leda. Taj most koji je predviđen u tom projektu ne može da zadovolji tehničke karakteristike mosta na plovnim putevima. Tu se znaju tačno jasna pravila, neću ići sada u tehničke detalje, ali nama raspon između stubova mosta treba 120 metara da bude da bi se to desilo, da bi to bio međunarodni put nama su po 50-ak metara na tom projektu.
Znači, možda ćete se vi gospođo Mihajlović šetati po „Beogradu na vodi“, Tisa će verovatno, ili kao što čujem već jeste, biti međunarodni vodni put, ali Sava više neće biti međunarodni vodni put. To su nedopustive stvari i zato smatram da ovakve zakone treba da donose sva ministarstva na koja se odnosi problematika. Znači, ne može saobraćajna infrastruktura po rečnim vodotocima i unutrašnjim vodama biti bez konsultacija i aktivnog prisustva Direkcije za vode i svih onih koji se bave Zakonom o vodama. Hvala lepo.

Pravo na repliku, ministar dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Prvo, kada sam slušala vas, poštovana poslanice, na kraju, prosto sam i zapisivala šta ste govorili, čovek prosto ne zna šta ste vi sve rekli. Znači, od toga da sve što ste mogli da izmešate izmešali, izvinjavam se, moram tako da kažem, do toga da mi se čak čini da uopšte zakon ovaj čije amandmane danas razmatramo niste ni pogledali, jer da ste pogledali i da ste prisustvovali raspravi ili bar čuli raspravu u načelu onda ste mogli takođe da čujete da mi se ne bavimo pljačkaškim privatizacijama, da ovim zakonom zemljište u lukama ne može da se privatizuje, zemljište i infrastruktura. Ne znam koliko puta sam rekla, ali ja sam spremna uvek da ponovim, i ovo što sada govorim govorim pre svega zbog ljudi koji nas možda gledaju, a misle kako smo mi neka Vlada koja se time bavi, što nije tačno, dakle, zemljište ne može da se privatizuje. Tačno je određeno.
Drugo, rekli ste takođe maltene da ćemo na sredini plovnog puta da gradimo kulu i takve stvari. Znači, ja vas pozivam zajedno da se mi prošetamo kada sve to bude gotovo, a ja mislim da svi oni koji danas mogu da zamisle jedan plovni put, ako misle da će na sred plovnog puta da se gradi kula, mislim da se sada verovatno slatko smeju. Nego zbog vas, kao osobe koja je diplomirani inženjer arhitekture, zaista mislim da treba da poznajemo određene pojmove. Takođe ste pravili stalno istu priču oko vodoprivrede i oko poplava i oko onoga što se zove zaista dubina plovnog puta i uopšte sam plovni put i poslovi koje uopšte radi Direkcija za plovne puteve i odobrenja koja daje i koja se bavi od navigacije, gaza za brodove itd. Znači, ako treba ponovo da pričamo celom zakonu, hajde da pričamo, ali nemojte pred građane Srbije da iznosite stvari koje pre svega nisu tačne. Još jednom, izvinjavam se ali moram da iskoristim priliku, ja sam ovde čula takođe kako ćemo mi sada, kako je rekao prethodni poslanik pre vas, nama će zakon da prođe…