Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić.

Uvaženi predsedavajući, poštovana ministarko, kolege poslanici, pa, tražila sam još reč prilikom prethodnog predlagača kada je u pitanju bio amandman koji se odnosi na brisanje člana 2. koji govori da se briše Predlog zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim plovnim putevima. Znači, predlagači ovakvog amandmana su pokušali na jedan politikantski način da celu temu koja se odnosi na unutrašnje plovne puteve, na vodni saobraćaj,, zamene temom koja se odnosi na vodoprivredu i na deo koje je u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Znači, tema koja se bavi plovnim putevima i vodnim saobraćajem i našim međunarodnim obavezama, pogotovo kada govorimo o plovnim putevima, o reci Dunavu ili Savi, menjamo za priču o priobalju, uređenju priobalja, odbranu od poplava. Znači, to je prvo jedno neznanje koje je poteklo od samog predlagača kada smo govorili o ovom amandmanu.
Što se tiče uopšte plovnih puteva i vodnog saobraćaja, ovde treba reći da mi smo kao država jednostavno u ovoj oblasti jako puno zaostali za zemljama koje zaista izlaze na međunarodne reke i koje se bave jednostavno vodnim saobraćajem. Srbija je posle 2000. godine, kada je bila u situaciji da razvija uopšte vodni saobraćaj, jednostavno to nije uradila. Zatekla je situaciju da postoji Plov-put kao jedna savezna javna ustanova u to vreme kada je postojala savezna država, sa 250 brodova prosečne starosti od 30 do 50 godina i kao takva ustanova je trebalo da izdržava ne samo zaposlene i mornare koji su se na tim brodovima bavili održavanjem plovnog puta i obeležavanjem međunarodnog plovnog puta koji je naša međunarodna obaveza, odnosno prema Međunarodnoj konvenciji o Dunavskoj strategiji, koja je inače potpisana još 1948. godine, gde je Srbija i depozitar takve međunarodne konvencije.
Treba reći da Srbija od tada do danas nije bila u situaciji ni ekonomski ni kadrovski da prati uopšte korak razvoja unutrašnjih plovnih puteva. Zašto? Zato što vi ako pogledate današnje luke kao što su Budimpešta i Beč, vidite čime se bave suštinski zemlje koje se bave razvojem unutrašnjih plovnih puteva, a da ne pričamo o tome da smo i jedna od potpisnica inicijativa na svim nivoima, počev od parlamentaraca, pa do izvršnih organa i institucija i predstavnici autonomne pokrajine tzv. Dunavske strategije, jedne naše međunarodne obaveze koja u budućnosti treba suštinski da nam omogući da se zaista bavimo vodnim saobraćajem na onaj način kako se bavi Mađarska, kako se bavi Austrija.
Te obaveze govore o tome da plovni put morate da imate po određenim karakteristikama i gabaritima. To znači da unutrašnja morfologija mora da bude po određenim standardima da bi omogućila da brodovi koji plove unutrašnjim plovnim putevima Srbije mogu da bezbedno dođu do, recimo, Crnog mora preko Dunava. Samim tim, mi imamo obavezu da održavamo i da vršimo određene morfološke i hidrograđevinske objekte u tom plovnom putu i imamo obaveze da za to možemo kadrovski i tehničko-tehnološki da budemo spremni.
Očito da to država nije spremna i nije spremna da staru mehanizaciju stavi u funkciju ovako nečega. Zbog toga postoje i određene kompanije i državne i poludruštvene, nekadašnja društvena preduzeća koja su sada firme koje rade i funkcionišu i ovakve poslove i mogu da se jave na određene vrste konkursa koje će raspisati ministarstvo i da je to jedan od načina da se na određeni način obavi posao koji nam je zadat, i to u međunarodnim okvirima, i s druge strane, da naše kompanije, koje zaista rade ovaj posao, a ne samo obeležavanje i sanaciju plovnog puta, već i deo koji se odnosi na funkcionisanje zimovnika kada je u pitanju uopšte vodni saobraćaj i naše obaveze u lukama, da to mogu da rade.
Zbog toga je jedini način da sprovedete jednu utakmicu, a to je javni poziv, i da na toj utakmici i na tom takmičenju se jave svi oni koji mogu na određeni način da odrade ovaj posao. To je prevazilaženje jednostavno naših unutrašnjih problema funkcionisanja kadrova koji postoje i onoga što treba da uradimo i za čim treba da težimo da budemo države sa razvijenim unutrašnjim plovnim putevima.
Zašto ovo govorimo? Ukoliko osposobimo naše plovne puteve za funkcionisanje međunarodnog saobraćaja, ukoliko povećamo veći broj brodova koji će ići našim međunarodnim rekama, mi prvo obezbeđujemo veći posao u lukama, obezbeđujemo prikupljanje taksi i naknada i samim tim, punimo budžet na bolji i efikasniji način. Da vam ne pričam o tome da određene razvijene evropske države svoje plovne puteve koriste kao jedan od najboljih vidova saobraćaja i najjeftinijih vidova saobraćaja i samim tim, mi moramo time da razvijemo i jedan od koridora koji se naziva Koridor 7, kada govorimo o plovnom putu Dunava. Dovodimo do toga da pored ovih koridora koji se odnose na drumski, železnički i vazdušni saobraćaj, dobijamo razvoj jednog multimodelnog saobraćaja. Samim tim, podizanjem privredne aktivnosti u lukama, mi podižemo uopšte i privredne aktivnosti same zemlje i taj rast koji se ogleda na tom krajnjem našem funkcionisanju svake godine kroz određene privredne aktivnosti, koji se meri inače po broju gotovih proizvoda i usluga koji su u odnosu na prošlu godinu, najbolje se ogleda praktično kroz funkcionisanje naših luka.
Zašto sada ovo govorim? Zato što amandman, koji je predložen, da se ovaj predlog zakona uopšte briše govori o nepoznavanju uopšte stvari u društvu i nepoznavanju uopšte teme kada govorimo o vodnom saobraćaju i potrebi da se ovi zakoni menjaju, usavršavaju i postavljaju na jedan potpuno normalan i legitiman način, kako funkcioniše u razvijenim državama koje imaju tu mogućnost da kroz međunarodne reke, kao što je Srbija, koja ima i Dunav i Savu, može jednostavno da svoje privredne aktivnosti poveća. Zbog toga ovaj amandman zaista ne treba prihvatiti, pogotovo kada se govori o brisanju ovakvog zakonskog predloga.
Kada govorimo o predlogu amandmana, kojima ne mogu određeni poslanici da prihvate činjenicu da postoji konkurencija na tržištu, kada je u pitanju posao izvođenja samih hidrotehničkih radova, onda treba reći da jednostavno takva vrsta posla nije u mogućnosti da bude isključivo u nadležnosti države kakva je postojala sada. Zbog tih nemogućnosti u tehničko-tehnološkom smislu same opreme sa kojima bi to radili, jednostavno dovodi do toga da ovakav amandman ne može da bude prihvatljiv, s jedne strane.
S druge strane, ako se zalažemo za to da određena davanja iz budžeta koje nazivamo i državna pomoć za određen poslove kojima se daje monopol u određenoj sferi, kao što je u ovoj sferi bio do sada, jednostavno je u suprotnosti sa standardima EU i direktivama za koje se zalažemo do 2012. godine. Zbog toga postoji zaista realno opravdanje da ovakve amandmane ne treba prihvatiti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.
Svašta smo čuli u proteklih nekoliko minuta u dosadašnjoj raspravi, samo nismo čuli ni jedan mogući argument zašto da obrišemo član 2. Niko nije ni pokušao da ponudi neko objašnjenje. Čula se priča o mostovima, čula se priča o „Beogradu na vodi“, o kulama, o prugama, koridorima, putevima, samo ne o onome što je tačka dnevnog reda i o onome što bi trebalo da bude predmet amandmana koji glasi, ponavljam zbog građana, „briše se“.
Najgore od svega je to što smo to slušali od predstavnika jedne stranke koja je prva u tome, koja najviše reklamira povredu Poslovnika kada neki poslanik izađe iz teme dnevnog reda, a mi minutima od nje nismo čuli ništa. Sve, kako je i ministar rekla, i da smo u načelnoj raspravi, elementi koje je ona pobrojala i o čemu je pričala nisu obuhvaćeni ovim predlogom zakona.
Dakle, ja bih samo zbog građana još jedanput podvukao ono što je najvažnije, a tiče se ovog amandmana, dakle amandmana na član 2. koji glasi „briše se“, ponavljam, vrlo kreativan amandman člana 2. koji menja postojeći, odnosno dosadašnji član 14. postojećeg zakona, a odnosi se na propisivanje mogućnosti da se određeni poslovi iz delokruga Direkcije za vodne puteve prepuste, odnosno povere privrednim društvima, privatnim privrednim društvima. U kom cilju? U cilju efikasnijeg obavljanja delatnosti, u cilju da napravimo benefit Direkciji za vodne puteve, u cilju da promenimo nešto nabolje.
Ja mogu da se složim da dosadašnji rezultati možda nisu bili najbolji. Sada ovim izmenama pokušavamo da uradimo nešto dobro, a oni predlažu brisanje toga. Opet ne navode ni jedan jedini argument. Ja ne vidim ni jedan jedini razlog zašto bi obrisali ovaj član, odnosno zašto ne bi podržali zakonom već predložene izmene i predložena rešenja. Zato pozivam da usvojimo zakon u predloženom tekstu. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Stefana Miladinović.

Hvala, predsedavajući.
Uvažena ministarka, osetila sam potrebu da se javim po ovom amandmanu. Zapravo, čekam na reč već punih sat vremena. Poslanička grupa SPS smatra da ovaj amandman treba odbiti. Pre svega, osloniću se i na diskusiju u raspravi u načelu. Jedna od ključnih izmena i dopuna upravo jeste član 14. koji predviđa da se u Srbiji uvede sistem uređenja plovnih puteva po ugledu na Rajnski sliv. Ja smatram da je ovo izuzetno dobro rešenje i treba pružiti priliku i Direkciji da u skladu sa svojim poslovanjem i planira i vrši nadzor nad poslovima koji se tiču održavanja plovnih puteva, s jedne strane, ali i pustiti Ministarstvo da vrši upravni nadzor kada je u pitanju ova oblast.
Još 2010. godine ovaj zakon je usvojen. Smatram da i ove izmene i dopune zakona nisu kozmetičke prirode i one jesu u skladu sa našim daljim usklađivanjem pravnih propisa sa propisima EU, te stoga ne treba prihvatiti ovaj amandman. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Srbislav Filipović.

Hvala, predsedavajući.
Gospođo ministar, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se da kažem da ću biti protiv ovog amandmana „briše se“, kao što sam i protiv politike onih kojima se svodi na ovakvu vrstu kreativnosti, oni koji ništa konkretno nisu imali da kažu, da dodaju na ovakav predlog zakona i oni koji su gotovo čitavu deceniju vodili Srbiju sa idejom uvođenja tržišne privrede u Srbiju, sa idejom privatizacije svega postojećeg u Srbiji, a danas su protiv su protiv privatnog sektora.
Jedan od genijalac koji je govorio o ovom amandmanu, predlagač, je taj koji je privatni sektor podržavao samo onda ukoliko vidi svoj lični interes u njemu, pa mi je žao što sada nije u sali, pa da ga podsetim na „Milk repablik“, preduzeće u njegovom vlasništvu, sa 450 dinara osnivačkog kapitala koji je mlečnim proizvodima snabdevao Klinički centar u Novom Sadu, pa da ga podsetim na njegovog bivšeg predsednika stranke, jednog od bivših, koji je u toku poplava za vreme njihove vlasti jako brinuo za zdravlje kokošaka. To je bila centralna tema te političke grupacije tada, da brinu kako su kokoške, a ne kako su građani pogođeni poplavama.
To je jedna lepa metafora na koji oni način brinu o građanima Srbije, interesu Srbije. Sa jedne strane „Milk repablik“, i tu je dobro da se na taj način privatni sektor uvodi u poslovanje u okviru javnog sektora, a sa druge strane, kada je ova tema na dnevnom redu, po njima tu privatni sektor nema šta da traži.
Po meni je jako dobro da privatni sektor ulazi u ovu sferu i da imamo konkurenciju kada je ovo u pitanju. Zašto da ne? Lično sam protiv monopola države gde god je to moguće i zato ću i podržati ovaj predlog zakona.
Dobro je da građani Srbije danas vide u Skupštini Republike Srbije u ovom prenosu razliku između naših politika, tačnije između nas i njih, između onih koji imaju politiku, između onih koji jedino umeju i znaju da kažu „briše se“, kako bi dobili nekoliko minuta da napadnu na potpuno besmislenim stvarima svoje političke protivnike.
Vi možete koristiti vreme u Skupštini za različitu vrstu demagogije, za prazne priče, možete da govorite šta god hoćete, ali ne znači da ako govorite da ste rekli istinu. Toliko laži smo čuli danas u Skupštini Srbije, toliko laži čujemo i prethodnih dana i građani Srbije to lepo vide, i to znaju da ocene, i to ko je kako vladao u Vojvodini su građani Srbije 24. aprila ocenili tako što je 99% opština u Vojvodini dalo podršku Aleksandru Vučiću i SNS, i to je činjenica.
Nažalost, neki od te istine ne mogu da pobegnu. Vidim da im je teško, muke su velike. Gde su to oni brinuli o tome kako Srbiju da zaštite od poplava? Dvanaest godina na vlasti su bili u Srbiji, 20 godina u Vojvodini i šta su to uradili da zaštite građane Srbije i Republiku Srbiju od poplava? Ništa. I sve ono što se kasnije dešavalo, jeste posledica njihovog nerada, jeste posledica toga što su oni mislili da nije strašno da se Srbija davi u poplavama, jer oni prave paralelu sa pivom. NJima nije strašno da se dave u pivu, pa onda, hajde i građani Srbije u poplavama.
Još jedanput pozivam te velike stručnjake da probaju da budu kreativniji, da to briše se nekad zamene se sa nekom konkretnom idejom, konkretnim predlogom, jer je to jedini način da građani Srbije onda ocenjuju dve politike. Ovako imamo jednu politiku koju nudi SNS i Aleksandar Vučić i imamo drugu ideju ponovne pljačke i otimačine po Srbiji. Hvala vam.

Po Poslovniku narodni poslanik Branka Stamenković. Izvolite.

Hvala.
(Nemanja Šarović, s mesta: Kako kada sam ja pre nje?)
Molim vas kolega Arsiću, vreme teče.