Zahvaljujem se, predsedavajući.
Želeo bih nekoliko reči da kažem vezano za ovu temu, koja je otvorena, a tiče se poreskih olakšica, i mogućnosti eventualnih, te vrste davanja. Mi smo kroz ovaj Zakon o podsticajima u poljoprivredi u ruralnom razvoju predvideli egzistiranje posebnog pravilnika u onim predelima gde su otežani uslovi za rad u poljoprivredi. Te vrste, odnosno ta područja, imaju prioritet prilikom dodele subvencija, ali isto tako imaju i veći stepen, procentualno, subvencija koje se vraćaju u odnosu na ukupnu vrednost jednog dobra koja se nabavlja, objekta koji se pravi i slično.
Dakle, ukoliko je na primer, u klasičnim slučajevima 40% povraćaj, za ta područja povraćaj je 55%. Na ovaj način smo želeli da intervenišemo. Ono što je, ova priča koju ste vi pokrenuli, zahteva jednu širu raspravu, u isključivoj nadležnosti Ministarstva finansija, ali mi isto tako razmišljamo, da zajedno sa Ministarstvom finansija, radimo na posebnom zakonu koji će regulisati način funkcionisanja, i uopšte poreska opterećenja poljoprivrednika, pa kroz to možemo, eventualno, sagledati ovu mogućnost.

Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić, dva minuta.

Zahvaljujem se na ovom pojašnjenju.
Mislim da ovo zrači nadom da se otpočelo razmišljanje, potpuno se slažem da je jako važno da shvatimo da ovo nije tema koja se može rešiti i samo ovim zakonom.
Založio bih se da mi idemo i kroz ostale zakone po osnovu nadmorske visine, da damo prosto podsticaj gde će ljudi krenuti iz ovih dolina u kojima smo napravili ovolike gužve, i prosto time dati jedan novi zamah. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Branislav Nedimović.

Zahvaljujem se.
Samo još jedno dodatno pojašnjenje, nisam malopre rekao.
Upravo to, nadmorska visina, je jedan od kriterijuma i upravo ti prostori koji su na višim nadmorskim visinama imaju prioritet.

Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Poljoprivreda je tema koji je na vrhu liste demagoških tema uvek kada je rasprava u parlamentu, uvek kada su izbori. Pošto su kod nas izbori svake godine, onda je to jedna permanentna tema. Da li je skoro bilo neke ozbiljne politike za poljoprivredu? Nije. Odavno nije. Mislim da nikada nije bilo dobro. Nešto što je možda u tom trenutku bilo interesantno, to je neki zeleni plan, tamo iz 1975/76. godine, ali to je samo za jednopartijski sistem, lopovske podele sveta i svega onoga što je tada bilo obeležje ukupne atmosfere. U 90-ima je propadalo sve, i svako ko počne priču da je nešto od 5. oktobra postalo gore, taj ima probleme sa percepcijom činjenica. Razumem sve ideologije i razumem sve želje ljudi da napreduju politički, da dobiju veći broj glasova, ali demagogijom i lažima, i samo laganjem, teško da nešto možemo da promenimo.
(Aleksandar Marković, s mesta: A subvencije?)
Posle, bilo je nešto malo i subvencija i u tim 90-im, bili su neki zeleni bonovi za gorivo, zato što goriva nije bilo, pa zato je verovatno najveći broj ljudi nisu uspeli da to potroše. Da li je bilo neke odlične politike posle 5. oktobra? Nije. Bilo je nekih pokušaja, bilo je nekih dobrih pokušaja, bilo je dosta gluposti, bilo je jedno 10 ministara, ni jedan ne bi mogao da se pohvali time što je radio, ja sam jednog, koga sam zatekao, smenio. Ne mislim ništa posebno dobro ni o jednom posle toga, odnosno efektima njihovih ministrovanja.
Nije bilo politike prema agraru, i tu da budemo potpuno jasni. Želim mladom ministru, da bez obzira na stranačka obeležja, da promeni tu tradiciju i da on bude prvi ministar čije će ministrovanje biti upamćeno po dobru. To, naravno, ne može da se reši time što će predsednik Vlade, ili neki raniji ministri, da daju rokove koji su neispunjivi, koji su više dobra želja, nego nešto što ima realne osnove. Mi ne treba da se bavimo politikom prema poljoprivredi, treba da se bavimo politikom prema proizvodnji hrane. Mislim da se oko toga slažemo. Primarna poljoprivredna proizvodnja je samo deo procesa koji treba da donese razvoj jednog dela privrede. Nijedna mala zemlja na svetu ne živi od prodaje primarnih poljoprivrednih proizvoda. Ne možemo to da radimo i mi, bez obzira ko je vlast, ko je koliko sposoban po svojim rečima, ili nesposoban, po rečima svojih oponenata.
Prema tome, hajde da pokušamo da stvorimo atmosferu, da dođemo do prehrambenih proizvoda, najviše iz primarne proizvodnje, kao sirovina. Da li ima budućnosti za male posede? Nema. Nema ih nigde. Ni u jednoj državi na svetu, ni tamo gde su subvencije pet puta veće nego realna cena uvoza nekog proizvoda, nema uslova. Jedino kako mogu da opstanu mala gazdinstva to je da se vrate, ne u zadruge, hajde da promenimo i to ime, neka budu kooperative, ne da daju svoju imovinu, nego da budu akcionari u jednom velikom poslu, gde će i u poslovima nabavke i u poslovima obrade i u poslovima prodaje imati bolji status nego kada idu sami. Da prestanemo da se bavimo čudima koja rešavaju sve. Te sad će sankcije, koje inače nije uvela Evropa Rusiji, trgovinske sankcije, nego obrnuto, Rusija Evropi je uvela sankcije trgovinske, da je to velika šansa za srpsku poljoprivredu. Šta smo uradili?
Svakog septembra 15 dana svi pričaju o ajvaru. To ajvar sad, to je sve, to je čudo. Dvesta hiljada evra je godišnji izvoz ajvara, dva kioska u Knez Mihajlovoj imaju veći obrt za godinu dana. Lepo je što ima i ajvar, ali to nije rešenje. Rešenje je da napravimo ozbiljan plan šta da radimo. Mislim da je metafora ono što mi treba da radimo, to je Nestle ili Milka sa srpskom malinom ili oblačinskom višnjom. To znači da se u Srbiji proizvodi jedan proizvod, čokolada, koja će biti prodavana po celom tržištu Evropa, a dobar deo sirovina, bar polovina je naše, sa našom radnom snagom koju imamo, kvalifikovanu od polukvalifikovanog radnika do akademika koji se bave tom oblašću.
Zašto Nesle, zašto Milka, zašto ne Srbijanka? Zato što ne možemo marketinški da ubedimo ljude u Evropi da kupe nešto drugo u odnosu na ono što su navikli da kupuju. To povezivanje, taj način može da nas dovede do toga da živimo bolje. Konačno još jednu rečenicu, uz posticaje mladima da ostanu na selu.
Možda još jedna ideja, nije to amandman, nisam imao vremena za to, ali ideja koja stoji dugo. Hajde da vidimo način kako da ljudima koji su ostali bez posla u nekim poznim godinama, a imaju imovinu, zemlju na selu, kako da oni dobiju stimulanse da se iz predgrađa, tužnog nekog grada, vrate u svoje selo i tamo vide svoju bolju budućnost.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Srbislav Filipović. Izvolite.

Hvala vam predsedavajući.
Gospodine ministre, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, želim da kažem na početku izlaganja da ću svakako podržati predloge za izmene i dopune zakona koji su danas na dnevnom redu. To su sistemski važni zakoni za našu državu, za poljoprivredu. Da probamo, ne samo da spasemo, kao što su neki govorili ranije da spasemo što se spasti može, već da poljoprivredu postavimo na ono mesto na kome treba da bude u našem društvu, s obzirom da preko 20% zaposlenih jeste u oblasti poljoprivrede, a da poljoprivreda obuhvata 21% našeg izvoza.
Ali moram da se vratim sad na početak izlaganja i da se osvrnem na izlaganje jednog od mojih prethodnika. Mislio sam, a smatram sebe mladim čovekom i nekim ko još uvek treba dosta toga da uči i pred kim je dosta učenja i dosta toga što još treba da sazna u životu, mislio sam da mudrost dolazi sa godinama, ali nekim ljudima izgleda u životu dolaze samo godine, a te mudrosti sve manje. Šta da radim, ja tu ne mogu da pomognem tim personama nikako. Dobro je da su neki od mojih prethodnika rekli u direktnom prenosu da građani Srbije čuju, da vide, da zapamte, da nisu uradili ništa, da su Vladi Republike Srbije sa Aleksandrom Vučićem na čelu ostavili prazne, opustošene, suve njive, prazne silose, da su upropastili zadruge, da nisu apsolutno uradili ništa, da je ostala jedna ogromna rupa. Ali, nažalost, rupa nema u njihovim džepovima, njihovi džepovi su bili puni i ostali puni.
Oni zato i ne vidim da imaju neku brigu za srpsku poljoprivredu, s obzirom da bez ikakve griže savesti stanu pred vas dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije i kažu vam da nisu imali nikakvu politiku i da nisu ništa uradili i od 2000. i do 2012. godine. Naravno i oni pre nisu bili savršeni, daleko od toga, ali narod je očekivao, imao nadu da će da dođe do nekih promena, da će poljoprivreda i sve grane naše privrede procvetati nakon 5. oktobra, takva su obećanja bila i ljudi su u Srbiji verovali, bili prevareni, a danas su doživeli to da bez ikakvog srama, neki kojima mudrost nije godinama došla do njih, nije stigla još uvek, valjda čekaju Deda Mraz da im donese, ali Deda Mraz ne donosi mudrost, donosi nešto drugo, i njih nije sramota da ustanu i da kažu da politiku nisu imali. Čuo sam i to da primarna proizvodnja nije nešto o čemu treba danas da razgovaramo.
Slažem se, treba da imamo proizvode koje ćemo da plasiramo i na domaćem tržištu i u izvozu. Ali, čuo sam i takvu glupost da ajvar uopšte nije bitan, da je to nešto o čemu ne treba da razgovaramo. I to kažu oni koji su najveći stručnjaci za subvencije, koji su lažni vinogradari, koji su jedino u poljoprivredi što su radili, nije tačno da nisu ništa stvarali, stvarali su afere, lažna obećanja i građanima se to smučilo i kroz to su stotine miliona evra isisavali iz već praznih džepova i praznih kasa naših građana.
Sad ću da vam to sve i dokumentujem, pošto ne valja samo da pričamo, valja da kažemo radi istine i građana Srbije koji zaslužuju da čuju šta su ti stručnjaci sve bili u stanju da rade, ali ne ono za šta su bili plaćeni 12 godina. Čuvena afera „Vinograd“ i čuveni akter lažni vinogradar u pokušaju. Taj gospodin je, a sad ćemo od početka razvojnog puta Bore šnajdera, 2003. godine kao premijer podneo imovinsku kartu u kojoj je prijavio samo javnu malu platu, a poznati su po skromnosti uvek bili, deo porodične kuće i dva stara automobila. Pa, to je da se rasplačete kad vidite tu imovinsku kartu. Da prikupimo svi neki prilog, da pomognemo tako siromašnom čoveku. Što kažu moje kolege, da kupimo zimske gume za te stare automobile, ne znam, možda i te gume vrede više nego ti automobili koje je imao tada.
Taj gospodin je 2007. godine na iznajmljenih 47 hektara vinograda u Krčedinu zasadio 165 hiljada 105 sadnica vinove loze pomoću nepovratne subvencije koju mu je dalo Ministarstvo poljoprivrede. Više od 500 hiljada evra, 525 hiljada evra.
Sada ja pitam građane Srbije, ovo je naravno retorsko pitanje, jer nema šanse da ni jedan građanin u to vreme dođe u Ministarstvo poljoprivrede i da traži subvenciju od 525 hiljada evra i da mu to država odobri tada. To je tada bilo kao da verujete u Deda Mraza da on postoji i onda se razočarate kada bivši premijer dobije tu subvenciju. Vidite, za njega Deda Mraz ipak postoji. NJemu Deda Mraz donese za Novu godinu 525 hiljada evra za subvenciju, on se silno obraduje i onda počne da prodaje tu demagogiju i bajku građanina da će i njima Deda Mraz nešto da donese. NJima zapravo taj bivši stručnjak odnese i šta se dogodi onda sa tim vinom? To više ni on ne zna.
Rekao je – konačno sam našao posao za sebe, pronašao sam se, kad ono od posla za ceo život na kraju ništa, a minus u kasama građana višemilionski. Zatim, nije bilo dosta tom stručnjaku za vinovu lozu, proizvodnju vina, jedan od naših najvećih proizvođača vina u poslednjim decenijama, pravdajući se u medijima dotični veliki ekspert je 2010. godine izjavio da je subvenciju dobio u vreme kada je premijer bio onaj što nikada nije bio ni o čemu obavešten, zbog čega je teško navodno mogao da ima povlašćen položaj. Sada tu dolazimo u korak problema i vidimo kako taj DOS se vremenom raspadao.
Sada da se vratim samo na početak svega ovog, koliko danas imamo problema i zašto imamo te probleme, vidi se u tome kako su neki radili u prethodnom periodu. Apsolutno razumem ljude koji danas vode ministarstvo, uvaženog ministra Nedimovića, njegove saradnike, direktora Uprave za agrarna plaćanja, gde sam imao priliku nekoliko puta da razgovaram sa njim zašto imaju toliko problema, zašto je teško rešavati probleme poljoprivrednika, ali sam uveren da će tim koji je okupio oko sebe ministar Nedimović zajedno sa premijerom Aleksandrom Vučićem uspeti da raspetlja, da istraži sve gde su milioni građana odlazili iz budžeta Ministarstva poljoprivrede, kako je trošeno, šta je rađeno sa našim parama, zašto je uništena srpska poljoprivreda do 2012. godine permanentno uništavana, zašto su kupovani softveri za pet i po miliona evra, koji nije funkcionisao i koji ne radi pa se njegovo održavanje samo plaćano 250-300 hiljada evra na godišnjem nivou.
Postojala je politika zaista, ali lopovska politika. Lopovska politika. Politika lopova, secikesa, politika otimačine, politika u kojoj nikada dosta ničega nije bilo i ta politika hoće danas da se ponudi građanima Srbije. E pa, neće moći, dok je SNS i Aleksandra Vučića, takva politika nikada više neće upravljati Srbijom i srpskom poljoprivredom. Hvala.
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)

Na osnovu čega gospodine Živkoviću?
(Zoran Živković, s mesta: Vrlo je jasno da je govorio o meni.)
Ja ga nisam razumeo tako.
(Zoran Živković, s mesta: Poslovnik.)
Povreda Poslovnika Zoran Živković.