Odustajem, gospodine predsedavajući.

Reč ima narodni poslanik Tomislav LJubenović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju koji je danas na razmatranju pred narodnim poslanicima ne rešava ništa suštinski.
Poslanička grupa SRS detaljno je analizirala ovaj predlog i ono što je razočaravajuće jeste da on ni u kom slučaju neće ispuniti očekivanja poljoprivrednika, naročito poljoprivrednika koji se bave biljnom proizvodnjom.
Jedna jedina stvar koja je novina, uvodi se jedna nova kategorija za podsticaje u stočarskoj proizvodnji za krave, za uzgoj teladi i to je sve ono što izmene donose. Ono što je predlagač napisao da se vrši proširenje i na kvalitetne tovne bikove, ovnove, jarčeve, nerastove je samo tehnički detalj. Predlagač ovog zakona uspostavlja novu klasifikaciju mera ruralnog razvoja i navodi se osnovni problem u oblasti podsticaja za mere ruralnog razvoja ogleda u neusaglašenosti mera propisa Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju sa merama ruralnog razvoja predviđenih regulativama EU i IPARD programa.
Ovo što je predlagač napisao samo govori u prilog stavu SRS da se ovim Predlogom zakona ništa suštinski neće promeniti, jer skoro sva zakonska rešenja u svim oblastima, a ne samo u oblasti poljoprivrede, koja su usvojena zbog usaglašavanja sa propisima EU, su na štetu građana Srbije.
Izmene ovog zakona koje bi zaista mogle nešto da reše kada bi se definitivno zakonski okvir da se iznesu pojedine direktnih plaćanja, barem vrate na ona od prošle godine, pre nego što su višestruko smanjeni.
Uredbom Vlade Srbije o raspodeli podsticaja u poljoprivredi, naročito kada se radi o podsticajima poljoprivrednicima koji se bave biljnom proizvodnjom. Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju je predmet česti izmena i dopuna. Od 2013. godine do danas vršene su izmene i dopune i svake godine, evo, i ove godine se vrše. Uvek je obrazloženje da je cilj koji treba da se postigne izmenama unapređenje produktivnosti i efikasnosti poljoprivredne proizvodnje, kao i unapređenje konkurentnosti.
Ovaj cilj predlagača je vrlo lepo napisan i dobro je da je predlagač to postavio za cilj, a mi iz SRS smo se malo više posvetili realnim okolnostima i sagledali da li se u trenutnim uslovima ovaj cilj može postići. Činjenica je da je ostvarivanje ovog cilja nemoguće u sadašnjim uslovima. Kada govorimo o čestim izmenama ovog zakona, važno je istaći da je prošle godine izvršena izmena osnovnog zakona, i to u članovima 18. i 31. tako što je na 6.000 dinara limitiran iznos koji je članom 18. predviđen za osnovne podsticaje za biljnu proizvodnju koja se ostvaruje po površini biljne proizvodnje po hektaru, dok se u članu 31. radi o regresima za kupljeno đubrivo.
Ova prošlogodišnja izmena je vrlo negativna za ratare jer iznos od 6.000 dinara koji je bio minimalni iznos od prošle godine postaje maksimalni iznos. Na osnovu ovih izmena Zakona Vlada je donela uredbu kojom je odredila od 2.000 dinara po hektaru za osnovne podsticaje člana 6. stav 1. tačka 2) uredbe, tačka 19) uredbe.
Stav SRS je da ukoliko je predlagač istinski nameravao da unapredi produktivnost, efikasnost i konkurentnost srpske poljoprivredne proizvodnje, ovog puta su predmet izmena morali da budu članovi 18. i 31. osnovnog zakona i da ukoliko se ne može predvideti viši iznos, da se barem vrati u pređašnje stanje i definiše najniži iznos 6.000 dinara, po oba osnova i osnovni podsticaj i regresi. Time bi se stvorio zakonski okvir da ukoliko bude mogućnosti ovi iznosi za ratarsku proizvodnju budu viši. Ovako je postavljen limit koji ni u kom slučaju ne ide u prilog povećanju konkurentnosti srpske poljoprivrede i nedopustivo je da ove izmene i dopune zakona ovog puta prođu ovako i da se bar ne vrate u pređašnje stanje.
To kolika je konkurentnost srpske poljoprivrede, a pogotovo ratarske proizvodnje, dobro nam je poznato svima. Mnogo godina unazad praksa u Srbiji je da dominira uvoz evropske hrane koja je subvencionisana i na taj način se uništava naša poljoprivreda. Naši poljoprivrednici ne mogu da budu konkurentni sa cenom koju imaju proizvođači u državama u kojima je proizvodnja mnogo jeftinija, jer su njihove države regresirale tu poljoprivrednu proizvodnju i jer se tamo unapred zna koje poljoprivredne kulture će država finansirati u narednim godinama. Kod nas je uglavnom sve od slučaja do slučaja. Prisutno je i smanjenje podsticaja, pa poljoprivrednici odustaju od proizvodnje, a neke kulture i odumiru kod nas. Zato našim kupcima npr. nude beli luk iz Kine po ceni nižoj od domaćeg, ali sa dodatnim hemikalijama koje su u kineskom belom luku otkrili kupci u Australiji i koga neće, dok se kod nas vrlo rado kupuje zbog niže cene od domaćeg.
U 2014. godini Srbija je uvezla 960 tona belog luka, uglavnom iz Kine, Holandije, ali i iz Ukrajine. Kada napravimo upoređenje godišnjih izdvajanja za podsticaj poljoprivrede to izgleda ovako – 110 evra svaki građanin EU izdvaja godišnje za podsticaj poljoprivrede, 590 evra svaki Holanđanin, a 20 evra svaki Srbin. Poražavajući su podaci za jednu ovakvu državu i za ovakvo geografsko područje na kome se radi o vrlo kvalitetnim poljoprivrednim proizvodima.
Inače, bitno je istaći da je prema podacima Privredne komore Srbije u našoj državi u 2014. godini između ostalog uvezeno 15.000 tona pasulja, 25.000 tona paradajza, 30.000 tona krompira, više od 6.000 tona krastavaca. Za uvoz povrća se godišnje da više desetina miliona dolara. Tako je u 2015. godini, prema podacima Privredne komore, plaćeno 11 miliona dolara za pasulj, devet miliona dolara za krompir, 15,5 miliona za paradajz i 3,8 miliona dolara za krastavce.
Ništa neobično nije kada se uvozi i plaća za banane, narandže, kivi i ostale kulture koje nisu tipične za naše geografsko područje. To je normalno da se veze iz onih područja na kojima uspevaju, ali uvoziti u ogromnim količinama proizvode koji kod nas rađaju od pamitiveka je nedopustivo.
Odgovorna vlast koja ne želi da uništi srpske poljoprivredne proizvođače ovakve stvari ne bi smela da dozvoli ni u kom slučaju. Krajnje je vreme da vlast u Srbiji subvencije poljoprivredi i prestane da tretira kao socijalnu kategoriju i da počne da ih tretira kao razvojnu kategoriju. To je osnovni preduslov za oporavak najpre poljoprivrede, a zatim ukupne srpske privrede, jer poljoprivreda uz jedan razuman tretman može biti dobra baza za razvoj. Od ogromnog značaja, a to je pre svega i političko pitanje što srpske vlasti u kontinuitetu od 2009. godine do danas srljaju ka saradnji sa EU, a sa druge strane ne koriste u dovoljnoj meri raspoložive mogućnosti za saradnju sa Ruskom Federacijom. Stav SRS je tu jasan, mi tvrdimo da bi prestanak saradnje sa EU, koja Srbiju nikada neće primiti u svoje članstvo, okretanje ka saradnji sa Rusijom značilo preporod za srpsku privredu.
Što se tiče drugog zakona o kome se danas vodi rasprava, Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju, predlagač je naveo da se izmene i dopune odnose na uređivanje kao i prilagođavanje naših zakona o poljoprivredi tzv. sektorskom sporazumu, a na osnovu finalnog izveštaja o zapažanjima i preporukama Evropske komisije.
Ono što dominira u obrazloženju koje je naveo predlagač, a što nama iz SRS para uši, jeste pomoć, gde se govori o finansijskoj pomoći EU, u ovom slučaju u okviru instrumenta u predpristupnu pomoć IPA dva i IPARD dva. Već smo mnogo puta govorili da EU nikome ne može naročito, ne Republici Srbiji, već sve što radi, radi zbog interesa. U prilog tome navešću samo jedan primer. Ovih dana aktuelna su dešavanja oko ukidanja prelevmana, tj. posebne takse za uvoz mleka i mlečnih proizvoda. Pred Vladom Srbije se nalazi zahtev da donese takvu odluku. Radi se o zahtevu Brisela, tačnije o pritisku Briselu koji traži da se poštuju odredbe SSP koji ne predviđa povlašćeni status domaćih mlekara.
Ovi pritisci traju već duže vreme i u ovoj godini ih je bilo, ali Vlada nije donela odluku o ukidanju. S obzirom da naši proizvođači mleka u zavidnoj situaciji, ne bi bilo potrebno ovog puta donositi takvu odluku pod pritiskom Brisela. Ovo je samo jedan mali primer kako nam tzv. prijatelji iz EU pomaži i zbog čega SRS insistira da se prekine sa praksom pridruživanja EU. Hvala.

Zahvaljujem, kolega LJubenoviću.
Reč ima narodni poslanik Ivan Karić.
Izvolite.

Zahvaljujem se, poštovani predsedavajući.
Koleginice i kolege, uvaženi ministre, danas hoćemo da diskutujemo o sva tri zakonska predloga, i o poljoprivredi i ruralnom razvoju, i u podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju i o izmenama Zakona o vodama.
Poslanička grupa SPS i Zeleni Srbije, pre svega, hoće malo da promene tok i ono o čemu je većina narodnih poslanika govorila, o nekakvoj tržišnoj ekonomiji i o nečemu čemu mi treba da se prilagođavamo. Tržišna ekonomija, nažalost ili na sreću, ne postoji više nigde u svetu. Treba da razmišljamo o zelenoj ekonomiji i o cirkularnoj ekonomiji i na drugim i boljim načinima da se spasi srpska poljoprivreda.
Naravno, poslanička grupa SPS i dva poslanika Zelenih Srbije će podržati sva tri zakonska predloga. Moje koleginice i kolege koje budu govorile iz naše poslaničke grupe, posle mene, govoriće o različitim segmentima poljoprivredne politike, politike voda i politike prirodnih resursa uopšte.
S obzirom da smo ograničeni sa vremenom, ne bih suviše reči gubio da govorim samo o pozitivnim efektima ili da izvlačim neke negativne efekte, ali u nekoliko slika hoćemo samo da pomognemo da Srbija izgleda drugačije i da pomognemo da ove izmene zakona brže zažive i da počnu brže i bolje da se primenjuju.
Na primer, mi u Zelenima Srbije smatramo i za to se zalažemo da preobražaj srpske poljoprivrede treba da ide ka organskoj proizvodnji. Mislimo da to treba da bude dugoročan plan, da organska Srbija može da bude 2022. godine i možda svi imamo dovoljno vremena, po godinama i po onome što želimo da uradimo, da organska Srbija postane dvadeset druge. Mi nećemo sigurno ni pre toga ući u EU. Za to imamo potencijala, imamo znanje, zakone, eksperte i, ono što je najvažnije, ubrzano interesovanje i rast potražnje podjednako i u Ruskoj Federaciji i u EU. Svakog dana u EU 50 miliona građana traži da kupi neki ekološki, organski ili biodinamički proizvod. Smatramo da i u toku pregovora sa EU organski proizvodi nemaju kvote i da je to šansa za organsku poljoprivredu u Srbiji.
Ono što je jasno za Zelene Srbije, Srbija treba da bude zemlja kvaliteta, a ne zemlja kvantiteta. Mi u kvantitetu ne možemo da konkurišemo mnogim zemljama, ali u kvalitetu treba i možemo da konkurišemo i zbog toga smatramo da Srbija jeste zemlja kvaliteta i da na tome treba da radimo nadalje.
Kada govorimo o javnim nabavkama, smatramo da u školama, obdaništima i svim javnim ustanovama za mlade mora da postoje organski obroci. Ne danas, ne sad, ali u naredne četiri godine možemo da osposobimo svoju poljoprivredu kroz ovakvu politiku za tako nešto. Svim ovim potezima Srbija ostaje zemlja bez genetički modifikovanih organizama i postaje zemlja bez genetički modifikovanih proizvoda. Ne govorimo samo o primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, nego pokušavamo da zamislimo Srbiju sa organskim medom, sa organskim pekmezom, sa organskim ajvarom, sa organskim vinom, sa organskim sokovima, sa organskim mlečnim proizvodima. Smatramo da je sve u vašem ministarstvu povezano, povezano kroz prirodne resurse, zemljište, vode, zaštitu životne sredine i da nam je ovakva i možda još hrabrija politika podsticaja potrebna da uredimo i poljoprivredu i zaštitu životne sredine.
Želimo da, kao Zeleni Srbije, podržimo i meru besplatnog zakupa državnog zemljišta za sadnju energetskih brzo rastućih zasada i da vas možda ohrabrimo da krenemo u nabavku mobilnih septičkih jama i da na taj način zaštitimo životnu sredinu i da poljoprivredne proizvode učinimo kvalitetnijim i boljim na evropskom tržištu.
Kada su u pitanju izmene Zakona o vodama, mi konstatujemo, kao Zeleni Srbije, da je sam Predlog zakon veoma detaljan i iscrpan, i to je ono što je dobro u ovom materijalu, ne dolaze nam uvek, i ne dolaze nam često ovako pripremljeni zakoni. Za nas, kao Zelene Srbije, je veoma važno da i dajemo podršku za to, da je voda u javnoj svojini i da je voda javno dobro kako se definiše u Predlogu izmena zakona.
Vodna područja se dele prema slivovima i to je unapređenje, u odnosu na prethodni zakon, a smatramo i da korišćenje podzemnih voda za navodnjavanje može biti jedno od dobrih rešenja.
Smatramo da rekultivacija priobalja posle vađenja peska i šljunka je veoma važna, ali mi ovde podsećamo i na uredbu koju je donelo Ministarstvo, čiji je ministar Zorana Mihajlović, Uredbu o pepelu, i tražimo od vas da, u stvari mnogo više koristimo sekundarne sirovine i sirovine koje mogu da se recikliraju, nego da koristimo prirodne materijale, i smatramo da kopanje šljunka, možda i peska treba se da koristi samo ukoliko je narušen vodni režim ili eventualno vodni saobraćaj.
Smatramo, kao Zeleni Srbije, da nam nedostaje fond za vode i da o tome treba da se razmišlja, kao jedan instrument iz kojeg bi smo brže i bolje podsticali radove u poljoprivredi.
Ono što Zeleni Srbije smatraju, s obzirom na klimatske promene i time završavam, da je možda Srbiji neophodan jedan nacionalni fond za osiguranje i međunarodno reosiguranje od posledica šteta prouzrokovanih velikim zagađenjem i klimatskim promenama. Smatramo da bi mogla da se uvede i premija na svako posečeno drvo, na svaki sok, ili na bilo koji proizvod, i da odatle možemo da uplaćujemo osiguranje, da praktično ovi veliki hazardi i velike ekološke katastrofe, koje nam se dešavaju ne mogu da nas iznenade ili ne smeju da nas iznenade.
Svakako da u danu za glasanje, poslanička grupa SPS i dva poslanika Zelenih Srbije, podržaće predložene izmene Zakona, ali očekujemo od vas, i ovo o čemu smo pričali da hrabrije, brže ulazimo u neke promene i da Srbiju što pre učinimo poput Danske, zemljom organske proizvodnje i da Srbija bude zemlja kvaliteta, a ne kvantiteta. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Kariću.
Reč ima ministar Branislav Nedimović. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.
Jako je važno zbog javnosti reći, a dve teme koje ste vi pokrenuli tiču se organske proizvodnje, i ona je jedna od jako važnih aspekata ovih izmena i dopuna Zakona o podsticajima.
Podsetiću javnost, da Republika Srbija iz budžeta isplaćuje sredstva tamo gde je sertifikovana organska proizvodnja, bilo da je reč o stočarstvu, bilo da je reč o drugim vrstama poljoprivredne proizvodnje, 40% se uvećavaju podsticajna sredstva u odnosu na komencijonalnu poljoprivrednu proizvodnju.
Druga važna stvar, o kojoj nije bilo reči, izmenama Zakona o vodama, vezano za vađenje šljunka. Vi ste bili svedoci da je u prethodnim, ne mogu reći godinama, decenijama šljunak se vadio tamo gde je neko mislio da treba da se vadi. Ovim izmenama Zakona ustanovljava se pravo Direkciji za vode, da ustanovljava planove za vađenje šljunka, kao sistemsku meru, kako ne bismo imali situacije da zbog nekontrolisanog vađenja šljunka dolazi do, da tako kažem, odvaljivanja pojedinih delova obale i kasnije imamo probleme u pogledu zaštite od visokih voda. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, poštovani članovi Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ograničiću se u svom izlaganju o izmeni i dopuni Zakona o vodama.
Voda je svakako jedan od najvažnijih resursa, a i u isto vreme vrlo osetljiv resurs koji ne priznaje administrativne granice, ni predele. Evropa je, sagledavajući značaj vode, njenu važnost i dinamičnost, napravila čitav sistem praćenja, upravljanja i zaštite vode i sve to pretočila u zakonski okvir, u tzv. okvirnu direktivu o vodama EU.
Ta okvirna direktiva je rešila problem kako zaštite od voda, tako zaštite voda, tako i korišćenje voda, i predstavlja glavni dokument koji mi polako od 2010. godine polako preuzimamo. Zakonima o vodama 2010. i 2012. godine, i ovom izmenom i dopunom zakona, preuzeli smo značajan deo odredaba direktive, i čeka nas 2017. godine novi Zakon o vodama, gde ćemo kroz podzakonske akte do 2018. godine preuzeti praktično kompletnu direktivu.
Naš odnos prema vodama, ili prema vodi, ne može da bude zadovoljavajući. Mi decenijama neracionalno trošimo vodu, i vrlo često je zagađujemo. Na taj način, ugrožavamo sistem održivog razvoja, i dovodimo u pitanje da li ćemo mi kao ljudi, kao generacija, nekoj budućoj generaciji ostaviti dovoljno dugoročno održivog kvaliteta i kvantiteta, kada je u pitanju vode Srbije.
Međutim, ovim zakonom, i reformama pokazujemo da smo mi zemlja koja, svakako, brine o budućim pokolenjima. Pokazujemo da Srbija više nije zemlja zarobljena u predrasudama prošlosti, niti je zemlja koja živi od danas do sutra, nego da jako dobro zna šta je njen put i šta je njen pravac. Srbija danas nije zemlja koja je otpisana i odbačena, nego uspravljena zemlja koja, još kako, ide napred u razvoj i kroz reforme.
U tom smislu, mi imamo jedan planski dokument koji je napravljen, i koji se zove Strategija upravljanja vodama od 2016. do 2034. godine. Taj dokument je danas na međuministarskim konsultacijama. On definiše, jasno, pravce reforme, definiše na koji način se mogu podići standardi i postići standardi, kako lokalni, tako regionalni i tako nacionalni. Sa jedne strane, pokazuje i kako ćemo doći dostići one ciljeve koje svi želimo, a to je ispravna, čista, pijaća voda, sa jedne strane, i kako ćemo prečistiti i sve naše komunalne i industrijske otpadne vode. Prema tome, ta strategija koja može da se menja, da se dopuni, a može da predstavlja jedan ozbiljan dokument, u kojem će dati odgovore i na one finansijske probleme koji su ključni kada je u pitanju rešavanje svih naših problema sa upravljanje vodama, koji jasno ukazuje na mogućnosti, kako podizanje cene vode koja je dugo godina bila socijalne kategorije, kod nas je cena vode od 0,4 do 0,7 evra na kubnom metru, što je ubedljivo najniža cena u Evropi, do nekih normalnih vrednosti za određen broj godina da postignemo tu cenu koja bi bila 1,2 evra.
Normalno, to ne možemo odmah, niti možemo kreditima odmah rešiti ove sve probleme, zato što ćemo ugroziti makroekonomsku situaciju zemlje, ali sa druge strane možemo jednim mehanizmom koji nam, evo i sutra ćemo o tome razgovarati, koji će nam biti pri ruci, a to je privatno javno partnerstvo, jako mnogo u tome uraditi.
Sa jedne strane, ne samo što ćemo dobiti ta neophodna sredstva, jer se ovde licitira sa nekim ciframa od nekih sedam milijardi evra, koje nam je potrebno da rešimo problem upravljanja vodama, nego ćemo upravo ono što nam je ključni problem, a to je nedostatak projekata, moći da obezbedimo i preko sistema privatnog javnog partnerstva. Sve naše projekte koje budemo u budućnosti radili, moramo ih raditi prema strategiji i prema prioritetima.
Kada je u pitanju pijaća voda u Srbiji, u određenim sredinama imamo izuzetne probleme, samo ću dati primer Banata, gde je voda za piće jako loša, i gde je ona opterećena, ne samo organskim jedinjenjima, nego i u velikoj količini određenih minerala, u nekim sredinama čak ima prisustvo arsena, kao što je Srednji Banat, a delimično i Severni Banat. Krenulo se u rešavanje, i to je klasičan primer, kako kad se prepusti lokalnim samoupravama da same hoće to da rešavaju, da ne dolazimo do pravih rešenja.
Postoji jedno rešenje koje je predloženo 2006. godine, od strane Izraelaca, a to je rešenje da se Banat reši zdravom pijaćom vodom iz Dunava. U okolini Kovina ili kod Dubovca, nalazi se ogromno jezero ispod Dunava, izuzetno kvalitetne pijaće vode. U jednoj studiji je predloženo da se na takav način, Centralnim vodovodom, reši problem kompletno Banata. Sa druge strane, da se to podzemlje sačuva za neke, ne daj bože, situacije koje mogu da se dese iznad zemlje.
Međutim tada nije bilo dovoljno razumevanja, jedna opština je želeći da sama gradi neka svoja postrojenja, ne ulazeći u interese da li su bili lični ili opštinski, srušila je taj projekat i sada smo došli u situaciju da iako je laboratorija u Nemačkoj rekla da je potpuno nemoguće izvršiti takva prečišćenja vode da se dobije zdrava pijaća voda u Banatu, da smo zarobljeni i da će svaka opština morati da radi neki svoj sistem, svejedno da li će to biti preko nano tehnologije, da li će to biti po starom sistemu prečišćavanja, mi tamo ne možemo dobiti ispravnu vodu. To dokazuje da država ako postoje takvi problemi koji su na većoj svojoj teritoriji, da mora da se uključi i da generalno rešava kako je to praksa u svetu.
Kada su u pitanju otpadne vode, da li industrijske ili komunalne, mi prečišćavamo samo 5 do 10% otpadnih voda, 50% fabričkih postrojenja nema nikakvih prečistača, 20% opština ima neke prečistače. Kada je u pitanju industrija tu moramo biti rigorozni. Ne smemo dozvoliti da fabrike zarad svoje dobiti, svoju dobit ostvaruju tako što će zagađivati životnu sredinu, jer danas otpadne vode ne prečišćene i ne tretirane predstavljaju glavni izvor zagađivanja kako zemljišta, tako vodotokova, tako i podzemnih voda.
Prema tome čeka nas tu mnogo problema. Ja sam siguran da ćemo i prema ovoj strategiji i prema ovome kako je Vlada postavila problem i na koji način želi u budućnosti to da rešava, da ćemo u budućnosti sve probleme uspeti da rešimo. Do tada, ipak situacija nije tako strašna kako što bi možda neko hteo da prikaže ili ne, samo mogu da vam kažem da Dunav, jedna od najvećih reka koja teče kroz deset zemalja Evrope je najčistiji u svom toku kroz Srbiju. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Jerkov.