Reč ima narodni poslanik Maja Gojković.

Ja se izvinjavam, prvo Vladimir Orlić. Niste primetili.
(Marko Đurišić, s mesta: Ko sad vodi sednicu?)

Pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Orlić.

Hvala gospodine predsedavajući.
Jasno je potpuno, dame i gospodo, šta je najviše zabolelo u prethodnih desetak minuta onoga ko je repliku ponovo izazvao, i to dva puta uzastopno. Biće to ona opomena koju je dobio. A što ga je to zabolelo? Koliko ja imam izgrađen utisak o određenim ljudima ovde, izgleda iz samo jednog jedinog razloga, onaj koji se tiče mogućnosti da ga ta opomena košta kroz platu. Dakle, od nekih ovde apsolutno ne očekujem ovde bilo kakvo osećanje neprijatnosti, a kamoli srama, što su kao narodni poslanici zaradili opomenu ponašajući se nečasno. Ja uopšte ne verujem da ti ljudi razumeju šta bi ta reč mogla da znači. Jedino što može da ih dodirne, da ih iz koloseka izbaci, to je pitanje da li će to da ih košta. Činjenica je da hoće. Koštaće mnoge ovde, i prilike da uopšte budu narodni poslanici, pa i te plate za koju se toliko brinu.
Nije gospođa ministar slučajno pomenula njihovu sličnost sa nekim drugima – i jedni i drugi su isključivo neki internet pokret i organizacije koje postoje na društvenim mrežama i nigde više. Niko ih na ulici video nije. Pa, verovatno i zajedno dele ljubav prema skupštinskom restoranu u kom se, kako beše, lepo i rado ruča. Sve je to sad pod velikim znakom pitanja s obzirom da ne pokazujući ništa u Narodnoj skupštini, ne daju razloge ljudima da za njih glasaju.
Ne pokazuju ništa onda kada nisu u stanju da nakon nekoliko dana rasprave razumeju. Nikakve prinude po pitanju upravnika nema, tamo gde postoji dogovor i sloga samih stanara. I koliko god delovalo čudno, ja mislim da su deca predškolskog uzrasta, gledajući ovaj prenos, do sada tu rečenicu konstatovala i shvatila njeno značenje, nekima ovde izgleda ona i dalje predstavlja nepremostivu teškoću.
Suvišno je onda da ja očekujem da taj neko zna i kako se kreće ukupan broj zaposlenih u javnom sektoru u ovoj zemlji iz godine u godinu i da taj neko zna kojim se zakonima bavila ova Narodna skupština, na primer, u januaru ili februaru, ali, utešna vest u celoj priči, dame i gospodo, glasi, i ja sa tim završavam, gospodine predsedavajući – i kad ne budu u Narodnoj skupštini, živeće i dalje na Fejsbuku i moći će da se snimaju, baš kao što i danas rade, to im niko neće oduzeti. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Da li još neko želi reč po ovom amandmanu?
Reč ima narodni poslanik Katarina Rakić.

Zahvaljujem.
Zaista sam oduševljena kako neki u svemu vide Srpsku naprednu stranku i svuda vide Srpsku naprednu stranku. Ja apsolutno to ne vidim kao problem, ali kao problem vidim nešto što mi ovde pokušavamo da objasnimo već nedelju dana, a neki i dalje to ne razumeju. Nemam problem da oni to ne razumeju, ali imam problem da to ponavljaju više puta građanima Srbije, a da to nije tako.
Upravo zbog toga što je izrečeno, ponovo ću objasniti šta je suština ovog zakona. Suština ovog zakona jeste da na jedan izuzetno precizan i jasan način uvede red. Pre svega, da pozove građane da u svojim zgradama imaju slogu. Ako imaju slogu, onda oni sami između sebe izaberu upravnika zgrade. Ukoliko ne mogu da se dogovore da to bude jedan od njih, onda angažuju profesionalnog upravnika sa liste. Znači, ne izmišljaju nekog ko im dolazi sa strane. Ne, čoveka sa licencom, čoveka koga će svi dogovorno plaćati, ali, prosto, žele da to neko radi profesionalno, ili, ne mogu da se dogovore pa to bude čovek koji će to profesionalno raditi.
Prinudna uprava se uvodi samo u trenutku kada se stanari zgrade ne mogu dogovoriti ni da to bude jedan od njih, ni da to bude neko koga će oni sami profesionalnog angažovati, pa im lokalna samouprava dodeljuje, opet sa te iste liste koju svi možemo da vidimo. Zaista ne vidim šta je tu problem? Ta prinudna uprava, takođe, ovim zakonom nije predviđena koliko će trajati. Znači, ona može trajati jedan dan, jedan sat, pola sata, može ostati dva meseca, dve godine, prosto, dok se građani stanari ne dogovore.
Vraćamo se opet na ono što sam na početku rekla – jeste da je prvenstven cilj ovog zakona da dovede slogu u naše zgrade, slogu između stanara, a ne da uvede haos. Ne znam gde ste vi to videli i gde ste vi to pročitali da sada na ovakav način to interpretirate? Hvala.

Reč ima narodni poslanik Sonja Pavlović.

Očigledno različito čitaju zakon predlagač zakona i mi koji treba da damo amandmane na njega i to je najveći problem. Iznova i iznova nam objašnjavate jedno te isto – da ćete da uvedete slogu, da ćete uvesti red. Evo, vi to vidite tako. Ja lično to vidim, kao i Poslanička grupa „Dosta je bilo“, kao novu pljačku i kontrolu građana.
Stalno nam objašnjavate razliku između prinudnog upravnika, upravnika i profesionalnog upravnika…

Hoćete li da se vratite na amandman, koleginice Pavlović?

Hoću da se vratim na isti način kao što se koleginica vratila. Stalno nas vraćate u osnovnu školu, a uredno smo završili sve škole i nemojte nam iz početka objašnjavati jedno te isto. Znači, nemate elemente da nam to objasnite. Nemate broj stambenih zajednica. Imate broj stanova u objašnjenju, i to za presek od 2002. do 2011. godine.
Šta se desilo u ovih pet godina?