Jasno je šta je bila namera zakonodavca sa ovim članom zakona. Na svu sreću to nije prošlo. Mi bi hteli da ukažemo da, pored lica koja su imenovana i postavljena i koji su funkcioneri, javni funkcioneri, vladini funkcioneri ili su pak direktori u nekim javnim preduzećima, postoji jedan krug ljudi koji se zaista nalazi u problemu.
Naime, recimo, imate razna preduzeća ili neke javne ustanove koje su svojim radnicima, i to najčešće nisko kvalifikovanim radnicima koji rade za najmanje lične dohotke, najmanje zarade, davali određene šupe, određena skladišta, određene garaže koje su ova lica pretvarala u svoje stambene jedinice i tu žive sa svojim porodicama. Znači, oni potpadaju pod jedan ovakav član i njima se ne dozvoljava da oni otkupe te svoje stambene jedinice. Zato smo mi predložili da se uvedu određeni uslovi koji bi precizirali koja lica bi mogla da steknu ovo pravo koje ste vi predvideli ovim članom 153, a to svakako ne bi bili političari, ne bi bili dobro plaćeni direktori, već bi upravo bila ta siromašna lica.
Iz iskustva, recimo, znam da tamo gde radi moja supruga, da postoji veliki broj lica, koji su radnici, neki su recimo izbegli devedesetih, neki su najniže plaćeni bez kvalifikacija koji obavljaju svoje poslove, da im je to preduzeće, odnosno naučno-istraživačka ustanova, konkretno, dodelila šupe, dodelila određene garaže i ljudi žive tu sa porodicama. Ulagali su u te objekte, pretvorili ih u svoj neki stambeni prostor, ali ne mogu da ga otkupe. Taj problem postoji. Konkretno, Institut za kukuruz Zemun Polje, na primer. Taj problem postoji i hajde da napravimo neki modalitet da se toj sirotinji omogući da dođe do nepokretnosti. Ovim predlogom, kako ste vi formulisali, nažalost, to nije bilo zbog tih ljudi, već je upravo otvaralo mogućnost zloupotreba. Hajde da napravimo nešto što bi dalo precizno kriterijume da sirotinja dođe do svog prava.