Zahvaljujem.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima ovlašćeni predstavnik SNS Dragana Barišić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, pred nama su dva izuzetno važna zakona iz oblasti zdravstva - Predlog zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji i Predlog zakona o transfuzijskoj medicini.

O tome koliko su ovo dobri predlozi zakona i o tome koliko su važni predlozi zakona govori i to da su tokom ove sednice i poslanici opozicije uglavnom podržali ove dobre zakone, izuzev onih dežurnih mrzitelja koji su pokušavali da ospore sve ono što ide od Vlade Republike Srbije na čelu sa premijerom, budućim predsednikom, gospodinom Aleksandrom Vučićem.

Kao što sam rekla, kada govorimo o Predlogu zakona o biomedicinskoj oplodnji, to je jako dobar zakon i veoma važan zakon, a posebno trebamo imati na umu to, s obzirom na podatak koliki je broj onih parova koji se bore sa ovim velikim problemom, sa problemom steriliteta i s obzirom na to koliko taj problem može uticati na njihove živote ili već utiče, ali ne samo na njihove, već i na živote njihovih porodica.

Postojeći zakon je loše definisao ove uslove, kao i samu organizaciju, delatnost, ali i nadzor delatnosti biomedicinske oplodnje. Stoga je bilo potrebno da se novim zakonom donesu promene, tako da se ovim novim zakonom predviđa, pre svega, uređenje organizacionog sistema u oblasti biomedicinski potpomognute oplodnje i stvaranje jedinstvenih uslova za obavljanje postupka biomedicinski potpomognute oplodnje, što će direktno uticati kako na povećanje uspešnosti postupka biomedicinske oplodnje u našoj zemlji.

Važno je i to da je Ministarstvo zdravlja prepoznalo ovaj problem i lošu dugogodišnju praksu da se u ustanovama koje obavljaju postupke biomedicinski potpomognute oplodnje nema definisanih uslova na nacionalnom planu, što je predstavljalo da se nejednako deluje prema određenim ustanovama koje se bave ovom vrstom delatnosti.

Osnovni cilj ovog zakona jeste povećanje broja obavljenih postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje, ali pre svega i povećan procenat uspešnosti biomedicinski potpomognute oplodnje, što je zaista jako bitno i što bi trebale sve ovlašćene ustanove iz ove oblasti da primenjuju, znači, da imaju jasno definisane uslove i da poštuju sve zakonom propisane uslove. Ono što se novim zakonom postiže i što je jako bitno jeste da sve ustanove moraju da imaju iste uslove, da imaju isti kada, što do sada nije bilo prisutno.

Takođe, ono što je bitno, a što ovaj novi zakon uređuje jeste da se navođenjem krioprezervacije kao sastavne delatnosti u okviru biomedicinski potpomognute oplodnje, predlogom zakona se osigurava veća dostupnost ove usluge, a time se značajno smanjuju troškovi i time se pojeftinjuje ceo postupak lečenja neplodnosti.

Ono što je jako bitno jeste i to da prema postojećem zakonu, koji uređuje biomedicinski potpomognutu oplodnju, nije bila uvrštena privatna praska kao usluga u kojoj se može vršiti biomedicinski potpomognuta oplodnja. Na ovaj način se smanjuju liste čekanja, a liste čekanja su bile i do šest meseci, a svi znamo koliko je to bitno kada se uzme u obzir da mladi bračni parovi ne mogu, ili oni parovi koji imaju problem sa sterilitetom, da realizuju svoje želje i da se ostvare kao roditelji, a i moramo uzeti u obzir i to da vreme koje protiče do zakazanog termina za biomedicinski potpomognutu oplodnju dovodi do starosti majke, a samim tim i reproduktivni period dolazi u već neko vreme koje bi trebalo da se izbegne. Samim tim što će ovaj zakon urediti da privatna praksa, ustanove koje naravno ispunjavaju sve te uslove, mogu da učestvuju vrlo važno je jer će se smanjiti liste čekanja.

Ono što je vrlo važno u novom zakonu jeste i to da je proširen krug lica koja mogu učestvovati u postupku biomedicinski potpomognute oplodnje, pa sada pored supružnika, vanbračnih partnera ili onih žena koje imaju uslove i pravo da obave biomedicinski potpomognutu oplodnju, to pravo imaju maloletna lica, naravno, uz saglasnost roditelja. Ove osobe upravo nisu prepoznate u postojećem zakonu i ove osobe su imale taj problem, pa se zbog takvih propusta u postojećem zakonu mnogi od njih nisu ostvarili kao roditelji. Znači, uskraćeno im je jedno veliko pravo, a to je da budu roditelji. Ovaj zakon, znači, podrazumeva i to da osobe koje žele da zamrznu svoje reproduktivne ćelije i odlože roditeljstvo za neki kasniji period to mogu da učine.

Zatim, ovim novim zakonskim rešenjima omogućava se i mogućnost darovanja embriona. Naravno, neki opozicioni poslanici su imali neke dileme oko toga. To je sve zakonom i propisima uređeno. Zaista ne postoji nikakva mogućnost za bilo kakve malverzacije ili za bilo kakvu trgovinu embrionima ili reproduktivnim ćelijama.

Ono što je važno isto kada se pomene donorstvo je to da svi mi moramo da radimo na tome da se promoviše donorstvo. Ovaj zakon i uređuje da uz dobar zakon možemo da razmišljamo o tome, svi mi. Zatim, moramo svi da radimo na tome da se, naravno, stvore dobi uslovi, ali i da se podiže svest građana, pre svega, o tome koliko je bitno donirati, da li su to organi ili reproduktivne ćelije ili embrioni.

Što je novina u novom zakonu, a što je jako bitno jeste postojanje i definicija banaka reproduktivnih ćelija, što do sada nije bio slučaj. Važno je naglasiti da je darivanje reproduktivnih ćelija ili embriona dobrovoljan i nesebičan čin i da se one svakako ne plaćaju, a da je sve to uređeno pravno, etički i, naravno, u medicinskim okvirima.

Ono što je jako bitno je to da je postojeći zakon nejasno uredio inspekcijski nadzor, te je ovom prilikom bilo potrebno da se uredi i ta stavka, pogotovo zato što je u pitanju jako osetljiva oblast koja se svakodnevno razvija i neophodno je pre svega da ima edukovane inspektore koji će moći svojim postojanjem i delovanjem da utiču da kvalitet u ovoj oblasti ne posustaje.

Novim zakonom uvode se i trajne dozvole. To je jako bitno, s obzirom na to da su ranije postojale potrebe da se te dozvole produžavaju, a samim produžavanjem tih dozvola potrebno je bilo prikupljati određenu papirologiju, i to je sve iziskivalo troškove. Sada tih troškova više nema. Naravno, uz redovne kontrole, pratiće se rad tih ustanova koje obavljaju biomedicinski potpomognutu oplodnju i ukoliko postoje bilo kakvi propusti takvim ustanovama oduzimaće se dozvola za rad, ali više nije potrebno da se te dozvole za rad produžavaju, već su trajne, što je jako bitno, jer isključuju se nepotrebni troškovi.

Dosta je bilo reči na današnjoj sednici i o surogat materinstvu. Mislim da je potpuno ispravno da se za sada zadrži stav da se surogat materinstvo zabrani, s obzirom na to da još uvek nismo toliko dovoljno uređena zemlja, odnosno još uvek smo siromašna zemlja da bismo razmišljali u tom pravcu, jer tu bi postojao problem eventualne zloupotrebe, a što svakako nije u cilju, već da se o tome razmišlja u nekom drugom periodu, ali i podatak da je Evropski parlament krajem 2015. godine doneo Odluku o zabrani surogat materinstva govori o tome da bi ovaj zakon onda bio maltene u protivnosti sa evropskim zakonima.

Kada se govori o ovom zakonu i neplodnosti, ono što je koleginica Borka Grubor spomenula, jako je bitna edukacija naših adolescenata. S obzirom na to da devojčice najčešće u vrlo ranom adolescentnom periodu stupaju u seksualne odnose, a samim tim dolazi do prenošenja raznih polno prenosivih bolesti, vrlo često i do neželjene trudnoće i abortusa, mislim da bismo trebali da se zapitamo i razmišljamo u tom pravcu da se u osnovnim školama uvede obavezan predmet seksualno vaspitanje, kako bismo našu decu edukovali o tom problemu, mada je obaveza svih nas, kao roditelja, da se bavimo time, ali nažalost mnoga deca ne znaju ništa o tome i iz neznanja prave greške koje kasnije mogu da ih koštaju velikih problema i, nažalost, mogu da se suoče sa ovim problemom steriliteta, što zaista bi trebalo da se spreči.

Kada je reč o drugom predlogu zakona, Predlog zakona o transfuzijskoj medicini, znamo da je ova oblast bila uređena zakonom koji je donet još 2009. godine, a s obzirom na to da su ove dve oblasti, kao i biomedicinski potpomognuta oplodnja, ali i transfuzijska medicina u stalnom usavršavanju, neophodno je bilo izmeniti zakon i utvrđene su potrebe da se poboljšaju, preciziraju postojeći uslovi, da se organizacija i delatnost transfuzijske medicine, kao i nadzor nad obavljanjem transfuzijske medicine, uredi, a sve to u cilju obezbeđivanja kvalitetne i sigurne krvi i komponenata krvi.

Ono što su novine ovog zakona to su uređeni organizacioni sistem u oblasti tranfuzijske medicine i proširenje predmeta zakona na kliničku tranfuziju. Kao što sam rekla ovaj novi zakon, je pre svega, na jasan i na nedvosmislen način definisao uloge dve vrste zdravstvenih ustanova, to su – bolničke banke krvi i zdravstvene ustanove koje obavljaju pripremu krvi i krvnih komponenata.

Ono što je jako bitno kroz ovaj zakon je to što se uključivanjem kliničke tranfuzije novi zakon obezbeđuje da u procesu učestvuje lekar specijalista tranfuzilogije u proces lečenja, a što je svakako po kriterijumima Svetske zdravstvene organizacije, čime će se pre svega racionalno upotrebiti krv i komponente krvi i u znatnoj meri sprečiti komplikacije, ozbiljna neželjena dejstva i reakcije koje mogu nastati kao posledica primene krvi ili krvnih komponenata.

Ono što bih još istakla kada je ovaj zakon u pitanju, jeste da se uvođenjem novih tehnika testiranja tzv.“NAT tehnika“ podiže na viši nivo testiranje krvi i samim tim je kraći period otkrivanja virusa koji se mogu preneti putem tranfuzije i to predstavlja jednu bezbedniju i sigurniju primenu krvi i komponenata krvi, ali sa druge strane, izbegava se i dodatni nepotrebni stres za dobrovoljne davaoce krvi. I, kroz ovaj zakon je bilo izmena što se tiče i inspekcijskog nadzora.

Očigledno je da su se nekada donosili zakoni koji nisu obuhvatali sve oblasti i nije sve bilo uređeno onako kako valja i mnogi su se problemi gurali pod tepih u nekom narednom periodu, a upravo kada govorimo o našem zdravstvu svi smo svedoci toga koliko je naš zdravstveni sistem urušavan u periodu od 2000. do 2012. godine i da smo 2014. godine, kao zemlja, bili zaista na jednoj niskoj lestvici, što se tiče ne samo zdravstva, već i svih ostalih oblasti.

Ono što bih istakla je to da je naša Vlada na čelu sa Aleksandrom Vučićem i naše Ministarstvo zdravlja uspelo da zaustavi propadanje zdravstva od 2014. godine na ovamo i da su u dobrim reformskim zakonima, pre svega, uspeli smo da napredujemo, tako da smo u Evropskom zdravstvenom potrošačkom indeksu poboljšali skor i ostvarili zaista zavidan napredak u tri ključne oblasti, a to su oblasti prava pacijenata, ishodi lečenja i dostupnost zdravstvene zaštite.

Ovom prilikom, zaista želela bih i da istaknem i to da je naše Ministarstvo zdravlja u prethodne tri godine, na čelu sa ministrom Lončarom, postiglo izvanredne rezultate. Svedoci smo toga da se u zdravstvene ustanove nije ulagalo, bukvalno, više decenija, a da se samo u prethodne tri godine mnogo toga uradilo. S obzirom na to da dolazim iz Rasinskog okruga, iz Kruševca, svedok sam toga da je u Kruševačkoj bolnici zaista mnogo donacija upravo od Ministarstva zdravlja, ali i od ljudi dobre volje koji su uspeli i prepoznali to, politiku, pre svega SNS-a, i darivali Opštoj bolnici mnogo toga.

Ono što je za pohvalu je i to da je posle toliko godina Klinički centar u Nišu renoviran i posle toliko godina Klinički centar opremljen, a da je ove godine usvojen plan i da će se početi sa renoviranjem i Kliničkih centara u Kragujevcu, Vojvodini i Beogradu.

Istakla bih i to da je ova Vlada uspela da obezbedi i Gama nož, a znamo svi da je upravo Gama nož zlatni standard u neurohirurgiji, i da je počeo sa radom krajem 2015. godine, i od tada je zabeleženo preko 1.000 intervencija, što je zaista jedan podatak koji premašuje sve rekorde.

Ono što je za pohvalu, a to je jučerašnja vest, neko od kolega je spomenuo, jeste i to da se odobrava zaposlenje preko 2.000 zdravstvenih radnika. Svi znamo kakav je problem i da smo imali još neke zakone iz oblasti zdravstva koje smo morali da menjamo po hitnom postupku, jer prethodne neke vlasti nisu razmišljale o tome daspecijalisti određenih specijalnosti imaju neku starosnu dob kada moraju u penzije i da ćemo ostati bez određenih lekara, određenih specijalnosti, pa smo morali, da u prethodnom periodu, donesemo zakone o specijalizacijama sa izmenama koje su bile neophodne.

Za sve to je zaslužna naša Vlada na čelu sa Aleksandrom Vučićem i, aravno, naše Ministarstvo zdravlja, na čelu sa gospodinom Lončarom.

Inače o svim ovim dobrim stvarima koje je Ministarstvo zdravlja u prethodnom periodu radilo mogla bih da pričam, ne ovih 20 minuta, nego još 2.000 minuta, ali ovom prilikom želela bih da završim ovu diskusiju time da su upravo svi ovi rezultati koji su iza nas, kao i predlozi svih ovih dobrih zakona, još jednom potvrda da smo na pravom putu. Upravo tu potvrdu su nam dali građani Srbije pre nekoliko nedelja, na predsedničkim izborima, i jasno rekli da veruju politici SNS-a, i gospodina Vučića, i da politika SNS-a nema alternativu, a to su još jednom potvrdili sa preko 55%.

Nadam se da će u Danu za glasanje i ovi dežurni mrzitelji glasati za ove dobre zakone, jer su oni u cilju i u interesu srpskog naroda, a verujem, pošto se i vi toliko zalažete kolega za srpstvo, da ćete glasati za ove zakone. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Branka Stamenković.
Vreme preostalo vama, kao ovlašćenom predstavniku poslaničkog kluba, 3 minuta i 4 sekunde. Izvolite.

Hvala.

Htela sam, pre svega, da se zahvalim ministru na odgovoru koji mi je ponudio, na jedan deo mog izlaganja, ali moram samo da zamolim za dodatnu pomoć, pošto, ako sam dobro razumela, možda nisam dobro razumela. Razumela sam da ste mi rekli da postoji rok u zakonu koji je propisan za uspostavljanje nove inspekcijske službe i da on iznosi da li 12, da li 18 meseci. To ne uspevam da nađem u zakonu, ako biste mogli da mi kažete koji je član? Sasvim je moguće da sam to negde propustila da vidim.

U članu 71 stoji do organizovanja obavljanja poslova Inspektorata za biomedicinu, poslove inspekcijskog nadzora obavlja zdravstvena inspekcija osnovana, ona prethodna, koja je po prethodnom zakonu. Upravo vas zbog ovog člana 71 sam i došla do tog pitanja, a do kada je rok da se osnuje ova nova, unutar Uprave za biomedicinu? Kada će ona da proradi?

Koliko vidim od rokova propisanih, mi imamo dva propisana roka u ovom Zakonu. Jedan kaže da zdravstvene ustanove koje žele da se bave ovom delatnošću biomedicinski potpomognute oplodnje imaju rok od 12 meseci da svoj rad usklade sa odredbama ovog Zakona, a ministar ima rok od 18 meseci da propiše sve ove podzakonske akte koji se spominju u Zakonu. Meni je i to malo nelogično, jer mislim da treba manje vremena da se nešto propiše, nego da se ispuni, čak i da nije tako, možda je komplikovano zbog republičke stručne komisije koja mora da razradi mnogo tema.

Kako možemo očekivati od ustanova da ispune sve uslove, kada masa uslova još nije ni propisana, i to u roku kraćem od roka u kome će se propisati ti uslovi? To mi je čisto jedna nelogičnost i ponovo vraćam na to.

Na kraju samo bih zamolila, ako će ministar da mi odgovara išta duže od u kom članu se nalazi inspekcija, najlepše molim da me na kraju uvredite, jer mi je to jedini način da se nekako izborim za repliku, u suprotnom mi neće dati reč. Molim vas. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima predstavnik predlagača, ministar dr Zlatibor Lončar. Izvolite.

Izvinite, ali mi ne pada napamet da vas uvredim, niti vas, niti bolo koga.
Krajnje je jednostavno ako vas stvarno interesuje. Prvo što morate da uradite da bi tu inspekciju imali, morate da promenite sistematizaciju u Ministarstvu zdravlja, da bi promenili sistematizaciju u Ministarstvu zdravlja, mora zakon da prođe u Skupštini. Kada promenite sistematizaciju u Ministarstvu zdravlja, onda idete sa podzakonskim aktima. Ono što ja mogu da vam kažem, mi smo već to sve spremili i u podzakonskom aktu stoji da će to biti 18 mesta. Ne možete da dobijete dok se ne usvoji zakon. Kako da dobijete podzakonska akta ako nije usvojen zakon?

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović.
Vreme preostalo vama, kao šefu poslaničke grupe, osam minuta i osam sekundi. Izvolite.

Hvala poštovani predsedavajući.

Iskoristio bih ovo vreme da kažem sledujući duhu koji je ministar pokrenuo o javnim raspravama na izuzetno važne i dragocene teme, otvorim još jednu temu koja se tiče drugog zakona, jer mislim da je od strateškog značaja i za zdravstvenu bezbednost Srbije i za, kako da kažem, čak da tako kažemo, i domaću farmaceutsku industriju koja je isto tako jedna naša važna strateška privredna grana.

Naime, kada smo govorili o transfuziji krvi i o bankama krvi, o svemu onome što ovi zakoni podrazumevaju, ostalo je negde, barem meni, nejasno da li kod nas funkcionišu uopšte centri za tzv. frankcionisanje krvi, odnosno za proizvodnju stabilnih produkata od krvi. To je jedna potpuno, rekao bih, prećutana i tabuizirana oblast u Srbiji. Šta to konkretno znači? To konkretno znači da mi barem nemamo u ovom trenutku jasnu informaciju šta se dešava sa našom krvnom plazmom? Šta se dešava sa našim zalihama krvne plazme? Da li se oni stavljaju u funkciju proizvodnje domaćih lekova ili ne? To je zapravo suštinsko pitanje.

Ako sam ja ovde sada dovoljno precizan i tačan, navešću nekoliko argumenata u tom pravcu. Nekada je Institut za transfuziju krvi u Beogradu bio jedan od najvećih fabrika krvi na Balkanu. Nesumnjivo, jedan od najznačajnijih takvih centara u Evropi.

Da li je on danas na tom nivou? Da li se neko time bavi? Da li se krvna plazma u Srbiji stavlja u funkciju proizvodnje domaćih lekova ili se ona posle određenog isteka roka trajanja, da tako kažem, praktično uništava odnosno ne stavlja u tu funkciju?

Ono što ja imam sa terena informacije jeste da se ta krvna plazma sa određenih centara za prikupljanje za transfuziju krvi iz unutrašnjosti jednostavno ne šalje ka Beogradu, već se posle određenog roka, vremena uništava. Da li iz toga mogu ispravno da zaključim da mi nemamo više adekvatnu proizvodnju domaćih lekova iz naše krvne plazme? To bi bio jedan veoma tragičan zaključak.

Kada uzmemo u obzir da se iz krvne plazme prave, primera radi, serumi protiv besnila, da se pravi beoglobin koji je veoma važan za naše trudnice, sada čujem da je to strani lek koji se zove rogam, ako se ne varam, da se pravi albumin, koji je važan za sepsu, za cirozu itd.

Dakle, to je jedna onda ogromna i strateška perspektiva naše privredne delatnosti i proizvodnje domaćih lekova, a sa druge strane je pitanje zdravstvene bezbednosti, jer svi znamo da je ta genetika krvi, možda ja malo laički se sada tu izrazim, u svakom slučaju ono što je naš genetski potencijal u krvi, nešto što je

ključno da mi od toga pravimo naše domaće lekove. Jer, ako budemo koristili lekove koji potiču iz neke druge genetike krvi, to mogu da budu, kao što svi znamo, izvesni problemi u uklapanju takvih lekova sa našim genetskim potencijalim.

Dakle, da li ja govorim o pravoj temi? Šta vi možete da nam kažete o tome? Da li mi brinemo o, da tako kažem, stavljanju u funkciju krvne plazme koja se izdvaja, naravno, nakon transfuzije krvi i koja ima neki duži rok trajanja a koja, po mojim informacijama, se nakon tog roka trajanja, praktično uništava, jer nismo stavili u funkciju proizvodnje domaćih lekova.

Sada tu dolazim do poente. Mi smo imali „Torlak“ koji je takođe bio gigant u toj oblasti i imamo ga i danas, ali nemamo ga na tom nivou, zato sam postavio pitanje imamo li i institut za transfuziju krvi u Beogradu na tom nivou. Zašto o tome govorim? Zato što je to pitanje zdravstvene bezbednosti Srbije.

Vi, gospodine ministre, znate koliko je u Srbiji jak pokret protiv vakcinisanja naše dece bez odobrenja roditelja. Jedna kratka digresija, ali potpuno u temi. Taj pokret je jak iz prostog razloga ne što ljudi su protiv vakcinisanja dece protiv zaraznih bolesti, pa niko normalan ne bi bio protiv toga, znamo da je vakcinacija doprinela iskorenjivanju zaraznih bolesti, ne nego ljudi imaju određenu vrste skepse prema stranim vakcinama, odnosno lekovima iz inostranstva i postavljaju pitanje – da li imamo referentnu nacionalnu laboratoriju za kontrolu ispravnosti tih stranih lekova, odnosno mnogo važnije pitanje – imamo li domaću proizvodnju vakcina, radi li naš „Torlak“, imamo li domaću proizvodnju lekova, radi li naš Institut za transfuziju krvi taj posao, šta radi „Galenika“, šta radi domaća farmaceutska industrija, da li smo sigurni u zdravstvenu bezbednost Srbije? To je verujte veoma ozbiljno pitanje.

Možemo mi sada te teme da nazivamo teorijama zavere. Možemo da govorimo da su neki ljudi poludeli kada neće da vakcinišu decu, ali nemojte da se igramo sa tom temom. To je veoma ozbiljna tema. Ova država, ako hoće da bude ozbiljna država i ako hoće da zaštiti zdravlje nacije, a opet je to u vezi sa našim reproduktivnim zdravljem, to smo se složili, mora da brine o toj vrsti zdravstvene bezbednosti, mora da kontroliše ono što dolazi iz uvoza i mnogo bolje od toga, mora da proizvodi domaće. Tu dolazimo i do domaćeg ekonomskog interesa u čitavoj priči i svi znamo koliko su jaki farmaceutski lobiji. Svi znamo da je međunarodna industrija proizvodnje lekova jedna od najjačih multinacionalnih privrednih grana. Svi znamo da neko voli da ukinemo domaću proizvodnju i da on preuzme naše tržište lekova. Nismo mala deca. Jasno nam je da neko sigurno ima interes da mi nemamo domaću proizvodnju. Mislim da nema dileme oko toga.

Sada se samo postavlja pitanje – ima li tu države ili nema države? Ako ima države, država štiti domaćeg proizvođača, država štiti zdravstvenu bezbednost građana, država ulaže u „Torlak“, država ulaže u Institut za transfuziju krvi i to su one bočne aktivnosti o kojima sam vam govorio kada vam kažem da ovo što radite nije dovoljno. Otvoreno kažem – dobar pravac sa svima sa kojima sam razgovarao, a potiču iz, da tako kažem, ove struke – transfuziolozi širom Srbije, rekli su da zakon ide u dobrom pravcu, da je dobro da imamo četiri regionalna centra, da je dobro da uzmemo pod kontrolu čitav taj proces. Sve je to dobro, ali da li je dovoljno? Mislim da nije dovoljno. Mislim da nije dovoljno iz prostog razloga što država mora da stane u zaštitu zdravlja svoje nacije.

Država – i tu se mi gospodine ministre, da ne ulazim u tu tematiku, ali imam još toliko vremena, često razlikujemo kao vlast i opozicija. Vi sledujući Dinkića u neoliberalnom ekonomskom konceptu smatrate da država treba da se povuče iz tržišne utakmice i da oslobodi tržište za to takmičenje. Mi ne mislimo da to treba. Mi mislimo da je država ključni regulator nacionalnog interesa u ekonomiji i bezbednosnog interesa građana Srbije. Ne može država da se povlači kada je u pitanju proizvodnja lekova, kada je u pitanju Institut za transfuziju krvi, kada je u pitanju „Torlak“, kada je u pitanju „Galenika“. To su strateška pitanja. Tu nema povlačenja države. To mora da ostane u državnim rukama. Tu mora da se investira iz budžeta države Srbije. Tu moramo da zaštitimo ono što je naš nacionalni, ekonomski, zdravstveni i svaki drugi interes i tu bih voleo da čujem vaše mišljenje, pošto vidim da ste danas raspoloženi za jedan ozbiljan dijalog oko ozbiljne teme. Mislim da je ovo krajnje dobronamerno.

Mislim da hoću prosto da kažem da smo mi iz Srpskog pokreta Dveri izuzetno državotvorna politička opcija i da sve što je korist srpske države uvek će dobiti našu podršku bez obzira što se u brojnim drugim stvarima apsolutno ne slažemo i žestoka smo opozicija svemu onome što radite.

Zahvaljujem.
Najpre povreda Poslovnika, narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

Poštovane kolege, poštovani predsedavajući, mislim da ste nehotice napravili grešku, odnosno reklamiram član 107. stav 1. jer niste reagovali, možda zbog ove koncilijantne atmosfere u kojoj se debata za svaku pohvalu odvija, pa ste onda prevideli da je koleginica koja je govorila ispred vladajuće stranke u svom naravno ekspozeu na grub način na kraju se obratila poslanicima opozicije i to nekoliko puta…