Reč ima narodni poslanik Danica Bukvić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su dva veoma značajna predloga zakona iz oblasti zdravstvene zaštite, Predlog zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji i Predlog zakona o transfuzijskoj medicini.

Prvo bih se osvrnula na zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji. Podsetila bih da poteškoće pri ostvarivanju potomstva predstavljaju problem sa kojim se suočavaju ljudi širom sveta. Iz tog razloga ne čudi činjenica da potreba za lečenjem neplodnosti postupcima asistira i raste u svim zemljama. Biomedicinski potpomognuta oplodnja ili kako najčešće je nazivamo veštačka oplodnja u humanu reproduktivnu medicinu zvanično je ušla 1978. godine i od tada do danas beleži se ogroman naučni i tehnološki napredak u ovoj oblasti. Danas postupci asistirane reprodukcije predstavljaju sredstvo kojim će 70 do 80% parova doći do potomstva i koji je odgovoran za rađanje pet miliona beba širom sveta. Ovom metodom leči se neplodnost u slučajevima kada se uzroci neplodnosti ne mogu otkloniti, nego se moraju zaobići.

U Srbiji gotovo 200 hiljada parova, odnosno svaki sedmi ima problem da spontano dobije potomstvo. Od tog broja čak njih 60 hiljada su kandidati za vantelesnu oplodnju. U toku 2016. godine o trošku države omogućeno je 4.616 pokušaja lečenja neplodnosti vantelesnom oplodnjom. U 2.074 slučaja bebe su ili rođene ili su na putu. Za ovu godinu Fond za zdravstveno osiguranje, potpisao je ugovore i sa deset privatnih ustanova u kojima parovi mogu to da urade o trošku države, a vantelesna oplodnja obavlja se i u pet državnih klinika.

Ovaj Zakon o lečenju neplodnosti biomedicinski potpomognutog oplođenja donet je 2009. godine i tada je delimično bio usklađen sa evropskom regulativom iz ove oblasti, međutim nakon šest godina primene javlja se potreba daljeg poboljšanja i preciziranja uslova i organizacije biomedicinski potpomognute oplodnje kao i nadzor nad obavljanjem ove delatnosti.

U postojećem zakonskom okviru koji se odnosi na lečenje neplodnosti, u postupcima biomedicinske potpomognute oplodnje nisu dovoljno precizirani uslovi pod kojima se ova delatnost može obavljati, a u koje spadaju i testiranje, obrada, zamrzavanje, odmrzavanje, očuvanje, skladištenje i distribucija reproduktivnih ćelija i embriona, kao i uvoz i izvoz reproduktivnih ćelija.

Ovo je dovelo do loše prakse jer se u različitim zdravstvenim ustanovama koje sprovode postupke biomedicinski potpomognute oplodnje ovi uslovi definišu na različite načine, usled čega izostaje kvalitet primene ovog zakona, polazeći od činjenice da je osnovni cilj uređivanja oblasti biomedicinski potpomognute oplodnje da stvori uslove da se ovaj postupak obavlja na uniforman način, a sve u skladu sa savremenim standardima medicinske prakse i nauke.

Jedan od razloga izrade novog Zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji jeste proširenje definicije postupka biomedicinski potpomognute oplodnje koji se važećim zakonom odnosio samo u slučaju neplodnosti, dok predlog novog zakona proširuje ovaj postupak i na slučajeve postojanja medicinskih indikacija za očuvanje plodnosti.

Na ovaj način predloženi zakon omogućava većem broju lica da učestvuje u postupku biomedicinski potpomognute oplodnje, jer se utvrđuje i pravo na postupak zamrzavanja reproduktivnih ćelija zbog postojanja mogućnosti smanjenja ili gubitka reproduktivne funkcije iz medicinskih razloga, što do sada nije bio slučaj.

Takođe, donošenjem ovog zakona utiče se na podizanje svesti građana o značaju donatorstva, čime će se povećati broj uspešnog lečenja postupkom biomedicinski potpomognute oplodnje i unaprediti kvalitet pružene zdravstvene zaštite u skladu sa savremenim standardima medicinske prakse. Ovaj postupak regulisan je preciznim propisivanjem uslova pod kojima se sprovodi ko može da ga sprovodi, tj. koje ustanove i jasan inspekcijski nadzor za sprovođenje ove procedure.

Zbog povećane učestalosti neplodnosti u našoj zemlji poslednjih godina i objektivne potrebe da se što više parova sa ovim problemom uključi u postupak biomedicinski potpomognute oplodnje predlagač zakona je prepoznao značaj dostupnosti zdravstvene delatnosti biomedicinski potpomognute oplodnje na način što se novim zakonskim okvirom omogućava da i privatna praksa učestvuje u pružanju zdravstvene usluge ove vrste. Dosadašnja praksa je bila takva da se samo na nivou tercijalne zdravstvene delatnosti sprovodila procedura biomedicinski potpomognute oplodnje, međutim, u skladu sa praksom i zakonima EU, prihvaćen je stav da se pod jednakim uslovima i privatna praksa uključi u sprovođenje ove delatnosti. Ovo je opravdano i sa ekonomskog stanovišta, jer se stimuliše pojava novih privrednih subjekata na tržištu i tržišna konkurencija.

Zbog osetljivosti ove oblasti i realnih mogućnosti zloupotrebe posebno je značajno što se preciziraju postupci kontinuiranog inspekcijskog nadzora koji deluje u okviru Uprave za biomedicinu i jasno definiše sastav inspekcijskog nadzora. Predviđeno je da to budu edukovani inspektori iz oblasti biomedicine koji će svojim delovanjem osigurati visok nivo kvaliteta u oblasti biomedicinski potpomognute oplodnje. Do sada je ovaj postupak bio nedovoljno precizno definisan, uz dosta nedorečenosti, što je stvaralo nejasnoće u pogledu ko treba da sprovodi inspekcijski nadzor, odnosno gde treba formirati ovaj nadzor. Pored ovoga, utvrđena je i potreba terminološkog usklađivanja i preciziranja u cilju harmonizacije domaćeg prava u ovoj oblasti sa pravom EU.

Ovim predlogom Zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji postiže se i načelo ekonomičnosti jer se uvodi novina koja propisuje da se dozvola za rad ustanovama koje obavljaju ovu delatnost izdaje na neodređeno vreme uz mogućnost oduzimanja, u skladu sa zakonom, a do sada je ova dozvola morala da se obnavlja na svakih pet godina uz određenu novčanu nadoknadu, a koja nije bila mala.

Ono što bih posebno želela da pohvalim jeste novi pravilnik o sadržaju i obimu prava na zdravstvenu zaštitu iz obaveznog zdravstvenog osiguranja za 2017. godinu, kojim se povećava starosna granica za veštačku oplodnju sa dosadašnjih 40 na 42 godine. Ovo smatram veoma značajnim jer se starosna granica za rađanje zbog socijalnih uslova života, sve većih zdravstvenih poteškoća kada je začeće u pitanju, ekonomskih i drugih razloga značajno pomerila, pa će se ovim pružiti šansa i ženama koje su starije od 40 godina da se ostvare u ulozi majke.

O ozbiljnom i odgovornom pristupu Vlade Republike Srbije o ovoj temi govori i činjenica da je u samoj izradi Nacrta zakona učestvovao veliki broj stručnjaka iz ove oblasti i šira javnost, koja je imala mogućnost da šalje svoje predloge i sugestije, kao i da je javna rasprava sprovedena u periodu od 22. januara do 11. februara 2016. godine.

Dakle, Predlog zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji ima za cilj povećanje broja obavljenih postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje i povećanje ukupnog broja uspešnih postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje kroz uređen organizacioni sistem u ovoj oblasti i stvaranje jedinstvenih uslova za obavljanje postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje, uspostavljanje sistema kvaliteta i jasan inspekcijski nadzor i uvođenje jedinstvenog informativnog sistema u ovoj oblasti. Sve navedeno će, po mom dubokom uverenju, značajno uticati na smanjenje tzv. bele kuge i povećanje nataliteta u Srbiji, što je od velikog značaja i iz tog razloga će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati predlog ovog zakona.

Drugi predlog zakona o kome danas raspravljamo i o kome bih rekla nekoliko reči jeste Zakon o transfuzijskoj medicini. Ova multidisciplinarna grana medicine do sada je funkcionisala sa dosta problema zbog neprecizno regulisane podele rada između zdravstvenih ustanova, često neadekvatnog prostora, opreme i kadrova u pojedinim ustanovama. Novim zakonom se precizno uređuje način, postupak, uslovi, organizacija i delatnost transfuzijske medicine i nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i nad obavljanjem transfuzijske medicine na teritoriji Republike Srbije, kao i druga pitanja od značaja za sprovođenje ove delatnosti.

Potreba za donošenjem novog zakona proizilazi iz činjenice da je neophodno da se oblast transfuzijske medicine uredi na sveobuhvatan način i preciznije definiše podela uloga svih zdravstvenih ustanova koje u svom delokrugu rada koriste krv i komponente krvi.

Važećim zakonskim okvirom mreža zdravstvenih ustanova iz oblasti transfuzijske medicine obavlja se na tri nivoa. Prvi je Institut za transfuziju krvi Srbije, Zavod za transfuziju krvi Vojvodine i Zavod za transfuziju krvi Niš. Drugi nivo čine službe za transfuziju krvi koje su funkcionisale pri bolnicama, zdravstvenim centrima i kliničko-bolničkim centrima. Treći nivo čine bolničke banke krvi pri bolnicama, institutima i klinikama. Ovakav sistem uređenja mreže zdravstvenih ustanova iz oblasti transfuzijske medicine nije funkcionisao na zadovoljavajućem nivou pre svega zbog nejasne podele rada između ovih nivoa, kao i neadekvatne opreme i kadrova. Pored toga, na ovaj način je uređen samo jedan deo transfuzijske medicine koji se odnosi na pripremu krvi, dok oblast kliničke transfuziologije koja podrazumeva delatnost čuvanja i izdavanja krvi i komponenata krvi, ispitivanja, brigu za optimalnu primenu krvi i praćenje efekata lečenja nije uopšte bilo predmet važećeg zakona.

Novi zakon upravo iz ovih razloga uvodi dva nivoa zdravstvenih ustanova koje će obavljati delatnost transfuziloške medicine i to sa jasno definisanim delokrugom rada. Prvi nivo, a to su transfuzijske ustanove koje će se baviti pripremom krvi i komponenata krvi, delatnošću promocije, planiranja, prikupljanja i testiranja, obrade, čuvanje i distribucije krvi i komponenata krvi. Drugi nivo odnosi se na kliničku transfuziju koja se sprovodi i u bolničkim bankama krvi i koja obuhvata delatnost čuvanja krvi i komponenata krvi, terapijsku primenu krvi, predtransfuzijska ispitivanja, brigu za optimalnu primenu krvi i praćenje efekata lečenja komponentama krvi.

Dakle, dosadašnjom zakonskom regulativom nije bila jasno definisana uloga banaka krvi, odnosno kliničke transfuziologije. Predložena rešenja su u potpunosti usklađena sa evropskim standardima i preporukama SZO, jer će se učestvovanjem specijalista transfuziologa u proces lečenja svakog pacijenta značajno doprineti smanjenju komplikacija i neželjenih reakcija koje mogu nastati kao posledica primena krvi i komponenata krvi.

Dosadašnjom praksom transfuziolog je samo isporučivao krv na osnovu trebovanja lekara specijaliste, gde se završavala njegova odgovornost u procesu lečenja pacijenta. Važećim zakonom je već predviđena neophodnost testiranja krvi prema međunarodnim standardima i protokolima na određene bolesti koje se putem krvi mogu preneti, kao što su hepatitis b, c, sida i sifilis.

Međutim, novo zakonsko rešenje ovaj postupak podiže na veći nivo bezbednosti tako što uvodi jedinstvenu metodu na teritoriji cele Republike Srbije tzv. „nap“ metodu tehnike umnožavanja nukleinskih kiselina, koja je u velikoj meri efikasnija i pouzdanija metoda, a takođe, do rezultata se ovom metodom dolazi značajno brže. Ova metoda će se sprovoditi od strane ovlašćene transfuziološke ustanove koja ima dozvolu za obavljanje postupaka testiranja krvi.

Uprava za biomedicinu izvršila je analizu broja prikupljenih i potrebnih jedinica krvi i komponenata krvi i utvrdila je da je taj broj u stalnom porastu i da u rezervama ima dovoljno krvi, ali zbog lošeg planiranja, neracionalne potrošnje i sezonskih nestašica krvi, nema dovoljno ovih jedinica za potrebe pacijenata kao krajnjih korisnika zdravstvene zaštite. Upravo zbog toga, da bi se kontinuirano obezbedila adekvatna količina krvi i komponenata krvi, ovim zakonom je predviđeno donošenje godišnjeg plana potreba za krvlju u svim bolničkim bankama, a na osnovu dostavljanja analiza potrebe svake banke krvi, ovlašćenim transfuzijskim ustanovama od kojih se snabdevaju, ona donosi celokupni godišnji plan.

Predlog zakona o transfuzijskoj medicini predviđa i uvođenje jedinstvenog informacionog sistema, čime će se postići efikasniji rad i bolja i brža komunikacija između zdravstvenih ustanova u ovoj oblasti. Takođe, otkloniće se sve otežavajuće okolnosti u smislu praćenja traga jedinice krvi i komponenata krvi od davaoca ka pacijentu i obrnuto, kao i praćenje neželjenih događaja i reakcija.

Novim zakonom je na jasan način utvrđen i inspekcijski nadzor u okviru Uprave za biomedicinu nad radom ovlašćenih transfuzijskih ustanova i bolničkih banaka krvi, što nije slučaj u postojećem zakonu, gde inspekcijski nadzor vrši zdravstvena inspekcija. Ovim se utiče na otklanjanje svih nejasnoća i nedorečenosti oko vršenja inspekcijskog nadzora, jer u praksi postoji nedoumica gde treba formirati inspekciju.

Obzirom na značaj ovog zakona koji se donosi, radi što boljeg regulisanja odnosa u oblasti transfuziologije, a pre svega u cilju što bezbednije i sigurnije primene krvi i komponenata krvi u lečenju građana, poslanička grupa SNS će se u danu za glasanje izjasniti, odnosno podržati i ovaj zakon, kao i Zakon o biopotpomogunutom oplođenju. Hvala.

Hvala vama.
Nema više prijavljenih od ovlašćenih predstavnika.
Doboro. Zahvaljujem.
Poslanik Zoran Živković nije tu. Poslanica Marinika Tepić nije tu.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, tek toliko da podignem ove koji šetaju i smetaju, ja moje vreme ustupam mom kolegi Miletiću. Hvala.

Poslanik Nenad Konstantinović nije tu. Branimir Jovanović nije tu.
Gordana Čomić ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem.

Slušajući raspravu i, nažalost, čitanje obrazloženja ministra, u Skupštini se govori, kod kuće se čita, ali dobro, ne zameram to. Ali, slušajući celu raspravu, mislim da duboko grešimo u pristupu. Nije ovo zakon koji je stručan. Ovo je duboko politički zakon, najpolitičkiji kojim se ova Skupština u ovom sazivu bavila. Ovim zakonom vi menjate etiku i društvene odnose u jednoj oblasti, isprovocirani tehnologijom i pravilima koje je tehnologija donela.

Ja sam, naravno, za uređenje ove oblasti, pogotovo zato jer Srbija spada u jednu od retkih zemalja gde je rođena beba druge generacije iz vantelesne oplodnje 2014. ili 2015. godine. Dakle, devojčica koja je začeta 1994. godine, postala je majka prirodnim putem, što je redak slučaj. I razumem tačno koliko je važno da društvo, da institucije, da ministar, da svi mi koji vodimo računa o budžetu kažemo – novac iz budžeta treba koristiti tako da bude kontrolisan kako se koristi, da bi medicinski potpomognutom oplodnjom nekog usrećili, bez obzira da li je u paru ili je samostalan roditelj.

Ali, bi bilo važno da smo ovde više govorili o etici, o posledicama koje će ovaj zakon proizvesti u drugim zakonima. Mi ćemo morati menjati definiciju šta je majka. Mi ćemo morati menjati definicije u Ustavu šta smatramo onim što je novi model u društvenim odnosima. Zbog toga mi se čini, uz puno poštovanje ogromnog napora stručnih ljudi koji su napisali zakon, pazeći da sve ono što treba da bude pokriveno i definisano tako i bude, ali da razumemo da se ovde postavljaju duboko etička, odnosno time i politička pitanja. Koja su prava moja ako sam vantelesno medicinski potpomognutno rođeno dete? Koja su prava moja ako bude izmena i bude dozvoljeno surogat majčinstvo? Koja su prava moja kao donora? Dakle, sva ta vrlo delikatna etička pitanja su u suštini ovog zakona.

Meni je drago što je zakon bio dovoljno u proceduri da ga pročitamo. Volela bih da se usvoje neki amandmani koji su u proceduri i volela bih da mnogo više pričamo, bez čitanja obrazloženja, o tome šta ovim zakonom menjamo za tih 2.000 ljudi kod kojih će uspeti, verovatno, medicinski potpomognuta oplodnja tokom godine i kakvu poruku šaljemo za nekih drugih 4.000 ljudi sledeće godine šta ova država hoće da uradi, na koji način, da bi se njima omogućilo da postanu roditelji.

Zašto ovo govorim? Vi to znate bolje od mene da u Velikoj Britaniji imate dete sa tri roditelja, imate genetski materijal dve majke i jednog oca. To su duboko etička pitanja. Ja sam zahvalna lekarima, istraživačima i vama, što su nam omogućili svojim znanjem, svojim tehnološkim napretkom i svojom hrabrošću u intervenciji da pokrenemo i etička pitanja koja vašim znanjem nastaju, nadamo se, praveći sreću onima koji decu na ovakav način uspeju da dobiju. Hvala.

Hvala vama.
Ministar ima reč.

Ja se izvinjavam, samo da razjasnimo jednu stvar.
Ovaj zakon, odnosno Predlog zakona i sve ostalo je donela čisto struka. Nikakve veze nema politika, niti bilo šta drugo. Izvolite, proverite. Proverite da li je bio neko da nije uključen u pravljenje predloga ovog zakona. Samo proverite da li je neko izostavljen da nije učestvovao u ovome i da li je negde struka preskočena u vezi ovoga. Nemojte prebacivati na politiku. Nikakve veze zakon nema sa politikom, čisto struka.

Čist odgovor.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski.

Gospodine ministre, uvaženi državni sekretari, kolege i koleginice narodni poslanici, posle jučerašnje dobre informacije da je Vlada Republike Srbije odobrila zaposlenje 2.010 medicinskih radnika, mi danas u parlamentu Srbije raspravljamo i o dva veoma važna zakona za medicinski, za zdravstveni sistem Srbije.

Apsolutno sam za uređenje obe ove oblasti i u danu za glasanje podržaću oba ova zakona.

Ono što je važno zbog građana Srbije da u ovoj svojoj kratkoj diskusiji kažem je da u Srbiji 400.000 parova ima probleme u vantelesnoj oplodnji. Ali, ono što je takođe važno reći je da nijedan od tih parova ne čeka u Srbiji za vantelesnu oplodnju, da je Ministarstvo zdravlja pravilnikom povećalo granicu za vantelesnu oplodnju sa 40 na 42 godine, da već od 2006. godine RFZO finansira tri vantelesne oplodnje i da su mnoge opštine i gradovi u Srbiji uključene u sufinansiranje vantelesne oplodnje.

Predlog novog zakona detaljno uređuje celu oblast biomedicinski potpomognute oplodnje i sve postupke i okvire u njoj vezane za postupak dobijanja, obrade, ispitivanja reproduktivnih ćelija, kao i mere nadzora nad radom centara za vantelesnu oplodnju. Važno je istaći i da je u potpunosti usklađen sa zakonima EU i, koliko je meni poznato, u Srbiji ima 18 centara za vantelesnu oplodnju.

Ipak, najvažnija novina ovog zakona je da bi parovi koji uspešno završe postupak vantelesne oplodnje ubuduće mogli da poklone preostale zamrznute embrione koji im više ne trebaju. Poklanjanje embriona prepoznato je kao nešto što je korisno i za društvo i cilj ovog zakona je da se embrioni u stvari ne proizvode da bi se poklanjali, već da bi se poklonili parovima koji imaju velike probleme. Takvim parovima se pruža nova mogućnost kao da su usvojili dete.

Ipak zbog građana Srbije želim da istaknem koliko je ova oblast važna jednim primerom države u regionu koja nema ovu oblast uređenu, kako bi građani Srbije mogli da vide sa kojim se problemima suočavaju parovi, žene u veštačkoj oplodnji. To je nažalost Bosna i Hercegovina. Ja želim da navedem samo jedan primer.

Znači, žena je prošla kroz 10 postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje, od čega je bilo pet inseminacija i pet postupaka vantelesne oplodnje. Iz tela ove žene izvađeno je 65 jajnih ćelija za samo jednu trudnoću. Sedmogodišnji proces lečenja završen je uspešno blizanačkom trudnoćom i rađanjem dva zdrava deteta, ali sve postupke vantelesne oplodnje ovaj bračni par je platio ušteđevinom, kreditima, poklonima. Zatim, u ovoj zemlji ne postoji mogućnost vantelesne oplodnje uz pomoć doniranih ćelija, pa su građani i građanke prinuđeni da vantelesnu oplodnju rade van granica svoje države, što dodatno povećava i cenu lečenja, a da ne govorimo koliko zamrzavanje embriona pozitivno utiče na zdravlje žena i koliko parovi koji ulaze u postupak vantelesne oplodnje su izloženi manjem stresu i imaju veću šansu za uspešnu vantelesnu oplodnju.

Što se tiče ovog drugog zakona, želim da kažem da je 2019. godina rok za njegovu primenu, da ćemo mi ovde u parlamentu veoma pažljivo pratiti faze njegove primene, da imate pozitivna iskustva iz Hrvatske, ali da je u ovom trenutku najvažnije objasniti ljudima da zbog banaka krvi neće ostati bez posla i da se na ovaj način neće smanjiti potencijalni davaoci krvi. Hvala vam.