Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje ministru prosvete Mladenu Šarčeviću. Kako je moguće da ministar prosvete Mladen Šarčević predloži Vladi Srbije da se za državnog sekretara u Ministarstvu prosvete imenuje Marko Milenković samo nekoliko dana nakon što smo ga mi srpski radikali prinudili da podnese ostavku na poslanički mandat jer je izdao našu stranku u vreme predizborne kampanje agitujući za naše suparnike, agitujući za naprednjačkog kandidata Aleksandra Vučića? Mi smo, dakle, osudili taj krajnje nemoralni čin, imamo dokaze šta je sve radio u tom smislu, da je išao od kuće do kuće naših članova, simpatizera ili ljudi koji su nam dali siguran glas i objašnjavao da smo se o svemu Vučić i ja unapred govorili da Vučić bude predsednik, a da je budem premijer.

Tako nam je oborio sa nekih 20% glasova, koliko smo imali na prošlim izborima, na 3%. On je potvrdio tu svoju ulogu i dao intervju za novine. Nema tu nikakve sumnje, ali ovde nije reč o Marku Milenkoviću, nego je reč o ministru prosvete Mladenu Šarčeviću, koji ovim činom pokazuje da je krajnje nemoralna ličnost.

Kako on može da trpi u svom kabinetu kao državnog sekretara čoveka koji se ovako nemoralno poneo? Pazite, državni sekretar je najviša činovnička funkcija u državi. To je rang general-pukovnika da vam plastičnije objasnim. Dakle, čoveka koji se ovako moralno obrukao do krajnjih granica, unapređuju u najviši državni činovnički red ili stalež.

Kakav je onda to ministar prosvete? Zaslužuje li takav ministar prosvete da ostane u Vladi? Zašto ne podnese ostavku? A kako je Vlada sebi dozvolila da prihvati takav predlog, jer to je kroz Vladu već prošlo, i to bez diskusije, koliko sam informisan. Dakle, sve je unapred bilo dogovoreno,sračunato. I sad, to je poziv svim drugim iz ostalih stranaka – izdajte svoju stranku učinite ono što je moralno najgore, ovamo vas čeka nagrada koja će biti materijalna satisfakcija za taj težak moralni gubitak. Jer, u kakvom nam je stanju društvo, moralne vrednosti su na sve manjoj ceni, samo materijalne vrednosti preovlađuju i zbog tih materijalnih vrednosti ljudi su, kao što vidite, spremni da rade najgore moguće stvari.

Marko Milenković je bio visoki funkcioner stranke, narodni poslanik, nije bilo ko. Za šta se on prodao? Za funkciju državnog sekretara. Jer, da je principijelan, ne bi više hteo da ide ni u jednu stranku. Pa, ako hoće u neku stranku da ode, u neku drugu opozicionu, ali on ode u vladajuću, protiv koje se do juče borio, kod premijera koga je do juče napadao najtežim rečima i izrazima. Sad ode tamo. Sad će i on da kaže, ranije je bio budala, sad više nije bio budala. Ranije je bio budala dok je bio progonjeni opozicionar, a sad je pametan kad je na državnim jaslama.

Ćuti Nemanja, kad ja govorim.

Kako nazvati taj čin? Tako nešto grozno teško je i zamisliti. Kod nas je sve moguće.