Reč ima Marijana Maraš. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, danas, koristeći svoje pravo iz Poslovnika po članu 287, želim da zatražim obaveštenje od ministra rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja, a pitanje se odnosi na status civilnih invalida rata.

Naime, od Drugog svetskog rata do danas u našem zakonodavstvu postoji kategorija civilnih invalida rata, zakoni su se menjali, ali su civilne žrtve i njihove porodice imale zakonska prava na zaštitu i određeni obim prinadležnosti, kao i pravičnu naknadu za posledice ranjavanja i gubitka člana porodice. Sada je na snazi Zakon o civilnim žrtvama rata iz 1996. godine, a prema našim saznanjima i saznanjima organizacija civilnih invalida pripremljen je i novi zakon.

Prema informacijama kojima raspolažemo, veliki broj civilnih žrtava rata, ratnih dejstava ostaće bez prinadležnosti koje su do sada imali. Ograničenja su u pribavljanju dokumentacije. Da podsetim da se civilnim žrtvama smatraju lica kojima je utvrđen stepen invalidnosti do 50% i više. Ima među njima i logoraša stradalih od eksplozivnih sredstava i ranjavanih. Postoji konkretan problem i u međuopštinskoj organizaciji civilnih invalida rata Vrbas-Kula, gde nekoliko članova ove organizacije koji imaju stepen invaliditeta od 50% ne mogu da ostvare svoje pravo jer ne mogu da dođu do originalnih dokumenata. Naravno da postoji i kategorija sa stepenom invalidnosti od 50% i manje koji nemaju ovaj status.

Moje pitanje ministru bi bilo - koji je najoptimalniji način na koji se može rešiti status civilnih invalida rata za sve naše građane koji bi eventualno ostali bez prinadležnosti po novom zakonu, jer se radi o stečenim pravima grupe građana po osnovu posledica pretrpljenih usled ratnih dejstava i oružanih dejstava, a procena je neka da bi ove prinadležnosti moglo da izgubi oko 15.000 lica? Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima Vojislav Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa svojim pitanjem se obraćam premijeru Aleksandru Vučiću i ministru inostranih poslova Ivici Dačiću. Zašto je Vlada Vučić-Dačić, odnosno naprednjačko-socijalistička Vlada, koja traje već pet godina u kontinuitetu, potpuno zapostavila problem istaknutih srpskih državnika, vojnih komandanata koji su nepravedno osuđeni pred Haškim tribunalom, kojima su izrečene drakonske kazne za izmišljena krivična dela?

Vi se sećate, nakon što je formirana Vlada Vučić-Dačić, formalno je ona u to vreme bila Dačić-Vučić, ali mi svi znamo da je Aleksandar Vučić kao prvi potpredsednik zapravo bio praktično glavni čovek u toj Vladi, poslala je ministra pravde Selakovića da obiđe skoro sve haške optuženike. Ubrzo za njim Tomislav Nikolić je poslao svog savetnika Olivera Antića sa istom namerom. Oni su razgovarali sa skoro svim robijašima, ja znam samo jednog s kojim nisu, iako su se upinjali iz petnih žila i davali su velika obećanja da će Vlada preduzeti mnoge stvari na pomaganju porodicama, na olakšavanju robije osuđenicima, optuženicima, pritvorenicima. Obećanja su išla u pravcu zalaganja Vlade pred Savetom bezbednosti UN da se donese odluka da se svim Srbima osuđenim u Hagu omogući da izdržavaju izrečenu kaznu u Srbiji. To bi već mnogo olakšalo njihov položaj, olakšalo porodicama da ih posećuju. To bi bilo kao da su napola puta do kuće. Međutim, kako su tada data obećanja od gospodina Selakovića i gospodina Antića, do danas ništa nije učinjeno.

Podsećam vas da u Danskoj još uvek robija ministar Vlade Republike Srpske Radoslav Brđanin, da u Finskoj još uvek robija general Nebojša Pavković, da u Estoniji robijaju predsednik Republike Srpske Krajine, kome nije istekao mandat, Milan Martić, general Dragomir Milošević i Milan Lukić, da u Nemačkoj robijaju general Stanislav Galić i pukovnik Vujadin Popović, da u Poljskoj robija Radislav Krstić, koga su već arapski robijaši jednom umalo zaklali u Engleskoj, već su mu vratne žile bile presečene i u poslednji momenat mu je spašen život, i u Francuskoj još uvek robija nekadašnji predsednik opštine Prijedor Milomir Stakić. Dakle, govorim o ljudima koji su nesumnjivo nevini u Hagu osuđeni, kojima nikakva krivica nije dokazana. U Haškom tribunalu se još nalaze četvorica Srba. Za izmišljene zločine osuđeni su Stojan Župljanin i Mićo Stanišić.

Prvostepeno je za izvršene zločine osuđen predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić i očekuje se presuda generalu Mladiću, koji je bio glavni komandant Vojske Republike Srpske. General Mladić je u veoma teškom zdravstvenom stanju i očigledno je da se tempira njegova smrt neposredno nakon izricanja presude. To su pokušali da urade i sa Slobodanom Miloševićem i u nečemu su se prešli. Neće se dva puta preći, ovoga puta će to precizno da urade.

Hvala vam. Prošlo vam je vreme.
Reč ima Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću postaviti nekoliko pitanja, iz prostog razloga što sam danas dirnut, dirnut činjenicom da o narko-dilerima pričaju oni kojima je vodeći narko-diler na Balkanu, a možda i u svetu bio najveći investitor. Pretpostavljam da su mislili da to što je uzgajano u Urugvaju i Latinskoj Americi treba da se uzgaja u Srbiji i da seljacima u kombinate unesu visokoprofitabilne kulture. Dirnut sam zbog toga i zato pitam – da li je Darko Šarić bio investitor i učestvovao u privatizaciji neposredno ili posredno u Republici Srbiji za vreme vladavine bivšeg režima i kada se to dešavalo i koji kombinati i koja preduzeća su bila u pitanju?

Na kraju, u ovo vreme što mi je ostalo, pitanje za Tužilaštvo za ratne zločine, za novog tužioca – da li je prilikom prijema Biserke Živković u radni odnos u Tužilaštvu za ratne zločine imenovana imala položen pravosudni ispit ili ga je naknadno položila? Ukoliko je taj ispit bio neophodan pre prijema, da se preispita taj prijem. Hvala.

Vreme. Hvala.
Da li se još neko javlja?
Reč ima Saša Radulović.

Poštovani građani, dame i gospodo, do sada je poslanička grupa Dosta je bilo 32 puta postavljala pitanja predsedniku Vlade i predsednici Skupštine, i to predsedniku Vlade Republike Srbije 20 puta i predsednici Skupštine 12 puta, i nijedan od odgovora do sada na ova pitanja nismo dobili. Kada postavimo pitanje, da građani znaju, stručne službe otkucaju to pitanje i upute funkcionerima, u ovom slučaju predsednici Skupštine i predsedniku Vlade, i oni imaju obavezu, po članu 287. Poslovnika, da pismeno odgovore na pitanja u roku od 15 dana, ne usmeno da daju obrazloženja, nego da pismeno odgovore. Ovo su pravila. Ja se nadam da ćemo se svi složiti, ona bi se morala poštovati.

Pitanje za predsednicu Skupštine je – zbog čega ne odgovara na poslanička pitanja poslanika iz poslaničke grupe Dosta je bilo? Pitanje za predsednika Vlade – zbog čega ignoriše pitanje poslanika iz poslaničke grupe Dosta je bilo? Zar ne razumeju da nepoštovanje pravila uvodi jednu jako lošu praksu i šalje signal građanima da neka pravila važe za njih, a ne važe za visoke partijske funkcionere i zvaničnike? Znači, ovo je jako važno pitanje za vladavinu prava i za poštovanje pravila i zakona koja bi morala da se uspostave u ovoj Skupštini.

Zatim, postavljamo pitanje za predsednicu Skupštine. Imali smo na prethodnom zasedanju jedan razgovor o tome gde se poslanicima iz redova opozicije ne daje pravo na repliku i kada su uvređeni, a predstavnicima vladajuće većine uvek daje pravo na repliku. Onda smo dobili obrazloženje od tada predsedavajućeg potpredsednika Arsića da kada neko nazove poslanika „Saša Kradulović“ ili, recimo, „Saša Rasulović“, da poslanik nema pravo na repliku pošto nije njegovo puno ime i prezime i nije valjda da se prepoznao u tim rečima. Mi mislimo da je to dečije i nezrelo, međutim, dobili smo zvanično obrazloženje potpredsednika Skupštine.
Pitanje za predsednicu Skupštine, ako mi, recimo, sa ove govornice se budemo ponašali isto tako nezrelo, pa budemo govorili o „srpskoj nazadnoj stranci“ ili budemo govorili o „Lažoljubu Arsiću“ ili „Lažoljubu Rističeviću“ ili se budemo obraćali „Kradoljubu Vučiću“, da li će to značiti takođe da vladajuća većina neće dobiti pravo na repliku? Mi mislimo da je ovo neprihvatljivo, da je ovo unižavanje ovog doma i da bi sa ovom praksom trebalo prekinuti i da ne govorimo o tome da po članu 106. ovakve stvari ne bi smele uopšte da se izgovaraju, i po članu 107. Znači, ovo je pitanje za predsednicu Skupštine.