Hvala.
Dakle, EPS treba da uzme kredit, 45 miliona evra, uz informaciju da je prošlu godinu završio sa veoma dobrim „keš flouom“ i da je imao 400, 500 miliona na računu. To ćemo verovati kada vidimo završni račun na sajtu Agencije za privredne registre, završni račun za 2016. godinu i kada taj završni račun prođe reviziju neke međunarodne priznate revizorske kuće.
Jer, imali smo situacije recimo, da su državna preduzeća knjižila po 500, 600 miliona dinara zaliha, pa kada ih je kolega Saša Radulović tada kao ministar privrede pitao – koliko je to realno, direktor je tada rekao da je realno trećina. Dakle, knjigovodstveno je šišano realno stanje nekoliko puta. Taj direktor je za takvu vrstu završnog računa koju je odgovorno potpisao, avanzovao danas za gradonačelnika.
Da li je EPS mogao iz sopstvenih izvora finansirati? Nije samo pitanje da li je procenio da su mu sopstvenih 500 miliona, ako postoje, potrebni ili ne. Naravno, suludo je uzeti 500 miliona, spucati u finansiranje projekta pa kada dođe dan za isplate plata, a vi onda kažete – nema gotovine, daj sad brzo skup keš kredit da uzimam. Pokušavam da pojednostavim stvar, da bi možda građanima bilo jednostavnije da shvate o čemu se radi.
Kada pričamo o izvorima za finansiranje projekata, postoji jedan jako veliki izvor iz kog bi EPS mogao finansirati projekte, kada bi politička volja postojala. Te političke volje nema, jer ona podrazumeva sređivanje javnog sektora. Taj izvor se zove potraživanje od dužnika. To je takođe imovina EPS-a, to je njihov novac koji se nalazi u drugim javnim preduzećima. Tako kaže, „Železara Smederevo“ 38 miliona evra, „Železnice“ 21 miliona, RTB 67 miliona evra, po informacijama sa sajta EPS-a, od toga samo u 2016. godini 32,4 miliona, to je četiri milijarde dinara. Dakle, pola tog duga je od prošle godine.