Evo sada ću lako za dva minuta da vam odgovorim na vaših petnaest.

Prvo, Srebrenica. Poslednji sam čovek na svetu koji želi da uopšte o tome govori. Kamo sreće da nikad nisam čuo za Srebrenicu, kao i svi mi, ali mi smo ovde usvojili Predlog zakona koji je predložila vaša Vlada, sa novim članom u kojem se preti krivičnim sankcijama za osporavanje genocida.

Znate, Međunarodni sud pravde doneo je neku odluku i mi možemo da imamo svoje mišljenje, ali smo odluku dužni da poštujemo. Nesrećan sam zbog te Srebrenice, zbog 1.600 dece ubijene u Sarajevu, zbog svih onih naših nesrećnih ljudi koji su stradali u Bosni, u Hrvatskoj, na Kosovu, i nema smisla da uopšte ovde trošimo vreme. Ne znam ko je zbog toga zadovoljan i srećan. Ne mislim da je to iko želeo. To je cena velikih grešaka koje su napravljene. Okolnosti u kojima smo se našli, a nismo mogli da se snađemo.

Što se tiče ove politike o Kosovu, kakve veze ja imam sa Jablanovićem? On je bio vaš kadar, pa ste se posvađali. Kažem vam nešto drugo, da su se Srbi u Mitrovici pitali oni ne bi u jednom danu i zidali i rušili zidove koje ste vi tamo postavljali. Pustite te ljude koji tamo žive da vode autentičnu politiku. Ne mislim da će ta politika biti suprotna interesima Srbije, ne mislim. Toliko im verujem, ali smatram da su oni uvek pod velikim pritiskom zbog toga što njih niko ne doživljava kao ljude koji govore o svojim interesima, nego kao ljude koji su transmisija beogradske politike koja ne plaća cenu za svoje greške na Kosovu i Metohiji.

Ko je danas odgovoran zato što smo mi 2007. godine odbili Ahtisarijev plan, a ovde sam tražio da ga modifikujemo, ne da ga odbacujemo. Oni dole na Kosovu plaćaju cenu za to. Gde su danas Prorokovići, Samardžići, Simići, svi oni koji su savetovali po Beču, sećate se.

Hvala. Vreme. Hvala poslaniče.
Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.
Pre toga, molim vas poslanici da saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika obavestim Skupštinu da ćemo raditi danas i posle 18,00 časova.
Izvolite. Gordana Čomić ima reč.

Zahvaljujem.

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima ima na prvi pogled dve velike izmene i dve manje, možda ne tako uočljive izmene u odnosu na trenutno važeći Zakon o ministarstvima iz 2014. godine, pošto posle vanrednih izbora 2016. godine nismo menjali Zakon o ministarstvima.

Dve velike izmene su dva nova ministarstva, zaštita životne sredine i za evropske integracije. Dve manje su ukidanje Direkcije E-uprave. Na kraju ću pitati predlagača da mi obrazloži motivaciju za ukidanje E-uprave i način kako će se poslovi koji su bili povereni Direkciji obavljati ubuduće i drugo, što deluje kao manje važno, da se svaka kadrovska rešenja, odnosno sve što se tiče organa upravljanja daje za ministarstvo koje je nadležno za gasnu privredu i za naftnu privredu.

Kada imate iole iskustva sa zakonima onda iz te dve krupnije i dve sitnije možete da odmah da pročitate razloge za profil ovakvih izmena i dopuna zakona. One su posledica koalicionog dogovora, i to je prva loša vest ovom zakonu. Oni nisu posledica strateških opredeljenja ni koalicije, ni personalno ljudi koji će biti predloženi nama da budu članovi Vlade. Ovo je proisteklo iz „Daj mi ga, moje je prvi sam ga video“. Nažalost, predstavlja samo jedan u nizu takvih zakona koji su u ovoj Skupštini donošeni.

Šta je iskorak koji bih ja volela da vidim i iskorak o kojem je narodni poslanik Čedomir Jovanović govorio jasno da jasnije ne može biti. Dijalog o tome, ako ne umemo da napravimo dijalog o tome na koji način pravimo Zakon o ministarstvima teško da ćemo imati uspešna ministarstva. No, par reči o te dve veće izmene ministarstvo o zaštiti životne sredine i evropskih integracija.

Nadležnosti koje su pred nama, za koje postoji očita podrška većine i sam predlog za uvrštenje ministarstva za zaštitu životne sredine su bili moj amandman 2014. godine. Taj amandman je odbačen kao uvredljiv. Nisam imala dva minuta da obrazlažem amandman.

Nije malo zadovoljstvo videti, skoro u celini, svoje reči, tri godine kasnije i slušati obrazloženje da je neophodno ministarstvo tri godine kasnije. To smatram svojom greškom, ne vašom, jer smo izgubili vreme. Tri godine smo izgubili, nizašta.

Ako hoćete da imate dokaz, nosite valjanu ideju, a duboko verujem da je moja ideja o strategiji zaštitite životne sredine u ministarstvu, onda morate umeti da se izborite za svoju ideju da ubedite ljude koji neće da čuju, neće da uče, neće da znaju i ponosni su što ne znaju, jer je šteta zajednička.

U ovom slučaju zaista smatram svojom krivicom greškom i što mi je amandman u istom tekstu kakav je sada, tekst u ministarstvu odbačen kao uvredljiv, sa izuzetkom predsednika odbora, tadašnjeg narodnog poslanika Vlade Cvijana koji je rekao – ja nisam mogao da glasam da je amandman uvredljiv, ali je u redu.

Zašto je važno da imamo ministarstvo zaštite životne sredine? Zašto smo ga imali od kada je uvedeno prvo sa ministarkom Anđelkom Mihajlović, pa ministar Aleksandar Popović, itd, sa ministarstvima koja su bila vezana sa još nekim sektorom sa zaštitom životne sredine, da li nauka, da li poslovno planiranje ili u ovom poslednjem slučaju najgore moguće rešenje poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda, zato što je to mrežno ministarstvo koje je važno za društvo iz najmanje tri razloga.

Na rastu i podršci ovog ministarstva, na strategiji koje političke stranke imaju o tome, počinje razvoj društva, Srbija to još uvek nema i to je opet zajednička odgovornost, mi ne razgovaramo o razvoju, mi se ili ponosni na to da neko ima reči, a neko sa druge strane nema uši ili obrnuto, mi se bavimo Srbijom koja ne postoji odavno. Mitovima i legendama koje odavno ne postoje, ne bavimo se razvojem, sem par mesta u Srbiji od kojih je jedna na primere Ženska platforma za razvoj Srbije koja se bavi stručnim dijalogom. Kako ćemo da izgledamo kao društvo i kao prostor za deset, pet, sedam godina. Ne kolege, ne bavimo se razvojem, bavimo se jedni drugima.

Od tog razvoja nema, bavimo se doskočicama političkim, a ne političkim dijalogom i promovišemo monolog u ovom domu i svugde i ovaj koalicioni sporazum je izraz jednog naviknutog monologa. Da se dogovorimo, pa da proteramo to kroz Skupština. Od toga nema razvoja i to je moja odgovornost amandmana, toliko koliko je vaša.

Šta će biti predmet rada ovog ministarstva za zaštitu životne sredine?

Podnela sam jedan amandman i nadam se da ću biti uspešnija, nego 2014. godine kada ste isto ovo odbacili, kao uvredljivo, još uvek me to zabavlja, moram da kažem.

Amandman koji se tiče retrozaštitnih pojaseva, zašto sam podnela taj amandman? Prvo zato što sa mnogim kolegama iz vlasti, iz opozicije se borim da progledamo i da vidimo da smo upropastili propise koji se tiču retrozaštitnih pojaseva, da to znači povećanu eroziju, da to znači smetnje u saobraćaju, da to znači nemar prema okolini.

Naš međusobni dijalog, kada je u pitanju zaštita životne sredine i na Odboru, predsednicima odbora i sadašnjim i prošlim je nešto što je meni davalo nadu da je dijalog o razvoju Srbije moguć i znam, bez obzira što je predsednik Odbora iz vladajuće koalicije, a i iz opozicije da nismo imali nesporazuma da čujemo jedno drugo, kada smo govorili o potrebi da se ustanovi ministarstvo zaštite životne sredine.

Slično postoji kada su u pitanju retrozaštitni pojasevi. Ima ovde kolega iz vlasti sa kojima je opet mogao dijalog, čak smo hteli da napravimo poseban zakon, da ustanovimo ko će biti odgovoran za retrozaštitne pojaseve u Srbiji. Strašno važna tema.

Zašto sam ja podnela taj zakon? Zbog jedne mudrosti. Ne znam da li je istočna, zapadna, koliko je drevna, ali kaže – da razvoj jednog društva počinje kada ljudi koji znaju da neće uživati u hladovini krošnje drveća, ipak sade to drveće. Taj trenutak, ja se nadam da je došao u Srbiju i kada razmislimo o retrozaštitnim pojasevima, pa makar mi sadašnji, ova generacija ne uživali u krošnjama drveća, koju ćemo nadam se duž dolni, duž erozija, duž puteva zasaditi i učiniti našu životnu sredinu zdravijom, našu gradnju sigurnijom, naš saobraćaj boljim. Jako nam malo treba da ovim amandmanom ukinemo čuvenu rečenicu, protiv koje ja vodim rat, nije to moj posao, jer kada pitaš za retroaktivne pojaseve lokalnu samoupravu, oni kažu – nije to moj posao, to radi saobraćaj. Kada pitaš saobraćaj, oni kažu – nije to moj posao, to radi infrastruktura, kada pitaš infrastrukturu kažu – nije to moj posao, to radi poljoprivreda i tako mi ostasmo bez drveća i hlada krošnji, ko god u njima uživao.

Molim vas da razmislite o nadležnosti ministarstva zaštite životne sredine za retrozaštitne pojaseve. Kakva je veza između ovog ministarstva za zaštitu životne sredine i ja želim svaku sreću i uspeh ko god bude predložen za ministra i nadam se da će dijalog koji je utemeljen i u zelene poslaničke grupe i među mnogima od nas biti dovoljno jak ministar ili ministarku držimo odgovornim za primenu propisa za koji će biti nadležan.

Kako je vezan sa ministarstvom za evropske integracije? U slučaju odluke većine da formira ministarstvo za evropske integracije, radi se o jednom rizičnom poslu, koji je opet, čini mi se posledica da se napravio nekakav koalicioni dogovor. Zašto je rizičan posao? Iz najmanje tri razloga.

Prvi je što EU 2017. godine nije ni nalik na EU 2013. godine, 2007. ili 2004. godine. Drugi je što ja već mesecima pitam sve zvaničnike u EU i sve one koji imaju uticaj na evropsku politiku. Jedno važno pitanje na koje sam konačno dobila odgovor. Važno pitanje je – ima li proširenja EU u finansijskoj perspektivi posle 2020. godine? Odgovor je – ne zna se. Molim vas da jako ozbiljno čujete ovo što pokušavam da podelim sa vama kao informaciju. Možete da odmahnete rukom. Ja sam iz opozicije, ja sam žuta, demokrata, na volju vam to proširenje u budžet EU neće doneti. Ono što može da donese je da započnemo razgovor o tome ovde i da razumemo koliko će biti teško upravljati ministarstvom za evropske integracije ako ostane da niko ne zna da li će biti novca za proširenje EU posle 2020. godine.

Nemam ja nikakve koristi od toga da uprem prstom i da kažem – evo, ova ministarska kriva, ovaj predsednik Vlade kriv. Nemam ja od toga nikakve koristi, kao što vi nemate koristi od toga da upirete prstom u mene i moje drugove klevetama i blaćenjem, ali imate zadovoljstva. Ja nemam zadovoljstva u tome.

Mislim da je prvi zadatak ovog budućeg ministarstva da razgovaramo u Skupštini ima li novca za proširenje u Evropskoj uniji posle 2020. godine ili ne. Oni trenutno ne znaju da li će biti i kohezionih fondova, a nekmoli IPA ili bilo koje druge vrste fondova, strašno ozbiljna stvar za Srbiju koja i ovako kasni.

Druga stvar, molim vas da prenesete poruku mandatarki, koga god da misli predložiti za ministarstvo za evropske integracije, da se njoj, najverovatnije, da status potpredsednice Vlade. Bez toga ona ne može da radi koordinaciju. O tome će moja koleginica Nataša Vučković detaljno govoriti. To nije predmet ovog zakona, ali ja ovo moram da spomenem sada, jer od toga zavisi kako će funkcionisati to ministarstvo. Ne može bez statusa potpredsednice Vlade. Kao jedna od ministarki neće uspeti da radi posao koje zahtevaju integracije.

Drugi problem sa ovim ministarstvom - strašno mnogo ljudi koji su strašno mnogo znali o evropskim integracijama su otišli i to je naš zajednički problem. Vi nemate više kadrove spremne i pripravne da urade sve što treba u okviru evropskih integracija. Ispošćeni smo zbog raznih razloga. To nije ni optužba za bilo koga, niti je pohvala za bilo koga, to je stanje stvari.

Već je spominjano da radne grupe koje su formirane po ministarstvima da ih slučajno ne pomerate u ministarstvo za evropske integracije zato što onda nema više horizontalne koordinacije, onda vam ni najelementarniji poslovi, a mi koji se bavimo znamo koliko je npr. elementarno imenovati osobu da bude u odeljenju za droge, pa nam je to trajalo dve godine. Ime, prezime, ništa drugo. Samo daj Komisiji za pregovore ime i prezime.

Ako ne bude potpredsedničko mesto u Vladi za ministarstvo za evropske integracije, ono će proizvoditi više štete nego koristi. Ako u ovoj Skupštini ne bude dijaloga o tome gde smo mi kao proširenje na agendi Evropske unije, neće moći da uradi to ministarstvo nikakav plan, nikakve lepe reče tu ne pomažu. Na kraju, ako ne bude stvarnog dijaloga o tome koliko košta sve to što treba da bude reforma u okviru evropskih integracija po svim poglavljima, opet neće valjati.

Zašto je važno da ove izmene i dopune zakona o ministarstvima iskoristimo i za razgovor koji, prateći današnju diskusiju, vidim da ljudi ne razumeju? Poglavlje 35. Jedinstvena pozicija Evropske unije o odnosima Beograda i Prištine, briselski sporazumi, sedam plus četiri tačaka, nemaju veze sa proširenjem Evropske unije. Molim vas da ne lažemo ljude. O tome vodi računa EAS i onaj ko je u Evropskoj komisiji zadužen za spoljnu politiku. Mislim da je to problem, da će biti problem i za ministarku.

Mislim da ovde treba da bude dijaloga, da nađemo načina da se komunikacije koje su na jednom mestu o Evropskoj uniji, dakle, kod trenutno komesarke Mogerini i sva druga poglavlja koja su kod komesara Hana, da ova ministarka na potpredsedničkoj funkciji u Vladi da ima mehanizam da bude istovremeno obaveštena o tome šta se dešava. Pogotovo što Evropska unija nema čvrsta merila za to radimo li mi po tom Poglavlju 35. koje se tiče oba briselska sporazuma sve što treba ili ne.

Zašto je još važno da imamo dijalog o tome da li je ovo najbolje moguće rešenje? Zato što smo mi u sred jednog procesa koji svi zovemo Berlinski proces. Ja sam podrška tom procesa. Ja sam podrška odlukama i deklaracijama koje potpisuju predsednici Vlada u šest zemalja zapadnog Balkana ili predsednici država, ali ovde nikad nismo razgovarali da Berlinski proces nije odluka Evropske unije. O Berlinskom procesu nije odlučivala Evropska komisija. O Berlinskom procesu nije odlučivao Direktorat za proširenje i molim vas da o tome imamo svest da je to svojevrstan proces, važan, ponavljam, ja podržavam, proces koji treba da zameni proces integracija, na zameni, u najboljem smislu te reči.

Šta će tu da radi Ministarstvo za evropske integracije? Hoćemo li da se ponašamo kao da je to odlučeno na nivou EU ili ćemo da kažemo – čekajte, šta mi ovde radimo, šta radimo u šestorki zapadnog Balkana, kakav Berlin plus, kakav fond, odakle je to, kakvo jedinstveno tržište?

Ja sam u nedavnim razgovorima na to lako, skoro izborno, treba nam jedinstveno tržište i carinska unija na prostoru zapadnog Balkana šestorke, rekla -mi smo to imali, to jedinstveno tržište, zvalo se SFRJ i nikom se nije dopalo, tako da povedemo računa o tome šta tražimo od svojih vlada i svojih šefova država i Vlada.

Najjednostavnije je reći da tvoj predsednik Vlade ili predsednik države nema pojma ni o čemu. Za puno predsednika Vlada i država je to najčešće tužna istina, ali to ne pomaže da se dijalog o razvoju utemelji jače u našem regionu, niti pomaže da ovo buduće ministarstvo za evropske integracije stvarno bude efikasno i stvarno bude radilo.

Meni je drago da postoji bar neka bleda nada da ćemo mi jednom, ne znam da li opet za tri godine, kao što smo sa mojim amandmanom za zaštitu životne sredine, koji je pre tri godine odbačen kao uvredljiv, stigli dotle da je Ministarstvo za zaštitu životne sredine potrebno, tako da se nadam da ćemo recimo za tri godine razumeti da to lako veselje verbalnih uvreda i folklornih plitkih razmena ne zabavlja baš nikog sem nas same i ako bi moglo da onda mi sami od toga odustanemo. Ako ne može, onda ćemo samo odlagati dobre odluke i gubiti vreme, kao što smo nepotrebno izgubili pet godina u oblasti zaštite životne sredine zbog neznanja, kao što smo nepotrebno imali neprijatnu raspravu o izmenama Zakona o upravljanju otpadom jer je neko zaboravio da unese budžetski fond u Zakon o upravljanju otpadom.

Srbija je naša zajednička kuća i naše zajedničko dvorište. Možemo se sporiti o mnogo stvari, ali ja mislim da bi o jednoj stvari trebao da prestane spor, a to je da svi imamo jednaka prava u ovoj Narodnoj skupštini da govorimo o tome kako Srbiju vidimo za dve godine, za pet godina, za deset godina, ko god bio na vlasti, ko god bio u opoziciji. To je evropeizacija Srbije. Ako uz to bude i svesti o tome koliko je životna sredina važna, onda ima malo nade da prestanemo da ličimo na malu skupinu sobom zabavljenih ljudi i da se zaista bavimo poslovima za koje Ustav kaže da treba da se bavimo njima. Hvala vam.

Hvala vama.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović. Izvolite.

Zahvaljujem se.

Poštovana predsednice, uvažene dame i gospodo poslanice i poslanici, dozvolite da na samom početku izrazim zahvalnost Čedomiru Jovanoviću, Aleksandru Martinoviću i Gordani Čomić što su u parlament Srbije vratili ono što treba da bude ovaj visoki dom gde su nas poslali građani Republike Srbije. Vratili su pristojnost, kulturu dijaloga, način kako se razgovara, bez obzira da li pripadate ovoj ili onoj političkoj stranci, bez obzira da li ste deo vlasti ili deo opozicije.

S druge strane, žao mi je i stidim se, sramota me je šta smo se sve naslušali u proteklih nekoliko sati rasprave o zakonu o izmenama Zakona o ministarstvima od strane onih koji ne poštuju Ustav, od strane onih koji ne poštuju zakone, od strane onih koji bi da dele građane Republike Srbije, iako su pred zakonom svi jednaki, pa i oni koji imaju drugačiju seksualnu orijentaciju. Dakle, ako na takav način vodimo raspravu, mi otvaramo vrata, mi pozivamo neke neonaciste, pozivamo neke koji su bliži fašističkim pojavama da prema tim građanima, samo zato što su drugačiji, mogu da čine šta im je volja. Mogu i da ih napadaju fizički, mogu da ih zlostavljaju i mogu da ih vređaju.

To je sramota za sve nas jer SDPS i naš predsednik Rasim LJajić se trudi, građani su ti koji o tome sude, da kulturu dijaloga, političke rasprave o svim pitanjima koja se dešavaju u našem društvu vodimo na način da jedni druge ne doživljavamo kao političke neprijatelje, nego kao različite političke opcije.

Kada je reč o zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, koji je danas na dnevnom redu, uobičajena je praksa, naravno, da se pred sastavljanje svake Vlade donesu i izmene i dopune Zakona o ministarstvima.

Iz iskustva koje mi imamo, najčešće su predložena rešenja odraz stranačkih različitih kompromisa, pogotovo u situacijama kada izabrana vlast nema stabilnu većinu. Predlog ovog zakona koji danas razmatramo ne pripada tom korpusu.

Ovim predlogom zakona u nevelikom broju izmena i dopuna izvršene su samo najneophodnije promene koje se odnose na pravilnije razgraničenje nadležnosti između pojedinih ministarstava.

Predloženo je da se formiraju dva nova ministarstva u oblasti evropskih integracija i zaštite životne sredine, zbog obima poslova koji prerastaju postojeću organizaciju. O tome su govorili i moji uvaženi prethodnici.

U svom izlaganju zato ću govoriti o svim razlozima koji opravdaju postojanje ministarstva za evropske integracije i koji opravdavaju postojanje ministarstva za zaštitu životne sredine.

Glavni razlog za osnivanje ministarstva za evropske integracije je potreba organizacionog objedinjavanja svih subjekata kojima je nadležnost obavljanje evropskih integracija. Mnogo je praktičnije, sa time su se složili i predstavnici opozicionih političkih partija, koliko sam dobro slušao, da se pristupni postupci evropskih integracija vode iz jednog centra, pogotovo u godinama koje nas očekuju kada integracije, to moramo jasno i glasno reći građanima Republike Srbije, ulaze u najtežu pregovaračku fazu.

Kancelarija za evropske integracije formalno se gasi, ali će zaposleni, među kojima ima mnogo mladih ljudi, izuzetnih stručnjaka, nastaviti da rade u ministarstvu za evropske integracije.

U sastav novog ministarstva prelaze i zaposleni iz kabineta ministarke bez portfelja, zadužene za evropske integracije, kao i zaposleni iz Generalnog sekretarijata Vlade, koji su stručna podrška pregovaračkom timu.

Činjenica je da će u ministarstvu za evropske integracije biti objedinjena celokupna stručna elita iz ove oblasti koja na najbolji način može da upravlja tim veoma, veoma značajnim procesom. Brojni su izazovi pred ovim ministarstvom. Neki analitičari, ljudi koji godinama prate događaje koji su vezani za pristupanje EU upozoravaju da će Srbiji na putu evropskih integracija biti potrebna velika energija, jer je stepen razlike koji mi imamo u odnosu na razvijenost država članica EU sa velikim proširenjem koji se desio, setite se, 2004. godine, doveo do fenomena koji se zove zamor od proširenja.

Zbog toga se proces evrointegracija blago usporava, a kriterijumi za pristupanje EU se pooštravaju. To mi kao država i društvo najbolje znamo. Osim toga, našu zemlju naročito usporava insistiranje EU da se prethodno reše i brojni politički problemi. Naša država, nažalost, nema tu privilegiju da se kao neke druge politički stabilne države EU posveti samo preuzimanju i primeni naprednih evropskih standarda, već je uslovljena rešavanjem vrlo složenih i teških političkih situacija. Svi znamo o čemu govorim.

Ogroman rad koji predstoji novom ministarstvu za evropske integracije najbolje ilustruje podatak da Nacionalni program Republike Srbije za usvajanje pravnih tekovina EU za period od 2014. do 2018. godine ima bezmalo 1.000 stranica i tretira sve oblasti društveno-političkog sistema Srbije.

Obavezni deo Nacionalnog programa je i plan usklađivanja našeg zakonodavstva sa evropskim pravom. Utvrđenu dinamiku dužna su da sprovode sva ministarstva, o čemu je već bilo reči, s tim što će posle usvajanja ovog zakona poslove koordinacije, naravno, sprovoditi ministarstvo za evropske integracije.

U formalnom smislu, u susednim državama poslovi evropskih integracija nemaju jednoobrazne organizacione oblike. Podsetiću vas samo da je Hrvatska, npr, u periodu od 1998. do 2005. godine imala ministarstvo za evropske integracije, a kasnije je obrazovala Ministarstvo za spoljne poslove i evropske integracije. Svaka država zapravo samostalno odlučuje o načinima organizovanja svoje vlasti, i to shodno poslovima koji joj predstoje, odnosno koji je očekuju na tom putu.

Kada govorimo o predlogu da se ministarstvo za zaštitu životne sredine odvoji od Ministarstva poljoprivrede, razlozi su takođe opravdani, jer su poljoprivreda sa vodoprivredom i šumama i zaštita životne sredine obimne i široke oblasti, kojima se pridaje velika važnost u procesu evropskih integracija.

U izveštaju Evropske komisije za prošlu godinu, podsetiću vas, u Poglavlju 27, koje nosi naziv Životna sredina i klimatske promene, se konstatuje da je Srbija postigla izvestan nivo pripremljenosti u ovoj oblasti i napredak u usklađivanju politika i zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU.

Navedeno je da je Srbija poboljšala strateško planiranje i osnovala Zeleni fond na osnovu preporuke iz 2015. godine. Međutim, na osnovu ovog izveštaja, pred nama, odnosno pred državom Srbijom se postavlja niz zadataka. Podsetiću vas samo na neke značajne. Zahteva se da se uspostavi integrisan sistem izdavanja dozvola u cilju sprečavanja industrijskih zagađenja. Zahteva se da se uspostavi sistem upravljanja vanrendim događajima i prirodnim katastrofama. Zahteva se da se donesu planovi zaštite voda i vazduha. Zahteva se da se zatvore deponije koje nisu u skladu sa pravnim propisima i da se ulože potrebna sredstva u razvrstavanje i reciklažu otpada.

Od Srbije se očekuje, takođe, da primenjuje i Pariski sporazum o klimatskim promenama, koji smo mi u ovoj Skupštini nedavno i ratifikovali. Jasno je svakome da su to veliki i vrlo ozbiljni poslovi koji zahteva puno ulaganja i veliku posvećenost, budući da se u državama EU već odavno naročita pažnja posvećuje očuvanju prirode i zdrave životne sredine. Srbiji je potrebno ovo ministarstvo, dakle, ministarstvo zaštite životne sredine, koje će biti fokusirano na to da se utvrde i primenjuju strogi standardi i da se iskoreni svaki vid bahaćenja, loših navika, čiji smo svedoci, nažalost, bili.

Narodni poslanici SDPS podržavaju i druge predložene izmene i dopune u ovom Predlogu zakona, zato što smatramo da je izvršeno racionalno razgraničenje nadležnosti između pojedinih ministarstava, kao i da dva nova ministarstva pružaju mnogo veće mogućnosti da se poslovi u budućnosti, poslovi Vlade Republike Srbije efikasnije vode.

Pre nego što završim svoju diskusiju, dozvolićete mi i jednu malu digresiju. Naime, i u svojstvu predsednika Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i u svojstvu čoveka i narodnog poslanika, u svojstvu nekoga ko uvažava i poštuje različitosti i toleranciju svih građana Republike Srbije, dozvolite mi da svim građanima Republike Srbije muslimanske veroispovesti, koji sutra proslavljaju najznačajniji i najveći muslimanski praznik ramazanski Bajram od srca čestitam i poželim im puno zdravlja, sreće i uspeha, kako njima, tako i njihovim porodicama, sa tradicionalnim pozdravom Bajram Šerif Mubarek Olsun. Zahvaljujem se na pažnji.

Hvala kolega Omeroviću na diskusiji i na ovoj čestitki.
Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine, sada određujem pauzu u trajanju od sat vremena.
Sa radom nastavom u 15,15 časova. Hvala.
(Posle pauze.)

Poštovani poslanici, nastavljamo sa radom.
Ko se još javlja od ovlašćenih?
Reč ima narodni poslanik Jovan Jovanović.

Najlepše zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik Kluba samostalnih poslanika i predsednik Građanske platforme, na početku moram da konstatujem, bez ikakvog iznenađenja i iluzije da će se u buduće nešto promeniti kada je u pitanju ova skupštinska većina, da je način na koji je sazvana ova sednica koji je, nažalost, postao tradicionalan o tako važnom pitanju, kao što je struktura nove vlade, 24 sata pre njenog održavanja samo nastavak degradiranja Narodne skupštine, narodnih poslanika, a samim tim i građana Srbije.

S obzirom na to da smo imali manje od 24 časa da se spremimo za ovako važnu sednicu, zamolio bih za razumevanje i kolege narodne poslanike, a pre svega građane Srbije ukoliko nešto od onoga što moje kolege i ja budemo izrekli ne bude izrečeno na pravi način.

Ono što sa sigurnošću mogu da konstatujem jeste da Predlog o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima koji se danas nalazi pred narodnim poslanicima samo godinu dana nakon što je izabrana prethodna Vlada, pored toga što se uvode dva nova ministarstva, svedoči o tome da se ovde, pre svega, radi o vladi kontinuiteta, odnosno da je reč o rekonstrukciji Vlade koje je posledica političke trgovine i zadovoljavanja nekih ličnih ambicija i apetita koalicionih partnera, a ne o stvarnoj želji za reformama i efikasnijem funkcionisanju Vlade.

U suprotnom, zašto ta nova ministarstva nisu formirana pre godinu dana, ili ranije, što naročito važi za ministarstvo za zaštitu životne sredine?

Već duže vreme se ne bavimo poboljšanjem kvaliteta života ljudi, već političkom kombinatorikom, čiji je krajnji cilj monopolizovanje vlasti i zasluga, uz istovremenu podelu odgovornosti. Tako smo u poslednjih pet godina dva puta bez ikakve potrebe, uz postojeću, komotnu, skupštinsku većini, izlazili na vanredne izbore, čiji je jedini cilj bio uvećanje moći jednog čoveka, a ne stvaranje uslova za napredovanje celokupnog društva.

Sada ću se osvrnuti na osnivanje ova dva nova ministarstva, pre svega, na ministarstvo za evropske integracije i, rizikujući možda da budem i pogrešno shvaćen, od nekih kolega narodnih poslanika, čak i od strane nekih poslanika iz moje poslaničke grupe, počeću sa nečim pozitivnim kada je reč o osnivanju ovog ministarstva. Naime, osnivanje ministarstva za evropske integracije bi moglo da bude pozitivno sa stanovišta izgrade kapaciteta za korišćenje kohezionih fondova, jer Kancelarija za evropske integracije u ovoj oblasti nema ni kapacitet ni pravni osnov da vodi i usmerava taj proces.

Međutim, negativne strane osnivanja ministarstva za evropske integracije znatno preovladavaju eventualnu pozitivnu stranu koju sam prethodno pomenuo. Naime, ukidanjem Kancelarije za evropske integracije uvodi se politizacija stručnih poslova. Znatno se smanjuje operativnost u ovom procesu, a Kancelarija je u velikoj meri bila oličenje ove operativnosti, a veoma je moguće da će da dovede i do daljeg odliva stručnih kadrova, koji predstavljaju i institucionalnu memoriju i na kojima počiva najveći deo odgovornosti i zasluga za dosadašnji proces evropskih integracija Srbije, makar kada je u pitanju taj tehnički deo ovog procesa.

Osnivanje ministarstva, odnosno ukidanjem Kancelarije, sva postavljena lica u ovoj instituciji će praktično ostati bez posla, tako da postoji verovatnoća da neki od tih dragocenih ljudi budu ili oterani, ili da sami odu. Dodatni razlog je da će u tim utapanjem postavljena lica biti spuštena na niži nivo i ovo će se naročito ozbiljno odraziti na glavnog pregovarača, gospođu Tanju Miščević, koja će verovatno biti spuštena na nivo državnog sekretara i prestati da bude šef posebnog radnog tela, čime će izgubiti ne samo mogućnost da prisustvuje sednicama Vlade, već i da se na ravnopravan način sastaje i razgovara sa visokim zvaničnicima EU, a već je pre svega zbog sporosti procesa evropskih integracija veliki broj veoma kompetentnih ljudi napustilo ovu Kancelariju.

Povrh toga, pregovarački tim za pristupanje EU je u maju mesecu ostao bez nekoliko istaknutih članova, i to iz civilnog društva, tako da se postavlja pitanje – šta će biti sa ulogom ovog sektora u procesu evropskih integracija? Sve ovo, i ne samo to, na tehničkom nivou može samo dodatno da uspori ovaj proces.

Postavlja se pitanje – da li ćemo po prvi put u istoriji da ukinemo pregovarački tim, i to u sred pregovora? Najblaže rečeno je čudno da se tokom pregovora sa EU menja institucionalna struktura učesnika u tom procesu, odnosno koncept pregovaranja sa EU.

Najuspešnije zemlje u procesu evropskih integracija, poput Poljske, nisu imale ministarstvo za evropske integracije, već su tokom trajanja čitavog procesa imali visoko specijalizovane tehničke sekretarijate, bez obzira na naziv koji su nosili, da li je to kancelarija, sekretarijat, komitet, itd.

Čini se da je glavni motiv stvaranja ministarstva podizanje političkog značaja sadašnje ministarke bez portfelja koja je zadužena za evropske integracije, a ne želja da se sam proces unapredi i ubrza, a ta ministarka se tokom proteklih godinu dana, tokom ovog saziva parlamenta, nijednom nije pojavila pred resornim skupštinskim Odborom za evropske integracije, što svedoči o njenom odnosu prema Skupštini koji se samo uklapa u opšti trend degradiranja kontrolne uloge parlamenta.

Postavlja se, takođe, pitanje koji je portfolio, odnosno za koju je oblast zaduženo ministarstvo? Proces evropskih integracija, odnosno prilagođavanje evropskim propisima je posao svih ministarstava. O tome najbolje svedoči broj poglavlja, odnosno oblasti koje pokriva proces evropskih integracija.

Istakao bih, takođe, da su razlozi koji su navedeni u zakonu za stvaranje ovog ministarstva neubedljivi. Tu se navode, između ostalog, da su to veće obaveze u pogledu komunikacije sa institucijama EU. Postavlja se stoga pitanje – da li možda Kancelarija za evropske integracije do sada nije uspešno obavljala tu funkciju, a u šta sumnjam.

Kao neko ko se pre desetak godina neposredno, intenzivno bavio pitanjima evropske integracije u vreme kada je baš osnovana Kancelarija za ove poslove, imam uvid u rad i evoluciju ove institucije, znači od samog njenog početka, i model koji je tada postojao, ustanovljen, u kojem je potpredsednik Vlade koji ima veći politički autoritet, naročito kada je reč o koalicionoj Vladi, zadužen za ove poslove pokazao se, bez obzira na sve manjkavosti, kao najadekvatniji.

Naime, u skladu sa članom 13. Zakona o Vladi, potpredsednik Vlade usmerava i usklađuje rad organa državne uprave u oblastima koje odredi predsednik Vlade. ministar svakako ne može da koordinira rad drugih ministarstava, odnosno drugih ministara, pošto imaju jednak status, a povrh toga ministarstvo za evropske integracije ne može da opstane u dužem periodu i najverovatnije će morati da se utopi Ministarstvo spoljnih poslova i zbog toga je, ako se insistira na ovom rešenju, kao što je gospođa Čomić prethodno govorila, najbolje je rešenje da ministarka, ministar za evropske integracije bude u statusu potpredsednika Vlade.

Da zaključim, posle osnivanja ministarstva za evropske integracije, sigurno ćemo, makar pola godine, imati neoperativan sistem u oblasti evropskih integracija. To će samo predstavljati zamazivanje očiju, kako evropskoj, tako i domaćoj javnosti da se još ozbiljnije pristupa ovom procesu, u situaciji kada su osnovne evropske vrednosti, vladavina prava, slobode izražavanja ljudskih prava konstantno kršene, a obe strane fingiraju da im je stalo do suštinskog napretka u ovom procesu.

Sada ću reći nekoliko reči o drugom ministarstvu koje se osniva, to je ministarstvo za zaštitu životne sredine. Moja koleginica Sonja Pavlović i koleginica iz Građanske platforme i Poslaničkog kluba Samostalni poslanik, je jedan od naših vodećih stručnjaka u ovoj oblasti, tako da će kroz amandmane, sigurno, neuporedivo bolje od mene dotaći ovu problematiku, ali ipak ću reći nekoliko reči.

Kao kada je reč o osnivanju ministarstva za evropske integracije, počeću izlaganje u pozitivnom tonu, naročito zbog činjenice da je ovo ministarstvo neuporedivo utemeljenije, nego prvo ministarstvo o kojem sam govorio. Naime, nije zgoreg podsetiti da 30% AKI-e, odnosno pravne tekovine EU reguliše baš ovu oblast, što dodatno ide u prilog stvaranju ovog ministarstva.

Imajući u vidu stanje u kome se nalazi životna sredina kod nas, koji u kontinuitetu ugrožavamo decenijama, osnivanje ovog ministarstva je bilo preko potrebno, ali svakako je zakasnelo. Srbija godišnje proizvede dva i po miliona tona otpada, ima više od tri i po hiljade nesaniranih aktivnih deponija na svojoj teritoriji, a svega 8% otpadnih voda se prečišćava. Prema proceni Nacionalne strategije za aproksimaciju u oblasti životne sredine, koja je usvojena 2011. godine, Srbiji će biti potrebno više od 10 milijardi evra za preuzimanje obaveze iz članstva u EU, u oblasti životne sredine do kraja 2030. godine, a najnovija procena je da je sada taj iznos već blizu 15 milijardi evra, od čega osam milijardi evra samo odlazi na oblast zaštite voda. Procena je tako da ćemo ispoštovati osnovne zahteve do 2031. godine, a oblasti voda tek 2041. godine i to pod uslovom da prionemo na rad odmah.

Međutim, kao i u izlaganju o osnivanju ministarstva za evropske integracije, na prethodno rečenom se otprilike završava pozitivna ocena ustanovljavanja ovog ministarstva. Naime, glavni motiv za stvaranje ovog ministarstva je otvaranje poglavlja 27, u pregovorima sa EU, odnosno priliv velikih sredstava iz EU, kao i naš finansijski doprinos projektima u ovoj oblasti, pošto smo u obavezi da 50% kofinansiramo i od toga će najveću korist upravo imati oni koji će imati pristup, odnosno realizovati te projekte.

Do sada budžet ne pokazuje tu vrstu odgovornosti, odnosno nisu namenjena sredstva za sve te projekte, tako da će biti potrebna veoma tesna saradnja između novoformiranog ministarstva za zaštitu životne sredine i Ministarstva finansija. I pored lošeg stanja u oblasti zaštite životne sredine, Srbija je u boljoj poziciji, makar formalno, nego većina zemalja u regionu, ali to stanje je bolje, pre svega, zbog paketa reformskih zakona u ovoj oblasti u kojoj su usvojeni 2009. godine, kao i već pomenute Nacionalne strategije za aproksimaciju u oblasti životne sredine, usvojene 2011. godine.

Postskrining, proces koji je obavljen 2015. godine, uz prateći mini akcioni plan zasnovan na prethodna dva dokumenta, takođe je doprineo da dođe do preporuke Evropske komisije da se bez dodatnih uslova otvori Poglavlje 27. o životnoj sredini, i to uprkos aktivnostima Ministarstva poljoprivrede, koja su, nažalost, išla u suprotnom smeru.

Postavlja se takođe pitanje zašto je ova Vlada, pošto je ova Vlada u kontinuitetu na vlasti već pet godina, 2012. godine ukinula Fond za životnu sredinu i Agenciju za hemikalije? Ukidanje ove dve institucije ugrozilo je realizaciju usvojenih politika strategije projekata, a narušilo je i kredibilitet Srbije, kao korisnika međunarodne pomoći, jer su strani donatori uložili znatna sredstva u izgradnju kapaciteta ove Agencije. Povrh toga, zbog ukidanja Fonda, sve takse i naknade koje su bile namenjene ekologiji išli su direktno u budžet, što je otvorilo mogućnost da se ta sredstva koriste u druge svrhe.

Takođe, po prvi put u istoriji, ova Vlada, odnosno vladajuća većina, kreativno je 2012. godine spojila u jedno ministarstvo energetiku i zaštitu životne sredine, i to vam je, da citiram i da vas podsetim na jednu od omiljenih izreka vodećeg opozicionog političara 90-ih godina u Srbiji - kao da kozi date da čuva kupus.

Čini se takođe da će ovako koncipirano ministarstvo prevashodno da se bavi regulativom, odnosno međunarodnim obavezama, a u manjoj meri njihovom implementacijom. Povrh toga, različite međunarodne konvencije i sporazumi, ne samo da se ne implementiraju, već mnogi još nisu uključeni ni u naš pravni okvir.

Da zaključim diskusiju o osnivanju ovog ministarstva, iskustvo velikog broja zemalja je da su prirodni resursi objedinjeni u jednom ministarstvu, što svakako nije slučaj sa ovim zakonom.

Kad govorimo o pozitivnim stranama ovog zakona, osvrnuo bih se na proširivanje nadležnosti Ministarstva spoljnih poslova. Kao bivši ambasador, osećam posebnu obavezu da se osvrnem na ovu pozitivnu stranu, o kojoj do sada niko nije pričao, pa čak ni predlagač, a to je proširivanje nadležnosti kojim se stvaraju pravni uslovi za slanje civila u mirovne misije, kao i za upućivanje humanitarne pomoći. Ove aktivnosti doprinose povećanju ugleda zemlje, a takođe i njenoj većoj vidljivosti, a i troškovi slanja civila su manji nego što su troškovi slanja vojnog osoblja.

Hteo bih da ukažem, sa žaljenjem, da ni u ovoj Vladi neće biti Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Odsustvo ovog ministarstva bi moglo da pokaže odnos prema manjinama i susedima, odnosno prema evropskim integracijama, a regionalna saradnja je jedna od stubova evropskih integracija, a to bi moglo indirektno da utiče na položaj Srba u regionu. Možda bi ovaj problem mogao da se reši jačanjem kapaciteta Kancelarije za ljudska i manjinska prava i uklanjanjem preklapanja nadležnosti različitih ministarstava u ovoj oblasti.

Postavlja se takođe pitanje - zašto se ukida Direkcija za elektronsku upravu, odnosno da li će, pošto se ne daje rešenje za dalje funkcionisanje ove Direkcije, da li će ona postati samo odeljenje u okviru nekog ministarstva, čime bi bila degradirana, ili će možda biti i deo Kabineta predsednika Vlade? U ovoj oblasti već zaostajemo za drugim zemljama, od zakona do njihove implementacije.

Građanska platforma podržava evropske integracije, samo ako je taj proces iskren sa obe strane, a ne da se stvara privid da je jednoj i drugoj strani stalo do istinskih reformi i priključenja EU, a da se u stvarnosti teme na evropske vrednosti, koji su u središtu i programa naše organizacije, a to su vladina prava, slobode izražavanja i poštovanja ljudskih i manjinskih prava, krše i potiskuju u drugi plan zarad imaginarnog obezbeđivanja stabilnosti, odnosno zarad podržavanja tzv. stabilitokratije.

Proces evropske integracije je mehanizam koji u svim zemljama, koje su postale članice Evropske unije, doneo prosperitet, jer najčešće doprinosi unapređenju vladavine prava i smanjuje neizvesnost, uz istovremeno povećanje investicija u infrastrukturu, i unapređenje svih sistema bitnih za život. Smatramo da će nastavak politike koja je vođena u prethodnom periodu, a ovaj zakon i Vlada koji će iz njega proisteći su oličenje takve politike, dovesti do daljeg zaostajanja Srbije za regionom, povećanje, umesto smanjenje razlika u razvoju u odnosu na Evropsku uniju, a građanima će moći da pruži samo jednu besperspektivnu budućnost, na samom začelju našeg kontinenta.

O uspešnosti procesa evropskih integracija, odnosno neuspešnosti, svedoči i činjenica da je Srbija od otvaranja pregovora do sada otvorila deset od ukupno 35 Poglavlja, a dva je zatvorila, i to ona koja se po automatizmu zatvaraju.

Kao poređenje, Crna Gora je posle pet godina pregovora otvorila 28 Poglavlja, a tri privremeno zatvorila.

Zbog svega prethodno rečenog, u Danu za glasanje, poslanici Kluba samostalnih poslanika glasaće protiv Predloga izmena i dopuna Zakona o ministarstvima, a zatim i protiv izbora, nove stare, Vlade. Hvala.

Zahvljaljujem.
Mira Petrović, izvolite.

Poštovana predsednice, uvažene koleginice i kolege, Poslanička grupa PUPS-a će podržati zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvu, zato što smo mi, u načelu, prošle godine, 2016. godine, kada smo imali izbore i kada je predsednik Vučić, tada premijer.

Molila bih samo, ako može, malo tišine. Hvala.

Prošle godine je, posle završenih izbora, 2016. godine, premijer Vučić u svom ekspozeu vrlo precizno definisao politiku ove Vlade u naredne četiri godine. Mi iz PUPS-a smo te strateške ciljeve prihvatili, kao i ova skupštinska većina, i nama je potpuno logično da sada u ovoj izmeni koja se dogodila na predsedničkim izborima, kada je premijer Vučić pobedio, se ukazala sjajna prilika da ono što je u međuvremenu praksa pokazala sada izmenimo. Da li će biti 18 ministarstava, 20 ili 25, za nas iz PUPS-a je to apsolutno nebitno.

Suština je da mi sprovedemo sve one ciljeve koji su zacrtani prošle godine, u onom ekspozeu, i politici koju smo svi mi zajedno prihvatili. Ti ciljevi su takvi kakvi jesu, prihvaćeni sa naše strane, nekada traže radikalnije promene, nekada traže radikalnije rezove.

Mene je čudila jutros dosta burna diskusija vezano za ova dva ministarstva, izdvojena, pre svega zato što je Ministarstvo ekologije postojalo, pa je bilo u okviru poljoprivrede, itd. Nešto je što moramo da radimo i potpuno je logično bilo da se sada izdvoji i da mi sve one i zahteve, na kraju krajeva, koje nama daje Evropska unija, ispunimo.

Kancelariju za evropske integracije imamo već godinama. Dosadašnja ministarka bez portfelja je to sjajno vodila, sa mnogo autoriteta, sa priličnom čvrstinom, sa znanjem, i ja uopšte ne vidim zašto se već danas izražavaju sumnje da li će to ministarstvo moći da funkcioniše ili neće. Sve probleme na koje budemo naišli, rešavaćemo u hodu, tako da ja nemam ni malo sumnje ukoliko ona ili bilo ko drugi koga buduća premijerka bude postavila, ja uopšte nemam dilemu da oni neće odgovarati funkcijama na koje će biti postavljeni i da to neće moći da rade.

Suština jeste da mi u stvari ostvarimo nešto. Ne možemo da izaberemo put ka Evropskoj uniji, svi se držimo njega, već godinama, a onda zastajkujemo svaki put kada nam se učini da je za nas to zgodno. Moramo da uradimo i stvari koje nam se ne sviđaju, moramo da uradimo i stvari koje se od nas traže.

Nama iz PUPS-a ni malo nije bila laka podrška koju smo dali za fiskalnu konsolidaciju. Možda je to za nas iz PUPS-a bilo najbolnije, ali smo svi, kao vrlo iskusni ljudi, sa mnogo znanja, sa mnogo staža i sa mnogo racija, znali da je to neminovno. I to se pokazalo kao ispravno. Te tako, ovo su stvari koje su došle u hodu.

Da li će praksa pokazati u narednom periodu ove Vlade da možda treba još nešto promeniti, da je možda trebalo dodati još neko ministarstvo, to ćemo videti. Ali, u svakom slučaju, ne vidim zašto pola dana izgubismo u nekim raspravama, ne vidim ništa loše u tome.

Slažem se potpuno i sa gospođom Čomić i sa gospodinom Jovanovićem kada su govorili o komunikaciji koja mora da bude u Skupštini. Za nas iz PUPS-a je to već poznato. Mi smo vrlo pristojni i vaspitani, nažalost, nekada se smatra da je to izraz nesposobnosti. Ali, mi to generalno nismo i to smo svojim karijerama pokazali, te tako mislim da podrška koju ćemo mi dati Predlogu izmene i dopune Zakona o ministarstvima je logičan sled svega onoga što mi radimo ovih proteklih godina, pokušavajući da damo svoj doprinos da se zacrtani ciljevi ostvare i da se popravi ekonomija i poboljša standard svih u Srbiji, a naročito penzionera koje mi ovde zastupamo. Hvala.