Hvala gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, uvaženi gosti, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, iako je ovaj problem sa prodajom zemlje, odnosno oranica strancima nešto što se vuče već godinama, da ne kažemo punu deceniju, ipak njegovom rešavanju smo, eto prišli u minut do 12 jer znamo da se rokovi približavaju i da je rok za primenu 1. septembar 2017. godine, a to je za nepunu nedelju dana.
Odmah da kažem, da je potpisivanje SSP bilo velika greška i ta greška je učinjena i to znam ja, i to zna i uvaženi ministar sa kojim sam bila zajedno u istoj stranci i protiv potpisivanja SSP kada se to dogodilo. Međutim, tu grešku ova vlast je imala priliku da ispravim i to je imala dosta godina da ispravi od 2012. godine, pa onda 2013. godine pre nego što je sporazum ratifikovan, pa i posle ratifikacije SSP takođe je bilo prilike da se to uradi.
Mi stojimo pred usvajanjem ovih promena, ovog Zakona o poljoprivrednom zemljištu, a da prethodno nije održana javna rasprava, a to je poljoprivredno zemljište jeste prirodni i državni resurs ako hoćete od izuzetnog visokog značaja. Javne rasprave nije bilo, tako je odlučeno. Nismo smo čuli zašto je tako odlučeno. Znamo da ako se neki sporazum menja, da onda tu treba da budu uključene sve strane pa tako i EU, ne znamo šta je na to rekao Brisel. Mene kao evroskeptika ne boli mnogo glava što je rekao Brisel, ali neko ko kao nekoga ko drži do institucija i drži do vladavine prava jako mi je važno i šta je druga ugovorna strana tog ugovora sa kojim se ne slažem, ali ipak koji je tu, rekla sada kada će ove promene biti izvedene.
Da podsetim, mi smo se kao država nakon ratifikacije sporazuma 2013. godine obavezali da ćemo u naredne četiri godine citiram postepeno uskladiti svoje zakonodavstvo sa evropskim, kako bi sa strancima omogućio isti tretman domaćim kupcima, vidimo da se to sad menja, a ne znamo šta se dešava, ne znamo šta stoji iza cele ove priče.
Vidimo da ima jako puno restrikcija u kupovini zemlje za strane državljane. Ne mogu o tome da oponiram zato što mislim, lično, da zemlju strancima zaista ne treba predavati uopšte ili da ukoliko ipak Srbija uđe u EU treba onda da vežemo prodaju zemlje strancima za eventualni ulazak Srbije u EU, pa onda još plus deset godina, da ostavimo to, u međuvremenu naravno i referendum i sve ono što bi trebalo u nekoj zemlji koja drži do vladavine prava da se desi.
Mislim, da se ovim izmenama rešavaju palijativno određene stvari. Mi stavljamo branu i restrikcije ka jednoj populaciji, odnosno jednoj grupaciji koja i nije naročito zainteresovana, od koje nam ne preti neka velika opasnost, ali onaj ili ono od čega nam opasnost nam zaista preti to su velike strane kompanije. Te velike strane kompanije su do sada pokupovale 20 hiljada hektara zemlje, to je takođe greška. Tu grešku ne treba ponavljati, nju ne treba nikako produbljivati. Zato mislim da je trebalo da se prvo pozabavimo tom mogućnošću kupovine, odnosno prodaje zemlje strancima, odnosno velikim stranim kompanijama.
Mi smo već sada, evo u Beogradu, videli to doduše nije poljoprivredno zemljište, ali jeste zemljište, „leks specijalis“ koji je izvukao iz Grada Beograda jednu određenu kvadraturu vrlo značajnog terena. Iminentno je, odnosno postoji opasnost prodaje PKB. Poljoprivedni kombinat Beograd zauzima po svojoj kvadraturi jednu trećinu opštine Palilula koja je jedna od pet najvećih opština u Srbiji. Znači, neko sutra može tu njivu, ispred kuće, što bi rekli seljaci, da proda i da mi ostanemo i bez tog velikog dela zemljišta, odnosno plodne zemlje koja hrani ceo Beograd.
Mislim da bi bilo dobro da smo se osvrnuli na uporedna rešenja i da smo išli ka reviziji tog dela SSP, ako ga već nismo suspendovali. Kako je uradila Hrvatska? Hrvatska je stavila moratorijum sedam godina i onda ga je produžila na još četiri. Slovačka, takođe, sedam godina produžila je za još tri ili četiri godine. Poljska je stavila moratorijum, prelazni period od devet godina, produžila je za još tri godine. Najradikalnija je u svemu tome bila Mađarska koja je Ustavom zabranila prodaju zemlje strancima iako je punopravna članica EU.
Restrikcije u ovom zakonu koje se javljaju vidimo, one su velike i čak se javlja i to, predviđeno je i to da ukoliko ta dva hektara zemlje stranac želi da kupi nakon što je deset godina se bavio poljoprivredom, boravio u nekom mestu, tu može da se pojavi država sa pravom preče kupovine, ja protiv toga nemam ništa, ali tu imamo jednu koliziju, da ne kažem konfuziju. Imamo tu u stvari primenu državnog intervencionizma, mislim da se to tako zove, protiv toga ja nemam ništa, a sa druge strane kada se radi o Zakonu o privatizaciji, o mogućnosti da te velike strane kompanije kupuju ogromne hektare, desetine, stotine pa i hiljade hektara terena, tu imamo primenu u stvari nečega što se zove liberalni kapitalizam, tako da tu imamo dva zakona koja u jednom delu tretiraju istu materiju, imamo dva potpuno različita ideološka koncepta.
Mislim da su ove promene koje su donesene ovim zakonom u stvari urađene da se malo umiri unutrašnja javnost, jer ljudi, pogotovo poljoprivrednici bili su vrlo onako uzbuđeni i nezadovoljni ovom prodajom zemlje strancima. Znamo da su vojvođanski poljoprivrednici protiv prodaje zemlje strancima i oni procenjuju, recimo, da će lokalne samouprave barem jednu trećinu zemljišta dati samo jednom kupcu. Oni ne žele amandmane, nego žele da ovaj zakon bude povučen. Tako, recimo iz Lige paora, poručuju da nije fer i nije u redu da 30% zemljišta, državnog zemljišta bude u jednoj lokalnoj samoupravi dato samo jednom kupcu i tu dolazimo do prostora za manipulaciju, do prostora za korupciju koji nije definisan ovim zakonom i tu nije bog zna šta urađeno.
Zašto sam ja protiv prodaje zemlje strancima. Tu ću izneti neke podatke. Između poslednja dva popisa poljoprivrede od 1960. do 2012. godine, raspoloživo poljoprivredno zemljište u Srbiji, koje uključuje Vojvodinu i centralnu Srbiju, je smanjeno različitim prenamenama, bilo da je postalo šumsko područje, bilo još više da je postalo građevinsko zemljište za 1,5 milion hektara, ponavljam za 1,5 miliona hektara.
Poslednju poznatu prenamenu, evo imao ovde u komšiluku u slučaju IKEE. Stručnjaci kažu da se sa jednog hektara može prehraniti pet ljudi, to znači 20 ari po stanovniku. Dakle, sa ovog prenamenjenog poljoprivrednog zemljišta moglo je da se prehrani 7,5 miliona stanovnika. Danas to više ne može. Šta to znači? To znači da Srbija ne može da kaže više da je ona bogata poljoprivrednim zemljištem.
Prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine raspoloživo poljoprivredno zemljište čini manje od polovine ukupne teritorije, a ono čini 49,08%, a u 46 opština od ukupno 166 opština, ima manje od 20 ari raspoloživog poljoprivrednog zemljišta po stanovniku. To je taj problem, veliki problem, oko daljeg arčenja našeg državnog i rekla bih, vitalnog resursa za preživljavanje Srbije.
Pored ovog, moramo da znamo, da po onim podacima koje ja imam, srpski poljoprivrednici još nisu počeli da koriste niti jedan jedini evro cent od 175 miliona evra koji su odobreni iz budžeta EU za poboljšanje konkurentnosti poljoprivrede i ravnomerniji razvoj ruralnih područja, a to znači, da od ukupnih 631.522 poljoprivredna gazdinstva je prosečno namenjeno 39,06 evra po gazdinstvu za lečenje konkurentnosti. Ovaj podatak govori sam o sebi i o EU.
Predlažem vam još jednom, da svi zajedno razmislimo i da ovaj Zakon o prodaji zemlje strancima vežemo za eventualni ulazak Srbije u EU i 10 godina posle eventualnog ulaska, onda tu zemlju uz restrikcije, naravno, prodajemo strancima.
Lično smatram da zemlju kao resurs, ni u saksiji, ne treba strancima prodavati. Zašto tako mislim? Ne zato što spadam u neke ksenofobične ili zadrte ljude, nego zbog toga što, recimo za stvaranje jednog santimetra zemljišta u prirodi u zavisnosti od geološke podloge potrebno je 1000 do 25.000 hiljada godina. Za stvaranje novih 20 santimetara obradivog zemljišta, koliko se uobičajeno ore za ratarske useve, potreban je period od 20.000 do 500.000 godina, odnosno epohe života 267 do 6.667 generacija, ako uzmemo da je prosečni životni vek 75 godina, a toliko otprilike u Srbiji i jeste.
Zato vas molim, gospodine ministre i uvaženi narodni poslanici, razmislimo još jednom o mogućnosti da se ovaj zakon veže uz eventualni budući ulazak u EU i uz restrikcije i uz odlaganje koje bi bilo. Ako uđemo u EU, onda ćemo tako postupati, a ako ne uđemo, zemlju nećemo prodavati i ona će i dalje ostati naša. Hvala.