Hvala, uvaženi predsedavajući.
Poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege, ono što uporno pokušavam da shvatim, a ne mogu ni juče, ni danas, a to je da naše kolege od preko puta ne mogu da shvate da mi ne želimo da uposlimo radnu snagu u firmama koje rade od danas do sutra. Zato su i uključene privredne komore i to vam je odgovor na jedno od vaših pitanja. Radi se planski. Znači, tri godine u jednom proizvodnom procesu za jednu ozbiljnu kompaniju je vrlo kratak period.
Te kompanije planiraju, imaju strateške planove za 20, 30 i 50 godina unapred. Prema tome, apsolutno ne stoji to što govorite, da li će ta deca i taj kadar biti aktuelan na tržištu rada posle tri godine završenog srednjoškolskog obrazovanja.
Druga stvar, u vaše vreme firme su baš poslovale od danas do sutra. Čim ne ispune uslove kada su porezi u pitanju, one se gase, otvaraju se nove ćerke i druge firme, tako da su ljudi ostajali bez posla i znamo kako se to završilo.
Finski model o kom ste pričali, potpuno se slažem sa ministrom, i kada se radi o finskom modelu, molim za malo pažnje, kao što je ministar rekao, ima i dobrih i loših strana, ali ono što mi želimo to je naš model. Želimo srpski model, prilagođen našim uslovima, našem tržištu, našoj deci.
Treća stvar, kako tumačite da je depresija broj jedan bolest u Finskoj i da imaju veliki izvoz visoko školovane radne snage prema Americi, a da uvoze radnu snagu srednjeg stručnog kadra iz zemalja srednje Evrope? Objasnite mi, ako je to dobar, toliko, model, zašto je onda to tako u Finskoj?
Još jedna stvar, mislim da za jedan od govora od sinoć dugujem izvinjenje svim roditeljima i svim majkama u državi Srbiji, jer smo čuli, to je promaklo možda poslanicima, meni nije, da će roditelji upućivati decu zbog nekog novčanog iznosa da idu na ovu vrstu obrazovanja da bi deca izdržavala roditelje. Kada budete imali roditeljska osećanja i kada budete bili roditelj, onda možete govoriti o tako nečemu i trebate imati osećaj zaštite. Izvinjavam se svim majkama i očevima, jer ono o čemu ste vi govorili, iz vremena Čarlsa Dikensa koje je davno prošlo, u Srbiji to vreme nikada nije ni postojalo. Roditelji u Srbiji imaju zaštitnički odnos prema svojoj deci, čak i svoju decu i u 35. i 40. godini zovu decom i štite ih, a vi ste ih doveli u tu situaciju, jer nemaju posla, a izdržavaju ih roditelji penzioneri koji ih i dalje štite. Molim vas, vodite računa kada govorite o tome. Hvala.
(Aleksandra Jerkov: Replika.)