Poštovana predsednice, uvaženi članovi Vlade, kolege i koleginice poslanici, poslanička grupa PUPS-a će podržati set zakona koji je pred nama.

Ono na šta ću ja samo malo skrenuti pažnju je budžet i ono što nas iz PUPS-a raduje, to je da konačno imamo razvojni. Najteža odluka koju smo mi kao poslanička grupa imali je bila odluka koju smo pre tri godine morali da donesemo, a to je da podržimo tada premijera gospodina Vučića i mere štednje koje su bile neophodne, smanjenje plata i penzija, gde je tada preko 600.000 penzionera zaista imalo značajno smanjenje, ali smo duboko verovali da će ta naša odricanja biti, doneti rezultat kakav su doneli, da će konačno doći do finansijske konsolidacije i da evo, sada pred sobom imamo budžet ovakav kakav jeste.

Možda su naša očekivanja vezano za penzije bila malo optimističnija. Generalno naš stav jeste da penzije treba da prate plate, ali kao što smo imali poverenja u Vladu i pre tri godine i ministra Vujovića, nema razloga da nemamo poverenje ni sada za sve ove odluke koje se donose.

O tome će malo kasnije govoriti moje kolega, a ja ću se osvrnuti na nešto što mislim da je jako značajno za Srbiju, a to je taj investicioni budžet i šta je to u šta mi ulažemo. Mislim da nešto na šta treba da se skrene posebno pažnja jesu sela Srbije.

Podsetiću vas da, i malo ću vas možda izbombardovati podacima, ali preko tri miliona stanovnika živi van gradova. Ruralne sredine, brdsko-planinski krajevi su potpuno nepovezani sa gradovima. Mi imamo preko 500 sela koja nemaju nikakvu komunikaciju putnu. S druge strane, od 4.700 sela, 709 tačnije, preko 1.200 su napuštena sela. Preko 500 sela ima oko 50 stanovnika svega. Bar južni deo, ovih pet regiona koji su najnerazvijeniji, preko milion i 400 ljudi tu živi, 75% stanovnika dole, znači oko milion i nešto ljudi živi isključivo od poljoprivrede i od svojih imanja.

Ovde se ne radi sad samo o selima kao napuštenima, ovde je zadatak za sve. Ovde je zadatak i za gospođu Đukić, ovde je zadatak, naravno celu priču i pričam zbog projekta koji je pokrenuo ministar Krkobabić, ali ovde je naravno najveći zadatak i za ministra poljoprivrede.

Ono što je zanimljivo to je da je u ovoj godini pokrenut projekat 500 zadruga za 500 sela, a ovo pominjem samo zato što je u prethodnoj godini 2016. osnovana, ja mislim 31 zadruga. U ovoj godini od aprila meseca, kada se krenulo sa tim projektom, koji naravno podržava Vlada Srbije, ali što je značajno i Srpska akademija nauka, Odbor za selo, osnovane su 182 zadruge i nisu one osnovane samo zato što je kabinet ministra Krkobabića imao 200 miliona sredstava za podsticaj razvoja zadrugarstva, već zato što se prosto probudila svest da samo udruživanjem sitnih poseda će moći da se ta poljoprivreda razvije, što je nama neophodno. Neophodno je povezati ih da bi imali plasman svojih proizvoda.

Zašto ovo govorim kao predstavnik partije Ujedinjenih penzionera Srbije? Zato što postoji preko 191.000 poljoprivrednih penzionera. Oni imaju primanja otprilike, ta najniža penzija je, jer oni naravno i uplaćuju najniže osnovice doprinosa, iznosi 10.735, od toga zaista ne može da se živi. Oni moraju da se udružuju da bi mogli da svoje proizvode plasiraju, da izbegnu sve te posrednike koji se nalaze između njih.

Ove godine je osnovano 182, svega 22 su dobile ta podsticajna sredstva. Vidim da je Vlada prepoznala, vidim u ovom budžetu da je četiri puta više sredstava planirano za narednu godinu. Koliko sam shvatila tu će biti nekih 60-ak zadruga koje će dobiti sredstva. Ono što je važno, to je da će se formirati i složene zadruge koje će moći zaista da dovedu do tog finalnog, finog proizvoda koji će moći da se plasira, ali zadruge su samo podsticaj, samo pokretač razvoja sela.

Mi imamo za gospođu Đukić problem, 260.000 neoženjenih muškaraca, godina 30 do 40 u tom rasponu i preko 100.000 žena koje žive u seoskim sredinama. Mislim da je neophodno razviti sela i ne samo zbog ekonomske situacije, već i zbog bezbedonosne. Kako kažu Albanci sa Kosova, oni će doći do Niša, pa naravno da će doći do Niša ako nemaju ko da ih usput zadrži. Vi imate u Vojvodini 14 sela, ako se ne varam, koja su takođe napuštena.

Ovo je tema za razmišljanje, za 2018. godinu, za ministra Vujovića, koji će, nadam se sada, kao što ne voli da drugi njega prekidaju, tako i ja volim da mene slušaju kada govorim, pa ću onda sačekati. U redu, mogu da nastavim.

Znači, ovo je tema za razmišljanje za ministra Vujovića za 2018. godinu, da se prosto pronađe način kako razviti srpsko selo, 200.000 penzionera, milion i 400, samo na jugu Srbije, preko tri miliona van gradova. Mislim da je to veliki zadatak. Na jugu Srbije 75% živi, ja to ponavljam, 75% živi od toga, od proizvodnje. Sa druge strane da imate male posede, gde na jugu imate, veličina poseda prosečna je 2,7, čini mi se, Srbija negde 4,5, Vojvodina oko 11. Imate različite vrednosti, pa je ovo dole u istom tom gabaritu, gde imate vrednost poseda, recimo, na jugu za 3.400 eura, a u Vojvodini je 12.000.

Znači, prosto ovo su mala sredstva. Tih 800 miliona koje je predviđeno za sledeću godinu je zaista, kako ste rekli, kap u moru i na ovoj strani. Profesor Ševarlić je rekao da treba 50 miliona izdvojiti. Ministar Krkobabić je rekao 100 miliona, ja neću da licitiram, ali mislim da jednostavno imamo domaći zadatak za sledeću godinu da vidimo šta je to kako da razvijemo srpsko selo da vi imate razloga da ostanete u njemu, da svi koji žive ili ljudi koji su ostali, a mi ćemo imati reformu javnih preduzeća koja nam se neće dopasti. Mnogo njih će ostati bez posla jer je to neminovno, ali možda ako im damo šansu na selu, ako budu imali dobre uslove, ako vi obezbedite, a znate kako izgleda na zapadu. Vi danas radite u radnom odelu i u čizmama, a po popodne sednete u auto i odete u obližnje mesto u pozorište. Vaša decu idu u škole, idu na balet, idu u muzičku školu.

Znači, mi moramo da prosto damo uslove da ljudi imaju razloga da ostanu da žive na selu. Porazno je da 73% sela nema svoje biblioteke, nema domove kulture. Neću da vam kažem da ja kao direktorka prosto sam razočarana kada sam videla da 2000 sela nema poštu.

Mislim da svi zajednički treba da se uključimo i da pronađemo način kako da vratimo srpsko selo, kako da, očigledno se zadrugarstvo kao pojam probudilo, iako postoje loša iskustva iz ranijih zakona o zadrugarstvu, naravno u Srbiji je imovina uvek problem i u privatnim životima i, naravno, i u društvu i u državi. Ali, mislim da smo ovog puta sa novim zakonom zaista imamo sve preduslove da se srpsko selo razvije.

Neću dužiti, ali kao direktor javnog preduzeća moram da kažem da zbilja očekujem da u 2018. godini javna preduzeća budu ozbiljna tema Vlade Srbije. Ja sam na tu temu već razgovarala sa premijerkom, gospođom Brnabić, ali moramo konačno da odvojimo preduzeća koja dobro posluju, koja tržišno posluju, koja ne uzimaju ništa iz budžeta a koja daju budžetu. Jednostavno, ljudi koji rade u tim preduzećima zaslužuju da imaju drugačiji tretman od preduzeća koja, nažalost, prazne budžet.

Znači, ja ću samo ponoviti još jednom da ćemo mi iz poslaničke grupe PUPS podržati zakone, a moje kolege će malo kasnije govoriti u pojedinostima.

Hvala lepo.
Reč ima narodni poslanik Saša Radulović.

Hvala.

Poštovani građani, dame i gospodo, pred nama je zakon o budžetu koji je najvažniji zakon koji Skupština usvaja svake godine. Ovaj zakon određuje kako se troši novac građana, znači, ne novac države, ministara i ministarstava, nego novac građana i određuje neke osnovne prioritete, stvara finansijski okvir za sve delatnosti u jednom društvu. Znači, i za zdravstvo i za školstvo i za socijalnu zaštitu i za kulturu i pravosuđe, za razvoj infrastrukture, praktično za sve, uključujući i bezbednost i policiju i vojsku, itd.

Shodno svojoj važnosti, ovaj zakon bi trebao biti diskutovan do detalja. Izveštaj koji bi Vlada trebala da podnese Narodnoj skupštini bi morao da sadrži sve detalje o svemu, o načinu na koji se planira potrošnja državnog novca, odnosno novca poreskih obveznika i rasprava bi trebala dosta dugo da traje, da ne radimo ovo na brzinu.

Zadatak koji se postavlja pred svaku vladajuću većinu, bilo da se radi o ovoj ili prethodnoj ili prethodnoj vlasti pre 2012. godine i svake pre nje, je kako da unapredi kvalitet života svih građana, jer praktično Vlada dobija mandat od građana, odnosno skupštinska većina a posle ona bira Vladu, da unapredi život građana, da unapredi sve ove sfere društva koje sam pominjao, jer sve one utiču na kvalitet života svakog od nas. I na kvalitet zdravstva i školstva i bezbednosti i pravosuđa i socijalne zaštite i kulture, i naravno da Vlada taj posao unapređenja kvaliteta života odradi efikasno i uz što manji trošak. To je zadatak koji se postavlja pred sve.

I onda, taj neki preduslov za unapređenje kvaliteta života je privredni rast. Bez privrednog rasta i bez jake ekonomije nema ni kvalitetnog zdravstva ni kvalitetnog školstva, nema ni dobre bezbednosti. Samo ekonomski jake zemlje mogu da štite svoje interese i mogu da unapređuju život svojih građana.

Ključne mere koje se onda koriste u tome da bi se ocenilo da li Vlada dobro radi svoj posao su, npr, rast bruto društvenog proizvoda. Sa njim je vezan i rast zarada, on ne mora da bude direktno vezan, ali na svaki duži rok se jasno vidi veza među njima.

Zatim deficit je jedna mera kvaliteta Vlade, odnosno mera efikasnosti. Ne jedina, ali jedna od mera kako se troše sredstva iz budžeta. Onda, kvalitet pruženih usluga koje građani dobijaju, npr. kvalitet usluga u zdravstvu, u školstvu, građani to mogu da mere svakodnevno, i na osnovu toga zaključuju da li dolazi do kvaliteta usluga koje im se pružaju za novac koji troše na to.

Na rast bruto društvenog proizvoda utiču i poresko opterećenje i birokratsko opterećenje, dostupnost i kvalitet kredita, visina kamatnih stopa, efikasnost i kvalitet pravosuđa, ukupno poslovno okruženja. Ovo su sve poslovi koje Vlada treba da radi.

I, kako bi onda ocenili rad Vlade i ocenili ovaj budžet u svetlu svih ovih pokazatelja?

Prvo, s jedne strane, Vlada je uspela da praktično eliminiše deficit. To je jedan od ovih pokazatelja i to je važna stvar kad imate ogroman deficit, a imali smo ga godinama do sada, to urušava kompletnu stabilnost sistema i može da vodi do dugoročnih negativnih posledica i taj posao, očigledno, odrađen i to može da se vidi u budžetu. Tako da je ovaj deo pohvala za Vladu, onda je pitanje, s druge strane, kako je smanjen taj deficit? Velika razlika u tome kako ga smanjujete i to se direktno odražava i na stopu privrednog rasta.

Kad pogledamo malo kako je došlo do smanjenja deficita, država je praktično to uradila iz džepova građana i privrede, a ne uvođenjem reda u državi i smanjenja troškova i same administracije i celog aparata koji pruža sve ove usluge koje sam pominjao.

Znači, ne štednjom na strani države, nego iz džepova građana i privrede. Kako to pokazujemo? Pa, recimo država je prvo posegla za povećanjem svih poreza. Građani su, verovatno, zaboravili, ali stope svih poreza su povećane u celom ovom periodu. Na primer, stopa PDV je prvo povećana ona gornja sa 18% ana 20%. To vam je povećanje od 10%, pa je stopa donja PDV povećana sa 8% na 10%, pa su povećane porez na imovinu, porez na dobit pravnih lica, paušalna osnovica za sve paušalce preduzetnike u Srbiji. Pored ovih sveobuhvatnih povećanja svih poreza, došlo je i do, nama protivustavnog, otimanja penzija koje su za sve penzije preko 25.000 dinara mesečno smanjene, ti iznosi preko toga su smanjeni za 22%, svi iznosi preko 40.000 dinara su smanjeni za 25%, zatim je uveden poseban namet na plate nastavnicima, lekarima, policiji, vojsci od 10%. Ovo su sve bile uštede, kako ih je Vlada zvala, koje su doprinele tome da se smanji deficit, pa je ovo otimanje penzija doprinelo sa nekih 20 milijardi dinara, ove plate sa nekih, takođe, 20 do 25 milijardi dinara, kako koje godine, to se videlo u budžetu. Recimo, samo povećanje PDV koje je negde na nivou 10% do 12%, od toga budžet godišnje od građana prihoduje više 50 milijardi dinara. A, od povećanja poreza na dobit, gotovo 30 milijardi dinara. Kad saberete ovo, onda vidite koliki bi deficit bio da se nije poseglo u džepove građana i privrede.

Nekada je to neophodno, međutim pre nego što se posegne u džepove građana i privrede trebala bi država prvo da sagleda gde ona može da uvede red i gde ona može da uštedi, kako ne bi zavlačila dublje ruku u džepove građana i privrede.

Posledica ovakvog smanjenja deficita, na ovaj način, je imao izuzetno negativan efekat po privredni rast Srbije, ali, takođe, i po kvalitet usluga i životni standard građana. Kad malo pogledaju građani oko sebe, ni jedna oblast u društvu nemate u koju je uveden red. Ni u zdravstvu, ni u pravosuđu, ni u školstvu. Znači, gde god da pogledate, imamo nastavak lošeg stanja koji smo imali i značajno pogoršanje u nekim oblastima.

Na primer, u zdravstvu zbog ovog drastičnog smanjenja primanja imamo veliki broj, ne samo lekara, govorim i o medicinskom osoblju, kvalifikovanim i kvalitetnim kadrovima koji beže iz Srbije. Nemačka im je odredište. To je masovno, po celoj Srbiji, građani ovo jako dobro znaju.

Kad pogledamo privredni rast, ovo su podaci MMF, oni nam govore sledeće: BDP je u periodu od 2014. do 2016. godine u Rumuniji porastao kumulativno za preko 12%, u Makedoniji preko 10%, u Mađarskoj preko 9%, Albanija preko 8%, Crna Gora 7,7%, BiH 6,6%, Hrvatska 4,1% a Srbija 1,66%.

Znači, vidite koliko je ogromna razlika. Govorimo samo o zemljama u regionu u privrednom rastu koji je imala Srbija u odnosu na ostale zemlje.

Ono što je interesantno, takođe, deo Srbije je Kosovo, na njemu se posebno računa rast BDP koji je rastao po stopi od 9%. On nam pokazuje da je način na koji je smanjen deficit i time što se posego u džepove građana i privrede, u stvari, trošak sa druge strane je izuzetno mali i provredni rast.

Ovo su neke stvari na koje ministar finansija teško može da utiče, jer on je suočen sa tim makro-ekonomskim okvirom, on gleda kako da deficit smanji, naravno zavisi od ministara i ministarstava i na kraju krajeva vrhova političkih stranka, koji utvrđuju politiku u svim tim ministarstvima, koja bih onda trebala da dovedu do privrednog rasta, tako da suočen sa ovim zadatkom, naravno njegov fokus je da smanji i deficit i on je to uspešno uradio. Međutim, sa druge strane po kvalitetu usluga i po rezultatima privrednog rasta, jasno vidimo da taj zadatak ne da nije postignut, nego Srbija jako mnogo kaska za ostalim zemljama u regionu, ne govoreći šire od toga.

U 2017. godinu u prvom kvartalu imamo rast od 1,1%, u drugom od 1,3% , u trećem fleš procena, odnosno brza procena Zavod za statistiku kaže 2%. Znači, imamo izuzetno niske stepene stope privrednog rasta.

Pitanje je zbog čega je ovo ovako, potiče od dva razloga. Jedan je bazično ne uvođenje reda u državi, odnosno ne vođenja, odnosno ne smanjenju troškova i ukoliko postoje u javnom sektoru posebno u javnim preduzećima na čijem čelu su nesposobni partijski kadrovi, koji su uglavnom sa kupljenim diplomama, sa izmišljenih fakulteta na raznim rukovodećim mestima i posledica toga je ono što ima u tim javnim preduzećima, a to su ogromni gubici koji prave.

Počev od Srbijagasa, koji godišnji prave gubitke merene u stotinama miliona evra. Recimo, Železara Smederevo u periodu 2014, 2015, i 2016. godine, gubici su preko 270 miliona evra. Nakon preuzimanja Kineza, Kinezi nisu preuzeli Železaru kao firmu, oni su kupili imovinu Železare na rasprodaji. Železara Smederevo kao posebna kompanija postoji i dalje. I država Srbija će morati da sanira dugove koji tamo i dalje postoje. „Er Srbija“ godišnje pravi gubitak između 50 i 75 miliona evra, itd.

Znači, posledica lošeg upravljanja sa javnim preduzećima nas košta jako, jako mnogo. Sa druge strane ovi povećani porezi i opšte stanje u državi direktno utiče na privredu, na smanjenje privredne aktivnosti, kao onda za posledicu ima i ovakve stope privrednog rasta.

Društvo kome se veruje da će se subvencijama stranim investitorima koji od Srbije prave zemlju jeftine radne snage, u kojima se daju subvencije od Dinkića, to je njegov izum, koji je Vlada nastavila do danas od nekih 10 hiljada evra po radnom mestu, negde manje, negde čak i više, gde se pretvaramo u zemlju motača kablova, nema ništa loše u tome da se motaju kablovi, ali ako celu zemlju pretvarate u takvu jednu delatnost sa platama od 200 evra to je duboko pogrešna ekonomska politika.

Kao posledica imamo ove rezultate o kojima danas govorimo. Znači, kada opteretite privredu sa velikim porezima, sa velikim doprinosima, posebno nametima na rad, sa svim ostalim poreskim stopama. Kada uz to imate jedno veliko birokratsko opterećenje sa jednom ekonomskom politikom koja je potpuno pogrešno usmerena onda i dobijate ovakve rezultate. Građani to vide svakog trenutka.

Priča o tome kako nam pada nezaposlenost, jednostavno ne stoji. LJudi beže iz Srbije pogotovo mladi ljudi, jer da postoji neki rast zaposlenosti to bi se direktno videlo na BDP, to se tamo na žalost ne vidi. Prema tome, radi se o nekim potpuno drugim stvarima, a ne o nekom rastu zaposlenosti.

To sve skupa sa druge strane ima jedan kontrast koji ćemo postaviti, koji nas u stvari stavlja pred taj izbor kojim putem Srbija treba dalje da ide. Strateški kako da se opredeli.

Softverska industrija u Srbiji koja je samonikla bez ikakve podrške države, u stvari uprkos državi, ove godine treba da postigne izvoz, od nekih 700 miliona evra. To vam je godišnji rast, iz godine u godinu od nekih 30%. Godine 2016. taj rast, odnosno iznos iznosio nekih 590 miliona evra.

Ovo vam govori kako preduzeti ljudi u nekoj delatnosti, gde imaju otvorene klijente, kao što je to u softverskoj industriji, gde su im klijenti na zapadu uglavnom i gde praktično od tih klijenata dobijaju poslove na početku su to bili, uglavnom, neki uslužni poslovi ili obrade podataka softverskog razvoja itd.

Sada se polako prešlo i na razvoj proizvoda, koje naše kompanije plasiraju na svetskom tržištu, pošto nema burazerske ekonomije tamo i nema upliva partija, nema uzimanja reketa itd, nego imaju otvoreno tržište gde svojim kvalitetom postižu i cene i svoje prihode. Imamo ovakve stope rasta od 30%. Ovo je trebalo da nam kaže u kom pravcu treba da gledamo, kada gledamo o ekonomskom razvoju Srbije.

Praktično, kada pogledamo efekte koji ovaj loš ekonomski model ima na Srbiju i samo pitanje troškova koji dobijamo od tih javnih preduzeća i efektima na budžet, recimo u ovom budžetu za 2018. godinu, imamo 30 milijardi dinara za aktiviranje garancija koja je država dala javnim preduzećima, što glavnica, što kamata, gde njihova nesposobna rukovodstva nisu u stanju da vraćaju te kredite, uzeli su ih, lagodno se ponašaju jer znaju da ima neko ko će platiti na kraju račun, to neće biti oni. Ko je onda u takvom lagodnom ponašanju ceh plate svih građana, ove 30 milijardi dinara?

Kada pogledamo nazad od 2014. godine do 2017. godine, u budžetu imamo 122 milijarde dinara na ime aktiviranja garancija. Sve skupa od 2014. godine do danas to vam je 152 milijarde po budžetima.

Zatim, na subvencije je od 2014. godine do 2017. godine po budžetima potrošeno, govorim samo o subvencijama na privredu 164 milijarde dinara, u ovoj godini 42 milijarde je planirano. Kada pogledamo sve zajedno, na subvencije od 2014. godine do 2017. godine je otišlo 344 milijarde dinara, ove godine 87 milijarde dinara. Kada od toga izvadimo poljoprivredu, kulturu, to je u stvari RTS, dolazimo do broja koji sam prethodno pročitao 164 milijarde i 42 milijarde.

Zatim imamo na kazne i penale po rešenjima sudova 18 milijardi ove godine, 11 milijardi prošle godine. Ovo sve skupa ukazuje na tu pogrešnu ekonomsku i svaku drugu politiku koja Vlada vodi. Ministar finansija u ovakvom okruženju pokušava da smanji štetu, i naravno, kroz mere koje je preduzeo, uspeo da smanji deficit, ali i ništa dalje od toga.

Šta je privredi, u stvari, potrebno? Potrebno je smanjenje nameta. Jedna dobra mera koja je predviđena u ovom paketu zakona je povećavanje neoporezivog iznosa sa 11.700, otprilike, dinara, na nekih 15.000 dinara. To će svakom zaposlenom u Srbiji mesečno podići neto platu za 330 dinara, na godišnjem nivou 4000 dinara, odnosno godišnje efekat smanjenja tog prihoda je nekih 7 milijardi dinara. Veliki deo toga će ići iz budžeta lokalnih samouprava, pošto oni dobijaju većinu ovih sredstava. To je dobra mera pošto ide u pravcu smanjenja nameta na rad.

Vlada je ovim budžetom predložila povećanje plata nastavnicima, lekarima, vojsci, policiji i drugim zaposlenima na budžetu od 8%. Uz inflaciju od 3% u prošloj godini, ovo je realan rast od nekih 5%. Dosta je bilo smatra da je ovo pogrešan potez, da je ispravan potez da se ukine zakon kojim se 10% ovih plata uzima i od nastavnika i od zdravstvenih radnika i svih ostalih zaposlenih u javnom sektoru i da se na taj način dolazi do vraćanja, praktično otetog, umesto da fiktivno govorimo o nekom povećanju zarada, radi se samo o vraćanju dela onoga što se uzima. Inače, i tih 8% bi se umanjilo za 10 %, tako da je to nominalno 7,2 %. Mi predlažemo da se ono što je oteto do 10% vrati nazad.

Zatim, Vlada predlaže nominalni rast penzija od 5% linearno. Mi, takođe, mislimo to je neki trošak, kako je rekao ministar finansija, od 25 milijardi dinara. Mi mislimo da ni to ne treba tako raditi, nego baš onako kako i Fiskalni savet kazao – treba ukinuti ovaj protivustavan zakon o smanjenju penzija. Već vidimo da penzioneri najavljuju mnoge tužbe. Mislim da će na kraju taj novac morati biti vraćen, kako god. Ako DJB uspe da dođe na vlast, taj novac će biti vraćen bez ikakvih tužbi svim penzionerima. Znači, praktično treba taj novac vratiti prvo, to je trošak od dvadesetak milijardi dinara. Onda, nakon toga, penzije linearno uskladiti sa rastom inflacije, a to je neki dodatni trošak od 15 milijardi. Tako da, ukupno smo u našem budžetu, kako smo ga predložili, predvideli 35 milijardi dinara za penzionere, umesto 25 milijardi, koje je predložila Vlada.

Zatim, predlažemo smanjenje poreza i doprinosa dodatno i to u iznosu od 70 milijardi dinara i to promenom načina finansiranja zdravstvenog sistema. Mi mislimo da treba preći sa ovog Bizmarkovog na Beveridžov model i to u nekoliko koraka i, umesto subvencija i umesto svih ovih drugih stvari koje Vlada radi, treba u stvari smanjiti poreze i doprinose. To je najbolja subvencija za celu privredu.

Mislimo da ovakva jedna injekcija bi u privredu, a to bi direktno donelo nekih 50 milijardi dinara za privatni sektor, za preduzetnike, da bi to dovelo do dodatnog rasta BDP između 1% do 2% i značajnog smanjenja sive ekonomije, pošto bi stope bile značajno manje i praktično postavilo jedan potpuno novi ekonomski okvir.

Takođe smo predvideli da se sa 20 milijardi dinara vrate zaostale zarade i poveže radni staž preduzećima u restrukturiranju, da se za sve ove rezerviste kojima nisu plaćene ratne dnevnice, koji tuže, vrati nekih 10 milijardi dinara, koji je neki osnovni obračun za to, da se poveća investicija u zdravstvo za 10 milijardi dinara i da se ustanovi „venture“ kapital industrija sa nekim iznosom od četiri milijarde dinara.

Mi mislimo da je ovo potpuno drugačija ekonomska politika koja bi nas dovela do rezultata koji očekujemo, a to je da investiramo u inovacije, da postignemo privredni rast koji nam je potreban, da se država skine sa grbače privrede, a preduzetni građani će već znati kako najbolje da potroše svoj novac. Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč ili da pređemo na listu? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospodo i gospođe ministri, poštovane koleginice i kolege, evo, danas celog dana razgovaramo o Zakonu o budžetu, najvažnijem zakonu i mislim da je na početku važno reći da smo mi poslanici bili suočeni sa jednim nedostojnim izazovom gde ćemo komentarisati način na koji je zakazana ova sednica, sa kratkim rokovima, sa velikim brojem zakona o kojima treba razgovarati i to svakako treba pomenuti, jer to pokazuje u stvari spremnost vladajuće većine da debatujemo i imamo dijalog ovde, gde je najnormalnije, o ovako važnim temama, ali mislim da to nije suština. Suština je nešto što, pre svega, predstavlja ovaj budžet i kako će on uticati na građane naše Republike Srbije.

Ovo je sedmi budžet koji usvaja ili predlaže ova većina koja sada i formira Vladu i podržava Vladu koja je ovde u ovim klupama. Dakle, od 2012. godine do danas to je sedmi budžet. Da, 2012, 2013, 2014, 2015, 2016, 2017. i ovaj budžet za 2018. godinu, sedmi budžet. Dakle, možete to da proverite, ali je to upravo tako. Toliko puta smo upozoravali sve ministre finansija i predsednike Vlada kada su se pojavljivali ovde, a to je kršenje zakona zbog toga što ste obavezni prema zakonu da onog trenutka kada Republika Srbija i njen javni dug premaše 45% učešća u BDP, ovoj Skupštini, ljudima u Srbiji predstavite jasan plan za saniranje te visine duga i način na koji će se doći do zakonom propisanog nivoa od 45%. Onda možemo da razgovaramo o budžetu, jer mislim da je to pre svega odgovornost prema građanima Srbije iz jednostavnog razloga, onoga o čemu sam na početku govorio, a to je pitanje odgovornosti za budući standard građana, za našu decu i način na koji smo se zaduživanjem opredeljivali za njihovu budućnost i davali im obaveze u budućnosti.

Mi ovde imamo sada, među ovih 31 zakonom predloženim, i zakon o kome, naravno, nema puno vremena da se govori, ali Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o regulisanju javnog druga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana uložene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije.

Zaboravili smo devedesete godine i proglašenje stare devizne štednje. Zaboravili smo na koji način su tadašnje vlade uticale na budućnost generacija i posle 90-ih i posle 2000. godine i, evo, danas ponovo govorimo o tim posledicama posle tolikih godina koje su prošle. Zar to nije uticaj i važna odgovornost na perspektivu građana Srbije, dece koja su se tada rađala, a evo sada su već punoletna i sada saniramo te probleme koji naravno utiču i na ove generacije i ovaj standard.

Na taj način ćemo mi uticati na buduće standarde generacija 25. i 30. godine ukoliko na odgovoran način ne govorimo o načinu na koji ćemo sanirati dug.

Podsetiću vas, 2012. godine, u trenutku kada je nova Vlada izabrana posle tadašnjih izbora, sredinom godine, jula meseca, dug je iznosio oko 15 milijardi evra. Godine 2014, gospodine ministre, govorili ste na Odboru za finansije, taj dug je doveo Srbiju do ozbiljnih finansijskih problema, do mesec dana pred bankrot, kako ste nam govorili i to jeste bila kriza javnog duga, gde smo došli do nekih 25 milijardi, sa deset milijardi više.

Dobro je da posle 2014. godine imamo stagnaciju tog javnog duga, ali smo ponovo došli, po ovim zvaničnim podacima, do 24 milijardi i oko 500 miliona evra javnog duga.

Dakle, rekli ste nam da je i što zbog kursnih razlika i zbog vraćanja nekih dugovanja pre vremena taj javni dug i niži, i neka je niži, naravno da se radujemo, ali svakako od 2012. godine do danas taj javni dug je porastao za devet milijardi. Dakle, to je ono što ostavljamo budućim generacijama kao veliki izazov za standard naše dece. O tome treba razgovarati i zbog toga vas i danas podsećam na tu vašu obavezu.

Imali smo, po meni, apsurdne nastupe kada smo bili srećni i došli do tih, po ovom planu i predlogu budžeta, vi predviđate da ćemo sa 65% učešća javnog duga u BDP doći na 63%. Predsednik države o tome često govori kao o izlasku na zelenu granu i približavanju nivoa bliskih Mastriktu i onome što propisuje i standard EU.

Mislim da je jasno svima nama da mi sedimo u republičkoj Skupštini Srbije koja je propisala i donela zakon da je taj limit 45%. Mastrikt kaže da je to 60%, ali je jasno kome smo mi ovde odgovorni i koje zakone treba da poštujemo. Zbog toga je važno da o tome razgovaramo. Ako već ne poštujemo taj zakon, onda predložite promenu tog zakona i recite – potrebno je podići taj limit na 60%, pa da onda govorimo o toj vrsti odgovornosti.

Projekcija ovog budžeta u jednom delu, a i u proteklih sedam predloženih budžeta donosi sve veću centralizaciju. To je jasno svim ljudima koji žive ovde u različitim mestima u Srbiji, koji su vodili svoje opštine i gradove ili ih vode i dalje, da smo iz budžeta u budžet centralizovali prihode i da smo smanjivale transfere prema lokalnim samoupravama, gradovima i opštinama i jasno je iz pretposlednjeg izveštaja Fiskalnog saveta da je upozoravajući na bliskost bankrota i u Kragujevcu i u nekim drugim gradovima, a sada se radi konsolidacija u Nišu. Veoma kritično stanje. Govorio je o stanju finansija u Beogradu, u Novom Sadu, ali tako se može govoriti i o ostalim gradovima i opštinama. Očigledno je da dalja centralizacija i neka rešenja koja će doneti ovaj budžet, po procenama Fiskalnog saveta, umanjuju prihode za nekih oko pet milijardi ukupno za lokalne samouprave u 2018. godini, a da će posledično povećati rashode za još nekih dodatnih pet milijardi.

Mislim da je važno govoriti o tome na jedan odgovoran način, jer se taj realni život i oni projekti o kojima ste i vi govorili i o kojima često govorimo ovde, a to je potreba za kapitalnim investicijama ne samo na nivou države nego i na lokalnom nivou što se tiče kvalitetnog vodosnabdevanja, prečišćavanja otpadnih voda, rešavanja sanitarnih problema, sanitarnih deponija i mnogih drugih projekata toplifikacije gde se odvija taj realni i konkretni život na lokalnom nivou.

Ja ću vam zahvaliti jer ste priznali i otklonili jednu čini mi se prisutnu dilemu u javnosti, a često smo i ovde u ovoj skupštinskoj sali govorili o dugu Beograda i nasleđenom dugu o kome se često pričalo.

Postavio sam vam pitanje - koje kriterijume za obračun duga grada Beograda prihvatate, da li Fiskalnog saveta ili kriterijume Siniše Malog i Gorana Vesića? Vi ste jasan odgovor dali, da postoji samo jedan kriterijum, međunarodni kriterijum koji priznajete. Na potpitanje da li je to kriterijum Fiskalnog saveta, jasno ste rekli – da. I hvala vam na tome, jer mislim da smo skratili onda tu diskusiju u kojoj se kaže – grad Beograd je nasledio 1,2 milijarde duga dolaskom nove vlasti, vlasti SNS-a i njihovih koalicionih partnera, a Fiskalni savet kaže da je taj dug u tom trenutku iznosio 400 miliona.

Dakle, rekli ste jasno i glasno da je taj dug iznosio 400 miliona po tim kriterijumima, a da se sada kao ključni rezultat te lokalne gradske vlasti Beograda tvrdi da je taj dug prepolovljen, što znači sa milijardu i 200 podeljeno na dva, sada se svede na 600 miliona. Da li je to smanjenje duga ili razlika od 400 do 600 miliona, to bismo mogli da čujemo.

Mislim da je važno govoriti o ovom budžetu, ne samo o ovim ciframa koje deluju izuzetno tehnološki i možda i nezanimljivo za ljude u Srbiji, mislim da je važno da to prenesemo na ono što je realni život u Srbiji.

Naravno da je izazov budžeta i svake od ovih tabela i iznosa, u stvari, način na koji može da se popravi život u Srbiji, način na koji to može da utiče na živote i socijalni status ljudi u Srbiji, i to je ono što ljude u Srbiji najviše interesuje.

Da li smo ovim budžetom povećali standard građana i da li smo u ovom periodu, donoseći ove zakone od 2012. godine do danas, donosili zakone koji su povećali standard ljudi u Srbiji? Ne, jer smo doneli, jer ste izglasali, a mi smo bili protiv toga, odluku o privremenom smanjenju plata i penzija. Dakle, plate i penzije u Srbiji su smanjene. Smanjeno je, samim tim, ja sam ubeđen, i ono što je isto deo povećanja standarda života, a to je povećanje standarda usluga, ne samo plata i penzija i finansija, nego i povećanje usluga i u zdravstvu, povećanje usluga i u školstvu, povećanje usluga i u javnoj upravi, a tamo gde ste demotivisali ljude, teško je očekivati da će takva usluga biti kvalitetnija.

To je ono što se direktno odrazilo na standard građana i siguran sam da je taj standard pao, ne samo zbog pada primanja, nego i zbog toga što imamo, ulazeći svakodnevno u prodavnice, vidimo da imamo svakodnevna poskupljenja i to nije teško nikome od nas da primeti.

Kada govorimo o trošenju budućeg standarda, mislim da je podjednako pogubna ili možda još teža odluka bila odluka o zabrani zapošljavanja u Srbiji. Mislim da smo na takav način ugrozili budućnost ozbiljnog dela budućnosti Srbije koji završavajući medicinske fakultete, završavajući fakultete i pripremajući se da služe svojoj državi i kroz javne službe, zašto ne, podižući i javni sektor, jer je ovoj državi potreban javni sektor, bez obzira što se pravi takva kampanja u kojoj je svako ko radi u javnom sektoru neko ko nije dovoljno efikasan ili nije potreban ovaj državi.

Ali, ako stopirate prijem mladih lekara, najboljih studenata sa medicinskog fakulteta u proteklih pet godina, vi ih niste samo poslali u Nemačku, Norvešku ili u razmišljanje gde će otići, pokušati da nađu svoju budućnost i ostvare svoja znanja i plasiraju svoje znanje, mi smo na takav način napravili rupu u instituciji tako važnoj za zdravlje stanovništva i opstanak ovog stanovništva, jer nema transfera znanja od profesora, prethodnih profesora, ljudi od iskustva, hirurga, doktora specijalista i onih koji mogu da prenesu svoja znanja, a za formiranje vrhunskih stručnjaka u ovoj oblasti potrebno je najmanje desetak godina.

Dakle, zbog toga želim da pričamo o životu i načinu na koji se donošenje ovakvih odluka odražava na živote ljudi u Srbiji.

Mislim da neke od odluka i neke od pozicija u ovom budžetu pokazuju i važne stvari, a ja ću vam reći zbog čega je važno da se poštuje zakon i u onom delu podnošenja izveštaja pre usvajanja budžeta u izvršenju budžeta za prethodnu godinu. Znam šta ćete reći i treba reći da i prethodne Vlade nisu podnosile te izveštaje, i o tome smo već govorili i da je poslednji izveštaj podnesen 2003. godine, i svaka čast toj Vladi koja je tada bila spremna da podnese izveštaj Narodnoj skupštini o izvršenju budžeta, a da sve ove godine nemamo taj izveštaj.

Mi ne možemo potpuno kompetentno da govorimo o budžetu i projekciji budžeta za 2018. godinu ukoliko nemamo taj izveštaj. Evo, dali ste primere na koji način smo došli do toga da je rast BDP u ovoj godini projektovan, u stvari izvršiće se na 1,8%. Vi kažete – moguće je da će to biti i 2%, a upravo u toj analizi izvršenja kapitalnih investicija i načina na koji oni mogu da se izvrše u poslednjem kvartalu.

Ono što sam ja video iz izvršenja, u prva tri kvartala kapitalne investicije su izvršene sa nekih 77 milijardi. Kažu da je to oko 53% izvršenja u odnosu na plan. Dakle, sa 50% se realizuju planirane kapitalne investicije koje treba da podstaknu razvoj privrede u Srbiji. Očigledno je da je to nedovoljna realizacija da bismo podstakli na efikasan način. Imamo to u izveštaju, gde je analizu napravila Kancelarija za analizu budžeta.

Dakle, ako vidimo šta to znači, na koji način se neefikasno sprovode projekti, a vi ste govorili o svojim problemima da nemamo dovoljno efikasnosti ni u institucijama, niti integrativnosti u institucijama da realizujemo projekte, očigledno da to pravi zastoj i utiče na rast BDP.

Onda se pitamo u ovih 10 godina, u ovih sedam godina, devet milijardi većeg javnog duga, za prosečan rast BDP od 1,66%, a videli smo kako stojimo na toj lestvici u odnosu na druge zemlje. Kakvi su to efekti i kakvi su efekti plasmana ulaganja, projekcije budžeta i realizacije i kakva je odgovornost svih vlada koje su bile odgovorne da na takav način podižu kvalitet života u Republici Srbiji.

Šta je još mogući problem i u ovom delu, kada smo već kod kapitalnih investicija? To možemo da vidimo i u izveštaju Fiskalnog saveta i jedno dobronamerno upozorenje, očigledno, a to je da postoji još budžetska tendencija koja sve više investicija sprovodi bilateralnim sporazumima, dakle, obilaznice oko Beograda, auto-put Preljina-Požega, pruga Novi Sad-Subotica, prerada otpadnih voda i toplovod u Beogradu.

Ovakvi sporazumi, koji zaobilaze standarde tenderske procedure, mogu imati skrivene troškove i imaju niži efekat na privredni rast, više se angažuju strane firme, uvozni materijali i drugo. Ovo je iz izveštaja Fiskalnog saveta i njihovih preporuka.

Mislim da je važno napraviti analizu i kada govorimo o ovome. Potrebno je pogledati tabelu i o kojoj ste vi, čini mi se, nešto rekli, a to je poređenje projekcije PDV-a, dakle, iz zemlje, i projekciju PDV-a iz uvoza. Za ovu godinu je ta projekcija na nivou 75 milijardi PDV-a iz zemlje, a 425 milijardi PDV-a iz uvoza.

Dakle, ta struktura nešto govori o stanju naše privrede i to je jasno. Jasno je da su drugačiji prilivi. Znam da možete da mi odgovorite i treba da nam kažete, ali je važno i porediti sa tom tendencijom, jer je to šestostruko manji priliv ili projekcija priliva za PDV u zemlji u odnosu na PDV iz uvoza, ali je važno porediti sa podacima iz prethodne godine. Znate li kakvi su oni bili i kakva je struktura bila tada? Bila je 3:1 ili 3,5:1.

Dakle, ako se poredi sa prethodnih pet godina, ta struktura je bila odnos sa 1:2 ili nešto slično. Ako pogledamo, ovo su domaće privrede, po tim podacima je očigledno da imamo ozbiljan problem u toj strukturi.

Mislim da je to dobrim delom vezano i za ključne izvore za pad BDP, a to je neefikasno upravljanje EPS-om, nedovoljna proizvodnja, posebno na početku godine, nedovoljno realizacije u poljoprivredi i mislim da su to ključni izvori, pre svega, i ova kašnjenja realizacija i nedovoljno kvalitetnog rada u građevinarstvu.

Dakle, pošto ističe vreme, mislim da je važno reći i izvesti zaključak šta je zadatak svih nas i na koji način možemo uz naše predloge da nekim delom popravimo opšte stanje u našem društvu, pre svega onih koji su najugroženiji. Četrdeset sedam hiljada je prosečna plata u Srbiji. Potrošačka korpa, nova potrošačka korpa je 70 hiljada, 36 hiljada je minimalna potrošačka korpa, linija siromaštva za četvoročlanu porodicu je 31.500. Dakle, oko 8% stanovništva u Srbiji živi ispod linije siromaštva. Sto hiljada dece žive ispod linije siromaštva. NJima fali 4.500 do minimalne potrošačke korpe. Dakle, na ceni potrošačke korpe je još nekih 8%, dakle oko 200.000 dece su u velikom izazovu.

Mi smo vam dali neke od predloga. Oni neće rešiti sve probleme, ali neki od amandmana kao i prošle godine ide u tom smeru. Evo, tu je ministar prosvete, pa smo predložili da sa nekih pozicija, subvencija, prenesemo milijardu dinara na dečiji i školski standard, da uvedemo besplatne užine svoj deci u školama u Srbiji, da brinemo o toj deci koja su ispod linije siromaštva i onoj deci koja bi makar jedan obrok imali obezbeđen, makar jedan zdravi obrok u školama.

Mislim da postoji i set drugih amandmana koje smo dali kao poslanička grupa Demokratske stranke. Treba razgovarati o ovome i treba uzeti u obzir realne živote ljudi u Srbiji, a ne samo makroekonomske pokazatelje na osnovu kojih je projektovan budžet za 2018. Godinu.

Hvala, gospodine Ćiriću.
Izvolite, ministar Dušan Vujović.

Hvala lepo.
Želeo bih da odgovorim, odnosno ponudim neka razmišljanja na teme koje su prethodna dva govornika pokrenuli. U velikom broju pitanja koja postavljate, ja ne samo da se slažem, nego sam zabrinut isto kao i vi. Sad da ne gubim mnogo reči na to koliko se slažemo u mnogim stvarima, apsolutno nema potrebe da tu produbljujemo stvari. Slažemo se oko toga koja je dijagnoza bila, slažemo se oko toga da su te stvari bile neodržive. Tu bih morao da produbim stvari.
Znači, nije naš problem bio samo u tome gde smo bili, nego kojim smo putem išli. Nije problem 45% duga, nego brzina kojom se kretali od 20 i nešto posto duga, gde smo bili nakon završetka reprograma pariskog i londonskog kluba, brzina kojom smo se spustili odatle na 45% i krenuli to da probijamo. Nije problem bilo to, nego su problem bila obećanja trajnih rashoda u sferi koja je inače vrlo vrlo plemenita, a to je povećavati socijalna davanja, subvencije, plate u javnom sektoru i penzije, bez mogućnosti da se to održi.
Znači, namere su tu bile jako dobre, ali kao što znate iz one fraze – dobre namere vode mogu da vode pravo u pakao, finansijski i fiskalni pakao koji se ispoljio kroz to da smo došli do 8,8% deficita tog jula 2014. godine kad sam ja postao vršilac dužnosti.
Od tog momenta dalje mogu samo da vam kažem šta smo mi radili da taj brod zaustavimo sa te putanje i da ga preokrenemo. Mogu da komentarišem šta se dešavalo 2012. do 2014. godine ali bi to zahtevalo dublju analizu, pošto je 2012. došlo do političkih promena i pola godine je prošlo od momenta raspisivanja izbora do momenta formiranja Vlade.
Mogu da vam kažem samo sa stanovišta fiskalne strane da Vlada kada je preuzela odgovornost imala je rupu u fiskalnoj likvidnosti, toliko veliku, da je morala odmah da se zaduži oko dve milijarde da bi samo voda bila ispod nivoa usta, figurativno rečeno.
Znači, to što se dogodilo 2012. godine je jedna inercija koja nije mogla uopšte da se preokrene. Godina 2013. skoro u celini je potrošena na to da se preokrene politička strana procesa. Ovde postoje kolege koji to mogu mnogo detaljnije i bolje da objasne. Bilo je važno, prvo, politički brod skrenuti sa hridina raspada razgovora sa Evropom i vratiti to natrag. Dvadesetog januara 2014. godine smo potpisali ključni dokument i tog momenta, ni dan kasnije, je krenuo razgovor o tome kako da se ekonomski proces vrati u te tokove.
Ovo je interpretacija jednog ekonomiste. Ovde postoje ljudi koji to preciznije znaju i pravno, institucionalno, ali tog momenta je krenuo razgovor o tome gde plovi naš fiskalni, ekonomski brod. Tada, koliko se sećam, glavna poruka kampanje koja je završila izborima, 16. marta 2014. godine je bila – moramo da vratimo ekonomiju natrag na održivu putanju.
Ne moram da znam više detalja, ali to je ključno i tada smo prvi put dobili mandat birača da se sada, kada smo obezbedili poznavanje i vraćanje na put evropskih integracija, pozabavimo da brod koji se nalazi u opasnom stanju vratimo u ravnotežu.
Molim vas da tada, uz još jednu zadršku, mi smo 27. aprila 2014. godine izabrani u ovoj Skupštini i 15 dana kasnije smo imali vanrednu situaciju u Srbiji, gde se sve razdvajalo, da nije moglo da se dođe od tačke A do tačke B, gde smo morali da radimo nešto što sada obezbeđujemo ovim kreditom za elementarne nepogode, našli smo se u situaciji da zavisimo od pomoći, dobre volje drugih da bismo preživeli. Svi su bili angažovani samo na preživljavanju.
Jula meseca smo prvi put digli glavu i krenuli da se bavimo reformama. Prema tome, za mene je jako važno, mi možemo da kažemo da se dogodilo to i to u terminima para. Mogu da vam kažem da, jednostavno, ako ste 2014. godine imali deficit od preko 250 milijardi, onda nemojte da se čudite što je dve milijarde porastao dug naredne godine, pošto je to minimum da pokrijete samo rupu u budžetu. Kada to podvučete onda ćete dobiti potpuno drugačiju sliku o kojoj sam ja pričao u nivou duga.
Sada da vam kažem drugu stvar. Ja se sa vama slažem. Zabrinut sam isto kao i vi, ali moram profesionalno i kao čovek da vam kažem da vaša ponuđena rešenja nisu ni koherentna, ni izvodljiva, nisu međusobno konzistentna.
Ovo što vam mi nudimo je težak put, ali je prav put do izlaska. Nema tu ni foliranja, ni muvanja, ni krađe, ni pozajmljivanja. Ovde postoji put u kom smo već tri godine i pokazujemo da je to pravi put. Ovo smo mi ostvarili i Fond nam samo tu pomaže. Bez nas ovo se ne bi ostvarilo.
Slažem se sa vama da su svi ovi problemi ostali. Znači, potpuno se slažem da su subvencije naš problem, ali subvencije, kao što sam govorio u uvodnom izlaganju, imaju tri kategorije. Jedne su prave investicije sakrivene pod subvencija. Učešće u ruskom kreditu je investicija samo se zove subvencija zbog nekih naših pravnih i drugih ograničenja. Znači, mi prebacimo pare Železnici, Železnica plati u kreditu, pa to smo mi platili de fakto. Železnica bi trebala da vrati državi tu infrastrukturu, pošto Železnica to radi u ime i za račun države, onaj deo koji se zove infrastruktura. Znači, neko je napravio ranije aranžmane koji su komplikovani i zato nam… Ako se tamo nalazi devet milijardi u prošlogodišnjem budžetu, pa to su investicije. To nije nikakva subvencija, da se razumemo.
Isto tako, pretpostavljajući da ljudi rade dobro svoj posao, ono što dajemo za stimulaciju regionalnog razvoja i nova radna mesta su takođe investicije. Da li to može bolje? Sigurno da može. Ovde ljudi svi znaju da svaka stvar može da bude bolja, ali to nisu subvencije koje podržavaju stare stvari. To su subvencije koje su usmerene na otvaranje novih radnih mesta, na budućnost.
Imamo u onim delovima, kolega Nedimović se time bavi svakodnevno, kako da stare klasične subvencije, one u poljoprivredi, restrukturiramo da one održavaju noviji pristup tome, da pređemo sa subvencija čija je namera bila da se obezbedi minimalna količina pšenice i žita u zemlji od 25 miliona stanovnika, na subvencije koje će stvarati osnovu za razvoj moderne, efikasne poljoprivrede, a da onaj deo koji se odnosi na socijalu, stara domaćinstva i ostalo možda bolje kanališemo preko Ministarstva rada, a ne preko Ministarstva poljoprivrede.
Taj problem postoji, niko ga ne negira, ali nije dobro da se zavaravamo da time podržavamo modernu poljoprivredu. Time pomažemo ljudima da prežive starom tehnologijom u starim uslovima. To su različite stvari. Svaka stvar ima svoje i najbolje bi bilo da o svemu tome razmišljamo trezveno. Tu prestaje naše slaganje.
Pitanje – šta može da se uradi u jednoj godini preko noći? Mi smo u onom delu u kome smo imali mandat uradili mnogo. Samo da pogledate smanjenje kamata sa 138 milijardi prethodne godine na 133, pa na 117. Samo to smanjenje kamata to je ono što nam svet priznaje kao rezultat reforme. To nismo mi uštedeli. To je ono što nam svet kaže – pošto ste bolji i odgovorniji, manje ćete plaćati svoje dugove.
Svako refinansiranje od milijardu evra dopunski štedi 60 miliona evra na godišnjem nivou. To je način da mi refinansiranjem polovine od tih 24 milijarde smanjimo još za 500, 600 miliona trošak kamata. Polovina onoga što sada imamo. Znači, 117 milijardi dinara to je milijarda evra, malo manje. Mi to možemo da prepolovimo ako nastavimo ovako dobro da upravljamo.
Samo da dodam još nešto. Ma koliko strašno zvuče podaci koje ste naveli, mi to prihvatamo i moramo da završimo da to dovedemo do cilja.
Što se tiče penzija, to se mnogo puta pominje i to je popularno politički, ali moram da vam kažem nekoliko otrežnjujućih činjenica. Da nismo nasledili situaciju takvu kakvu smo nasledili i da dijagnoza nije govorila da su penzije i plate u javnom sektoru neodržive, mi smo najverovatnije mogli da podržimo iluziju koju vi podržavate, a to je socijala, moguće su reforme bez promena. To nije moguće. Nudim samo jedan argument. To je politički vrlo nepopularno. Racio je preovladao i zato se prihvata program u kome postoji žrtva da bi se nešto ostvarilo. Svako ima neke svoje teške momente u istoriji i ako ih preživi i to dobro uradi, onda se time u stvari možda diči. Mi se sada nalazimo na takvom mestu.
Ne razumem vaš pokušaj da kažemo kako smo mogli da ugasimo sva preduzeća u Agenciji za privatizaciju preko noći i time uštedimo nešto. Ne bismo ništa postigli. Kako smo mogli da prekinemo sve subvencije, sva davanja koje smo imali? Nikako preko noći. Prvo smo uveli red tamo gde možemo. Prvo smo sprečili ona mesta gde su se pare odlivale bez ikakvog rezona. Znači, ostavili subvencije koje su kapitalne, a ukinuli smo subvencije koje su bile direktno bacanje para. To su bile garancije za likvidnost.
Prema tome, ono što nam vi navodite sa pravom da mnogo para imamo u efektuiranim garancijama, to je tačno, ali je to posledica garancija koje su izdate pre četiri, pet godina, koje su davane znajući da će morati da se aktiviraju. To smo svesno radili da bi se održavao socijalni mir, da bi se održavala radna mesta dok se te firme nisu restruktuirale.
Idemo dalje. Što se tiče penzija, samo ću vam navesti krupne podatke. Vi posmatrate tu stvar i svako ima pravo da posmatra sa svog stanovišta, a ja posmatram sa makroekonomskog stanovišta. Godine 2014. penzijski fond isplatio je 508 milijardi, 2015. godine posle ovog smanjenja isplatio je 490 milijardi. Naredne godine 494, pa 498, a mi planiramo ove godine posle ovog povećanja od 5% da to vratimo na 527 milijardi. Znači, to će biti skoro 20 milijardi više nego što je bilo 2014. godine. To je samo globalna slika.
Koliko su u tome dali građani Srbije koji nisu penzioneri? Subvencija je bila bukvalno 50% penzijskog fonda. Znači, ta subvencija je bila najveća subvencija u državi Srbiji. Transferi su bili 251 milijarda iz budžeta Srbije penzijskom fondu, pa se to spustilo na 211 2015. godine, pa na 205 2016. godine, pa na 178 do sada ove godine, odnosno 185 naredne godine. Znači, mi planiramo da penzijski fond bude manje zavistan od transfera iz budžeta, a da uspeva da povećava penzije.
Neki ljudi su imali danas i danas sa ovim povećanjem imaju veće penzije nego ikada, a neki imaju manje penzije i to je pitanje politike, a nije pitanje makroekonomije. Makroekonomski čak je za nas jednostavno da izračunamo ukupnu svotu. Kako se to raspodeljuje i preraspodeljuje je pitanje odluke cele Vlade i to je pitanje ove Skupštine. Ovi zakoni nisu zakoni Vlade. Ovo su zakoni koje je usvojila Skupština. Prema tome, Skupština može da ih donese i da ih menja. Mi nismo oročili te zakone zato što smo znali da postoji mnogo elemenata neizvesnosti i hteli smo da vidimo kako se to realizuje da bismo mogli da idemo napred.
Danas su se stvorili uslovi da sve ono što vi tražite, da se nastavi sa socijalom koju mi održavamo na vrlo visokom nivou, da se nastavi sa socijalnom državom, razvojnim budžetom i svim onim stvarima koje želimo da vidimo, otvaranje novih radnih mesta, ali danas za to imamo realne uslove. Pre tri i po godine nismo imali realne uslove. Tada nam je glavni prioritet bio da sprečimo bankrot. Imali smo 78 dana po stepenu odlivanja sredstava fiskalne likvidnosti. Imali smo 78 dana, izračunato je to, „Bumberg“ je to objavio, do bankrota.

Reč ima prof. dr Zorana Mihajlović.

Da vam odgovorim na nekoliko vaših paušalnih ocena o stanju u građevinarstvu, posebno stanja sa strateški bilateralnim sporazumima koje Republika Srbija ima sa Narodnom Republikom Kinom, bilo sa Ruskom Federacijom, bilo sa Turskom ili nekim drugim državama.
Pošto ste rekli kako je nedovoljno kvalitetan rad u građevini, kako ne rade uopšte domaće kompanije, kako to dalje znači da se koristi takođe tuđa oprema a ništa iz Srbije, to su reči koje ste rekli, sada nekoliko važnih informacija. Prvo, strateški dugoročni sporazumi napravljeni su 2008. i 2009. godine. Upravo su pravili predsednici tadašnjih vaših stranaka, od Tadića pa do drugih i sada je moja dilema bila dok sam razmišljala kako da vam odgovorim da li ste vi ljuti zbog toga što imamo te sporazume, što ste ih vi potpisivali, ili vam ne odgovara to što ih niste realizovali. Dakle, ova Vlada ih i te kako realizuje zbog toga što upravo tim sporazumima, i iskreno zahvalna sam što ste te sporazume pravili, zbog toga što sada svi infrastrukturni projekti koje radimo sa zemljama, bilo da je u pitanju Kina, najviše i pre svega sa Kinom ili Ruskom Federacijom, minimum učešća lokalnih kompanija, domaćih srpskih kompanija je 50%. Kada govorimo o ruskom kreditu to je čak 80%. Sve što može da se koristi iz Srbije koristi se.
Pruga koja je rehabilitovana posle 40 godina Resnik – Valjevo, 77 km, na toj pruzi su radile domaće kompanije. Glavni izvođač je ruska kompanija. Radile su domaće kompanije, 80% je domaćih kompanija koje su radile. Sve je proizvedeno u Srbiji. Jedan deo šina se uvezao jer ga nije bilo ovde. To se odnosi i na prugu Beograd – Budimpešta, gde će 50% biti domaće kompanije i sve što možemo u našoj zemlji da proizvedemo koristiće se iz naše zemlje. To se odnosi i na obilaznicu koju radimo i koju ste pomenuli.
To se ne odnosi između ostalog na Koridor 10 gde su svi izvođači birani na tenderu iz kredita Svetske banke, Evropske investicione banke ili IBRD, gde su poslove dobijale druge strane kompanije koje su u najmanjem i najnižem procentu upravo angažovale domaće kompanije. Da budemo potpuno otvoreni i iskreni, to danas tako izgleda.
Sa druge strane vrednost investicija danas u Srbiji samo u saobraćajnoj infrastrukturi je preko 12 milijardi evra i one se realizuju i to je razlika u odnosu na neki prethodni period i volela bih da se to ne meša zato što sve što možemo da angažujemo domaćih kompanija mi to zaista radimo ovih godina i čini mi se da te naše domaće kompanije danas izgledaju potpuno drugačije u odnosu na period od pre četiri ili pet godina jer su na neki način oni glavni nosioci poslova. Hvala.

Hvala potpredsednice Mihajlović.
Dopunu ima ministar finansija dr Dušan Vujović. Izvolite.