Nije moguće.
Reč ima ministar Šarčević. Izvolite.

Ja ću se sa poslanikom složiti u mnogo čemu, ali krenuo bih redom.

Nije formulacija – ne želim da budem član Vlade i ne znam šta ću da radim, nego ne želim po svaku cenu da me neko s time ucenjuje ili da me preslišava kao dete. To je velika razlika.

(Vojislav Šešelj: Nisam rekao da ne želi, nego da mu nije stalo.)

Vojislave, kažem ono što mislim, pa verujte vi meni ono što vam sad kažem. Ako bude šta god, izaberite od ta dva. Te dve stvari nemaju veze jedna s drugom.

Nisam izmislio priču o tome da se pojavi tržište udžbenika. To je doneto tim zakonom 2015. godine. Tada je Zavod izgubio ingerencije koje je izgubio. Zavod je imao velike plate i veliku maržu i veliku mrežu i kamo sreće da se bolje organizovao, da je shvatio da je došlo do promena na tržištu, što je u tadašnjoj nekoj vlasti to urađeno po drugim evropskim zemljama. Ja samo mogu da polemišem i prihvatim da li je bolji Zavod ili svi drugi. To sam ja zadesio i to je tako sada.

Neće ni pomenuta koleginica ni bilo ko od ovih pomenutih firmi da piše ni jedan udžbenik po svom ćefu. Pitanje je nastavni plan i program. Ako ste bili malopre odsutni, rečeno je da se radi reforma prvog, petog i prvog srednje škole.

Za vašu informaciju, ovo je prilika za javnost, napravili smo tim ljudi, prvi put, koji će imati pet ljudi za početak iz oblasti koje ste vi rekli, od bukvara, od pedagoga, od istoričara, geografa i profesora jezika i književnosti. Cela svetska nacija ima tzv. svoju ličnu nauku. Pod navodnicima nauku, to je ono što je samo vaše. To je o čemu ste vi pričali. To je ono zašto to nismo ranije uradili. Idite u Koreju, Kinu, bilo gde, svako to smatra svojim blagom. Dođu stranci u tu zemlju pa i to uče. Nemamo se čega stideti, to mi sada radimo. Napravili smo dogovor da sa nama to rade ljudi iz Zavoda za unapređivanje, vaspitanje i obrazovanje Republike Srpske. Smatramo to zajedničkim dobrom. Takođe, to radimo zarad svih Srba u regionu i Srba u dijaspori i tako da o tome i te kako mislimo i tu delimo mišljenje.

Ko je sposobniji, ko ima bolje recezente, ko je shvatio da je tržišna utakmica udžbenika, njegovo je. Ne mogu ja da mu solim pamet. Godine 2015. taj isti zakon je to doneo. Mi vraćamo sada ukidanje tog cenzusa čuvenog gde je Zavod izgubio i to što ste nabrojali. Znači, mi ga vraćamo u život. Zavod mora da shvati, raspitajte se, ja sam sa Dragoljubom Kojčićem odličan prijatelj, šta se mora dizajnirati kod njih da budu ozbiljniji na tržištu. Drugi ne dovode strance da rade udžbenike, već dovode domaće, uzimaju nastavnike odavde iz Srbije. Mnogo je važno, sa vama ću se složiti, da je država bitna šta će staviti da se uči, a nije volja izdavača da napravi kako on hoće. To ne može da radi kada bi i hteo. Hvala vam.

Izvolite.

Mi moramo biti u situaciji da za sve đake petog ili prvog razreda srednje škole itd, u celoj Srbiji, budu jedinstveni udžbenici iz jednog predmeta. Za nacionalne manjine da se prevedu ti udžbenici na njihov jezik, a da oni posebno imaju svoju nacionalnu istoriju i kulturu i svoju književnost. Sve ostalo da bude jedinstveno na nivou Srbije i da svi udžbenici u digitalnoj varijanti budu na internetu. Neko ne mora da kupi ni jedan udžbenik ako se uspešno služi internetom i ako mu je lakše da uči na internetu i da tako savladava predmete. Dovoljno je, dakle, da sa tabletom krene u školu, ima sve udžbenike pri ruci.

Mi da obezbedimo da država vrati monopol i da vrati monopol nad profitom iz ovog posla sa izdavanjem udžbenika, jer to je suviše lagan profit da bi bio ustupljen privatnicima. Privatnici zapravo bez ikakvog truda i napora dolaze do velikih para. Nek objavljuju beletristiku. Hajde neka objavljuju poeziju, pa nek probaju da zarade nešto. Niko na poeziji ne može da zaradi. Može na beletristici, ako zaista ima kvalitetne romane ili romane autora koji su se pročuli ili prevode dobrih stranih romana. Teško i na naučnim delima da se može zaraditi, jer naučna dela, svelo se na to, objavljuju samo naučne ustanove, retko koji izdavač, samo ako je nešto baš naročito traženo, onda se u to upuštaju.

Kao što je neophodno da nam fakulteti objavljuju udžbenike. Samo ne mislim kod fakulteta da moraju udžbenici biti ujednačeni, tamo je ipak malo viši nivo i naučni nivo savlađivanja predmeta. Može svaki nastavnik, ako želi, da ima svoj udžbenik, ali ne sme mu biti obaveza da ima, jer ima bar 20% nastavnika, kamo sreće, da nikada nisu ni pokušali da pišu univerzitetski udžbenik. To nije stvar ovog zakona. To je drugim zakonom uređeno.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Šarčević.

Dozvolite, pošto je dopuna onoga što ste vi rekli, pa ja vama radi ukupne javnosti.

U poslednje dve godine smo krenuli da obnavljamo školske biblioteke po Srbiji, što 25 godina nije rađeno. To možete proveriti. Bitno je da određeni fond knjiga bude u školskim bibliotekama. U bibliotekama rade ljudi svih profila, istina i bibliotekari, znači, pretvoreno u slučajne knjižničare, pa i ne znaju šta će izdati, sem ono što piše o broju, ne znaju posavetovati. Sad smo negde u budžetu sklonili pare da dođu stručni časopisi i niz drugih stvari. Znači, ne mora, ja sam učio iz sestrinih knjiga. Znači, mene su učili da je udžbenik pomoćno nastavno sredstvo, a odakle ću ja naučiti to je moja volja. Ako su sve škole na akademskoj mreži, na internetu i imaju pristup učenju i te kako je to resurs, to i stoji da postoje razne forme načina učenja, te nije samo jedina štampana forma. Ne otima se niko po Evropi za digitalne udžbenike. Skupo ih je napraviti, a ne možete ih skupo prodati i ne može ceo taj digitalni set da vam zadovolji celu knjigu. On mora biti priručnik uz to.

U ovom zakonu stoji da će država i te kako voditi računa šta to može biti obaveza, a šta se ne sme tražiti od roditelja da bi se ta trgovina podigla. Znači, ovde ima hiljadu mera zaštite o kojima ste govorili, pošto znamo i živimo u istoj zemlji šta se sve može desiti. Izuzetno visoke drakonske mere za svaki vid pokušaja korupcije ili sukoba interesa, tako da mislim da ćemo ovime poboljšati stanje.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović. Izvolite.

Poštovani predstavnici ministarstava, uvažene kolege narodni poslanici, poštovani građani, poznato je da ja uvek vodim živu i, rekao bih, zdravu polemiku sa ministrom prosvete, gospodinom Mladenom Šarčevićem, i smatram ga za jednog od ministra u Vladi Republike Srbije koga posebno cenim zato što ima svoj stav i uvek je spreman da ga kaže, vrlo retko se slažemo, ali vodimo kvalitetnu i otvorenu polemiku. Nadam se da će to tako biti i sada.

Ono što je ovde za pohvalu jeste jedan detalj iz zakona koji se tiče Predloga zakona o udžbenicima, a radi se o članu 12. – upotreba jezika i pisma, gde se kaže jasno u 1. stavu da udžbenik, priručnik, dodatno nastavno sredstvo, didaktičko sredstvo i didaktično igrovno sredstvo izdaje se na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu. Dakle, to je, što se kaže, da pređemo sa reči na dela, da ne bude štitimo ćirilicu, a nemamo ni jedan mehanizam zaštite ćirilice kao glavnog državnog pisma u ovoj državi.

Dakle, ovo su primeri kako može da se pređe sa reči na dela i kako može zaista da se štiti ćirilica kroz jedan zakon i onda smo rešili pitanje, nema nikakvih drugih udžbenika sem udžbenika na ćirilici, naravno, ne računajući udžbenike za određene, posebne sfere, koje iz određenih razloga, bilo da su u pitanju nacionalne manjine ili neki drugi razlozi, treba da budu i na nekom drugom pismu.

Gospodine ministre, dužan sam da postavim i niz pitanja koja mislim da su ostala otvorena u ovim vašim zakonskim rešenjima. Konkretno, odmah da pređem na Predlog zakona o nacionalnom okviru kvalifikacija Republike Srbije. Šta se desilo sa magistrima iz starog školskog sistema? Da li su definitivno svedeni na nivo mastera, da li je to baš isto, da li može na neki drugi način to da se reši? Slična je sudbina i specijalizanata, ali, to ćete vi znati bolje da mi objasnite. Ovo za magistre mi je posebno važno.

Drugo pitanje se tiče upravo pomenutog sukoba interesa. Evo, primera radi, direktor Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, gospodin Zlatko Gruščanović je koautor čitanke od petog do osmog razreda za srpski jezik jednog privatnog izdavača. Sad, kako on kao autor kod jednog privatnog izdavača, može da štiti interes države i da li će više da vodi računa o interesu tog privatnog i drugih privatnih izdavača kod kojih, eventualno, može da se pojavi kao izdavač, a zapravo bi trebalo da štiti interese države? Dakle, veoma važno pitanje.

Važno pitanje je i pitanje uvoza udžbenika, ako to postoji, gospodine ministre, a ja vas molim da mi to pojasnite ili me demantujete. Naime, da li se određeni udžbenici za nacionalne manjine koriste zapravo iz uvoza? Na primer, iz Federacije Bosne i Hercegovine za tzv. bošnjački jezik? Da se ne vraćamo na taj spor da li taj jezik postoji ili ne postoji, da li je to varijanta srpskog jezika, itd. Ono što je ovde važno jeste da li se ti udžbenici štampaju u Srbiji ili se uvoze udžbenici iz Bosne i Hercegovine i kako udžbenici iz druge države mogu biti udžbenici u našoj državi? Opet ponavljam, ako je to tačno, molim vas da mi odgovorite na to pitanje.

Sledeće pitanje se tiče besplatnih udžbenika. Prosto, to je jedno bolno i važno pitanje, da li je obrazovanje u Srbiji besplatno ili nije, kako roditelji mogu da priušte sebi da svu svoju decu opreme za školu maksimalno kako je to potrebno, da li je tačno da komplet udžbenika od petog do osmog razreda košta 18 hiljada dinara, a, recimo, komplet udžbenika za niže razrede možda nešto manje, orijentaciono oko 10 hiljada dinara? Primera radi, kako ja, koji zajedno sa svojom suprugom, brinem o petoro dece, mogu da to isfinansiram, a računajte da smo i supruga i ja zaposleni, pa da opet imamo problem, primera radi, da isfinansiramo tih, u proseku koliko je to, neka je 15 hiljada prosek puta petoro dece, 75 hiljada samo za udžbenike?

Zamislite kako je onda onim ljudima koji nisu zaposleni, gde jedan suprug nije zaposlen ili sve većem broju porodica koje, ne znam da li su dovoljno primetili naši statistički zavodi, u pitanju su samohrane porodice, porodice u kojima nijedan član nije zaposlen, što je jedan potpuno novi fenomen.

U tom smislu, veoma je važno da vidimo kako možemo da dodatno olakšamo porodicama, a posebno u funkciji ove porodične politike koja se posle šest godina vlasti Srpske napredne stranke konačno pojavila na obzorju fokusa Vlade Republike Srbije i predsednika Srbije.

Ja zaista osećam jednu veliku satisfakciju posle sedam godina bavljenja politikom da je sve ono što su Dveri govorile od 2011. godine sada postala politika Vlade Republike Srbije i predsednika Srbije.

Ne bih se sada vraćao na to zašto im je trebalo šest godina da se sete da je bela kuga najveći državni problem broj jedan? Ja zaista osećam jednu veliku moralnu i političku satisfakciju što je konačno jedan predsednik države Srbije shvatio da je problem bele kuge državni prioritet broj jedan.

Zato je veoma važno da i ono što vi možete da uradite u sferi obrazovanja, kada se tiče pojeftinjenja školovanja dece u Srbiji, kada se tiče brige o siromašnim porodicama i siromašnoj deci, da nam se ne bi školovali samo bogati, jeste nešto što svakako treba da vodite računa. Tu mi se posebno dopao govor koleginice Dijane Vukomanović i mislim, koliko ja pratim skupštinski rad u Srbiji, posle mnogo godina i decenija, to je bio zaista jedan iskreno levičarski i socijalistički govor koji odavno nisam čuo. A imamo ovde i Socijalističku partiju i razne kvazilevičarske i socijalističke partije koje ne smeju da pomenu nijedan od problema koji je pomenula gospođa Dijana Vukomanović, a pre svega tu borbu obrazovanja sa kapitalizmom, sa statusom kolonijalne države, što mi nesumnjivo jesmo i sa uopšte borbom da imate neku socijalizaciju društva u kojoj će siromašni slojevi moći da normalno i ravnopravno funkcionišu sa jednim divljim kapitalizmom i sve većim socijalnim nejednakostima u našem društvu.

Ono što ovde želim posebno da istaknem jeste ono što sam u više navrata sa vama i lično razgovarao, gospodine ministre, u raznim skupštinskim prilikama, a to je da morate, ja nisam siguran da li ste to uradili, evo, vi me demantujte ako jeste, ja ću vam prvi čestitati, ako se sećate, bio sam prvi koji vam je javno čestitao uvođenje uniformi u naš školski sistem kao jednu važnu i dobru stvar, dakle, nemam problem kao opozicija ovoj vlasti da pohvalim svaku dobru stvar koju Vlada Srbije uradi, pa tako nisam imao problem i sa tim, ali, sada vas pitam – da li ste konačno uveli red u strateške predmete, prosvetne predmete, koji moraju da postoje u školama i koji ne mogu biti predmet nikakvog tržišta, nikakve tržišne utakmice, nikakvih privatnih izdavača i tome slično?

Znači, ne može bilo ko da radi udžbenike iz srpskog jezika, iz srpske istorije, iz srpske geografije i onih strateških predmeta koje država mora da definiše. Znači, nema tržišta, nema jeftinije ponude, nema bilo kakve druge prazne priče. Mora da se zna šta je srpski jezik, šta je srpska istorija, šta je srpska geografija.

Razgovarali smo već o tome i vi ste mi tada obećali da ćete voditi računa o tome, pa vas molim da mi pojasnite da li ste u međuvremenu poveli računa o tome, jer ja zaista nisam pristalica stranih izdavača i te vrste prepuštanja našeg tržišta izdavanja udžbenika bilo kome sa strane. Znači, država zaista treba da ima monopol na izdavanje udžbenika jer država mora ili da postoji i da se pita nešto u sopstvenom državnom uređenju, ili države nema i onda se pitaju tajkuni, razni strani monopoli ili ko zna kakvi spojeni politički uticaji koji žele da raslabe jednu državu, a najbolji način da raslabite jednu državu jeste da uništite njeno obrazovanje i njen obrazovni sistem.

U tom smislu želim da vam postavim i tu nekoliko pitanja koja se tiču upravo ovog Zakona o prosvetnoj inspekciji. Znam da ste vi imali uvid u to kako izgleda pogrešna inspekcija u nekom prethodnom periodu kada profesori jednog predmeta idu na časove profesora drugog predmeta i zaista ko je to smislio ne znam uopšte kako mu je neko dozvolio da on bude na čelu određenog ministarstva Vlade Republike Srbije.

Vi znate da ja dolazim iz Čačka i da je Čačak najviše pokazao zube takvoj prosvetnoj inspekciji, da nikada takav prosvetni inspektor nije mogao da uđe u Čačansku gimnaziju i neće moći da uđe u Čačansku gimnaziju ako bude na taj način neko zamislio da profesor engleskog jezika kontroliše profesora fizičkog ili već nešto tog tipa.

Dakle, postoje u ovoj državi i dalje ozbiljni prosvetni radnici koji drže do svog moralnog i stručnog dostojanstva i koji ne dozvoljavaju da ih razni ministri koji doživljavaju prosvetu kao prostor za eksperimentisanje, da tako kažem, ponižavaju ovu struku.

U tom smislu želeo bih da vam pročitam, da vas upoznam i sa mišljenjem Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije upravo po pitanju ovog Zakona o prosvetnoj inspekciji. Evo šta kaže Unija na ovu temu – Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije već godinama unazad upozorava na veliki problem sistema rada prosvetne inspekcije. Sa tom tvrdnjom složio se i Mladen Šarčević i neposredno posle dolaska na čelo Ministarstva obećao je Zakon o prosvetnoj inspekciji. Na prvom tekstu koji je bio na javnoj raspravi u isto vreme kada i Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja maj/jun 2017. godine, radili smo zdušno, nadajući se da će ova oblast biti uređenija i ujednačenija. Zakon se tada nije našao u proceduru.

Pred nama je sada potpuno novi tekst koji ima iste manjkavosti kao prethodni. Sve ono na šta smo upozoravali i pokušavali da dopremo do ušiju predlagača ostalo je loše rešenje u tekstu predloga. Ne nadamo se ničemu osim što ćemo ako bude usvojen dobiti još jedno mrtvo slovo na papiru. Toga u prosveti jedino ne manjka.

Najmanje su tri razloga za to. Nema propisanih rokova za postupanje prosvetnog inspektora. Rokovi se crpe iz drugih zakona i praktično se ostavlja svakom inspektoru na volju koliko će dugo ili kratko postupati.

Pod dva, nema posebne odgovornosti prosvetnog inspektora. Ovde se pre svega misli na inspektora koji ne preduzme, ne predloži ili ne odredi mere ili radnje za koje je ovlašćen. Treba li posebno naglasiti da je i sam zakon besmislen ako onaj ko vrši nadzor nema odgovornost za nepostupanje po predmetu.

Pod tri, inspektor neće biti odgovoran ukoliko postupi na različit način o istoj pravnoj stvari. To nas navodi na tvrdnju da će različiti ili čak isti inspektori u različitim ili čak istim situacijama istim ili različitim gradovima, postupati različito bez ikakve odgovornosti.

Konačno, ako su se zakonom bavili kao i pravopisom njegovog predloga, onda smo tek u problemu. Svako ko je završio osnovnu školu, zna da se iza rimskih cifara ne stavlja tačka, ali to pravopisno pravilo nije poznato u Ministarstvu prosvete.

Ostaje samo jedno, i za način na koji je napisan i za Predlog zakona o prosvetnoj inspekciji, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije daje ocenu nedovoljan – jedan. Dakle, gospodine ministre, ovo je najozbiljniji sindikat u Srbiji. Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije godinama, još od Gaše Kneževića do danas, brani stručno i moralno dostojanstvo prosvete u Srbiji. Prvi koji su ustali protiv škole igrice Gaše Kneževića, prvi koji su ustali protiv eksperimenata u srpskoj prosveti. Oni koji godinama štite sindikalna prava prosvetnih radnika, koji su najobrazovanija kategorija stanovništva u Srbiji sa najmanjim prosečnim primanjima, jesu sigurno predstavnici Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije. Molim vas da ozbiljno obratite pažnju na ove njihove sugestije.

Konačno, u članu 6. ovog zakona kaže se da prosvetni inspektor treba da ima najmanje pet godina radnog iskustva u struci. Ja vas pitam, ako ste prošle godine uveli da direktor škole mora da ima najmanje osam godina radnog staža u struci, kako prosvetni inspektor sada može da ima manje radnog staža od direktora, a treba da kontroliše prosvetni sistem? To nije logično i mislim da to treba i sami da ispravite određenim amandmanskim, da tako kažem, intervencijama.

Naravno, ono što je ovde načelno najveći problem, i na čemu ću se na kraju zadržati, a rekao bih da se delom i nastavljam na izlaganje uvažene koleginice Dijane Vukomanović, jeste, zapravo šta je poenta našeg prosvetnog sistema i kakvu vrstu đaka i studenata mi ovde školujemo?

Početkom 2017. godine u Beogradu je u organizaciji pomenute Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije održan skup na temu „Razaranje obrazovanja u doba neoliberalnog kapitalizma u Srbiji“. Vi, naravno, gospodine ministre, dolazite iz kapitalizma i vi možda nemate tu vrstu osećaja za, da tako kažem, državno školstvo, ali ono što je ovde važno jeste da je tada ukazano na činjenicu da je posle 5. oktobra 2000. godine Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja više puta menjan, da su škole na ivici haosa, da su učenici gospodari na času, a učitelji lišeni skoro svakog autoriteta. Vi ste u međuvremenu lišili autoriteta i Nacionalni prosvetni saveta, i dalje nam je 40% stanovništva funkcionalno nepismeno, i dalje imamo ogroman problem, a to želim posebno da naglasim, da je prosečna zarada zaposlenih u obrazovanju na 48. mestu u odnosu na 85 delatnosti koje prati statistika.

(Isključen mikrofon.)

Hoćete li o Zakonu kolega Obradoviću?

Ne, ne govorite o zakonu.