Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Pete sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2018. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 91 narodni poslanik.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 92 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u sladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima narodna poslanica Dijana Vukomanović. Izvolite.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, danas je svetski Dan porodice. U našem narodu postoji jedna poslovica koja kaže da je žena stub porodice, zato će moje poslaničko pitanje na današnji dan biti upućeno Ministarstvu koje bi trebalo da štiti radnička prava žena, jer da bi žene bile stub porodice one moraju da imaju pravo da dostojanstveno rade i pošteno zarađuju.

Dakle, moje poslaničko pitanje je upućeno ministru rada, zapošljavanja za boračka i socijalna pitanja, gospodinu Zoranu Đorđeviću, a tiče se informacija koje su objavili razni mediji, dakle, to je već opšte poznata činjenica, mada Ministarstvo izgleda ćuti, i ono se tiče firme „Kejzen“ u Smederevu, gde većina rade žene radnice. Od 300 zaposlenih radnika, tamo je 280 žena, koje su zbog neisplaćene plate i zbog neplaćenog prekovremenog rada u poslednjih šest meseci stupile u štrajk. Nakon toga je usledilo isplaćivanje tog prekovremenog rada i zaostale plate.

Međutim, isto tako je usledilo i disciplinovanje radnica. Sedam radnika je do sada dobilo otkaz u formi sporazumnog raskida ugovora o radu, tri radnice su zastrašene pristale na sporazumni otkaz, međutim četvoro radnika ne pristaje.

U međuvremenu, došlo je i do spontanog sindikalnog organizovanja, više od polovine radnica je prišlo sindikatu „Sloga“. Međutim, izgleda da je to upravo upalilo alarm kod poslodavca i da se dešava ono što se i dešava širom Srbije, a to je da se radnici disciplinuju, zastrašuju i kažnjavaju zato što traže svoja radnička prava, dostojanstvene uslove rada i zato što stupaju u štrajk.

Budući da Ministarstvo i sam ministar Đorđević jeste najavio usvajanje novog Zakona o štrajku, pokrenuta je i javna rasprava, do duše ne u punom intenzitetu. Podsećam da Zakon o štrajku potiče u Srbiji još iz 1996. godine, a dosta toga se promenilo na tržištu rada i tržištu radne snage, tako da je moje pitanje upućeno ministru - da li je informisan, budući da se ne oglašava u ovom konkretnom slučaju o informacijama koje sam iznela, da li će da podstakne inspekciju rada da obavi, da tako kažem, uviđaj, da razgovara sa radnicama? Radnice su otišle na razgovor sa gradonačelnicom Smedereva, ali nije Smederevo toliko daleko od Beograda da Ministarstvo se ne bi obavestilo i sigurna sam da ima informacije.

Da li će ministar apelovati da se poštuje odredba člana 14. iz Zakona o štrajku, koji kaže da radnici zbog organizovanja ili učešća u štrajku ne mogu da bivaju otpušteno sa posla? Dakle ja molim informaciju o ovom slučaju.

Drugo pitanje upućujem gospodinu ministru Đorđeviću, tiče se nečuvenog slučaja radnice Danke Simić, koja je zbog toga što je njen suprug učestvovao u sindikalnom organizovanju, takođe zbog neisplaćenih zarada, premeštena sa mesta laboranta, najpre na posao čistačice, a zatim i pomoćne radnice u kamenolomu? Dakle, mi govorimo i ovo, vidim da moje kolege iz vladajuće koalicije nemaju strpljenja niti da saslušaju ovih pet minuta o položaju radnika u Srbiji, a možete misliti kako izgleda i desetočasovni i dvanaestočasovni i četrnaestočasovni prekovremeni rad radnika u Srbiji, a vi nemate strpljenja ni da saslušate pet minuta, u dužnom uvažavanju ovih informacija za koje je bitno da se čuje u Skupštini Srbije.

Dakle, da li će ministar Đorđević podržati nalaze Poverenice za ravnopravnost, koja je ustanovila prekršaje Zakona o zabrani diskriminacije ove pomenute Ranke, Danke, Simić, u Ravnaji u Malom Zvorniku i da li će sarađivati sa njom i da li će sarađivati sa poslovodstvom i vlasnicima ove firme da bi se radna i ljudska prava ove žene uvažila? Hvala.

Zahvaljujem, koleginice Vukomanović.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Stevanović.

Uvaženi potpredsedniče, dame i gospodo, moje pitanje je usmereno predsednici Vlade Republike Srbije.

Naime, kao i svi dobronamerni ljudi u Srbiji, a mi spadamo u takve ljude, barem u poslaničkoj grupi SP, iako smo ustanovili kada smo čitali jedan obiman ekspoze da se ne slažemo u mnogim stvarima u oblasti ekonomske politike, tačka pet nam je privukla pažnju i rekli smo – ovo zaista nisu loše ideje.

Glava pet se bavi digitalizacijom. Mi smo to i detaljnije pročitali i u četvrtom delu glave pet imamo jednu oblast koja se zove „Digitalno poslovanje“. Tu se na nedvosmislen način, kao prioriteti naše države, tokom barem ove postojeće Vlade, navode najrazličitije oblasti digitalnog poslovanja, analizira se njihov potencijal u privatnom sektoru, inovativni potencijal, potencijal porasta produktivnosti, kako to utiče na poslovno okruženje.

U toj oblasti ja, kao i uostalom moje kolege, nismo mogli da se ne saglasimo da su to jako dobra razmišljanja i ako bi im se dodalo još malo mesa, da bi to stvarno bilo dobro.

Šta je tu problem? Nedavno smo imali jedan, tako da kažem, štrajk jedne određene profesije u Beogradu i jedna od ministarski u Vladi, konkretno ministarka koja je zadužena za građevinarstvo, saobraćaj, infrastrukturu, rekla je izjavu – ako oni koji štrajkuju ne žele inovativnu firmu kao konkurenta na tržištu, njih biti neće i nema razloga da se brinete. Meni je to malo kontradiktorno i nikako mi ne ide da povežem sa ekspozeom koji ima jedan dobar deo, taj peti deo.

Na koji način se mi onda odnosimo prema inovatorima, i to inovatorima u Republici Srbiji? Srpskim firmama koje su inovirale inovaciju, prodale u zemljama regiona, kakvu im poruku šaljemo?

Svi znamo da su inovacije preduslov rasta produktivnosti, otvaranja novih radnih mesta, investicija. Imajući u vidu izveštaj Evropske banke za obnovu i razvoj, koji kaže da Srbija nije ni blizu potrebnog nivoa investicija da bi mogli imati stope rasta od četiri do pet procenata u kontinuitetu i da su najveći problem, ne nedostatak stranih investicija nego domaćih. Kakvu mi poruku šaljemo time što kažemo domaća inovativna firma ne mora da postoji zato što je nešto inovirala, ali se tradicionalnim granama to ne dopada?

Takođe, kada imamo sukob modernog i tradicionalnog u privredi, da li ćemo takve sukobe rešavati tako na primer što bi smo ukinuli elektronsku poštu? Pre deset godina da su ljudi iz Pošte štrajkovali, hvala Bogu pa nisu, znali su šta je napredak, ili ćemo pokušati da damo stimulans da se tradicionalne industrije modernizuju. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Aleksić. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, ovih dana smo svedoci da su poljoprivrednici širom Srbije izloženi, odnosno da su se dogodile jako velike štete na njihovim poljoprivrednim dobrima, imanjima od posledica grada.

Kao po ko zna koji put, i u prethodnim godinama i u ovoj godini se suočavamo, odnosno poljoprivrednici se suočavaju sa time da država nema efikasan sistem za odbranu od grada poljoprivrednika u Republici Srbiji, odnosno njihovih poljoprivrednih dobara, oranica, voća, povrća i bilo čega drugog.

Dakle, ja vas podsećam da od poljoprivrede u Srbiji danas živi preko milion i po ljudi i da su mala poljoprivredna porodična gazdinstva najveći poslodavac u Republici Srbiji danas, a da sa druge strane država to ne prepoznaje i najmanja davanja iz budžeta upravo se odnose na oblast poljoprivrede i ona su ispod Zakona o budžetu, dakle, ispod 5%, koliko je to predviđeno zakonom.

Zbog toga, danas naši poljoprivrednici i osećaju na svojoj koži rezultate te politike, ako je u pitanju oblast zaštite od grada, jer niti imamo dovoljno strelaca, niti imamo dovoljno raketa, niti imamo efikasnu zaštitu od grada. Dok je sistem zaštite od grada u zemljama EU efikasan i preko 60% uspešnosti, u Srbiji je ispod 20% efikasnost zaštite našeg sistema odbrane od grada.

Dakle, možemo reći da su poljoprivrednici ostavljeni da se mole Bogu da ne padne grad, jer država ne može da reaguje. Dakle, niti imamo u budžetu dovoljno opredeljenih sredstava za rakete, niti imamo dovoljno strelaca.

Postavljam pitanje premijerki Vlade Republike Srbije, ministru poljoprivrede i direktoru Republičkog hidrometeorološkog zavoda – koliko imamo strelaca u ovom trenutku u Republici Srbiji koji su potpisali ugovore o privremenim i povremenim poslovima za obavljanje tih poslova, koliko aktivnih protivgradnih stanica? Koliko je onih koji nisu aktivni zato što nema strelaca? Koliko je strelaca raskinulo ugovore zato što ste predvideli da oni treba da rade za 4.000 dinara mesečno, 24-časovno dežurstvo, sedam dana u nedelji i tako šest meseci?

Zakonom o radu je definisano da ugovori o privremenim i povremenim poslovima ne mogu trajati duže od 120 dana. Vi ovde kršite zakon koji ste sami usvojili i vezujete ugovore na šest meseci sa protivgradnim strelcima i dajete im zaradu 4.000 dinara mesečno, a onda terate lokalne samouprave u Srbiji da krše zakon i da oni finansiraju dodatno strelce iz budžeta jedinica lokalnih samouprava, što takođe nije u skladu sa zakonom. Dakle, nemamo apsolutno efikasan, ni blizu efikasnog sistema zaštite od grada u Republici Srbiji.

Takođe, Zakonom o odbrani od grada definisano je da naknada protivgradnim strelcima može biti maksimalno 20% od prosečne zarade u Republici Srbiji, ako je ona 400 evra, dakle, 80 evra može biti maksimum, a oni ne primaju ni taj maksimum, nego primaju 4.000 dinara ili 35 evra mesečno za taj posao koji treba da obavljaju. Zato sada treba da se pitamo mi kako je to grad ubio maline u Valjevu, u Ivanjici, u Požegi, kako ubija širom Šumadije, širom Vojvodine, voćnjake? Kažemo - kako se to dešava? Dešava se zato što ljudi neće da rade za 4.000 dinara i zato što nemamo dovoljno raketa, nego to mora da kupuju opštine u Srbiji.

Ja sam jedan od predsednika opštine koji je dobio prekršajnu prijavu od državnog revizora zato što sam iz lokalnog budžeta kupio sto protivgradnih raketa, jer su mi rekli – vi nemate pravo to da kupujete, jer je to u nadležnosti Republike Srbije.

Postavljam pitanje premijerki, takođe, dakle, do 1. aprila tekuće godine Vlada mora da dobije izveštaj o pripremljenosti odbrane od grada i da 15.04. počne nova sezona. Pitanje je – da li je Vlada usvojila izveštaje koje je Republički hidrometeorološki zavod podneo, ako je podneo do 1. aprila tekuće godine i da li je usvojen plan odbrane od grada u 2018. godini? Ako nije, ja zaista postavljam pitanje – da li su za premijerku važnije gej slikovnice nego poljoprivrednici i poljoprivreda u Republici Srbije?

Zahvaljujem, kolega Aleksiću.
Reč ima narodni poslanik Marija Janjušević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Pre svega, želim kolegama narodnim poslanicima, građanima Srbije i svim Srbima širom sveta da čestitam Svetski dan porodice. Želim da u Srbiji svaki dan bude praznik porodice, a da Srbija postane prijatelj porodice.

Još jedan naš veliki današnji praznik jeste jubilej 170 godina od stvaranja Srpske Vojvodine. Na današnji dan pre 170 godina održana je Majska skupština, na kojoj su Srbi iz Ugarske proglasili Srpsku Vojvodinu. Sedamdeset godina nakon toga još jedan jubilej – 100 godina od prisajedinjenja Matici Srbiji.

Dakle, ova godina 2018. srpskom narodu i građanima Srbije donosi velike jubileje, a danas, evo, obeležavamo 170 godina stvaranja Srpske Vojvodine.

U tom smislu, ja bih pozdravila sve aktivnosti koje vlade Srbije i naše pokrajine Vojvodine preduzimaju u tom smislu, ali imam pitanje za upravo vlade Srbije i AP Vojvodine, za ministarstva državna i pokrajinska Ministarstva prosvete i Ministarstva kulture – da li i kada će u nastavni program biti uvršteno podrobnije proučavanje stvaranja Srpske Vojvodine i prisajedinjenja Matici Srbiji, jer svi smo mi svedoci da se danas u javnosti malo zna o tome.

Ne slažem se da je Majska skupština i Srpska Vojvodina samo praznik Vojvodine. To je praznik svih državljana Srbije i svi mi smo kroz naše obrazovanje veoma šturo dobijali informacije o tome. U redu je da imamo filmove, serije, da to obeležavamo prigodnim svečanostima, ali to prosto generacije moraju da proučavaju kako bismo na dostojan način pamtili svoju istoriju. Ja se slažem da to jeste prošlost, ali je veoma važna za razumevanje sadašnjosti i za odlučno reagovanje u ovom veoma osetljivom političkom trenutku.

Kada građani Srbije steknu svest o tome šta smo mi dobili pre 170 godina stvaranjem Srpske Vojvodine i pre sto godina prisajedinjenjem sa Srbijom i koliko je jedinstvo Srba tada bilo važno za očuvanje našeg nacionalnog identiteta, sigurna sam da će u ovom trenutku svi građani Srbije da shvate koliko nam je sada jedinstvo potrebno kako bismo sprečili otcepljenje naše južne pokrajine, kako bismo sprečili potpisivanje obavezujućeg pravnog sporazuma, sprečili da se krivica za eventualnu izdaju i eventualno potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma sa kvazi državom Kosovo, a pod pritiskom EU, kako bi se krivica prebacila na narod, ne znam, nekim lažnim referendumom ili nekom drugom vrstom pritiska.

Dakle, mi znamo da u ovom trenutku jedine osobe koje mogu biti odgovorne za izdaju Kosova i Metohije jesu potpisnici Briselskog sporazuma, sadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i sadašnji predsednik države Srbije, kao i premijer Srbije Ana Brnabić.

Ja ću se vratiti na današnji jubilej Majsku skupštinu i proglašavanje Srpske Vojvodine, kao i na taj kontinuitet prisajedinjenja sa Srbijom, gde je svim narodima koji nisu Srbi ili nisu Sloveni garantovano svako pravo da sačuvaju svoje nacionalno biće na način na koji oni to žele. To je tada pre 100 godina njima bilo obećanje, a danas, na današnji dan se podsećamo da je to obećanje njima u potpunosti ispunjeno.

Završiću rečima vojvode Stevana Šupljikca, koje je izgovorio na samrti, čekajući u pomoć 3.000 Srba iz drugih krajeva. „Neka vidi Evropa, neka ceo svet vidi kako brat bratu u pomoć ide“. Dakle, na taj način i mi danas treba da se ophodimo i prema Srbima u Crnoj Gori i prema Srbima u okupiranom Kosovu i Metohiji i svuda gde ih ima. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nataša Mićić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, toliko su brojna pitanja u ovoj zemlji koja traže odgovore, da je nama narodnim poslanicima zapravo dovoljno da se upoznamo i sa utvrđenim dnevnim redom tekuće sednice i da na taj način otvorimo neka pitanja.

U vezi sa prvom tačkom dnevnog reda, postavljam pitanje predsedniku Republike, koja se odnosi na posebne uslove za izgradnju stanova za bezbednosne službe po kojima bi oni mogli da kupuju stanove po 500 evra po kvadratu – zašto bi bile samo bezbednosne snage povlašćene? Ne mislim da bi trebale da budu diskvalifikovane, znam da su i oni u teškoj situaciji, ali, zašto bi samo oni bili povlašćeni? Naročito, uzimajući u obzir da svakodnevno s pravom lamentiramo kako mladi iz ove zemlje odlaze, pa zar to ne bi bila jedna od podsticajnih mera da se i njima omogući da mogu da kupe stanove po toj povlašćenoj ceni?

Postavljam ovo pitanje predsedniku Republike zato što je u svojstvu predsednika Vlade, početkom maja 2014. godine, objavio i svi su dnevni listovi to na naslovnim stranama preneli njegovo obećanje kako će se graditi stanovi od po 380 evra po kvadratu i pitanje glasi – na osnovu čega, na osnovu kojih činjenica je on dao takvo obećanje i kako se to danas izjavilo, da se odnosi samo na bezbednosne snage a i na veću cenu?

Dalje, recimo, tačka 4. i 5. koje se odnose na zakon o drumskom saobraćaju, postavljam pitanje ministarki za infrastrukturu. Naime, u vezi sa izgradnjom deonice Obrenovac-Ljig, ministarka je obećala da će ta deonica biti završena u novembru prošle godine i, evo, sad je već sredina maja, još uvek nije završeno. Pominje se neka mogućnost da će biti završena do kraja godine, ali tražim od ministarke objašnjenje zbog čega se toliko kasni i kako je mogla da da tako nerealno obećanje?

Brojna su ta nerealna obećanja koja se na neki način zapravo svode na onu staru izreku – obećanja ludim radovanja, ali, kruna svega i ovog dnevnog reda jeste tačka 21, prema kojoj predsednica Skupštine predlaže odluku o obrazovanju komisije koja bi utvrdila posledice NATO bombardovanja po zdravlje i životnu okolinu, s posebnim osvrtom na upotrebu projektila sa osiromašenim uranijumom. Razumem ja da su građani zabrinuti, da postoji strah i, naravno, slažem se sa predsednicom da je potrebno da oni dobiju istinu o tim podacima, da smo dužni da im dostavimo istinu. Međutim, to apsolutno nije posao političara. To je isključivo i jedino posao nauke i naučnika – nuklearnih fizičara, hemičara, eventualno radiologa ili epidemiologa. Zar se na ovaj način ne suspenduje rad Instituta za nuklearnu nauku „Vinča“, koja pri tom zapošljava 311 doktora nauka i 220 doktoranata, znači preko 500 naučnika, kao i Agencije za zaštitu od jonizirajućih zračenja i nuklearnu sigurnost, za koju ne znam koliko ima zaposlenih, ali je predsednica upravnog odbora upravo predsednica Skupštine?

Zato postavljam pitanje Institutu „Vinča“ i Agenciji za zaštitu od jonizirajućeg zračenja – da li i u kolikoj meri je uticalo na zdravlje NATO bombardovanje 1999. godine? Jer, oni su dužni da nam daju taj odgovor. Drugo, već 32 godine mi nemamo nikakve podatke kakve su posledice Černobilske katastrofe i pitanje je – da li je i u kojoj meri na zdravlje naših ljudi uticala Černobilska katastrofa? I treće pitanje na koje zahtevam odgovor od Instituta i Agencije jeste – da li su bile veće posledice Černobilske katastrofe i dan danas da li jesu od NATO bombardovanja?