Hvala.
Reč ima dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Dobro, ovako.

Mislim da je lako, Živkoviću, izvinjavam se, sada sam vas oslovila imenom, gotovo, sada ćete da mi odgovarate, poslaniku, da govori o stanovima onda kada je poslanik dotični rešio svoje stambeno pitanje, pretpostavljam mnogo bolje nego 80% građana Srbije. Onda je jednostavno da priča o podstanarima i ljudima u službama bezbednosti, koji bukvalno decenijama nisu rešili, nisu mogli da reše ovo pitanje.

Na kraju krajeva, i pomenuti poslanik je bio u Vladi pa je imao mogućnosti da se pozabavi ovim pitanjem i da možda pomogne ljudima, možda neki mladi ljudi sa tog VMA ne bi otišli da je on tada rešavao sve to.

No, pošto to nisu radili neki drugi i neke prethodne vlade, ova Vlada se odlučila da zbog značaja, zbog toga što su to ljudi koji pre svega brinu o nama, o našoj državi, o bezbednosti, pripremimo jedan ovakav zakon i omogućimo im da reše, ali kako na pravi i na valjan način, da reše svoje stambeno pitanje.

Pošto ste pominjali nekoliko puta razne brojeve, matematika nije baš, rekla bih vama jača strana, pa ću ja sada da te brojeve malo detaljnije obrazložim i kažem, kako pre svega zbog građana Srbije, a i kako biste vi imali prave informacije, možda sam ja bila nedorečena, možda je i to razlog.

Prvo, želim da vam kažem da kada ste govorili o broju stanova koji će se graditi, tako je u prvoj toj fazi koja počinje već u avgustu mesecu, mi krećemo sa izgradnjom 1.578 stanova, to je prvi deo prve faze. Sukcesivno, na po nekoliko meseci kako uređujemo lokacije i sređujemo dokumentaciju, tako će se ukupno u prvoj fazi raditi 5.203 stana u ovih šest gradova.

U isto vreme, za ove dve godine, mi anketiramo i radimo dalje po drugim gradovima i pripremamo dokumentaciju za izgradnju stanova na drugim lokacijama u drugim gradovima.

Kada govorite o vrednosti stanova, za vašu informaciju, tih 1.578 stanova, njihova vrednost koju sam ja danas rekla, oko 64 miliona evra, u tome se nalaze i troškovi projektovanja koji su ukupno 1.100.000 evra, postoje, mogu da vam donesem tabele i onda za svaki grad same zgrade, troškovi na parceli, dakle sve ono to se zove opremanje infrastrukture.

Tamo gde imamo potrebu da najmanje uložimo u samu lokaciju, jeste Vranje. U svim ostalim gradovima će biti potrebe da se uredi komunalna, odnosno da se uredi uopšte infrastruktura. Dakle, unutar same, na samoj parceli, a i na samim obodima i to sve zajedno jeste vrednost 64 miliona evra.

Onda ste se takođe veoma čudili kako to sada hitno? Mislim, kada nisu imali i 30 godina stanove, šta će im sada to tako brzo, itd. i naravno sa raznim insinuacijama da je to zato što su nezadovoljni. Prvo, moram da vam kažem da je ideja o ovom projektu potekla upravo od zaposlenih u policiji, Vojsci i BIA. Oni su ti koji su predložili Vladi da zajednički, sistemski rešavamo ovo pitanje, imajući u vidu da mi sada zaista možemo da govorimo o jednom potpuno drugačijem budžetu, jednom stabilnom budžetu, finansijski stabilnom budžetu, koji može da radi velike projekte, da garantuje velike investicije, što se na kraju krajeva vidi i svega onoga što smo i uradili.

Dakle, ta priča o strahu kako nas vi nazivate, ja mislim da je to čista patologija i na to ne mogu da odgovaram, ali ono što jeste važno, onog trenutka zašto smo želeli da zakon bude što pre pred poslanicima i što pre da ga usvojimo, zato što nam je on uslov da bismo doneli određene druge zaključke, da bismo mogli da počnemo da realizujemo ovaj projekat. Prvo, dakle, da donesemo, između ostalog zaključak, nakon, nadam se, usvajanja ovog zakona, da proglasimo ovaj projekat od značaja za Republiku Srbiju, da se prenesu investitorska prava, da Ministarstvo finansija izdvoji novac u budžetu. Dakle, to su sve stvari, koraci koji nas čekaju nakon usvajanja ovog zakona i to je razlog zašto smo želeli što pre da bude.

Da budem potpuno iskrena, ja čak i ne razumem to pitanje zašto je problem bilo kome hitnost, kada je valjda želja svih nas da što brže realizujemo sve ono što je dobro za našu državu i za naše građane. Nisam stekla utisak da jedan jedini pripadnik službi bezbednosti smatra da je to loše i da je loše da stvaramo uslove da mogu da dođu, da reše svoje stambeno pitanje.

Još jednom ponavljam, ni jednog trenutka ne zatvaramo vrata ovom projektu. Dakle, ovo je model kako stvari mogu da se rešavaju. Dakle, to se odnosi i na možda neke druge kategorije, o čemu ćemo razmišljati, kako ovaj projekat bude dalje u dinamici realizovao.

Zatim, pomenuli ste, i to ću uvek odreagovati, pitanje građevinskih dozvola, odnosno katastra, zato što mislim da svi treba da budemo ponosni, da li ste ove ili one političke partije, potpuno je nevažno, ali mi živimo u ovoj zemlji. Srbija je međunarodno, u celom svetu na 10. mestu po izdavanju građevinskih dozvola. Srbija je bila dve godine ranije na 186. mestu. Dok ste vi bili u vladama, u Srbiji se građevinska dozvola dobijala za sedam, osam, devet. pa nekada se nikad nije ni dobijala građevinska dozvola.

Prema tome, ako želimo uređene uslove i kriterijume, onda moramo da se pozabavimo svakim delom našeg građevinskog sektora. Dakle, radili smo korak po korak i danas smo došli da uredimo i pitanje katastra zato što te arhive u katastru koje su skupljene 20, 30 godina, gde jedan predmet praktično ugrožava još četiri, pet, šest, ili više parcela je zaista problem.

Potpuno čak mogu i da razumem, niste razumeli kad smo donosili zakon, pa što biste sad razumeli.

Pitanje gradilišta i puteva, to je druga stvar na koju ću uvek odreagovati, a to je što su ove vlade, dakle, prethodnih nekoliko vlada, u prethodne četiri godine završile, pustile u saobraćaj blizu dve stotine kilometara autoputeva. Ti autoputevi su po svim standardima. Kao što sam rekla, upravo ove vlade, takođe, rade na rehabilitaciji, rekonstrukciji svega onoga što se nekada nije ni održavalo, nego su prebacivane pare kojekuda, pa se taj novac nigde nije, odnosno bar nije bio tamo gde je trebao da bude, a to su putevi.

Za vašu informaciju, ne idem helikopterom, nego automobilom. Idem stalno do Niša, upravo zbog toga što u Nišu radimo ono što pretpostavljam da je žal vaša, to je što smo uredili jedan od najvećih ugovora ove godine, a to je ugovor oko modernizacije, elektrifikacije i obilazne pruge u Nišu, vredan 260 miliona evra. To su Nišlije slušale i od vas kad ste vodili Niš, kako ćete to uraditi. Ono što ste uspeli da uradite u Nišu je bilo jedino da ljude naterate da ne plaćaju struju, pa dan danas imaju taj problem, ali tu prugu niste rešili.

Znači, ja idem pre svega zbog toga u Niš. Drago mi je, takođe, da je niški aerodrom dostigao određeni broj putnika koji je neverovatan u odnosu na, pogotovo na vreme kada ste se vi bavili pričom oko Niša.

Te rupe, kako ste rekli, 2000, 4000, 5000, dakle, evo, ja vam sada kažem, pogledaće to inspekcija, kao što uvek pogleda, ali vam mogu reći da je to sigurno neistina, ali možemo i zajedno da ih brojimo, pošto sam shvatila da me tri puta već pozivate na put do Niša. Hvala.

Hvala, potpredsednice.
Pravo na repliku, Zoran Živković. Izvolite.

Hvala lepo.

Nekoliko stvari. Prvo, oko mog stambenog pitanja, da, naravno rešio sam svoje stambeno pitanje, ali sam. Jer, samo čovek bez morala i bez obraza može da rešava svoje stambeno pitanje o trošku države na 15 dana pred početak bombardovanja. Ja sam sam rešio svoje pitanje odavno.

Kakve veze, kolega Živkoviću, ima ovo što govorite sa govorom i sa odgovorom ministarke? Budite u temi.

To je rekla ministarka. Ona me je prozvala za to.

Druga stvar je, vlade u kojima sam ja učestvovao, draga ministarko, u vladama u kojima sam ja učestvovao vi ste bili niži saradnik nekih ministara. Prema tome, bili smo u istim vladama, i to … (Isključen mikrofon.)

Neću vam dozvoliti da vređate ministarku.
Aleksandar Marković ima reč, pravo na repliku. Izvolite.

Jel mogu, gospodine predsedavajući?

Osim gomile neistina i zamene teza, tužno je to što je prethodni govornik tobože lio krokodilske suze i tobože lamentirao nad situacijom i stanjem pripadnika snaga bezbednosti, i to baš on. On je bio ministar unutrašnjih poslova na saveznom nivou i nije rešavao njihove probleme. Tada ga to nije interesovalo. Onda je nesrećnim slučajem, sticajem vrlo nesrećnih okolnosti u našoj istoriji, postao premijer Srbije. Ni tada nije rešavao ta pitanja. Ni tada ga to nije interesovalo. To ga tada nije zanimalo. Tada su ga zanimale subvencije, vinogradi, nepostojeći vinogradi, a od svih tih subvencija i vinograda, ostao je samo stan na Vračaru, velik stan na Vračaru.

Meni je drago da je malopre priznao da je sopstvenim sredstvima došao do tog stana. Znamo vrlo dobro kako je došao do tog stana, tako što je oštetio državu za 525 hiljada evra.

Tu je razlika između nas i njih. Mi konačno ovim zakonom sistemski rešavamo problem koji traje decenijama, nekoliko decenija. Mi gradimo, dok je on otimao dok je bio u prilici. Zahvaljujem.

Hvala.
(Zoran Živković: Replika.)
Niko vas nije pomenuo, kolega Živkoviću.
Idemo dalje.
Reč ima Branka Stamenković. Izvolite.

Hvala.

Poslanička grupa Dosta je bilo želi da pozdravi ideju da se omogući jeftina kupovina stana za vojnike i policajce koji nemaju tetku u Kanadi. Ideja je, međutim, jedino što ovom prilikom pozdravljamo, zato što način na koji je Vlada zamislila da u delo sprovede ovu ideju jeste nešto što, po nama, zaslužuje samo i isključivo kritike.

Tri su osnovne primedbe na predlog ovog zakona. Prva, da nedovoljno jasno definiše kriterijume po kojima će se uopšte dodeljivati pravo za kupovinu ovih jeftinih stanova. Pod dva, da nedovoljno jasno definiše procedure za prijavljivanje za kupovinu ovih jeftinih stanova i pod tri, da praktično suspenduje dva trenutno važeća zakona, pre svega Zakon o javnim nabavkama, i pod dva, Zakon o planiranju i izgradnji.

Što se tiče kriterijuma, ovaj zakon definiše da pravo na kupovinu ovih jeftinih stanova imaju svi oni koji su na neodređeno vreme zaposleni u pet državnih organa i institucija, znači, svi zaposleni na neodređeno vreme u Ministarstvu odbrane, u MUP, u Ministarstvu pravde u okviru Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, zatim, zaposleni na neodređeno vreme u BIA i u Vojsci Republike Srbije. Takođe, pravo imaju i svi oni koji su penzionisani unutar ovih pet državnih organa.

Dalje se kaže da za kupovinu ovih stanova mogu da se prijave i da konkurišu i oni koji imaju već neki stan u svojini, ali koji nije odgovarajući za njihove potrebe što se tiče strukture i površine.

Kada pogledate način na koji je propisan ovaj kriterijum, vidite da se tu radi o izuzetno velikom broju ljudi koji mogu da konkurišu za ove stanove. Znači, tu se sigurno radi o desetinama hiljada ljudi, ako ne i većem broju.

S druge strane, danas je ministarka Mihajlović u svom uvodnom izlaganju, a i evo malopre, odgovarajući poslaniku na neka pitanja koja je on imao, iznela neke podatke da u ovoj prvoj fazi mi gradimo oko 1.500 stanova, da će nastavak te prve ili pak neka druga faza za koju su već obezbeđena sredstva sveukupno na kraju iznositi oko pet hiljada, 5.200, čini mi se, stanova, kao i da se do sad za ove stanove prijavilo preko 18.000 ljudi.

Kao što već taj broj od 18.000 ljudi govori, mi ne možemo ni približno, ma koliko država to želi i ma koliko država to i treba da uradi, da pomognemo svima da zadovolje trajno svoju stambenu potrebu, nego treba da se postaramo, naše je mišljenje, da sa ovim ograničenim brojem stanova od nekih pet hiljada ili 1.500 u prvoj fazi, pa neka ih bude čak i pet hiljada u narednih pet godina, to je opet samo 10.000, da se zadovolje potrebe onima kojima su ti stanovi najpotrebniji.

U tom smislu smatramo da su ovi kriterijumi preširoko propisani, da te kriterijume treba drastično suziti da bi se smanjio broj onih koji u samom startu uopšte mogu da konkurišu za pravo da dobiju pravo da kupe ove jeftine stanove.

U tom smislu smo napisali i predložili neke amandmane. Mislimo da se sužavanjem ovih kriterijuma, prvo, neće davati lažna nada nekim ljudima koji svakako ne bi trebalo da su prioritet u ovom trenutku i da bi se tim kriterijumima, kada bi se suženo propisali, moralo voditi računa da prednost i prioritet imaju oni koji su najodaniji i najverniji unutar ovih snaga bezbednosti. Znači, oni koji već duži niz godina unazad, ako ne i decenija, su ostvarili neki duži radni staž na svom radnom mestu.

Propisan je jedan vrlo problematičan kriterijum. Ne znam da li namerno ili nehotično. Sklona sam da pomislim da je nehotično, da to nije bila namera, nego da je jednostavno nakaradno ispala definicija tog kriterijuma. To je u članu 3. pod tačkom 5. kada se definiše lice koje nema trajno rešenu stambenu potrebu, kaže se da je to pripadnik snaga bezbednosti ili član njegovog porodičnog domaćinstva koje u svojini nema stan.

Znate, pretpostavljam da je namera bila da se kaže da ukoliko pripadnik snaga bezbednosti, niti njegova supruga ili dete nemaju stan u svojini, onda se smatra da oni nemaju trajno rešenu stambenu potrebu, tj. da ako supruga ima stan u svojini, da se onda to ne smatra licem koje nema trajno rešenu stambenu potrebu. Međutim, ovako kako je napisano može u praksi da se protumači, ako neko bude imao zlu nameru, da pripadnik snaga bezbednosti ima stan u svojini, njegova supruga nema i samim tim ona ima pravo da konkuriše. U tom smislu skrećem pažnju na ovo. Mi smo podneli amandman da se ovo ispravi. Ukoliko ovo stvarno nije bila namera, a ne verujem da je bila namera, da se ovo definitivno ispravi.

Takođe, smatramo da je i još jedan od razloga da se suze ovi kriterijumi, da se detaljnije propišu, činjenica da se na ovaj način ostavljaju jedna široko otvorena vrata za neke moguće zloupotrebe. Ne kažem da postoji namera za zloupotrebe, želim da verujem da takve namere nema, ali istovremeno kažem da ne treba uopšte da otvaramo vrata za takvu mogućnost, nema potrebe, sve može mnogo jasnije da se propiše.

Recimo, ovako kako je propisano, ja mogu da zamislim situaciju u praksi u kojoj neko ko je čitav radni vek proveo npr. u privatnom sektoru i ostalo mu je još dva, tri meseca do penzije, sada preko neke veze, vezice, partijske linije uspe da se zaposli unutar nekog od ovih pet državnih organa, na bilo kom radnom mestu, nekoj administraciji, i poslednja tri meseca pred penziju provede na tim mestima i odatle se penzioniše, on ovako kako je ovaj zakon propisan, nakon toga, može da konkuriše za ove stanove.

Smatram da to nije u redu, i to je još jedan od razloga zašto treba da se postaramo da kriterijumi budu tako propisani da dođu do vojnika i policajaca, koji minimum deceniju svog radnog veka su već posvetili radu unutar ovih snaga bezbednosti, da se oni na neki način nagrade za taj svoj rad i da se motivišu da i ostatak svog radnog veka do penzije provedu unutar tog državnog organa.

Druga velika primedba bila je vezana za nedovoljno jasno propisane procedure za prijavljivanje za ove stanove. Znači, unutar ovog zakona, dok sam čitala predlog zakona, meni prvoj nije bilo jasno kome zainteresovani treba da se prijave, kada treba da se prijave, kad počinju da teku rokovi za prijavljivanje, ko će objediniti spiskove koji će se verovatno praviti pojedinačno po ovih pet različitih državnih organa, ko će onda te objedinjene spiskove da rasporedi na ove lokacije, shodno tome gde prijavljeni žive. Jednostavno, to uopšte nije propisano.

U uvodnom izlaganju čujem od ministarke da su se ljudi već prijavili. Znači, već ima 18 hiljada i nešto prijavljenih. Moje pitanje – na osnovu čega? Zakon još nismo doneli, a ljudi su se već prijavili da koriste pravo iz tog zakona. To je nedopustivo.

Čaršija priča da postoji neki pravilnik koji se krije i do koga vojni sindikat, iako je pokušao, nije uspeo da dođe, koji propisuje nekakve kriterijume. Zamolila bih ministarku ili potvrdi ili opovrgne da taj pravilnik uopšte postoji. Moje pitanje glasi – kako je moguće da se ljudi prijavljuju za nešto što još nije ni doneto u Narodnoj skupštini?

Takođe, smatram da, nakon što donesemo ovaj zakon, nakon što to sad mediji isprate, nakon što šira javnost sazna da se uopšte planira izgradnja ovih jeftinih stanova, da će se broj ovih zainteresovanih i onih koji žele da se jave na ovaj konkurs drastično povećati i da više nećemo imati samo 20 hiljada, nego još više desetina hiljada ljudi koji smatraju da imaju pravo na kupovinu ovih jeftinih stanova po povoljnijim uslovima.

Treća važna primedba jeste zaobilaženje već postojećih zakona. Znači, ovaj zakon jeste svojevrstan leks specijalis i mogu da razumem tu ideju u smislu ako želimo da sazidamo što jeftinije stanove, potreban nam je neki leks specijalis da maksimalno smanjimo troškove izgradnje tih stanova.

Ovaj zakon propisuje da se nameti i takse na sve podneske i obrasce, vezane za izgradnju ovih stanova, neće naplaćivati. Meni je to sasvim u redu da smanjimo cenu stanova na taj način, jer to su svejedno budžetska sredstva koja se prelivaju iz jednog budžeta u drugi budžet.

Ono što mi nije u redu, prvenstveno, jeste suspenzija Zakona o javnim nabavkama. U zemlji koja pati od korupcije ovo je nedopustivo. Ne kažem da postoji namera, ali kažem da postoji mogućnost, mada ne bi trebala da postoji, da neko ovo zloupotrebi. Mogu da zamislim scenario u praksi u kojoj se bez javne nabavke posao izgradnje ovih stanova dodeljuje partijski bliskoj firmi, da se troškovi napumpavaju, da se na taj način iz budžeta izvlači novac u partijski blisku građevinsku firmu, a onda dalje iz nje, višak tog novca, preliva u partijske džepove, a od čega se posle kupuju paštete koje se na štandovima dele u predizbornom procesu gladnom narodu.

Kažem i ponavljam, ne kažem da postoji ova namera, ne tvrdim to, ja to ne mogu znati, ali kažem da ovako napisan zakon ostavlja tu mogućnost. Apelujem da to ne radimo. Apelujem da ne suspendujemo Zakon o javnim nabavkama.

Druga stvar koju ovaj zakon suspenduje jesu pojedine odredbe Zakona o planiranju i izgradnji. Milim da je to potpuno neopravdano. Verujem da će ministarka, ako uopšte bude odgovarala na ovo, reći da je razlog za to da se ubrzaju neke procedure – davanje građevinske dozvole, ovo – ono, moj odgovor unapred, pošto ne verujem da ću dobiti repliku, glasi – ako su te procedure prespore, onda su prespore za kompletan građevinski sektor. Ako su neke odredbe ovog Zakona o planiranju i izgradnji problematične i otežavaju građenje ovih stanova, onda su problematične i otežavaju građenje stanova svih građevinskih firmi u Srbiji, onda treba da menjamo te odredbe, da olakšamo te procedure, a ne da samo za ovu potrebu suspendujemo određene odredbe.

Poslednja moja velika, ogromna zamerka, koja građanima Srbije verovatno nije toliko zanimljiva koliko je zanimljiva meni kao narodnom poslaniku, jeste činjenica da se ovo sve donosi po hitnoj proceduri. U materijalima koje smo dobili, koji su oskudni, u kojima i to takođe zameram, nismo dobili ni planove ovih stanova koje je ministarka ponosito pokazivala u direktnom prenosu RTS, niti smo dobili podatke da nije reč samo o 1578, već da je ukupno 5200 i nešto stanova, nismo dobili podatke da se već prijavilo 18.000 i ne znam koliko ljudi, znači, ništa od toga nismo dobili, te nismo mogli informisano ni da se pripremimo za ovu raspravu, nego sad navrat nanos, usput nešto saznajemo.

Ono što u tim materijalima vidimo jeste da je ova ideja i ovaj projekat predviđen još 2011. godine, a da se prvi sastanak tim povodom, održao krajem 2017. godine. Sada je hitno u četiri dana to da donesemo. Postavljam pitanje ministarki kao Vladinom predstavniku ovde – ako od 2011. do 2017. godine nije bilo hitno, zašto je sad hitno? Šta se radili? Hajde da ne kažem od 2011. godine, jer tada niste bili na vlasti, ali od 2012. godine ste na vlasti. Imali ste pet, šest godina da ovo pokrenete polako i natenane, a ne da sad po hitnom postupku u četiri dana moramo to da zbrzamo i da mnoge stvari ostanu nedorečene i nedovoljno jasno propisane.

Kada već pričamo o ovim materijalima, moram da izdvojim i jedan apsolutni hit, a to je deo u kome ministarstvo objašnjava zašto ovaj predlog nikada nije prošao javnu raspravu, pošto procedura predviđa da svi zakoni prođu javnu raspravu pre nego što dođu u Skupštinu.

Predlagač zakona je naveo da nacrt zakona sadrži osetljive podatke koji mogu ugroziti nacionalnu bezbednost Srbije i zato nije mogao na javnu raspravu. Taj tekst nacrta zakona je isti ovaj tekst predloga zakona o kome mi ovde danas pričamo. Pitam vas – da li mi sada ovde raspravljajući o tom istom tekstu, u stvari, ugrožavamo nacionalnu bezbednost Srbije? I kako ste uopšte zamislili da ikad iko, igde u jednoj državi donosi zakone koji ima tajne klauzule?

Znači, mislim da nam predlagač ovog zakona duguje izvinjenje, nama narodnim poslanicima, zbog ovakvog jednog nesuvislog objašnjenja zašto javne rasprave nije bilo, a s obzirom da nama dugujete izvinjenje, posledično ga duguje i građanima Srbije koje mi ovde predstavljamo. Hvala.