Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, želela bih najpre da pozdravim inicijativu koja se odnosi na formiranje ove komisije za utvrđivanje posledica NATO bombardovanja i da izrazim svoju podršku za osnivanje jednog ovakvog tela.

Prošlo je čitavih 19 godina od NATO bombardovanja, koje je sve nas na neki način obeležilo i ostavilo traga. Neki od nas su bili samo deca tada. I ono što se događalo tokom te 1999. godine, tokom tih 78 dana, je bio svakako zločin bez presedana.

Tokom svih ovih godina nijedna Vlada nije smogla ni snage, ni hrabrosti da formira jednu ovakvu komisiju i da pristupi utvrđivanju posledica NATO bombardovanja. Nijednom do danas se nije pronašla volja da se ovom procesu pristupi temeljno i odgovorno, jer se radi o trajnim posledicama i na našu državu i na zdravlje i na životnu sredinu i na naše građane.

Vlada Republike Srbije je spremna da pruži podršku radu ovakve komisije i osnivanju nacionalne laboratorije koja će se baviti istraživanjem. Ono što je jako važno pri formiranju ove komisije je to što će komisiju činiti osim narodnih poslanika, eminentni stručnjaci iz oblasti medicine, biohemije, stručnjaci Instituta Vinča i drugih eminentnih institucija u Srbiji kako bi došli do relevantnih podataka.

Važno je da se uradi jedna detaljna analiza, da se uradi temeljno istraživanje i da se dođe do svetski priznatih rezultata sa kojima ćemo moći izaći.

Obzirom na to da podaci pokazuju da je osiromašeni uranijum korišćen na više lokacija na Kosovu i Metohiji, da o tome postoje i NATO mape, jasno je zašto se mora uraditi detaljna analiza.

Komisija će, osim utvrđivanja posledica korišćenja osiromašenog uranijuma, na šta je, naravno, stavljen akcenat prilikom formiranja ove komisije, imati zadatak i da se bavi naročito hemijskim i toksičnim efektima uranijuma, jer prevazilaze radioaktivne. Takođe, važno je ispitati posledice bombardovanja koje se odnose na posledice energetskih postrojenja, hemijskih pogona poput Azotare, Petrohemije, Rafinerije, jer je ovom prilikom došlo do oslobađanja hemijskih supstanci u velikim koncentracijama i efekti ovih toksina će takođe biti predmet istrage ove komisije.

Prilikom svog rada, članovi komisije će se oslanjati na institut kvalifikovane verovatnoće, odnosno radiće komparaciju među gradovima, različitim uzrastima ispitanika i uslovima u okruženju. Komisija će morati da utvrdi podatke, jer nažalost, statistika pokazuje da u Srbiji sve veći broj ljudi oboleva od malignih oboljenja i važno je da pronađemo uzrok. To je naša moralna obaveza, da pronađemo uzrok, utvrdimo činjenice i dokažemo vezu između bombardovanja i ovih okolnosti.

Komisija će se, takođe, oslanjati na istraživanje koje je uradila hrabra i slobodoumna Italija. Mi smo svojim građanima dužni da takođe utvrdimo ove činjenice.

Mi ne možemo prejudicirati ishod rada komisije, ali važno je da utvrdimo istinu i preduzmemo odgovarajuće korake, poput sanacije terena na onim lokacijama gde to nije urađene i kamo sreće da je komisija oformljena još 2000. godine, verovatno bismo mnoge stvari mogli da sprečimo na ovaj način.

Zadatak komisije je da utvrdi da li veza postoji između velikog broja obolelih od malignih oboljenja, jer je činjenica da nema gotovo grada i opštine koji nije bio bombardovan i koji nije pretrpeo gubitke ljudske i materijalne.

Ono što je evidentno je da obolevaju mladi ljudi, obolevaju deca, obolevaju oni koji se bave sportom, koji su nepušači, koji se apsolutno ni na kakav način ne uklapaju u dosadašnju poznatu kliničku sliku i koji svojim načinom života nikako nisu mogli da doprinesu razvoju bolesti. Ovi podaci su zaista alarmantni i u interesu građana je da dođemo do istine.

Šteta se sigurno ne može nadoknaditi, ali pravda se mora zadovoljiti. Ja sam uverena da će komisija kroz svoj rad ovaj cilj i postići. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, današnja tačka dnevnog reda Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine po zdravlje građana Srbije, kao i uticaj na životnu sredinu, sa posebnim osvrtom na posledice koje je ostavila upotreba projektila sa osiromašenim uranijumom, je veoma važna za građane Srbije i srpski narod u celini, jer je u pitanju jedna od najvećih nepravdi, a slobodno mogu reći jedan od najvećih zločina prema našoj državi i našem narodu.

Pre nepuna dva meseca obeležavali smo tu tužnu godišnjicu, 19 godina od najtežeg vremena za našu zemlju u novijoj istoriji, NATO agresija, nelegalna intervencija bez odobrenja Saveta bezbednosti, druga takva akcija kakvu je jedan kolega malopre pomenuo.

Prva je bila nelegalna agresija na Republiku Srpsku. U akciji koju su nazvali „Namerna sila“ 1995. godine, odnela je mnogo žrtava. Više hiljada poginulih, kako civila, tako i vojnika i policajaca, više hiljada ranjenih, kako civila, tako i pripadnika Vojske i Policije, a materijalna šteta je procenjena na 100 milijardi dolara.

Da ironija bude veća, ovaj zločin nad našim narodom i našom državom u njihovim medijima, u njihovoj javnosti nazvan je „Milosrdni anđeo“, a samo zato što nismo pristali da nam neko otme teritoriju, samo zato što nismo pristali da nam neko otme deo naše zemlje, zato što smo branili Ustav i zakone naše zemlje, samo zato što smo branili suverenitet naše države. Usudili smo se da se branimo od svakodnevnih terorističkih napada od strane tzv. OVK na Kosovu i Metohiji.

U tim podmuklim banditskim napadima iz zaseda uglavnom, tokom 1996. godine, tokom 1997, a najviše tokom 1998. godine, gotovo svakodnevno su ginuli naši policajci, a u ogromnom broju i civili. Kada je 1998. godine naša vojska i policija razbila teroristička uporišta, kada smo povratili kontrolu nad najvećim delom Kosova i Metohije, e tada kreću pritisci na Srbiju. Tada Srbi postaju loši momci, tada kreću optužbe za navodno etničko čišćenje, optužbe za navodne ratne zločine, optužbe za navodnu humanitarnu katastrofu.

Tada pristajemo na kompromis. Maksimalno izlazimo u susret zahtevima i 13. oktobra 1998. godine sklapamo Sporazum o rešavanju kosovske krize i dozvoljavamo kosovskoj verifikacionoj komisiji da dođe na Kosovo i Metohiju i nadgleda stvarno stanje o sukobima na Kosovu i Metohiji. Šef te verifikacione policije bio je, po zlu čuveni, Vilijam Voker. On je pre toga bio šef prelazne Uprave za istočnu Slavoniju u Baranju i zapadni Srem nakon Erdutskog sporazuma koji je usledio nakon zločinačke akcije „Oluja“ 1995. godine. Gde god da je Voker bio angažovan na ovim prostorima, rezultat bi bio poguban za srpski narod. Tako da je glavni zadatak te misije bio stvaranje uslova za kasnije bombardovanje Srbije.

Kada je početkom 1999. godine u selu Račak regularna policija razbila uporište i neutralisala teroriste iz tzv. OVK, upravo ta Vokerova misija to naziva masakrom. Šalju tendenciozne i montirane izveštaje u svet i otpočinje monstruozna kampanja koja dovodi uskoro do početka bombardovanja.

Na mirovnim pregovorima u Rambujeu tokom februara i marta 1990. godine, Jugoslavija je ponovo izrazila spremnost i nudila najširu moguću autonomiju u okviru Srbije. Pristajali smo na najrazličitije moguće zahteve, gotovo sve osim jednog, a to je da nam neko otme deo države. To očigledno nije bilo dovoljno.

Istorija će svakako dati svoj sud svakome od učesnika, ali jedna činjenica je potpuno jasna. NATO agresija je bila stravičan zločin prema srpskom narodu i za to nema nikakvog opravdanja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marjana Maraš.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, 1999. godine NATO alijansa, bez odobrenja Saveta bezbednosti, nelegalno i nelegitimno bombardovala je SRJ. Sada je svima jasno da tada nismo bombardovani zbog pokojnog predsednika Slobodana Miloševića, nego da smo bombardovani da se oteo deo

teritorije, naša južna pokrajina Kosovo i Metohija, mi smo se u ratu za nju borili, a moramo da nastavimo dalje i da se i sada u miru borimo i na drugi način.

Ono što na početku želim da istaknem, na mene je poseban utisak ostavilo izlaganje generala Božidara Delića koji nam je pojasnio zbog čega smo svi mi, prilikom pripreme za izlaganja, nailazili na različite činjenice, kada su u pitanju podaci o tome koliko je bilo lokacija, koliko je bilo NATO udara, kolike su posledice. Ono što je i naš ovlašćeni predstavnik Đorđe Milićević izneo, to je negde naša istorijska anatema koju nosimo, da mi nemamo podatke o našim žrtvama ni iz prethodnih ratova, pa tako ni iz ovog poslednjeg.

Bombardovanje Srbije NATO je iskoristio da se oslobodi silnog radioaktivnog i kancerogenog otpada iz svojih elektrana. Tokom bombardovanja Srbije 1999. godine na našu zemlju bačeno je 15 tona radioaktivnog otpada, kako smo mogli da čujemo više puta u toku dana.

Stručnjaci tvrde da su nam trajno kontaminirani voda, vazduh, zemlja i da su uticali na pravu epidemiju kancera. Naš čuveni neourohirurg prof. Danica Grujičić tvrdi da postoje dokazi da je NATO nuklearni otpad iz elektrana razbacao svuda po Srbiji. Ove radioaktivne materije direktno su uticale na porast karcinoma u Srbiji, a naročito na jugu naše zemlje. Posebno je teška situacija među kosovskim Albancima koje je NATO navodno štitio.

Po mišljenju stručne javnosti, radioaktivni otpad iz bombi NATO pakta direktno je uticao na znatan porast leukemija i limfoma u Srbiji. Od 1999. godine do danas broj obolelih skočio je na 110%, a smrtnost čak za 160%.

Maligne bolesti u Srbiji su zbog NATO bombardovanja tri puta češće nego u svetu. Osim što su učestaliji, tumori su i agresivniji, pa se naša zemlja nalazi u vrhu Evropi po smrtnosti od malignih bolesti. U porastu je broj obolelih i od autoimunih bolesti i sve veći broj parova se leči od steriliteta.

Gađajući hemijska postrojenja, hemijske rezervoare, naftna i benzinska skladišta NATO je stvarao uslove hemijskog rata, bez eksplicitne upotrebe bojnih otrova. Cela naša zemlja je tokom 78 dana bombardovanja bila poligon za ispitivanje efikasnosti najsavremenije elektronske tehnike i novog naoružanja. Gađane su „Petrohemija“ i „Azotara“ u Pančevu, rafinerije nafte u Pančevu i Novom Sadu, „Prva iskra“ u Bariču, rezervoari nafte na više lokacija. Sve te fabrike se nalaze na obalama reke Save i Dunava, pa tako osim zagađenja atmosfere i zemljišta došlo je do kontaminacije vodotokova. Iz oštećenih rezervoara iscurela je velika količina naftnih derivata, koji nisu potpuno izgoreli, tako da su se izlili u reke ili difundovali u zemlju.

Srbija je po smrtnosti od tumora, kako možemo da vidimo iz podataka, prva u Evropi, upozoravaju stručnjaci i ukazuju na činjenicu da je to dobrim delom posledica NATO bombi sa osiromašenim uranijumom. NATO je tokom 1999. godine na području tadašnje SRJ, a prevashodno na teritoriji Kosmeta i na rubne delove Pčinjskog okruga bacio 15 tona osiromašenog uranijumma čiji je period polu raspada 4,5 milijarde godina.

Grci su dva i po meseca posle bombardovanja Srbije ispitivanjima utvrdili da je zračenje na teritoriji njihove zemlje povećano za 20-30%.

Građani Srbije godišnje u organizam, kroz hranu, vodu i vazduh, unesu oko 18.600 bekerela radioaktivnosti, a dozvoljena granica je 80. Srbija je posle NATO bombardovanja ozračena 230 puta većom dozom osiromašenog uranijuma. Lansirano je, kako sam ja mogla da pronađem, 415 hiljada različitih projektila, ukupne mase 22 hiljade tona.

Uništeno je i oštećeno oko 25 hiljada kuća i zgrada, uništeno je oko 470 kilometara puteva i oko 600 kilometara železničkih pruga.

Šezdeset posto ciljeva koji su gađani bili su civilni. Nad Srbijom i Crnom Gorom izgorelo 16.500 tona kerozina. Za sagorevanje ove količine kerozina potrebna je količina kiseonika koju sva živa bića na ovim prostorima potroše za 50 godina. U Pančevu i Novom Sadu u Dunav je otišlo tri tone žive. Radijacija je bila povišena i u Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj i Makedoniji. Reoni sa hemijskom kontaminacijom pored Pančeva, Bora, Kragujevca, Novog Sada, Bariča, Lučana, pominje se i opština iz koje ja dolazim Vrbas. Posledice toksičnog i radijacijskog dejstva uranijuma na zdravlje stanovnika Srbije još nisu ozbiljno istražena.

Preskočiću podatke na koje sam naišla upravo zbog izlaganja generala Božidara Delića, koji je naveo da je bilo mnogo više lokacija nego što se to navodi u mapi NATO. Iako je dokazano da se Srbija suočava sa tihom epidemijom malignih bolesti, niko za to zvanično u ovom trenutku ne može da okrivi NATO, jer jednostavno nema studija koje bi povezala porast obolelih od raka u našoj zemlji, sa bombardovanjem osiromašenim uranijumom.

Upravo je zadatak komisije da sagleda činjenice i okolnosti vezane za posledice NATO bombardovanja 1999. godine po zdravlje građana Srbije, kao i uticaj na životnu sredinu sa posebnim osvrtom na posledice koje je ostavila upotreba projektila sa osiromašenim uranijumom.

Mi svi kao poslanici imamo dug i obavezu da, zbog onih koji su nastradali, i zbog naših potomaka da istražimo posledice NATO bombardovanja 1999. godine, po zdravlje građana, kao i uticaj na životnu sredinu. Stoga poslanička grupa SPS bezrezervno će podržati formiranje komisije i uzeti aktivno učešće u njoj. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Srbije.

Prošlo je punih 19 godina a nije postojalo ni političke volje, a ni političke hrabrosti da se predlog za osnivanje ovakve komisije stavi pred najviše zakonodavno telo Narodnu skupštinu Republike Srbije. Prvi put je to sada učinila predsednika Narodne skupštine, gospođa Maja Gojković, stavljajući na dnevni red formiranje komisije za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine po zdravlje građana, kao i uticaj na životnu sredinu, sa posebnim osvrtom na posledice koje je ostavila upotreba projektila sa osiromašenim uranijumom.

Moram da istaknem da je formiranje ove komisije vrlo značajno sa više aspekata. Za svakog pojedinca, za svakog građanina Republike Srbije, za svaku porodicu prioritet broj jedan je njeno zdravlje. Za svaku odgovornu državu takođe prioritet, a ova država to jeste, prioritet je zdravlje njenog stanovništva.

Za SNS najveći kapital su ljudi, ljudi koji kojima dugujemo istinu šta se desilo pre 19 godina, i da li to što se desilo ima uticaja i da li ima uzročno-posledičnog odnosa po njihov život, po njihovo zdravlje, kao i po životnu sredinu. Naravno, formiranjem ove komisije u čiji će sastav pored narodnih poslanika ući i eminentni stručnjaci, trebalo bi da se otkrije istina i da se utvrdi da li postoji uzročno-posledična veza. Za SNS jedna od najvećih vrednosti koju poštuje, a koja se odnosi na građane Republike Srbije, to je predočavanje istine. Istina i samo istina je ono što SNS nudi i daje građanima Srbije.

Dvadeset četvrtog marta 1999. godine u 19,45 časova bez objave rata, potpuno protiv-pravno svim međunarodnim dokumentima NATO alijansa predvođena SAD bombardovala je Republiku Srbiju i samim tim učinila agresorski čin. Punih 78

dana, 11 nedelja, NATO bombarderi sejali su smrt, sejali su strah i ostavljali siromaštvo na području Republike Srbije.

Moram da je istaknem da je tokom NATO bombardovanja poginulo između 2.700 i 3.500 civila, da je ranjeno 12.500 građana, da je poginulo 1.080 vojnika i policajaca, onih vojnika koji su časno stajali na braniku svoje otadžbine i vršili Ustavom poverena im prava.

NATO agresori su uglavnom bombardovali najčešće noću, onako krvnički i mučki, na spavanju ubijali i decu. Dece ubijene od strane NATO agresora bilo je ukupno 89. Ubijali su nemoćne, ubijali su one koji su u bolnicama tražili pomoć. Na primer u Kliničko bolničkom centru „Dragiša Mišović“ gde su sem bolesnika poginulo i sedam vojnika gardista Vojske Srbije, samo zato što su se nalazili ispred Kliničko bolničkog centra. Oni su ubijali i one koji su bežali od „Oluje“ i ustaškog noža i došli u Surdulicu. NATO bombe su u Surdulici bombardovali paviljon, gde su se našli upravo izbegli iz Republike Srpske Krajine. Tom prilikom poginulo je 20, a ranjeno 88 civila.

Interesantno je da su u Surdulici bombardovali i gerontološki centar, a tu su bili smešteni stari i nemoćni ljudi. Na niškoj pijaci ubili su trudnicu koja se nalazila u sedmom mesecu trudnoće, student medicinskog fakulteta. U Batajnici ubili su devojčicu Milicu Rakić sa tri godine, podmuklo, krvnički, noću. Devojčica se nalazila na noši. U Novom Pazaru ubili su dete od dve godine, u naručju svoga oca.

Prošlo je 19 godina od NATO bombardovanja i ono što je sa aspekta dece zabrinjavajuće, a što konstatuje i registruje Institut za javno zdravlje „Batut“, to je porast malignih oboljenja kod dece. Po statističkim podacima Instituta „Batut“, navodi se da 300 dece je novootkriveno koja se leče od raznih oblika malignih oboljenja. To su deca uzrasta od beba do 14 godina.

Poražavajuća je i činjenica takođe da se među smrtnostima kod dece, do 14 godina, na drugom mestu upravo nalaze maligne bolesti, jer nažalost za neku od ove dece koban je ishod. Maligne bolesti se nalaze na drugom mestu smrtnosti, odmah nakon povreda.

Zato smatram da je neobično važno formiranje ove komisije, smatram itekako važnim i sva ona istraživanja, svi oni podaci i sve one činjenice koje će oni utvrditi, prezentovani Narodnoj skupštini, prezentovati javnost, a nakon toga, u skladu sa zakonom, sigurno će se preduzeti i sve adekvatne mere. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Sa ovim bismo završili za danas.
Sa radom nastavljamo sutra u 10.00 sati.
(Sednica je prekinuta u 18.50 sati.)