Hvala vam.

Zaista od jutros imali smo mnogo toga da čujemo, nažalost mnogo više stvari koje nemaju veze sa zakonima, ali s obzirom na činjenicu da je guverner od jutros tražila da se bavimo činjenicama, da pratimo jedne i druge šta govore, vrlo rado ću kasnije, jer sam pratio i šta je ona iznosila, kao i sve poslanike.

Što se tiče izmena i dopuna Zakona o Narodnoj banci Srbije, prosto ukratko, gotovo sve izmene jesu i dopune, vezane su bile za gašenje Uprave za nadzor nad finansijskim institucijama kao odvojene jedinice u okviru NBS, što i jeste dobro, jer tu je guverner faktički bio kao država u državi i zaista su tu bile neke stvari koje nisu baš najbolje definisane.

Tako da, izmenama i dopunama zakona predviđeno je da sada guverner NBS bude odgovoran za ono za šta je do sada i bio odgovoran direktor Uprave za nadzor, ako sam dobro razumeo. A sve funkcije koje je Uprava radila nastavljaju da se obnavljaju samo ne više kao zasebna celina.

E, sada jedna od stvari koja po nama nije dobra, šta može biti posledica ovog zakona, ovih izmena i dopuna jeste da direktor Uprave za nadzor će sada biti, kako bi rekli, nevidljivije biran s obzirom na činjenicu da više neće prolaziti skupštinsku proceduru,

(Jorgovanka Tabaković: Kao viceguverner, to piše.)

Hoće? Aha, dobro. U redu. Ukoliko je tako, onda to je u redu, s obzirom na činjenicu da je u onom stavu pisalo da više neće biti birano. Moguće da ja nisam dobro video, ali evo sačekaću odgovor da vidimo da li će biti biran i dalje je kroz Skupštinu, pa ćemo dalje raspravljati.

Što se tiče Zakona o međubankarskim naknadama i posebnim pravilima poslovanja kod platnih transakcija na osnovu platnih kartica, tu je onako interesantno meni bilo, odnosno nama iz SRS posebno treći član.

Kaže u prvom stavu – međubankarska naknada kod transakcije debitnom karticom ne može biti više od 0,2% vrednosti izvršene transakcije. Zatim, drugi stav – međubankarska naknada kod transakcije kreditnom karticom ne može biti više od 0,3% vrednosti izvršene transakcije, a zatim, u članu devet kaže, tačka 2. i 3. – platne transakcije na osnovu poslovnih kartica, platne transakcije na osnovu platnih kartica koju je izdao trostrani kartični sistem plaćanja, odredbe ovog člana ne primenjuje se na te dve stvari. Pa se prosto postavlja tu pitanje, odnosno, ako smo dobro razumeli, time se faktički stavovi 1. i 2. isključuju i prestaju da važe, tj. međubankarska naknada kod transakcije debitnom prestaje biti ograničena na 0,2%, dok je barijera od maksimalne vrednosti 0,3% za kreditne kartice takođe eliminisana. To nam kaže tačka 9. faktički se isključuju 1. i 2.

Budući da se poslovne kartice otvaraju u ime za račun pravnog lica koga zastupa profesionalni zastupnik, verovatno je da ona neće upasti u zamku, kako se često napominje, sitnih slova. Nadamo se da to nije tako regulisano da može da se kaže bila je greška.

Interesantno je da je i član 6. definisao pravilo o prihvatanju svih kartica i stavom 3. je precizirano šta je prihvatilac dužan da učini u slučaju da ne prihvati platne kartice pojedinih kartičnih sistema plaćanja, a da u tom slučaju, sledećim stavom istakne tu informaciju na ulazu u prodajni objekat i na naplatno mesto.

Budući da je cilj ovog seta zakona izmena i dopuna zakona da se olakša poslovanje na daljinu, imalo bi smisla propisati obavezu onih trgovaca koji na svoj internet prezentacijama, mislim na sajtove, reklamiranje i sve ostale, imaju prikazane kartične sisteme, da ista ažuriraju za kartični sistem čije kartice više ne primaju, kako ne bi sticajem okolnosti dovodili kupce u zabludu usled novonastalih okolnosti.

Znate da je ovo najbolji primer bio i bio je često slučaj sa „dajners klub internešnl“. Upravo smo tu imali jednu veliku aferu zbog prikazivanja lažnih finansijskih usluga i mnogi kupci su tek na prodajnom mestu saznali o tome da ne mogu da izvrše svoju uslugu, od benzijske stanice, trgovine, marketa, kako god, već da je bilo i da ne primaju više ovu karticu.

Ono što je takođe prilično zanimljivo u ovom zakonu, kada se radi, jeste što su definisani prekršaji trgovaca sa jedne strane i izdavalaca i prihvatilaca sa druge strane, pri čemu su definisane samo novčane kazne. Novčane kazne se izriču istovremeno sa utvrđivanjem neregularnosti i daju se zajedno sa nalogom za otklanjanje pomenutih nepravilnosti. Takođe je propisana i druga novčana kazna u slučaju da nepravilnosti nisu otklonjene. Međutim, time se onda praktično otvara mogućnost da subjekat bude u kontinuiranom prekršaju, a da se ne dovodi u pitanje dozvola za učešće u kartičnom prometu.

Primera radi, ukoliko izdavalac konstantno naplaćuje međubankarsku naknadu suprotno članu 3. stavu 1.-3. ovog zakona i beleži dobitke veće od kazne, on i nakon višestrukih novčanih kazni može da nastavi sa istom praksom. Mislim da je to jasno. Kaznu iz člana, ako uzmemo zatim 13. bi trebalo adaptirati za predlog koji je vezan za član 6. To je jedino što je normalno i logično. Isticanjem neprihvatanja pojedinih kartica i na drugim lokacijama, osim fizičkim.

Kada govorimo o Zakonu o zaštiti korisnika finansijskih usluga kod ugovaranja na daljinu, prema našem mišljenju, ovaj zakon je podsticajan u smislu olakšanja poslovanja, i to nije sporno, kao i obavljanja pojedinih poslova na daljinu, pri čemu se generišu mnogostruke koristi u smislu smanjenja troškova ugovornih strana. Doduše, sadrži i pojedine stavke koje nisu precizno definisane i prosto kriju, može biti kao zamka, neke određene opasnosti. Nadam se da ćemo to sada da razlučimo, objasniću o čemu se radi.

Jedna od takvih stavki jeste autentifikacija samog korisnika, gde se paradoksalno nedefinišu elementi autentifikacije, ali se nabrajaju kao potrebna dva elementa. Takođe, ono što je veliki problem, prema mišljenju nekoga ko se, između ostalog, bavi sajber sigurnošću agencije u kojoj radi, jeste nedostatak uslova elektronskog potpisa na iznose do 600 hiljada dinara. Ukoliko je fizički potpis zahtevan pri fizičkim zaključivanjima ugovora, neophodno je zahtevati elektronski potpis pri elektronskom poslovanju.

U daljem objašnjenju zakona jeste navedeno da postoje praktični problemi prilikom primene elektronskog potpisa, što jeste legitimna težnja da se olakša poslovanje, zaključivanje ugovora i slično, ali se problem ne rešava time što će se postaviti nejasno definisan kriterijum atuentifikacije korisnika, već jednim sistemskim rešenjem, pravljenjem registra lica koji će imati svrhu sličnu fizičkoj varijanti matične knjige rođenih npr, ili barem pravljenjem onlajn registra kod zvanične državne agencije ili institucije, u kome bi sva lica koja imaju nameru da poslove obavljaju na daljinu imala naloge koje bi pravili lično, a potom bi podaci koji su upravo lično dostavljeni, služili za autentifikaciju prilikom zaključivanja ugovora na daljinu. Na taj način ćemo stvoriti sigurnost. Ovoj je jedini, po nama, evo, da vidimo da li ste i kako ste vi možda kroz taj zakon regulisali, da li će biti nekih možda dodatnih izmena.

Još jedna stvar koja je zaista, ja nisam pravnik, zaista ja nisam pravnik, ali onako, prosto zapada u oči, jeste činjenica da se član 2. stav 4. tačka 9), stranica druga, poziva na zakone EU, a ne na zakone Republike Srbije, pa kaže – direktno se propisi EU, bez usklađivanja sa domaćim propisima proglašavaju važećim nadležnim. Šta se dešava u slučajevima u kojima EU ima definisana i priznata pravna i fizička lica koja pružaju finansijske usluge, a da takva pravna lica uopšte nisu definisana u našem zakonu? Takve su svojevremeno bile agencije za faktoring, odnosno agencije koje su otkupljivale potraživanja. Interesuje me, kako nema, ili onda nisu naši propisi, ili gde su naši propisi, da li je ovo samo bild, da li je ovo kopirano, prebačeno, ne razumem po kom osnovu, to kažem, samo po propisima EU?

Prosto mi je neverovatno, da nemamo u našem zakonodavstvu, da smo samo ubacili inostrano, ili nismo koristili, ili nismo kroz prosto naše regulatorne, ili delove zakona, nije došlo do podudaranja, ili ako treba kroz izmene i dopune, ili kako već? Znači, ovde prosto samo stoji da je tako, to je možda ili tehnička greška. Očekujem, zaista me interesuje, kako je to moguće da stoji u zvaničnom aktu.

Kada govorimo dalje o ovom zakonu, fundamentalan problem zaštite korisnika finansijskih usluga, nije rešeno ovim zakonom. Naime, i ovde devizne i druge rizike, na koje nijedna ni druga strana ne mogu uticati snosi samo potrošač, tj. samo korisnik. Ovo može proizvesti negativan podsticaj u smislu hazarderskog ponašanja pružalaca usluge koji su daleko bolje informisani od potrošača o tome da li će se kamatne stope menjati ili ne, odnosno da li će doći i u kojoj meri će egzogeni događaji uticati na predmet ugovora koji moraju biti u skladu sa ovim zakonom, koji ste ovim izmenama i dopunama predložili.

Stvari prosto, koje ne mogu i dalje da se ne primete, slušali smo i od ministra i od guvernera, da trebamo pronalaziti rešenja. Ako pogledamo, na primer, vaši su ministre zakoni, da kažem, povezani, da sad ne ulazim jedan po jedan, i o stečaju i o privrednim društvima, i ostalo.

Kada kažemo privredno društvo, svi smo ovde svedoci, pa rekao bih slobodno svi građani Srbije, jedne činjenice, a to je da je mnogim preduzećima, nezavisno od vrste preduzeća, u nekom prethodnom periodu, bilo omogućeno od strane države da u najviše slučajeva bude poverilac, uzimaju bespovratne kredite, neretko od strane države i, da kažem, subvencionisane kredite od strane države, a da su se zatim ta preduzeća odmah nakon dobijanja tih sredstava gasila.

Mi u ovom trenutku imamo 2.080 firmi koje su, na primer u stečajnom postupku. Šta se dobijalo time, a ni ovim zakonom sada nije rešeno, šta se dobija time? Dobija se da imamo najbolje zanimanje u državi, a to je da budete stečajni upravnik ili izvršitelj. Mislim da bolje od toga nema. Evo, uzmimo primer stečajnog upravnika koji je znao da u datom trenutku iskoristi situaciju, na primer naprednjački ministar bivši, Saša Radulović, se tokom svoje karijere stečajnog upravnika upleo u konce organizovanog kriminala, a da nikada za to nije odgovarao. Baš iz razloga kako ovaj zakon postoji i kako se, na kraju krajeva nije se ni onakav kakav jeste, nije se primenjivao.

Po podacima, na primer, iz elektronske arhive Hipo alpe-adria banke u Srbiji, vidi se da je on bio zaposlen kao savetnik po ugovoru o delu sa mesečnom naknadom od 13 hiljada evra dok je bio ministar. Jeste on bio kratko, ali njega prosto država mora da tereti i zbog tog perioda i perioda pre nego što je postao ministar, jer je činio krivično delo je li tako? Kao što je poznato, ova banka je bila likvidirana posle serije afera koje su se dešavale ne samo kod nas nego i u Hrvatskoj i tada je pao i bivši hrvatski premijer Ivo Sanader, ali to mu nije bio jedini greh. Saša Radulović je u Agenciji za privatizaciju vodio, dok je bio ministar i kao poverenik u predmetu Šećerane Dimitrija Tucović 1898, u stečaju. U tom predmetu mu je pripala preliminarna nagrada u visini od dva miliona 550 hiljada dinara i naknada troškova od tri miliona i 600 hiljada dinara. Umesto da preduzeće izvlači iz stečaja, one je nezakonito prodao opremu i osnovna sredstva i to kao staro gvožđe.

U ovom trenutku danas, mi ne samo da imamo, meni bi trebalo 105 ovakvih strana da pokažem koliko imamo firmi u stečaju, ali nisu problem samo te firme koje su u stečaju, koje ste i nasledili, zato kažem da je bilo vrlo interesantno slušati i poslanike prozapadne opozicije kada kritikuju sadašnju vlast, a zapravo za dobar deo ovih stvari vuku svoju krivicu, krivicu iz njihovog vremena i ovo su firme koje su, čak imamo u stečaju po 18 godina, od 2000. godine pa do danas. Nemamo za sada rešenje tih problema.

U odnosu na prethodnu godinu, skočio je broj firmi u stečaju. Pre tri meseca bilo je 2.067, sada imamo 2.080. Ne radi se o tome što je tako, nego što prosto imamo mali broj onih koji se rešavaju, pa sad da ne nabrajam one sa velikim problemima od Komgrapa pa nadalje, ali je na primer bilo interesantno, to ću koristiti u nekom drugom svom obraćanju, na primer kako se odvijao problem i proces čuvene hemijske industrije „HIPOL“, koja prosto da je u Beogradu o tome bi već javnost, ne samo brojila, verovatno bi neko završio iza rešetaka, a nešto malo o čemu su mediji pisali, a moglo se doći do tačnih podataka, čak nije ni stečajni upravnik promenjen pored svih, neću reći, ne volim da koristim termine lopovluka dok se ne dokaže, ali sumnjivih stvari koje su se dešavale. Niko nije reagovao, ali biće više vremena u narednom periodu pa ćemo i o tome govoriti.

Ono što je posebno obradovalo, moram da se vratim na guvernera. Zaista jutros kad je govorila, pomno sam slušao i tražila je da razgovaramo jezikom činjenica i da uvažavamo nju, na kraju krajeva, kao čoveka koji postiže rezultate i ja nemam problema sa tim i citiraću je i kaže da dok je bila opozicioni poslanik, nikada se nije bavila neistinama da bi dobila neki glas. Je li to istina?

Dok je guverner bila narodni poslanik, znači u periodu pre nego što je SNS došla na vlast, to je bila kampanja 2012. godine, tada je bila šef ekonomskog tima SNS, da ne ulazimo kako je došla do mandata poslanika, to je već svima poznato da su sa Tomislavom Nikolićem drpali mandate SRS, najavila je da će po dolasku na vlast ta partija prvo što će učiniti ukinuti obavezu plaćanja prema RTS-u. Citiram izjavu – predlog kako da građanima uštedimo jeste da ih lišimo suvišnog troška, neplaćanjem i ukidanjem televizijske pretplate. To je ta istina koja se i dan danas, verovatno ne plaćamo, ne bi me čudilo da sada saznamo da televizija plaća nama.

Sada ono što je još interesantnije. Kao poslanik je takođe bila veliki borac, citiraću najvećeg krvnika srpske privrede, tu ćemo se složiti, Mlađana Dinkića, i kaže: „Nastaviću da u parlamentu iznosim dokaze o milionskim zloupotrebama koje je Mlađan Dinkić sa saradnicima učinio u proteklom periodu. Ipak sam odustala od toga da ga tužim zbog uvrede, neću da se povlačim po sudovima i tužakam, već ću se politički boriti protiv njega“, Dnevni list „Danas“, 6. mart 2011. godine.

Ako se vratimo na 8. april 2010. godine, rasprava o Zakonu o regionalnom razvoju koja je juče prekinuta ostala je u senci sukoba između poslanika SNS Jorgovanke Tabaković i ministra Mlađana Dinkića. Tabaković je tvrdila da joj je, nakon što je u toku rasprave iznela niz kritika na njegov račun, Dinkić prišao i rekao da je džukela. Dinkić je, međutim, novinarima rekao da je Jorgovanki kazao da laže, a u narodu se kaže – laže kao pas. Oboje su najavili tužbe jedno protiv drugog, a rasprava je nastavljena i u sali, pa je branio Tomislav Nikolić.

Dalje, netrpeljivost išla je dotle da je Tabaković izjavila da sa Dinkićem ne bi popila nikada ni kafu. Je li tako? Da li je to istina, da ste izjavili?

(Jorgovanka Tabaković: Nisam rekla to.)

Evo, ja ću vam reći – 6. marta 2011. godine. Ona na pitanje da li bi sa njim popila kafu, za dnevni list „Danas“, u skupštinskom restoranu s osmehom odgovara da bira društvo. Formiranje URS-a, Jorgovanka Tabaković, govorim o URS-u Mlađana Dinkića, koji je bio G17 plus, kaže da pravi stranku Ujedinjeni regioni kojom će preskočiti cenzus i ostati na vlasti da bi sačuvao prljave tragove načina raspolaganja novcem. Svaka čast. Vi ste napravili tu koaliciju sa Mlađanom Dinkićem, odmah nakon formiranja te stranke, izbora 2012. godine, podsetiću vas, jula 2012. godine i upravo ste mu omogućili da, kako vi kažete, sačuva prljave tragove načina raspolaganja novcem.

Pošto volite da pričamo o činjenicama, ima još mnogo toga, gospođo Tabaković, zaista. Bilo vas je nekada milina slušati, dok ste bili poslanik SRS, osim jedne stvari, kada ste ubedili, narodnog poslanika Zorana Despotovića i Vesnu Vukajlović Nikolić da se zaduže u švajcarcima, Natašu niste uspeli, pa hvala bogu, njoj niste napravili problem, ali njima jeste i tu se pokazala ta ekonomska vizija koju ste poneli sa sobom u SNS. Hvala.

Hvala.
Izvolite.

Da počnem od ovog poslednjeg.
Nikada nisam nikome savetovala ni da se zaduži, ni u kojoj valuti da se zaduži. Taj ko vam je to rekao, nije vam rekao neistinu, jer ja i danas tvrdim da građanima Srbije treba obezbediti sve informacije, jer su odluke lične. Onaj ko se izgovara da ga je neko na nešto nagovorio, ne bih da komentarišem. U pravu ste. Ja sam za gospodina Dinkića rekla da nikad ne bih sa njim popila kafu, i nisam, verujte mi.
Ono što je problem koji treba sagledati i koji ne može svako da reši u svom životu, a morao bi ako se bavi javnim radom i političkom delatnošću jeste taj da ponekad morate da izmerite šta je vaša lična reč i neka veća težina, kao cilj za koji se borite, gde morate da žrtvujete nešto od sopstvene slobode. Znate kako kažu – civilizacija. Civilizacija nudi čoveku mnoga demokratska dostignuća, pa i demokratiju, ako hoćete, kao najbolji vid izražavanja sopstvene volje i učešća u upravljanju sopstvenim životom, ali vam da deo slobode, a podjarmi vas celog. Pitanje je za svakog od nas pojedinačno – koliko verujte u neku ideju u kojoj ste iskorišćeni, korišćeni ili zloupotrebljeni? Odluka svakog od nas je da kaže šta je veća šteta za njega samog, da prihvati formiranje Vlade takvo kakvo jeste, u kojem je nužan član bio Mlađan Dinkić, ne mojom odlukom, ali da mojim pristajanjem, koja nisam bila član Vlade, nego na ovoj poziciji na kojoj jesam i koja je vrlo profesionalno sarađivala sa njim i kad je bio u Vladi. Znate zašto? Ponekad, da bi promenili točak istorije, vi morate da pretrpite i lični gubitak.
Nadam se da ste me razumeli. Svi oni koji nisu, nije mi ni važno. Znate kako kažu – oni koji te ne vole, nećete voleti nikad. Oni koji te vole i razumeju razloge za tvoje postupanje ili, još bolje, imaju korist kao najveći broj građana od onog što radite, neće vam zameriti, a ja uvek imam sopstveni sud kao najsnažniji.
Da, ja sam mandat SRS zaradila svojim radom. Program SRS 1996. i naslovnu stranicu „Velike Srbije“ čuvam i sada, jer je to bilo nešto što smo radili pod nadzorom gospodina Vojislava Šešelja, kao predsednika stranke, sa mojim ličnim trudom i da ne pominjem kolege, neki danas i nisu među nama, neka im je laka crna zemlja, radili smo na tom programu. Uvek sam pošteno i časno radila svoj posao i verujte da se rado sećam svog perioda i svega onog što je posle razilaženja, a neki rubikoni se u životu moraju preći, odluku o tome donosite sami. Nikad nisam imala problem šta će ko o tome da misli. Koliko je bilo dobro za građane Srbije što je takva odluka doneta govore rezultati koje danas SNS ima, koju sam ja osnovala, zajedno sa ljudima sa kojima se ponosim.
Kad smo kod zakona, član 2. stav 9, za koji kažete da ne znate zašto piše, u Zakonu o zaštiti korisnika finansijskih usluga kod ugovaranja na daljinu, ja bih vas zamolila, kao vrlo pedantnog, da pogledate član 29. – stupanje na snagu, koji kaže: „Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a primenjuje se posle isteka tri meseca od dana njegovog stupanja na snagu“, sad ide ono najvažnije, „osim odredbe člana 2. tačka 4) podtačka (9)“, to je ona za koju niste imali sigurnost zašto se tu nalazi u ovom trenutku. To je objašnjenje. Ona će se primenjivati od dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji. Znači, podtačka 9. člana 2, za koju ste pitali ima svoje obrazloženje u momentu stupanja na snagu i primene.
Pitali ste zašto se propis o ograničavanju međubankarskih naknada ne odnosi na trostrane šeme. Trostrane šeme su  Diners i American Express. Propis se odnosi kako na četvorostrane, tako i na trostrane šeme. Samo se ovaj član 3. ne odnosi na trostrane, ne zato što se one stavljaju u povoljniji položaj, već zato što po definiciji u obavljanju transakcije učestvuju dve banke. Ne učestvuju dve banke, pa tako ni nema međubankarske provizije. Kako ne učestvuju dve banke? Ista banka je izdavalac i prihvatilac. Možda nije dovoljno jasno napisano u samom tekstu zakona, ali je to obrazloženje. Znači, nije izuzetak, nije prednost, već je u pitanju obavljanje transakcije u jednoj banci koja istovremeno ima dve uloge.
Kazne koje ste pominjali odnose se na kazne u postupku zaštite u pojedinačnom postupku zaštite prava i usluga korisnika.
Ovim se ne dovode u pitanje kazne koje se inače izriču po Zakonu o bankama. Znači, te dve stvari se ne isključuju, ne preklapaju, tako da znači da mogu da idu i do 10% prihoda banke na godišnjem nivou. Reč je o kaznama koje definiše Zakon o bankama. Možemo o tome i detaljnije, ako budete imali dopunskih pitanja, kada budemo raspravljali u pojedinostima.
Pitali ste zbog čega je omogućeno zaključivanje ugovora na daljinu, u formi elektronskog dokumenta, bez upotrebe kvalifikovanog elektronskog potpisa i na osnovu kojih kriterijuma smo odredili maksimalnu vrednost ugovora? Razlog za to je nedovoljna rasprostranjenost upotrebe kvalifikovanog elektronskog potpisa kod fizičkih lica i vodeći se interesom da to zaista što omogućavamo kao propis u primeni, treba i da zaživi u praksi.
S obzirom na to da se metod dvofaktorske autentifikacije već godinama u elektgronskom bankarstvu koristi za davanje naloga za izvršenje platnih transakcija, smatramo da je opravdano da se koristi i kod zaključenja ugovora do određene vrednosti. Kako smo uzeli tu vrednost? Uzeli smo na osnovu procenjene prosečne vrednosti ugovora za čijim se zaključivanjem u elektronskom obliku najčešće javlja potreba. Prosto smo odredili da je to neka vrednost, što ne znači da o toj logici i toj vrednosti ne možemo da raspravljamo i dalje. Hvala na pažnji.

Hvala.
Reč ima Branislav Mihajlović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani građani Republike Srbije, po već ustaljenoj praksi, prilikom sazivanja ove sednice, imamo primer zloupotrebe skupštinskih procedura. Naime, sednica je sazvana u sredu za petak, a narodnim poslanicima je ostavljeno tek nešto više od 24 sata za pripremu. To je već rečeno u ranijoj diskusiji.

Na dnevnom redu imamo set važnih zakona iz oblasti finansija. Međutim, ova loša praksa koja se ponavlja iz sednice u sednicu služi kako bi sporna predložena zakonska rešenja ostala ispod radara i pažnje javnosti. Nažalost, biće i usvojena, a da građani na koje se ove važne izmene odnose neće o njima biti informisani, niti upoznati. Ovo je pogubna praksa koju kritikujemo već dve godine i koja je u potpunosti obesmislila rad ovog parlamenta.

Na početku bih se osvrnuo na glavni zakon ove sednice, a to je Predlog zakona o finansijskom obezbeđenju. To je izuzetno važan zakon i veoma mi je čudno što se ovaj predlog zakona, zajedno sa ostalim predlozima zakona iz oblasti finansija, našao pred narodnim poslanicima samo tri dana nakon što je voljom i glasovima vladajuće većine izglasan novi ministar finansija. Ovo navodi na sumnju da je možda prethodni ministar finansija odbio da predloži ove zakone i podrži ih i da je možda zato podneo i ostavku, znajući da su oni loši po građane Srbije, njihove firme, ali i po celokupnu privredu naše zemlje. Zbog toga izražavamo logičnu sumnju i bojazan od posledica usvajanja ovih zakona.

Već na prvi pogled na Predlog zakona o finansijskom obezbeđenju, postoji neusklađenost predloženog zakona sa opštim principima obligacionog prava, čime se narušava ravnopravnost strana u ugovornom odnosu, pa i načelo savesnosti i poštenja.

Realizacija sredstava obezbeđenja, koja su novina u našem pravu i ne uklapaju se u logiku pravnog sistema, vrši se na način da se preterano pogoduje primaocima obezbeđenja. Dubljom analizom vidimo da se ispod navodnih reformi i usklađivanja sa evropskim zakonodavstvom, nastavlja praksa donošenja zakona radi pogodovanja interesima krupnog kapitala, bez obraćanja pažnje na koherentnost pravnog sistema i zaštitu građana.

Cilj ovog zakona je da se likvidna sredstva i značajna imovina izvuče iz stečajnih postupaka i da se prebace na kojekakve firme za faktoring, otkup, prebijanje potraživanja i da se kroz te mehanizme oštete radnici i poverioci firmi u stečaju, kao na primer domaće firme i domaća pravna lica.

Ovaj zakon u privilegovan položaj stavlja faktoring kuće i banke, zato je i, po našem mišljenju, neustavan, pa zaštita od stečaja važi samo za njih, a ne za i ostale poverioce.

Zato je u paketu sa Zakonom o finansijskom obezbeđenju i Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga kod ugovora na daljinu, te se tako uništava domaća privreda, štite se strani investitori, među kojima je za očekivati da će se pojaviti nove of šor kompanije.

Srbija se korak po korak pretvara u banana državu, pružajući punu podršku stranim, pod navodima, investitorima, gde se pojavljuju kojekakve of šor kompanije.

„Dosta je bilo“ ističe da je Saša Radulović još 2013. godine predlagao izmene Zakona o stečaju, po kojima ovakve promene ne samo da bi bile nedozvoljene, već bi bile i krivično procesuirane. Predlagao je i povezivanje staža i isplate zaostalih zarada, koje bi ušle u prvi isplatni red i tako bi radnici bili isplaćeni pre svih. Da se ovo desilo, hiljade radnika i njihovih porodica danas ne bi bilo u problemu i na ivici egzistencije. Ovako će ostati bez ikakve šanse za isplatu duga iz stečajne mase.

Suština zakona koji nam predlaže Vlada je – svi će imati zaštitu osim domaćih pravnih i fizičkih lica. Zaštitu dobijaju strani investitori i of šor kompanije.

Takođe, ovde je sporno i što predloženim zakonskim rešenjem Narodna banka Srbije ne štiti građane niti pravna lica od banaka koje krše zakon i propise. Najbolji primer za to su krediti u švajcarskim francima, koji su desetine hiljada građana naše zemlje dovele u dužničko ropstvo, a država ne želi da ovaj problem reši, kao što su to rešile sve druge zemlje u okruženju i njihove odgovorne vlade. To je i problem neopravdano podizanih marži, kao i jednostrane promene kamatnih stopa i to su samo neki od primera.

Narodna banka nije vršila nadzor a korisnici nemaju način da je nateraju da radi svoj posao. Jedino što građanima preostaje u sudaru s bankarskim sistemom jeste tužba za naknadu štete i da tim putem pokušaju da se izbore protiv nakaradnog sistema.

Umesto ovako predloženog zakona, ono što bi morali da uradimo je da kroz zakon omogućimo korisnicima finansijskih usluga da iniciraju prekršajne postupke i da Narodna banka Srbije ima obavezu da o tim prekršajnim prijavama donese odluku kroz upravni akt. Dok se to ne dogodi, Narodna banka Srbije će nastaviti da štiti bankarski lobi.

Da zaključim, sve što ovaj zakon omogućava jeste to da štiti strane finansijske institucije. Ovim Predlogom zakona aktuelna vlast očigledno i nedvosmisleno još jednom gazi prava svojih građana, praveći ih građanima drugog reda u sopstvenoj zemlji.

Takođe, pomenuta zakonska rešenja, umesto očekivanih poboljšanja, za jedini cilj imaju da naprave od Srbije banana državu. Dobra su jedino onima koji imaju nameru da dodatno izvuku kapital i novac iz naše zemlje, čineći je dodatno siromašnijom.

Podsetimo, deceniju i po se u Srbiji aktivno urušava privreda. „Dosta je bilo“ hoće da napravi sistem koji će da štiti i vrati dostojanstvo građanima ove zemlje.

Svaka normalna država štiti interese svojih građana i svoje privrede, jer je to stub na kome počiva i napreduje svaka uspešna država.

Kad dođemo na vlast mi ćemo ukinuti sve ove štetne zakona. Aktivno radimo na svojim verzijama ovih zakona koje ćemo predstaviti Skupštini i građanima i koji su u isključivom interesu građana Srbije i privrede ove zemlje.

Sada nešto o Zakonu o stečaju. Nove izmene Zakona o stečaju i Zakon o finansijskom obezbeđenju, koji se, navodno, donose radi reformi i regulisanja finansijskog tržišta, zapravo samo pogoduju raznim fantomskim faktoring i sličnim agencijama te nastavljaju da podrivaju ulogu države i izlažu građane direktnom finansijskom udaru, jer ti zakoni legalizuju otimačinu.

Stečajni poverioci ostaju nezaštićeni, a sam postupak postaje farsa. Prethodno doneti Zakon o stečaju, obiluje greškama i nedoslednostima, te je zakonodavac trebao da se pozabavi ispravljanjem istih, a ne da još više pogoršava položaj stečajnih poverilaca.

Zaposleni koji su u prvom stečajnom redu, vlastima su nebitni. Bitno je izvući novac privilegovanim. Mnoge odredbe sadašnjeg Zakona o stečaju donetog u decembru, kao i ostali zakoni doneti na brzinu i bez rasprave, već su dovoljno konfuzne i nelogične sa stanovišta logike stečajnog postupka.

Zajedno sa predloženim izmenama suprotne su osnovnim načelima stečajnog prava, načelu jednakog tretmana i ravnopravnosti i načelu zaštite stečajnih poverilaca i srazmernog namirenja. Smisao ovakvih načela kojima ceo postupak treba da se vodi je u situaciji prezaduženosti svi poverioci dobiju srazmerno, a ne neki ništa, a neki sve.

Omogućavanje prvenstvenog namirenja imalaca sredstava finansijskog obezbeđenja, koja se takođe uvode novim zakonom koji je na dnevnom redu tako što bi sva likvidna sredstva prvenstveno pripala ovim privilegovanim poveriocima, faktoring agencijama i sličnim imaocima sredstava novoizmišljenog finansijskog obezbeđenja, dovodi u neravnopravan položaj ostale poverioce, prvenstveno radnike koji bi trebali da budu namireni prvi. Umesto ravnopravne i srazmerne zaštite i raspodele sredstava i stečajne mase, ceo postupak stečaja će biti izigran i obesmišljen.

Povezanost faktoring firmi i sličnih institucija baca svetlo na motiv za ekspresno donošenja ovog seta zakona. Motivi vlasti su jasni, nastavak pljačke i privatizacije javne sfere. Zakoni i institucije postoje forme radi, dok pravna zaštita građana ne postoji.

Ovakav način poslovanja, koji pod plaštom potrebe ubrzanja postupka izvršenja dovodi do paradoksalne situacije, gde je nečiju nepokretnost moguće prodati ekspresno i bez odgovarajućeg sudskog mehanizma zaštite dužnika. Građani preko noći ostaju bez domova da bi se banke namirile.

Zajedno sa ogromnim ovlašćenjima datim javnim izvršiteljima, sa čijim radom građani svakodnevno imaju probleme, vlast, donošenjem ovih zakona pretvara Srbiju u periferiju svetskog kapitalizma, a njene grane ostavljaju bez mogućnosti zaštite svojih osnovnih prava. Ovakvi i slični zakoni u Evropi nigde nisu prošli test ustavnosti i mogući su samo u banana-tranzicionim državama Balkana i istočne Evrope. Legalizovana je otimačina. Ne postoji država u Evropi gde su građani u slabijem položaju u odnosu na banke i slične institucije.

Sada bih nešto o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima. Na javnoj raspravi o Zakonu o privrednim društvima, koja se održava prošle godine u septembru i oktobru mesecu, učesnici iste su imale priliku da diskutuju o nacrtu navedenog zakona.

Ono što mi smatramo problematičnim je da upravo odredba koja se odnosi na prinudni otkup akcija nesaglasnih akcionara u javnim akcionarskim društvima nije predstavljala prvobitno deo samog nacrta predloga zakona, a ni predmet javne rasprave samim tim, već je uneta u nacrt predloga zakona nakon iste i učesnici javne rasprave nisu imali prilike da o spornoj odredbi iznesu svoje primedbe i sugestije u toku diskusije.

Zašto ova norma nije bila predmet javne rasprave i na čiju inicijativu je uneta u nacrt predloga zakona? Svedoci smo veoma sumnjivih dešavanja u praksi gde su se fiktivnim pravnim poslovima u poslednjem momentu pred kupovinu kreirale situacije koje pogoduju zainteresovanim akterima, kupcima. Na primer, slučaj AIK banke.

Velike firme sa mnoštvom manjinskih akcionara, poput Aerodroma „Nikola Tesla“ ili „Komercijalne banke“, na ovaj način mogu biti prodate mimo saglasnosti akcionara, u ovom slučaju svih građana Srbije. Građani će biti oštećeni, a investitori će dobiti vrednu imovinu po ceni akcija koju sami fingiraju.

Opisan postupak će oštetiti veliki broj manjinskih nesaglasnih akcionara, građana, koji će biti isplaćeni po vrednosti daleko nižoj od one koliko zaista vrede.

Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima, na veliku žalost, predstavlja još jedan vid zloupotrebe ove vlasti, kao i mnogi zakoni koji su do sad bili usvajani. Smatramo da će i ovaj zakon štititi interese određenih lica, ali ne i građana Srbije.

Kako je i ceo postupak davanja koncesije aerodroma protekao u tajnosti i njegove stvarne efekte po budžet Srbije ne znamo, kako država istovremeno namerava da preotme aerodrom u Nišu, a sada i da izmeni zakon o privrednim društvima, postavljamo pitanje do kada će ova vlast nastaviti da ispunjava želje i u potpunosti se povinuje interesima stranih investitora i početi da radi u korist svojih sugrađana?

Na kraju, Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga kod ugovaranja na daljinu. Tekst Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga kod ugovaranja na daljinu je podnela NBS.

Po ovom predlogu, NBS izriče kazne bankama, a druga pravna lica koja nisu pod nadležnošću NBS u istim slučajevima odgovaraju za prekršaje. Pravnu prirodu tih kazni, koje po osnovu zakona očigledno nisu prekršaj, niko ne može da utvrdi. U kom to postupku, i gde je to propisano, nameravate da izričete te kazne, gospodo iz NBS? Imaju li oštećeni sva prava koja im pripadaju kao što imaju, na primer, u prekršajnom ili krivičnom postupku ili nemaju? Mogu li oštećeni uopšte učestvovati u postupku u skladu sa pravima koja im pripadaju po direktivama EU i Evropskoj konvenciji?

Znam da su ovo teška pitanja za guvernerku Jorgovanku Tabaković, pa sam pokušao da se upoznam sa praksom postupanja NBS i pronađem kako je to do sada rađeno i pronađoh. Nije rađeno. Bankarski klijenti do sada nisu mogli da pokrenu postupak radi izricanja novčane kazne protiv banke i da u njemu učestvuju sa punim obimom ljudskih prava. Zato mi je jasno čemu služi fantomska novčana kazna. Služi za to da, kao i do sada, postoji privid da banke, kao i svi drugi privredni subjekti, mogu biti kažnjeni ako krše zakon, ali to se neće dešavati. Služi za to da pokažete koliko ste nestručni i nemoćni pred bankarskim lobijem i da čak ne smete da kršenje zakona od strane banaka kvalifikujete kao prekršaj. Konačno, služi za to da potvrdimo našu spremnost da budemo robovi u sopstvenoj zemlji.

Ukratko, novčana kazna koju ćemo propisati za banke služi zato da se u praksi ne izriče. Još nešto u vezi sa ovim nacrtom. Članom 13. ovog zakona predvideli ste da korisnik nema pravo na odustanak od kamatnih, valutnih i akcijskih svopova i slično. Jel to hoćete da osigurate kredite u švajcarcima, pošto valutna klauzula u švajcarskim francima potpada baš pod taj pojam, mislim na valutni svop?

Nisu to još uvek rekli naši sudovi, ali jeste na primer Vrhovni sud Španije i sudovi mnogih drugih država u Evropi. Da li je to osnovna svrha ovog zakona, da se pripremi teren, da opstanu ti protivzakoniti ugovori pod kojima grcaju cele porodice?

I, na kraju postavljam pitanje – da li je moguće da ova država toliko radi protiv svojih građana? Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se predsednice, poštovani ministre Đorđeviću, uvažena guvernerko Tabaković sa saradnicima, ja u startu, na samom početku ove diskusije kad razmatramo set zakona koji se odnose na finansije i odredbe Zakona o stečaju, kao i Zakona o privrednim društvima, moram da istaknem činjenicu da će poslanička grupa SPS nesumnjivo u danu za glasanje podržati ove predloge zakona.

Od svih ovih zakona ja ću se, s obzirom da će se moje kolege više odnositi u svojim diskusijama i određivati prema prvih šest zakona, ja ću u svojoj diskusiji svoju pažnju koncentrisati na dva zakona za koja smatram da imaju poseban značaj, ne umanjujući značaj, ni u kom slučaju, prvih šest zakona, a to su odredbe Zakona o privrednim društvima i Zakona o stečaju, naravno izmene ovih odredaba.

Moram odmah da istaknem da Zakon o privrednim društvima u jednom svom pravnom institutu zavređuje posebnu pažnju, to je Institut prinudne likvidacije. Ovo iz razloga što je od odluke Ustavnog suda, još pre šest godina, ukinut, odnosno stavljen van snage i oglašen neustavnim tzv. automatski stečaj ili stečaj po službenoj dužnosti.

Od tada pa do danas, sve dok ova Vlada nije uvela određeni red kako u oblasti finansija tako i uvođenje reda u oblasti stečajne materije, a i kroz pravosudni sistem, gde su posebno opterećeni privredni sudovi, mi smo imali ogromne probleme. Ti su se problemi vezivali za nekoliko činjenica.

Prva je činjenica da privredna društva po više godina nisu podnosila finansijske izveštaje, odnosno završne račune, a za sve to vreme za koje nisu podnosili završne račune su bili u blokadi, što znači da je postojao stečajni razlog, a stečajni razlog podrazumeva trajniju nesposobnost plaćanja. Šta može drugo da bude blokada računa u trajanju od više godina, nego trajna nesposobnost plaćanja?

Međutim, i pored te činjenice niko nije podnosio predlog za otvaranje stečaja. Ako nema predloga, automatski ostajemo u situaciji da privredno društvo, koje posluje sa ogromnim gubicima opterećuje državu, opterećuje budžet, ne izmiruje obaveze i na taj način čini određene štete, i to sa dalekosežnim posledicama.

Sada imamo jedan institut koji će, uvereni smo u poslaničkoj grupi SPS, tu situaciju koja je krajnje negativna sanirati, a to znači da u kratkom likvidacionom postupku se prvo utvrdi finansijsko stanje, pozovu poverioci, transparentno pozove likvidacioni dužnik da ispravi sve ono što podrazumeva manjkavosti u njegovom poslovanju i na kraju da se taj postupak likvidacije što pre okonča, jer neminovnost da se uglavnom iz likvidacionih postupaka rađaju stečajevi, odnosno oni koji kao likvidacioni dužnici koji ne mogu da se u likvidacionom postupku revitalizuju, automatski odlaze u stečaj sa svim posledicama stečaja.

Sada imamo situaciju da ogroman broj privrednih društava, koji opterećuju i privredu i finansije i državu u celini, naročito budžet Republike Srbije, budu podvedeni pod ovaj pravni institut i na neki način se postave u pravni okvir koji zaslužuju, a to je stečaj.

Što se tiče stečaja, ministre Đorđeviću, dali ste jedno krajnje korektno obrazloženje, zbog čega se predlagač opredelio za ovakve izmene i dopune stečaja, i mi to podržavamo i pozdravljamo. Pozdravljamo tim pre, što mi ne smemo da imamo zakone koji su u koliziji jedan sa drugim. U konkretnom slučaju Zakon o stečaju ne sme da bude u koliziji sa Zakonom o finansijskom obezbeđenju.

To je jedan od razloga koji je sigurno najvažniji razlog da se uvedu izmene, odnosno da se izmene određene odredbe Zakona o stečaju koji su ovde po meni krajnje precizno i sistematizovani.

Moramo zbog javnosti, prevashodno jednog dela stručne javnosti koji izražava skepsu prema ovim promenama, istaći jednu činjenicu koja se ne može dovesti u sumnju, a to je da se ovde ne radi o privilegovanim ili benefitovanim, kako god, oni koji imaju određene benefite poveriocima u stečajnom postupku, već se radi o poveriocima koji moraju imaju odgovarajući pravni okvir, gde se kao sredstva obezbeđenja njihovih potraživanja pojavljuju kolaterali. To su dinarska ili devizna sredstva na poslovnom računu, kreditne linije, odnosno ugovori o kreditu i realizacije tih kreditnih linija.

U toj situaciji ti poverioci bivaju zaštićeni s jedne strane, a sa druge strane se ni u kom slučaju ne dovodi u pitanje bilo šta što je suština stečaja, ni cilj stečaja, ni primena stečajnih načela, ni najpovoljnije namirenje poverilaca, bilo šta što stečaj u svojoj suštini podrazumeva kada su u pitanju potraživanja poverilaca po njihovim prijavama, shodno odredbama Zakona o stečaju.

Dakle, ovo su novine koje i te kako znače i koje će mnogo doprineti efikasnosti stečaja, tim pre što, ne znam da li ste to naglasili u uvodnom izlaganju, tim pre što se radi ne samo o međunarodnim pravilima, nego o pravilima koja su već zastupljena u susednim zemljama, u zemljama u regionu, zemljama koje gravitiraju Srbi. Dakle, maksimalna podrška za ove promene.

Međutim, uvaženi ministre Đorđeviću, postoji nešto što moramo da ocenimo krajnje kritički. Ja vas molim da to vašem resornom kolegi prenesete od strane poslaničke grupe SPS. Postavlja se pitanje zbog čega se u Zakonu o stečaju nisu pojavile promene koje su neminovnost i koje izazivaju ogromne štetne posledice, a koje već duže vreme stoje pod lupom stručne javnosti?

Konkretno, radi se o tome da predlagač nije intervenisao u onim odredbama zakona koje su pod sumnjom ustavnosti. Ja ću biti jako precizan da bi me razumeli. Ustav Republike Srbije izjednačava državnu i privatnu svojinu. Dakle, svi oblici svojine su jednaki i tu nemamo apsolutno nikakvih dilema.

Takođe, podsećanja radi, kod privrednih društava koja posluju sa većinskim društvenim kapitalom, jedini ko može da bude stečajni upravnik je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Ja postavljam pitanje – zašto? Ako su oblici svojine izjednačeni i privatna i državna imaju isti tretman, istu težinu, zašto bi Agencija za licenciranje stečajnih upravnika bila isključivo stečajni upravnik kod privrednih društava koja posluju sa većinskim društvenim kapitalom?

Zašto to ne bi mogao da bude bilo koji stečajni upravnik? Zašto to ne bi bio Pera Perić ili Mika Mikić, ovo je metaforički, koji imaju licencu stečajnih upravnika, koji imaju puni kapacitet da sprovedu sve ono što se vezuje za nadležnost i zakonom propisana ovlašćenja stečajnog upravnika, već to mora da radi Agencija za licenciranje stečajnih upravnika?

Ovo nije kritika na ALSU, jer sam se lično 2014. godine borio da Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, kojoj je tada pretila opasnost da prestane da postoji, da ostane zbog toga što je bila jedina kompetentna institucija koja će omogućiti da se svi stečajni upravnici u stečaju ponašaju shodno zakonu.

Međutim, ovde imamo sada situaciju koja je krajnje problematična. S jedne strane imamo stečajne upravnike koji su stečajni upravnici u privrednim društvima sa većinskim privrednim kapitalom, a ne mogu da budu stečajni upravnici u privrednim društvima sa većinskim društvenim kapitalom.

Taj anahronizam koji postoji već duže vreme mora da se otkloni, jer je Ustav takav kakav jeste.

Na kraju krajeva, ono što doprinosi tačnosti ovog mog tvrđenja je i sledeće. Agencija za licenciranje stečajnih upravnika je u ne retkim slučajevima u praksi propustila, nenamerno, da sprovede kontrolu rada poverenika stečajnih upravnika.

Zašto ovo govorim? Agencija za licenciranje stečajnih upravnika nije samostalni stečajni upravnik, već svoje nadležnosti, koje su propisane zakonom, obavlja preko poverenika. E, sada, ako obavlja preko poverenika, onda poverenik mora da bude pod posebnim nadzorom Agencije za licenciranje stečajnih upravnika.

Da li je tako u praksi uvek? Ja vas uveravam da nije. Zašto vas uveravam da nije? Zbog toga što iz ličnog profesionalnog iskustva znam da postoje stečajni predmeti, da postoje delovi stečajne mase u vidu nepokretne imovine koja je potpuno neiskorišćena, gde su u sastavu stečajne mase magacini, prodavnice, poslovni prostor, hale, proizvodni pogoni, koji su sablasno prazni, gde se niko nije setio, a to je obaveza poverenika stečajnog upravnika, u cilju očuvanja stečajne mase s jedne strane, a s druge strane, ostvarenje prihoda koji doprinosi povećanju stečajne mase da te nepokretnosti izda pod zakup. Ima mnogo zakupaca koji jedva čekaju da pod povoljnim uslovima, po povoljnim cenama, povoljnim zakupninama dođu do tog prostora koji bi mogli da koriste u funkciji obavljanja određene delatnosti.

Poverenici stečajnog upravnika u određenom broju stečajnih predmeta se uopšte nisu obazirali na jednu takvu obavezu koja podrazumeva dužnost da se imovina sačuva i uveća, a odnosi se na imovinu koja suštinski predstavlja stečajnu masu.

Dalje, ono što takođe podrazumeva jednu vrstu problema, to je problem koji se vezuje za određivanje stečajnih upravnika, odnosno poverenika stečajnih upravnika, pa se dešava da kod stečajnog dužnika u Užicu, odakle ja dolazim, se za poverenika postavlja stečajni upravnik iz Beograda, ili u gradu na jugu Srbije se postavlja stečajni upravnik sa severa Srbije. Objasnite mi samo gde je logika i kako može onaj ko nije prirodno nastanjen i nema prebivalište u mestu gde se vodi stečaj poznavati privrednu situaciju, težinu problema u stečaju, stanje stečajnog dužnika itd?

Zar nismo zakonskim putem regulisali da upravo pred privrednim sudovima, govorim privrednim sudovima koji su nadležni za vođenje stečajnog predmeta, da bude određen odgovarajući broj stečajnih poverilaca? Zbog čega ti stečajni poverioci onda nisu angažovani, nego se dovodi čovek 200, 300 km daleko od mesta gde se vodi stečajni predmet?

Na kraju, postoji problem za koji, ministre Đorđeviću, pretpostavljam da ćete takođe preneti tamo gde je to potrebno, a mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo odavno da stečajna materija treba da se vrati u nadležnost Ministarstva pravde, da ne bude u nadležnosti Ministarstva privrede, jer Ministarstvo privrede samo će pomoći da privredni sudovi koji imaju najveći teret kada su u pitanju stečajevi, jer se kompletni stečajni postupak vodi pred privrednim sudovima, da budu jedna vrsta logistike i podrške i pomoći, a da predlagač Zakona o stečaju bude Ministarstvo pravde.

Zašto ovo govorim? Zbog toga što u Zakonu o stečaju su upravo privredni sudovi kroz sudsku praksu pokušali da reše jednu situaciju koju zakonodavac nije rešio, a ja ću vas zamoliti da obratite pažnju na to. U situaciji kada se stečaj zaključi, kada se namire poverioci, nema više potrebe za bilo kakvim potraživanjem. Ostaje imovina, imovina koja nije unovčena. Šta sa tom imovinom zakonodavac ne govori? Kome ta imovina, nakon zaključenja stečaja i nakon namirenja poverilaca, kome ta imovina pripada? Pripada li državi? Pripada li poveriocima, vlasnicima, kojim?

Hajde da i o tom pitanju razmotrimo situaciju na adekvatan način. Vlasnici imovine višu nisu vlasnici imovine. Vlasnik imovine je onaj ko rukovodi i upravlja tom imovinom, a to je stečajni dužnik. Ta imovina je postala stečajna masa. Stečajnom masom upravlja onaj ko je zakonom propisan da upravlja tom imovinom koja predstavlja suštinski stečajnu masu. Znači, nema više vlasnika. Vlasnik može da bude država ili da se ta imovina preda poveriocima.

Mislim da su tu privredni sudovi odgovorili zadatku na najbolji mogući način i odlučili u svojim odlukama, koje predstavljaju ustrojstvo sudske prakse, da se ta imovina zaista preda poveriocima srazmerno procentu njihovog namirenja.

Ono što je takođe važno, jako važno istaći jeste činjenica da svi ovi postupci, i likvidacioni postupci i svi drugi postupci, moraju biti što kraći. I za guvernerku Tabaković i za vas, uvaženi ministre Đorđeviću, stoji ista dobronamerna poruka. Ukoliko postupke ne skraćujemo, samo ćemo naneti dodatnu štetu državi.

Trenutno je pred privrednim sudovima u Srbiji preko 2.000 stečajnih predmeta. Privredni sudovi su u najtežem položaju, jer je fokus trajanja postupaka najnegativne posmatran kada su u pitanju privredni sudovi i smatra se da se povreda prava na suđenje u razumnom roku vezuje za privredne sudove, što apsolutno nije tačno, apsolutno nije tačno zbog toga što pre stečaja postoje drugi postupci, govorio sam o likvidacionom postupku.

Pre otvaranja stečaja vode se parnični postupci pred osnovnim sudovima, vode se postupci izvršenja koji traju po nekoliko godina, čak i desetak godina. I kada sve to prođe, predmet dolazi u privredni sud, otvara se stečaj koji traje dve, tri godine i privredni sudovi su krivi zbog povreda prava na suđenje u razumnom roku, zbog čega je najviše aplikanata u Strazburu pred Sudom za ljudska prava, gde upravo taj sud obavezuje državu na visoke naknade, na visoke iznose naknada štete. Po čijem džepu? Po čijem udarcu? Udarcu građana, a najviše udarac na budžet Republike Srbije, što vi i te kako dobro znate.

Mislim da u tom pravcu svi, a ne samo pravosuđe, ne samo sudovi, svi moraju dati svoj doprinos da se svi postupci koji prethode stečaju sprovedu što hitnije, što brže, kako se ovakve situacije više nikada ne bi dešavale. U suprotnom ćemo doći u još teži položaj. U suprotnom ćemo doći u situaciju da budžet bude mnogo više opterećen nego što je sada, jer će pred Sudom za ljudska prava u Strazburu se pojavljivati, do sada su to fizička lica u najvećoj meri, svi oni koji su oštećeni zbog dugotrajnog trajanja postupaka, a to nije samo stečaj i to nije samo stečajna materija.

Na kraju, želim da istaknem još nešto. Kada sam govorio o pozitivnim stranama i pozitivnim refleksima na odredbe Zakona o stečaju, zaboravio sam da pomenem NBS, što je jako važno. Narodna banka Srbije po svojoj nadležnosti kontroliše rad upravo onih poverilaca koji po osnovu kolaterala zaštićuju ili obezbeđuju svoja potraživanja. Zbog toga je naročito značajno, a naročito značajno zbog NBS, da se kroz ove kolaterale izmiruju obaveze prema poveriocima shodno ugovorima koji su zaključeni na osnovu sredstava finansijskog obezbeđenja, a ta sredstva finansijskog obezbeđenja, kao što sam i rekao, su dinarska i devizna sredstva na poslovnim računima, to su kreditne linije, to su obveznice itd.

Ako ovo u praksi, što je predviđeno i predloženo kako je ministar Đorđević u uvodnom delu obrazložio, bude zaista realizovano u punom kapacitetu, onda više neće biti problema kada su u pitanju ugovarači koji su ugovorili obezbeđenje svojih finansijskih potraživanja i mi nećemo imati problem posle ni sa stečajem.

Zašto? Zato što je Zakon o stečaju usklađen sa Zakonom o finansijskom poslovanju i onda nemamo više koliziju, onda nemamo više nikakav problem, a olakšali smo NBS, odnosno skinuli jedan veliki teret NBS kada je u pitanju kontrola rada ovih subjekata o kojima sada govorim.

Zbog toga mislim da u ovom smislu NBS ostvaruje odgovarajuću korist izmenama i dopunama Zakona o stečaju, a samim tim mi kao država stičemo određenu sigurnost odnosno povećavamo svoj kapacitet kada su u pitanju i pregovaračka poglavlja i kada su u pitanju sve one stvari koje se vezuju za naš položaj kao kandidata za ulazak u zajednicu država EU. Mislim da u tom pravcu idemo sigurnim putem i da ćemo doći do cilja kako god to neko drugi posmatrao.

Vama, u svakom slučaju, želim maksimalnu podršku. Ove ćemo zakone podržati, a interesantno je da je danas jedan opozicioni poslanik podržao ove zakone, a glavni je generator stečajeva koji su se desili nakon donošenja kriminalnog Zakona o privatizaciji 2001. godine, a nakon čega je na stotine hiljada ljudi ostalo bez posla zbog takvih stečajeva. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Zoran Đorđević.

Zahvaljujem se, gospodine Jovanoviću.

Hteo bih da otkrijemo tri dileme koje vi imate da ne bi imali nespokoj kada budete glasali za ovaj zakon i mislim da treba da imate pravo na objašnjenje.

Počeću od poslednje primedbe, i to kad je u pitanju stečaj. Vi sami znate šta je svrha stečaja, da se pravedno rasporedi nešto na koji su poverioci i koji treba da raspolažu stečajnom masom. Kada se namire iz stečajne mase, retki su slučajevi da tu nastane neki višak koji, naravno, pripada onome ko je bio vlasnik, ne možete da mu oduzmete, pa vi se, kažete, držite Ustava i znate šta je svojina. Tako da i stečaj ste uveli kao neki vanredni instrument da bi namirili sve one koji su do tada imali poverenje upravo u, recimo, tu kompaniju.

Kad je u pitanju izbor stečajnih upravnika i tu ste imali u prvoj vašoj primedbi dilemu oko Ustava i oko ustavnog prava, pa svi su ravnopravni građani Srbije, ne mora da bude diskriminisano to što on živi u nekom drugom mestu i da to bude razlog zašto mu ne damo da bude stečajni upravnik. Ako je dobar stečajni upravnik, ako ima licencu, zaslužuje da bude tamo i ne bi trebali da imamo, da kažem, neko unapred nepoverenje prema nekom stečajnom upravniku samo zato što nije iz tog mesta, a možda je i prednost što ne zna te ljude i što neće možda biti pristrasan, pa treba imati i to u dilemi da je nekada možda to i bolje.

Prva vaša primedba jeste bila upravo što smatrate za društvenu svojinu kao nešto što se možda danas ne radi u skladu sa Ustavom ili zakonom… Vi sami znate da je u Ustavu 2006. godine izbačena društvena svojina. Da, postoje, nažalost, kompanije i firme kod nas koje još imaju društvenu svojinu i taj, da kažem, status tih firmi možda do dan danas nije rešen, iako ima dobre volje da se one reše. Možda najbolji primer za to jeste namenska industrija. Svakako Ministarstvo privrede i Ministarstvo odbrane rade zajedno na tome i da će sigurno sada posle ovog zakona koji je usvojen ovde u Skupštini i tamo da se reši društvena svojina.

Agencija za privatizaciju, kad je prestala sa svojim radom, je nadležnost prebacila na Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika, jer je upravo ona brinula o toj društvenoj svojini, da ona bude na najbolji način transformisana u neku drugu svojinu koja je priznata Ustavom i zakonom, da li je ona državna, da li je privatna i ne treba ulaziti u to. Mislim da će oni najbolje doneti odluku kako i na koji način će ona biti transformisana i evo to ćemo videti, možda sad, ubuduće na primeru koji će se dešavati u namenskoj industriji Srbije. Tako da, nemojte da imate nespokoj. Vodilo se računa o tome i ovaj zakon i ove promene koje su ovde se desile pratiće i ovaj novi zakon koji je iz nadležnosti Narodne banke i zajedno će imati jednu potpuno novu dimenziju i kao što sam rekao sigurno poboljšati ambijent u našoj Srbiji i pružiti jednu dodatnu sigurnost svim investitorima. Hvala.

Nema uslova za repliku.
Fino vam je odgovorio, pa ne može stvarno.
(Neđo Jovanović: Replika.)
Ne može.
(Neđo Jovanović: Svi su to pravo imali.)
Da, ali bili su izazvani da ponovo odgovore, a vama baš ništa nije rekao. U skladu sa članom 104.
(Neđo Jovanović: Nismo se razumeli.)
Ne mogu, kako prema drugima, tako i prema vama.
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić.