Javljam se po amandmanu, s tim što bih se kratko osvrnuo na ovu debatu. Nisam imao nameru da govorim, jer iz razloga koji sam već ovde objašnjavao, protestvujem ja i moje kolege protiv ovog načina amandmanske zloupotrebe gde zapravo sve ovo što mi sada diskutujemo, mi se kačimo na neke amandmane koji su podnele druge kolege, na prve članove Prve tačke dnevnog reda i zapravo od većine amandmana dobrih ili loših, pametnih ili glupih, koji su podneli drugi narodni poslanici, zapravo se neće ni stići.
To nije dobro i mislim da jeste neka vrsta urušavanja dostojanstva parlamenta, ali svejedno, uprkos tome pozdravio bih praksu poslednjih desetak dana vođena Skupštine gde vidim da se dopušta u jednom tolerantnijem duhu, atmosferi da se dopušta rasprava, pa sad ko kako iskoristi tu priliku. I tu bih apelovao, tu završavam ovaj deo, izvinite, na kolege da se manje koristi poslovničke reklamacije, a bolje, pogotovo ako imamo raspoloženo rukovodstvo i predsedništvo i predsedavajućeg Skupštine, da se koristi prilika za repliku kada se može dati prilika za repliku da u nekoj razumnoj meri, a ne da se stalno poteže priča o Poslovniku i na taj način, rekao bih takođe dodatno urušavamo dostojanstvo Skupštine. Ali, za to nam zaista predsedavajući nisu krivi. Dakle, bolje dajte više replika, a manje, ja bih rekao, zloupotreba Poslovnika na temu zloupotrebe Poslovnika.
Što se tiče osnovnog razloga zbog koga sam se javio, bojim se da tu do kraja ne mogu da se složim sa mojim kolegom iz opozicije, kao ni kolegama iz vlasti zato što ja zaista i ne samo ja nego i ljudi kojima verujem, i sa kojima sam razgovarao svih ovih godina, zaista smatraju i to bih prosto hteo da kažem, podelim sa građanima koji još imaju snage da gledaju ove naše prenose, a sve ih manje upravo zbog ovakve prakse koju koristimo i primenjujemo u Skupštini, dakle, da te banke koje su likvidirane, državne banke nisu bile zrele za likvidaciju.
Ne bih rekao da je to tek tako palo s neba i slučajno došlo i da je ekonomska logika presudila. Tu se moram ne složiti sa kolegom Živkovićem, zato što postoji pismo tadašnjeg šefa MMF-a, gde se direktno od gospodina, Miroljuba Labusa, sada već i zaboravljenog heroja prvih godina naše tranzicije, posle oktobarske tranzicije, traži likvidacija tih četiri ili pet banaka.
Voleo bih na tu temu da čujem komentar gospođe Tabaković, s obzirom da da to jeste njena oblast i da je ona svojevremeno kritikovala vrlo oštro tu meru, kao i politika stranke kojoj je tada pripadala. Dakle, ja i dalje što sam mislio tada, mislim i sada, a mislim da je to bila loša mera i verujem da je ona u jednoj velikoj meri doprinela urušavanju srpske privrede, a mogu reći ostataka privrede.
Naravno, ne mogu reći niti se složiti sa onima koji stvari predstavljaju kako je pre toga sve bilo sjajno i idilično i kako su samo došli ti neki zlikovci iz DOS-a i onda jednu rajsku državu, privredu i ekonomiju koja je funkcionisala, očerupali. Ne, naravno da je čerupanja bilo i pre toga i da oni koji su stekli imetke i pre 2000. godine, samo su ih uvećali posle 2000. godine i teško da se može jednoj političkoj garnituri ili jednom imenu spočitati to urušavanje. Mnogi su tu bili asistenti i babice na tom poslu.
Ali, svejedno, politička logika razumljivo da pokušava da prebaci teret odgovornosti na nekog drugog, prethodnika ili nekog ko je došao kasnije, ali od toga građani bojim se da nemaju mnogo koristi.
Dakle, konkretno, po pitanju ovih državnih banaka, mislim da nisu smele biti ukinute na taj način, kao što i po pitanju švajcaraca i ne samo švajcaraca smatram i ponovo naglašavam, a i ljudi kojima verujem to takođe misle, da je devizna klauzula nelegalna, neustavna i nezakonita i da je nepravedna. U krajnjoj liniji, čak i ako bi se pravnici složili da može da opstane, na neki način je nepravedna i mislim da bi bilo bolje i za banke, i dugoročno i srednjoročno za poverenje u banke, kada bi bila ukinuta. Hvala.
