Gospodin Obradović je u svom izlaganju napomenuo da je o moralnom liku Jorgovanke Tabaković govorio Vojislav Šešelj, ali je on to rekao na, pokušao da bude ironičan, pa je rekao da Šešelj najbolje zna koga je moralnog ili nemoralnog postavljao na određene funkcije.

Rekao je gospodin Šešelj ono što je trebalo da kaže i objasnio i moralni lik Jorgovanke Tabaković i uopšte o tome kakvi su bili srpski radikali kada su bili u vlasti i naglasio da niko nije imao nikakvih mrlja i to je činjenica, jer da je bilo do 2000. godine bi smo verovatno visili na banderama, a kamoli završili u zatvorima.

Mi srpski radikali i Vojislav Šešelj, koji je naš predsednik, se ponosimo činjenicom da imamo svoju ideologiju, da imamo svoju stranku, da ideologiju ne menjamo od danas do sutra, bez obzira koliko nas to politički koštalo.

Za razliku od Boška Obradovića, koji bi malo da bude nacionalista, pa bi malo da bude liberal, pa onda kao u onoj komediji gde god mu se učini zgodno prilazi „ primi me, primi me“, tako ide od jednog do drugog, tako je bilo u onoj kampanji pred ove prethodne izbore, tako radi celo vreme.

Ne znamo sad ko mu je direktan nadležni, da li je Đilas, da li je Vuk Jeremić, da li je Boris Tadić, pošto malo-malo pa u istim poslovima nastupaju i na isti način se odnose i prema državi Srbiji i prema svim vrednostima koje bi svaki patriota zaista morao da poštuje. Valjda je u to ime i njegova saradnica i poslanik blokirala patrijarha na putu ka Beogradu. Hvala.

Pravo na repliku, pominjanje stranke, narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Kada je prozivanje SPS u pitanju, bez trunke morala, onda je neophodno da se reaguje, a nedostatak morala je evidentan. Evidentan je zbog toga što se na partokratiju poziva neko ko je ogrezao u partokratiji, čiji su najbliži srodnici bili ili ostali i dalje zaposleni u javnim institucijama, odnosno u ustanovama ili organima i telima lokalne samouprave, gde onaj ko nas je prozvao živi. Ako je to tako, a jeste tako i to niko ne može da dovde u sumnju, pa ni sam govornik, onda zaista nedostaje moral kada se neko obrati SPS sa takvim kritikama.

Ono što takođe treba da se zna, agencije o kojima sada govorimo nije osnovala SPS, već politički roditelji stranke čiji je govornik nas prozvao. Ti njegovi politički oci su osnovali te agencije i te agencije su bile balast dugo, dugo vremena celog sistema, cele finansijske konstrukcije na kojoj treba da počiva budžet Republike Srbije. Zbog toga SPS sa ponosom može da kaže da i ministar Ružić, kao sledbenik gospođe Brnabić, nastavlja konzistentno jednu politiku koja je za poštovanje, a to je politika osavremenjavanja državne uprave i lokalne samouprave, i stavljanja na noge onoga što dugo godina unazad nije bilo stavljeno na noge.

Kada su u pitanju sudije, dovoljno je reći da ogroman broj sudija robuje švajcarskim francima u smislu podizanja kredita i kreditnih linija, pa je zaista krajnje nemoralno prozivati sudije i pravosuđe na način kako to čini Boško Obradović, služeći se ličnim političkim marketingom ili EPP-om. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem, kolega Jovanoviću.
Reč ima ministar Branko Ružić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Prosto, zbog javnosti i zbog građana Srbije. Naravno, da je dobro došlo da čujemo i konstruktivne i manje konstruktivne kritike. Ovih prvih tri i po minuta su bili zaista zadivljujući. U jednom momentu sam se iznenadio i zabrinuo, ali da se ne šalimo mnogo.
Dakle, što se tiče onoga što ste, gospodine Obradoviću, izneli, a tiče se kritika u vezi sa Predlogom o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi, ono što sam i u uvodu govorio, dakle, promenili smo koncept i zato možda niste primetili, ali mi je drago da ste koristili ovu brošuricu koju je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave obezbedilo za sve narodne poslanike. U svakom slučaju, zakonom tretiramo oblasti koje proističu iz Ustava i iz sektorskih zakona, nakon usvajanja ovog zakona, što takođe piše, rok je godinu dana da se utvrdi jedinstvena evidencija poslova.
Kada govorite o robnim rezervama, postoji Zakon o robnim rezervama i radi se o poverenom poslu. Verovatno ste upoznati da jedinice lokalne samouprave imaju izvorne i poverene poslove. Ta jedinstvena evidencija poslova, koja je, zbog javnosti je važno reći, urađena već skoro 80%, će biti putokaz i za poverene i za izvorne poslove, a naravno, biće inkorporiran i svaki novi sektor, odredbe novih sektorskih zakona koji će uticati na definisanje ovih poslova, tako da se ništa tu neće niti narušiti, niti izgubiti.
Što se tiče naziva zakona, gde ste taj prefiks zaštita stavili u negativan kontekst, taj naziv zakona potiče još iz 2002. godine, nismo smatrali da je potrebno da ga menjamo, niti smatramo da je potrebno da ga menjamo.
Što se tiče pozitivne diskriminacije u zapošljavanju, proističe iz ustavne odredbe i prednost svakako ima u opravdanim okolnostima onaj kandidat koji poseduje iste uslove kako bi se postigla odgovarajuća zastupljenost. Tako da, u tom smislu, niko nije diskriminisan. Ovde se radi o pozitivnoj diskriminaciji.
Što se tiče odredaba gde praktično, govorite o Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma, radi se o dva člana gde vršimo usklađivanje sa Zakonom o zaštiti prava i sloboda, odnosno usklađivanje ta dva zakona. Ono što svakako jeste predmet Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma jeste i regulisanje upotrebe srpskog jezika i pisma i tu ste u pravu. To uopšte nije sporno. Radi se jedna sveobuhvatna analiza. Nadležni organ će pripremiti te izmene.
Ovde smo tretirali samo upodobljavanje, usklađivanje dva zakona iz seta manjinskih zakona i to je nešto što, naravno, vi možete da iskoristite da biste politički postigli neki poen, shodno vašem političkom programu, ali ja zbog javnosti želim prosto da ukažem na činjenice.
Tu, naravno, asistira i ekspertska Misija Saveta Evrope i to će svakako biti završeno. I ono što je segmentirano, što se radi, što će biti segmentirano, obuhvaćeno, vodiće se računa i o službenoj upotrebi jezika i pisma npr. u nekim upravnim postupcima, u pravosuđu, u nekim drugim poslovima državnih organa i to je to.
Mislim da sam u principu odgovorio na kritike. Svakako, one jesu dobrodošle, jer nam daju priliku da pojasnimo ono što jeste intencija zakona. A vama se zahvaljujem i na prvom delu vašeg obraćanja i na ovom drugom. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, sada određujem pauzu.
Sa radom nastavljamo u 15.00 časova.
(Posle pauze)

Poštovani poslanici, nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Enis Imamović.

Hvala, uvažena predsednice.

Ministri i članovi Vlade, ja želim da se na ovaj set zakona o nacionalnim manjinama osvrnem kao predstavnik Bošnjaka u ovom parlamentu, i to najpre na Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i Predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.

Ukoliko želimo ozbiljno razmatrati ovaj set zakona koji se tiču nacionalnih manjina, mi najpre moramo početi od analize rada radne grupe za izradu ovih predloga odnosno nacrta zakona. Iz toga kako je tekao taj proces, najbolje se može videti namera predlagača da ovim zakonima nametne neka svoja rešenja.

Radne grupe za izradu ova dva zakona brojale su po 26 članova, uglavnom istog sastava. Koordinacija nacionalnih saveta nacionalnih manjina je imala pravo da u rad tih radnih grupa delegira po pet svojih predstavnika. To su bili predstavnici bošnjačkog, mađarskog, rumunskog, slovačkog i bunjevačkog nacionalnog veća.

Prema broju u kome su manjine bile zastupljene u ovim radnim grupama, može se videti neravnopravan položaj predstavnika nacionalnih manjina. Dakle, od ukupno 26 članova u svakoj od ovih grupa, nacionalne manjine su imale po pet svojih predstavnika i na taj način nisu predstavljale nikakav faktor, niti su imale bilo kakav uticaj na njihov rad, niti je učešće predstavnika nacionalnih manjina dalo očekivani rezultat, jer u takvom odnosu u radnoj grupi je praktično bilo nemoguće doći do rešenja koja predlažu legitimni predstavnici nacionalnih manjina.

Ostali članovi radne grupe određeni su od strane nadležnih ministarstava, od strane Vladinih službi, kao i sekretarijata AP. Predsedavajući ovom radnom grupom je bio državni sekretar u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave.

Dakle, nisu prihvaćeni predlozi iznošeni od strane predstavnika koordinacije, a naročito od strane predstavnika bošnjačkog nacionalnog veća. Takvi predlozi su najčešće ignorisani i preko njih se prelazilo bez adekvatne rasprave. Predlozi, kao što rekoh, su odbijani, bez adekvatnog obrazloženja, a često i bez ikakvog obrazloženja uopšte.

Važno je napomenuti da se i radna grupa nikada i ni na koji način nije izjasnila o predlozima, već je sudbina tih predloga u većini slučajeva zavisila isključivo od stavova izvesnog Darka Radojičića, predstavnika Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, koji je izričito bio protiv svakog predloga koji je dolazio od predstavnika koordinacije nacionalnih saveta nacionalnih manjina.

Radna grupa se takođe nikada nije izjasnila ni o završnim verzijama nacrta ovih zakona, tako da ne znamo na osnovu kog zaključka te radne grupe su ovi zakoni danas ovde pred nama.

Neki od ključnih propusta u radu ovih radnih grupa jesu nepostojanje pravilnika ili poslovnika o radu radne grupe, odbijanje da se glasa o iznešenim predlozima, nepostojanje zapisnika sa sastanaka radne grupe, iako su svi sastanci tonski snimani, što je dokaz koliko je sam proces izmena ovih zakona bio netransparentan i neinkluzivan.

Da se razumemo – ovakav proces izrade izmene pomenutih zakona nije nikakva dobra volja predlagača, već je to obaveza države propisana Akcionim planom za Poglavlje 23, za pristupanje Republike Srbije EU. Dakle, u zaključku osvrta na rad radne grupe, mogu da kažem da nijedan predlog koji je bio od suštinskog značaja za nacionalne manjine nije uvršten u nacrte bilo kojeg od ova dva zakona.

Osvrnuću se posebno i na Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. Kao predstavnici Bošnjaka, ne možemo biti zadovoljni sadržinom, a još manje načinom na koji se dolazilo do rešenja koja su sadržana u ovom predlogu zakona. Aktuelna politika državnih organa, upravo ovaj položaj prava nacionalnih manjina, tretira kao pitanje od drugorazrednog značaja. Argument ovoj tvrdnji jeste upravo ovakav Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

Dakle, ako krenemo redom, članom 47. stav 2. Jedinstvenih metodoloških pravila za izradu propisa, definisano je da ukoliko se više od polovine članova osnovnog propisa menja, odnosno dopunjuje, treba doneti novi propis.

Članom 8. stav 2. Zakona o Narodnoj skupštini propisano je da nadležni organi prilikom izrade propisa i zakona, predloga zakona su dužni primenjivati ova jedinstvena metodološka pravila. Izmenama i dopunama ovog zakona se menja više od 20 članova osnovnog zakona, od ukupno 25 koliko ih ima, uz dodavanje novih šest članova, pa se shodno tome moralo pristupiti donošenju novog zakona, a ne izmenama i dopunama postojećeg zakona, jer tako nalažu i važeći propisi u Republici Srbiji.

Dakle, čak nisu ispoštovane ni pravno-tehničke obaveze koje u ovom slučaju su nalagale, kao što rekoh, da se izradi novi Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

Ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da su prava nacionalnih manjina i načini njihovog ostvarivanja definisani u više različitih zakona i podzakonskih akata koji su često međusobno neusaglašeni dolazimo do još jednog razloga zašto je bilo važno pristupiti izradi novog krovnog Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

Ovaj zakon je morao biti matični zakon u kome su pobrojana sva prava koja su nacionalnim manjinama garantovana Ustavom Republike Srbije, domaćim zakonodavstvom i međunarodnim dokumentima koje je Republika Srbija ratifikovala i kojima je pristupila.

Država je u izradu ovog predloga zakona ušla na potpuno pogrešan način, bez i jednog parametra koji bi pokazao rezultate dosadašnje primene ovog zakona, bez sagledavanja realnih potreba nacionalnih manjina, kao i bez analize propisa, propisa koji se na različite načine bave ostvarivanjem korpusa prava garantovanih nacionalnim manjinama.

Pre pristupanja izrade samog teksta ovog zakona neophodno je bilo organizovati i više sesija i javnih slušanja i prikupljanja svih relevantnih činjenica koje bi onda bile pravi putokaz u kom smeru se treba ići prilikom utvrđivanja normi koje čine ovaj zakon. Tumačenjem ovih odredaba i odnosa sa drugim zakonima vidimo da ovaj Predlog zakona ne pruža nikakvu pravnu sigurnost nacionalnim manjinama. Ni ovaj zakon, kao ni prošli ne pruža adekvatne kazne odredbe za one koji ovaj zakon krše, bilo da se radi o pravnim ili fizičkim licima.

Dakle, ovim Predlogom zakona kazne odredbe ni u kom smislu nisu adekvatne i nisu propisane na pravi način. Pravni sistem Republike Srbije, ovo je primer, ima niz zakona čije norme su u suprimaciji u odnosu na druge zakone. Takvi primeri su Zakon o privatizaciji i Zakon o javnoj svojini. Da je takva praksa i takav pristup bio primenjen i u norme ovih zakona nacionalne manjine kao jedna od najranjivijih društvenih grupa bi imale adekvatnu pravnu zaštitu i imali bi potreban nivo pravne sigurnosti, odnosno zakon trajnog karaktera, koji ne bi bio ugrožen, pa čak i suspendovan donošenjem nekog drugog zakona, a često i nekog podzakonskog akta.

Na ovaj način ostvarivanje prava nacionalnih manjina ponovo zavisi od političke volje Vlade, što je još jedan od dokaza da u Srbiji ne postoji želja za uspostavljanjem vladavine prava. Posebnu centralizaciju predstavlja i vaš predlog u članu 11. Predloga zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina u kome pokušavate sprečiti legitimne predstavnike nacionalnih manjina, koji su na rukovodećim pozicijama u političkim partijama, da se kandiduju i budu birani u nacionalne savete. To bi moglo ukoliko bi istu takvu odredbu propisali i za predsednika Republike, za predsednika Vlade ili, recimo, za ministra nadležnog za ovu oblast. Kako to mislite da, evo, recimo, vi kao funkcioner političke partije možete da budete ministar koji se bavi nacionalnim manjinama i njihovim nacionalnim savetima, a legitimni predstavnici nacionalnih manjina to ne mogu? Isto važi pitanje i za predsednika Republike i predsednika Vlade. Dakle, neophodno je primeniti iste parametre.

Nedostatak ovog zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, jeste i činjenica da je izostalo propisivanje obaveze predsedniku Vlade, predsedniku Pokrajinske Vlade, gradonačelnicima i predsednicima opština da u parlamentu, u Skupštini autonomne pokrajine i u parlamentima lokalnih samouprava, podnose izveštaj jednom godišnje o položaju i stepenu ostvarivanja individualnih i kolektivnih prava nacionalnih manjina sa predlogom mera za unapređenje sveukupnog položaja pripadnika nacionalnih manjina.

Predlog ovog zakona takođe nije uvažio ni činjenicu da neke nacionalne manjine poput Bošnjaka, Albanaca, Bugara, deo Roma, deo Vlaha, deo Makedonaca, deo Rumuna živi izvan teritorija Autonomne pokrajine Vojvodine u kojoj postoji srednji nivo vlasti i u kome su razvijeni mehanizmi za zaštitu i ostvarivanje prava nacionalnih manjina u svim oblastima.

Dakle, uvažavajući ovu činjenicu neophodno je bilo propisati veći korpus prava i čvrste mehanizme i kanale putem kojih bi se jednako na celoj terotoriji Republike Srbije ostvarivala prava nacionalnih manjina u cilju postizanja suštinske ravnopravnosti pripadnika nacionalnih manjina i građana koji pripadaju većini, ali i između samih nacionalnih manjina.

Ustavom Republike Srbije je propisano takođe da i nacionalne manjine imaju pravo na samoupravu u određenim oblastima. Međutim, ni u jednom pravnom aktu ove države ta manjinska samouprava nije definisana, nije određen njen pojam, niti uslovi ni načini pod kojim se ona ostvaruje. Ovim zakonom je bilo neophodno definisati pravni status nacionalnog saveta, odnosno nacionalnog veća nacionalne manjine kao institucije preko koje nacionalne manjine ostvaruju neka od svojih kolektivnih prava i nosioca manjinske samouprave.

Kada je u pitanju obrazovanje, obrazovanje nacionalnih manjina na maternjem jeziku predstavlja jedno od fundamentalnih prava za očuvanje njihove posebnosti. Upravo je ostvarivanje prava nacionalnih manjina na obrazovanje jedno od onih prava na maternjem jeziku koje se ostvaruje u više različitih zakona, a određena pitanja su rešena čak i aktima neke niže pravne snage od zakona, što je neprihvatljivo. Ni ovim Predlogom zakona ovo pitanje nije rešeno na adekvatan način.

Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina u oblasti obrazovanja mora dati pravo manjinama da u predmetima od posebnog značaja u značajnoj meri, a nikako ne manje od 50% izučavaju te mere koje se odnose na istoriju, umetnost, kulturu, tradiciju te nacionalne manjine.

Kada je u pitanju službena upotreba jezika i pisma, Predlogom zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, obavezno uvođenje u službenu upotrebu jezika i pisma nacionalne manjine moralo je biti propisano za one lokalne samouprave u kojima broj pripadnika nacionalne manjine dostiže 10% stanovništva. Propisivanjem ove afirmativne mere dala bi se satisfakcija nacionalnim manjinama nad kojima su u prošlosti vršeni zločini, progoni i kršenje ljudskih prava jer je njihova brojnost usled toga smanjena u tim sredinama, kao što je slučaj sa bošnjačkom zajednicom u opštini Priboj.

Upotreba jezika i pisma u izdavanju ličnih i putnih isprava svodi se samo na ispisivanje ličnog imena pripadnika nacionalnih manjina na njihovom maternjem jeziku i pismu.

Zakon o ličnoj karti i Zakon o putnim ispravama na različit način definišu ovo pitanje pa je prema odredbama Zakona o ličnoj karti propisano da se obrazac lične karte štampa i izdaje na jeziku i pismu nacionalne manjine, dok je Zakonom o putnim ispravama propisano da se u obrazac putne isprave samo lično ime pripadnika nacionalne manjine upisuje na način na koji je upisan u matične knjige.

Dosadašnja praksa je pokazala da se ni lična karta, a ni pasoš ne izdaju dvojezično i na jeziku i pismu nacionalne manjine. Ovaj primer je još jedan u nizu dokaza o neusklađenosti propisa u Republici Srbiji koji na bilo koji način tretiraju prava nacionalnih manjina, ali da čak ako je nešto propisano zakonom svedoci smo da se ono u praksi ne sprovodi, čime se nacionalne manjine onemogućavaju da u potpunosti i na adekvatan način ostvaruju svoja prava.

Kada je u pitanju zastupljenost nacionalnih manjina u okviru zakonodavne, sudske, izvršne vlasti, kao i političko organizovanje nacionalnih manjina, ovaj korpus prava nacionalnim manjinama je zagarantovan Ustavom Republike Srbije i predviđenim međunarodnim dokumentima i nekim zakonima Republike Srbije. Primena ovog u praksi shodno dosadašnjem iskustvu svedena je na minimum ili je potpuno onemogućena. Zastupljenost nacionalnih manjina u pravosuđu, policiji, tužilaštvu, predstavničkim telima i drugim državnim organima je na jako niskom nivou. Posledica toga između ostalog jesu i pravne praznine koje postoje u propisima koja uređuju ta pitanja, a naročito u pogledu postupaka i načina ostvarivanja tih prava.

Shodno tome ovim predlogom zakona trebale su se propisati mere kojim bi se osigurala politička participacija predstavničkim telima na svim nivoima vlasti, a naročito u pogledu kandidovanja izbornih lista nacionalnih manjina, u recimo postupku izbora narodnih poslanika i odbornika prema kojima bi se osigurala zastupljenost nacionalnih manjina u pravosudnim organima, ali i drugim državnim organima sa javnim ovlašćenjima i kojim bi se osigurala zastupljenost nacionalnim manjinama u državnim organima, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.Kada je u pitanju Savet Republike Srbije za nacionalne manjina, dakle, Predlogom ovog zakona potpuno je obesmišljena prvobitna ideja postojanja ovakvog jednog saveta. Dakle, danas je premijeru omogućeno da bude oslobođen ove dužnosti. Ideja formiranja ovakvog saveta jeste da na najvišem nivou Vlada ponese odgovornost za položaj nacionalnih manjina. Ovim zakonom se skida odgovornost sa premijera i to se spušta na neki niži nivo, čime se stvaraju mehanizmi za dodatno odugovlačenje kada su u pitanju određena prava nacionalnih manjina.

U ostatku rasprave o amandmanima govorićemo, dakle, ja se nadam da ste iz svega navedenog shvatili da ovakav predlog zakona ne predstavlja rešenje za nagomilane probleme sa kojima se nacionalne manjine suočavaju u Republici Srbiji i da se ovim predlogom dodatno komplikuje ovako konfuzna oblast u ostvarivanju individualnih kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina i ja vas zato pozivam da povučete ovakve predloge zakona. Naročito vas pozivam da ne nastavite dalje sa ovakvim načinom donošenja ovih zakona.

Mi smo pokušali da amandmanom u nekoj meri ublažimo negativne efekte i ja vas pozivam da barem te amandmane usvojite. Hvala.

Reč ima ministar gospodin Branko Ružić. Izvolite.

Ja se zaista zahvaljujem na ovoj konstruktivnoj i negde manje konstruktivnoj kritici.
Pre svega zbog javnosti je važno da znamo da je sam proces rada na nacrtu, zatim na predlogu ovih zakona bio vrlo inkluzivan, da smo imali kontinuirano učešće i Saveta Evrope, da smo kao nadležno ministarstvo komunicirali sa svim nacionalnim savetima, sa koordinacijom koja je vlasna da predloži čiji će predstavnici, odnosno kojih nacionalnih saveta učestovati u radnoj grupi.
Naš predlog je bio da to budu tri nacionalna saveta, predlog koordinacije je bio da bude pet, mi smo to prihvatili. Pored drugih nadležnih organa, dakle, imali smo i pet predstavnika nacionalnih saveta. Jedan od njih je naravno i Bošnjačko nacionalno vijeće.
Gospodin Škrijelj je učestvovao u radnoj grupi od početka do kraja. Uloga radne grupe nije bila da zadovolji isključivo interese jednog ili pojedinačnog saveta ili pripadnika nacionalnih manjina koji predstavlja taj nacionalni savet, nego da se nađe jedno održivo optimalno rešenje koje će biti u skladu i sa međunarodnim rezolucijama, dokumentima, itd.
Što se tiče samog, rekao bih, pravno-tehničke kritike, na koju ste ukazali, da je bilo potrebno praktično pisati novi zakon, prepoznato i od strane naših međunarodnih partnera da je postojeći zakonodavni okvir sasvim zadovoljavajući, ali da ga treba unaprediti, odnosno upodobiti, uvremeniti, osavremeniti i uskladiti sa rešenjima koja postoje u pravnom sistemu i sa preporukama međunarodnih tela i odlukom Ustavnog suda iz 2014. godine, a ne donositi nove propise i kreirati nove politike. Dakle, nije se radilo u suštinskim promenama, nego o upodobljavanju i osavremenjivanju.
Za to je primer i Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine, koji je prvi put u pravnom sistemu naše zemlje predvideo niz programskih rešenja koja nisu izgubila na svojoj aktuelnosti. Mislim da smo i danas u prepodnevnoj raspravi to spomenuli, samo iz druge vizure. Naravno, njega je bilo potrebno osavremeniti, terminološki slično i uskladiti ga sa promenama koje su u pravnom sistemu usledile, nakon njegovog usvajanja, ali on svakako ima istorijski značaj, kada sagledavamo ceo korpus ovih pitanja kroz političku prizmu.
Što se tiče nekih zahteva koje ste ovde pomenuli, oni prosto nisu bili predmet ovih zakonskih rešenja. Radi se o nekim drugim zakonskim propisima i to nije mogao da bude predmet rada radne grupe u kome je ponavljam, učestvovao vaš, odnosno predstavnik Bošnjačkog nacionalnog vijeća.
Pomenuli ste da je neko oduzeo ulogu premijerki u pogledu Saveta za nacionalne manjine, podsećam vas da je premijerka upravo predsedavajuća Savetom za nacionalne manjine i da u njemu učestvuju, pored svih predstavnika nacionalnih saveta i četiri ministra u Vladi Republike Srbije. Dakle, tu ništa nije promenjeno. Ovo govorim, ne da bih vas ubedio, nego prosto zbog građana.
Što se tiče člana 11. koji definiše nespojivost funkcija, naravno da je u startu pristup bio možda malo, neću reći rigidniji, ali i na osnovu preporuka Savetodavnog komiteta Saveta Evrope, bio je dosta oštriji, korigovan je u velikoj meri i sama preporuka o izbegavanju te preterane politizacije jeste inkorporirana u ovu odredbu koja je predložena.
Dakle, smisao tog člana jeste smanjenje prekomerne politizacije tj. u skladu sa preporukama relevantnih međunarodnih tela, izostavljanje političkih stranaka nacionalnih manjina i zakonskog regulisanja inkompatibiliteta, iako su oni ovlašćeni predlagači izbornih lista za neposredne izbore nacionalnih saveta, ne bi bilo u funkciji prekomerne politizacije.
Na drugoj strani, radi se o demokratskom pravu. Treba istaći da su političke stranke nacionalnih manjina ovlašćeni predstavnici i predlagači izbornih lista samo na neposrednim izborim za nacionalne savete. Takvu ulogu nemaju u postupku elektronskih izbora.
Kao što sam i rekao, pored Bošnjačkog nacionalnog vijeća, imali smo predstavnike Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine, Bunjevačke, Rumunske i Slovačke. Dakle, sagledavali smo, a verovatno i koordinacija je sagledavala činjenicu da postoje nacionalne manjine koje imaju svoju matičnu državu i one koje to nemaju. Tako da, te specifičnosti koje svaka sobom, nacionalna manjina nosi, jesu bile inkorporirane, jesu bile prepoznate od strane i Vlade Republike Srbije i resornog ministarstva. Naravno da su neki iz tog razloga, neki predlozi koje je predstavnik Bošnjačkog nacionalnog vijeća izlagao, bili odbijeni, ali su neki i prihvatani. Neistina je da nije prihvaćeno bilo šta od predloga koordinacije, jer prosto to nije utemeljeno u činjenicama.
Što se tiče pomenutog gospodina Radojičića, radi se o predstavniku Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo i valjda znate i sami da je jasna uloga Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo da se bavi usklađenošću sa pravni sistemom. Dakle, radne grupe postoje, ne da bi to postale fontane želja, nego da se oni predlozi koji su suvisli, koji se mogu uvesti u normu i biti usklađeni sa pravnim sistemom, naravno inkorporiraju i u neki zakonski predlog. Pri tom, ne govorim sada o vašim predlozima, nego generalno.
Što se tiče pomenutog poslovnika, nigde ne piše da je obaveza da postoji poslovnik o radu, a svi su komunicirani napismeno i niko se zaista tim povodom nije žalio, osim sporadično predstavnici Bošnjačkog nacionalnog vijeća.
Što se tiče nekih drugih stvari koje ste napomenuli, ja moram reći da u ovom dosadašnjem radu, a to govore i naši međunarodni partneri, ali i velika većina, mogu reći ogromna većina, predstavnika nacionalnih saveta nacionalnih manjina, da smo dobili sve pohvale zarad tog inkluzivnog pristupa i javnih rasprava koje smo vodili nakon izrade nacrta ovih zakona.
Razumem da postoji politička dimenzija svega ovoga. Moja obaveza kao ministra nije da se bavim dnevnom politikom, niti političkim ciljevima određenih političkih partija, već da iznedrimo najbolji mogući zakonski predlog i zato smo danas izašli sa ovim setom manjinskih zakona pred vas, narodne poslanike.
Nemojte ovo shvatiti kao bilo kakvu vrstu polemike, ovo prosto govorim zbog javnosti, a naročito zbog onih građana i građanki naše zemlje koji žive u Raškoj oblasti ili u Sandžaku i za koje ne bih voleo da budu na bilo koji način dovedeni u konfuziju, a u vezi sa pravima koja su unapređena i tiču se onoga što jeste predmet svih ovih zakona. Zahvaljujem se.