Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pojavila se u srpskoj javnosti nedavno informacija da Severnoatlantski pakt planira da u Srbiji organizuje klub od sto uticajnih ljudi u sferi kulture, umetnosti, nauke, politike, sporta koji bi promovisali učlanjenje Srbije u NATO pakt.

Mislim da je vlast dužna da odgovori na te navode, te upućujem poslaničko pitanje ministrima unutrašnjih i spoljnih poslova, Nebojši Stefanoviću i Ivici Dačiću, kao i predsedniku Vlade Ani Brnabić i predsedniku Republike Aleksandru Vučiću – da li je istina da je počeo napad na tu svest koju ima srpski narod gde se u svim istraživanjima relevantnim govori da je više od 85% ljudi protiv NATO pakt i protiv učlanjenja i da li nam se sprema scenario iz Crne Gore gde je odluka o učlanjenju Crne Gore u NATO doneta u Skupštini umesto na referendumu, budući da je premijer te Crne Gore izjavio da je to mudra i vizionarska odluka državnog rukovodstva Crne Gore jer se zna da tako nešto ne bi prošlo na referendumu?

Da li se to sprema i u Srbiji i zašto se o tome ćuti, imajući u vidu da su potpisana dva sporazuma sa Severoatlantskim paktom, IPAP i SOFA, koja daju privilegije NATO vojnicima u Srbiji kakve nisu imali ni vojnici Trećeg rajha predvođeni Trojnim paktom?

Isto tako pojavile su se i preporuke Evropskog saveta vezano za pregovore EU i Srbije o učlanjenju. Pored svih poglavlja, pored svih uspeha, pored svog napretka i dalje je jasno ono što je bilo jasno i 2000. godine i 1999. godine, nema EU bez priznanja KiM i nema EU bez uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji.

Državno rukovodstvo bi trebalo, krajnje je vreme, da prekine da srlja u nastavak pregovora i time naruši i Ustav Republike Srbije i državni suverenitet i teritorijalni integritet. Dakle, više ni ne kriju, više ne ni ne govori po kuloarima, sada se to piše u zvaničnim saopštenjima, u zvaničnim aktima EU.

Kada ćemo da više prekinemo sa tim? Trebalo bi da je situacija takva da o tome ne treba ni da se razgovara, a ne da vodimo dijaloge o tome da li treba ili ne treba i na koji način da priznamo nezavisnost Kosova i da damo saglasnost i da utičemo na naše saveznike u Savetu bezbednosti da ne stave veto na prijem Kosova u UN. Mislim da o tome postoji sveopšti konsenzus i da nikakav dijalog u Srbiji po tom pitanju nije potreban.

Dakle, ne samo što ta poglavlja više ništa ne znače. To što nam dolaze Junker i Mogerini i Mekalister itd. i što nas tapšu po ramenu i hvale naše reforme, uspehe itd. nikakve veze nema. U pitanju je samo odricanje od KiM.

Isto povodom bezbednosti ima jedno pitanje, kada će Narodna skupština Republike Srbije da izbaci poslanika Meha Omerovića iz Odbora za kontrolu službi i bezbednosti? Taj čovek nije dostojan da kontroliše službe bezbednosti, imajući u vidu kakav je skandal napravio nedavno i time obrukao ne samo Narodnu skupštinu, ne samo vladajuću koaliciju, već celu Srbiju i svakog ovog poslanika ovde koji treba da ide negde da predstavlja Narodnu skupštinu i Srbiju, on je time obrukao.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da postavim pitanje Ministarstvu spoljnih poslova. Povod za moje pitanje, jeste činjenica da sutra se obeležava svetski dan izbeglica, dakle, 20. jun. To je dan kada se sećamo jedne surove činjenice da je tokom 90-ih godina, kao i 2004. godine na prostoru bivše Jugoslavije proterano preko milion Srba, preko 500.000 sa prostora današnje Hrvatske, preko 500.000 sa prostora današnje Federacije BiH i preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca sa prostora KiM.

Ove činjenice najbolje dementuju besmislenu i lažnu tezu političkih elita u Zagrebu, u Sarajevu, Prištini i delu međunarodne zajednice, da je Srbija i da su Srbi tobože bili agresori, zločinci, a da su Albanci, Hrvati i Bošnjaci vodili nekakve oslobodilačke ratove i da su bili žrtve.

Takođe, ostale činjenice koje ću pomenuti demantuju ovu tezu. Što se tiče Hrvatske, proterani Srbi i dalje potražuju preko 40.000 otetih stanova, pretražuju preko 50.000 zaostalih neisplaćenih penzija, preko 10.000 srpskih porodica potražuju naknadu štete za minirane kuće i lokalne van područja ratnih delovanja, van područja Krajine, u desetinama hrvatskih gradova, više hiljada proteranih Srba i dalje čeka da im se obnove kuće na području Krajine.

Imamo desetine hiljada proteranih Srba kojima, u većoj ili manjoj meri, nije priznat radni staž u celosti do 1991. godine. Imamo na primer Srbe koji su radili u tvornici vijaka u Tviku kojima nedostaje pet, deset godina do 1991. godine, a svaki Hrvat u tvornici vijaka Tvik koji je radio tada ima priznat radni staž. Da li je bilo moguće da se bilo kom radniku do 1991. godine ne uplate doprinosi? Hiljade Srba čekaju da im se prizna radni staž za vreme Republike Srpska krajine.

Takođe, imamo preko 10.000 Srba, proteranih Srba koji su prevareni prilikom prodaje kuća preko hrvatske agencije za promet nekretnina. Značajan deo njih su izgubili kuće na osnovu sistema lažnih ugovora. Jedan značajan deo njih je takođe izgubio deo sredstava na osnovu sistema dvostrukih ugovora, jedan ugovor je dobio za prodaju kuće gde je dobio manja sredstva, a pravi ugovor se nalazio u agenciji za promet nekretnina u Zagrebu. Te kriminalne radnje do današnjeg dana nisu rasvetljena.

Slična situacija je i na području Federacije BiH. Veliki broj Srba i dalje nije obnovio svoje kuće zbog komplikovane procedure, veliki deo njih takođe ima problema sa povratkom otetih stanova, poslovnih prostora, imaju probleme sa povratkom uzurpiranog i otetog poljoprivrednog i šumskog zemljišta, kakva je situacija isto i u Hrvatskoj. Slični problemi su takođe i kod proteranih Srba i drugih nealbanaca na KiM. Spora obnova kuća, pogoršana bezbednosna situacija, takođe problemi sa otetom, uzurpiranom imovinom, dakle kućama, stanovima, poslovnim prostorima.

Temelj za rešavanje ovih problema bi morao da bude Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno aneks G tog Sporazuma u kome se jasno kaže da svim građanima moraju biti vraćena i zaštićena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata moraju biti proglašeni ništavnim.

Hrvatska od 2004. godine, kada je stupio taj Sporazum na snagu, opstruiše sprovođenje aneksa G Bečkog sporazuma o sukcesiji.

Postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova – kada će da uputi jedan izveštaj, jedan memorandum UN, Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji, Savetu Evrope, USC, u kome će reći ove činjenice i tražiti od međunarodnih organizacija da insistiraju i da izvrše pritisak na Hrvatsku i na druge centre, i Sarajevo i Prištinu, da se poštuje temeljno načelo današnje civilizacije, a to su ljudska prava? Hvala vam.