Uvažena poslanice Stamenković, zahvaljujem naravno na učešću u raspravi i na delimično izneto tačnim informacijama vezanim za strategiju.

Ovaj segment strategija o kome govorite je isti od 2008. godine do danas, ali je nažalost bio tema detaljne razrade i izrade akcionog plana tek prošle godine i stupa na snagu tek ove godine.

U okviru te strategije predviđeno je da ublažavanje ekonomske cene roditeljstva se razvija postepeno do 2020. godine, što nije značilo da je, a uzimajući u obzir makroekonomsku stabilnost i činjenicu da finansijski realno živimo, nigde nije stajalo u strategiji, niti stoji da je zabranjeno da odmah primenimo što je moguće veći broj mera i strategije uključujući ovu koja je specijalna, ni zadatak broj jedan u okviru strategije ublažavanje ekonomske cene roditeljstva.

Neće stupiti na snagu ništa 2020. godine Stupa na snagu onog dana kada, odnosno sutradan od momenta kada se tekst zakona koji usvojite oglasi u „Službenom glasniku“. I jako je dobro, ogroman broj žena se jako raduje činjenici, i ne samo žena, parova, što će omogućiti ovim finansijskim sredstvima bolji standard trećeg i četvrtog već rođenog deteta od 25. decembra.

Ja potpuno razumem i vaše interesovanje vezano za radno zakonodavstvo i htela bih da vas informišem, i vas i širu javnost, da smo uradili jedno istraživanje na 128 hiljada zaposlenih. Cilj inače ovih finansijskih mera nije da majka ne radi, pa da dobije za treće, četvrto dete 30 hiljada mesečno. Ne, cilj je da standard trećeg i četvrtog deteta bude bar kao i prvog za one roditelje koji su motivisani i koji su se opredelili da imaju treće i četvrto dete.

Znači, kada smo uradili to istraživanje mi smo zapravo došli do jednog frapantnog podatka. Početna ideja je bila da menjamo normativu, zakone u domenu radnog zakonodavstva. Međutim, ni zaposleni, ni poslodavci nisu baš mnogo znali o pozitivnim zakonskim rešenjima koja već imamo.

Naime, do treće godine jedan roditelj može birati smenu u kojoj radi do treće godine deteta, to je retko ko koristio. Mogući je rad od kuće, mogući je izbor smene u kojoj će neko raditi, mogući je rad tzv. „part-time“ angažovanjem, četvoročasovno radno vreme. Kada smo zaposlene roditelje pitali u tom velikom istraživanju, a obavili smo četiri hiljade anketa zaposlenih roditelja i 330 poslodavaca je učestvovalo, i kada smo ih pitali da li znaju za ova zakonska rešenja, mi smo došli do zaključka da zapravo nedovoljna informisanost uposlenih, i koristim i ovu priliku da kažem da moramo ići sa korišćenjem već pozitivnih zakonskih akata u vezi sa usklađivanjem rada i roditeljstva.

Pitate se zašto smo se opredelili da idemo na stimulaciju drugog, trećeg i četvrtog deteta. Pa, vi ste sami rekli razlog, zadovoljenja roditeljskog nagona, je jedna od najjačih prirodnih potreba svakog čoveka. Prvo dete se prosto rodi, jer osoba želi da bude roditelj. Stimulacija za drugo dete mu je povećana sa šest hiljada i nešto na 10.000 mesečno do druge godine života. To nisu neke pare, to su ipak sredstva koja su povećana skoro za 50%. Zašto smo kod trećeg i četvrtog deteta išli sa većim stimulacijama? Zbog toga što demografi kažu i stručnjaci da bi se zanavljali i da nas ne bi bilo svakog dana za 107 manje, potrebno je da u našoj sredini svaka žena koja je u fertilnom periodu, da 11% njih ima jedno dete, da dvoje dece ima 44%, troje 45%. Nažalost, 10% parova ima problem steriliteta.

Kakva je situacija u Srbiji? Pedeset dva posto žena je rodilo jedno dete, 40% i nešto preko 40% dvoje dece, dakle tu se približavamo onom željenom procentu. Treće dete ima nažalost samo 6,7%. Mi smo uočili da nam je, a i demografi se s tim slažu, da bi neko rodio treće dete mora imati prvo drugo dete. Stimulacijom trećeg deteta, vi zapravo malo stimulišete žene, koje već imaju drugo dete, da razmišljaju o trećem, a stimulacijom drugog koja jeste nešto manja idemo na tu meru. Ja se nadam da će u narednih 10 godina ekonomska situacija i kompletna situacija u Srbiji biti takva da zaista ublažavanje ekonomske cene roditeljstva neće biti ovoliko značajno koliko je sada.

Potpuno se sa vama slažem da to nije jedina mera i zbog toga na planu psihološkog snižavanja roditeljstva kroz savetovališni rad, na planu usklađivanja rada i roditeljstva, Privreda komora Srbije je napravila već prve korake ove godine, iako kažem tek je akcioni plan počeo od pre mesec dana da se primenjuje.

Doneta je odluka o tome da se među privrednim finansijskim subjektima i subjektima javnih preduzeća formiraju tzv. prijatelji porodica. Dakle, one firme, ona preduzeća, oni poslodavci koji budu ispoljavali socijalno odgovorno ponašanje biće najbolji prijatelji i dobijaće određene nagrade. To je prvi korak ka sertifikaciji firmi koje će stimulisati svoje zaposlene radnike, a koji su ujedno i roditelji, jer postaju polako svesni i poslodavci, i sa njima na tome moramo raditi, da je nabolji zapravo radnik onaj ko stiče dohodak i za sebe i za svoju porodicu, odnosno za svoje dete.

Dakle, nikome nije palo na pamet da ide samo sa ovom merom. Mi mislimo da set ekonomskim mera mora ići paralelno sa drugim merama, neke su iz domena zdravstva. Uredba će biti ovih dana završena, vezana za to da svi oni koji su se ostvarili kao roditelji nakon biomedicinske potpomognute oplodnje i dobili dete iz tog postupka, mogu pod potpuno istim uslovima da idu na cilj da ostvare i da drugi put postanu roditelji, odnosno da o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje mogu imati tri pokušaja za majke koje su do 42 godine.

Dakle, nikako se ne govori samo o jednoj meri, a ogromna finansijska sredstva, ogromna za ipak budžet Srbije koji nije prevelik, idu jedinicama lokalne samouprave i usmerena su isključivo na lokalne programe pronatalitetne politike. To su pre svega vrtići, to je edukacija onih koji treba da vaspitavaju decu, to je rad sa budućim roditeljima i kompleks svih tih mera, koji su stručnjaci izvanredno napisali još 2008. godine i koji su skoro u istom sastavu ponovo radili taj isti program, odnosno istu strategiju, po prvi put doživljava akcioni program sa oročenim rokovima, a sve što možemo pre da uradimo ne bih rekla da je minus, rekla bih naprotiv da je zapravo sasvim u redu.

Što se tiče udžbenika, stambenih prostora, vaučera, svega o čemu ste govorili, to su zapravo mere na kojima radimo. Dakle, strategija je završena tek u martu mesecu ove godine i evo prvih vrlo konkretnih koraka. Svi ostali koraci će se raditi u narednom periodu. Da se od 2008. do 2018. godine uradio deo ovoga što smo samo uradili kroz Zakon o finansijskog podršci porodici i rad sa lokalnim samoupravama, mi bismo danas mogli sa više pozicija da startujemo i mnogo više da uradimo.

Zamolila bih vas da ne shvatite ovo kao polemiku, nego kao razjašnjenje svega ovoga o čemu ste govorili. Zahvaljujem se na učešću u raspravi i pitanjima koje ste mi postavili.

Hvala, profesorka.
Pravo na repliku, Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Uglavnom volim da sam u temi, ali moram replicirati prethodnoj koleginici, pre svega iz razloga zaštite maloletne dece. Naime, u svom izlaganju više puta je ponovila da majke uzgajaju decu. U skladu sa porodičnim zakonom, roditelji – majka, otac, majka posebno, otac posebno, ili roditelji zajedno, čuvaju, neguju, podižu i vaspitavaju decu. Termin „uzgajanje“ je termin koji je neprikladan za decu, to je prva stvar.

Druga stvar na koju bih takođe htela da ukažem, to je postavljanje pitanja, nama je na dnevnom redu Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. Jedan od instrumenata populacione politike upravo je predviđen Zakonom o finansijskoj podršci porodicama sa decom, a to su roditeljski dodaci. Naravno, ovaj zakon planira se da stupi na snagu 1. jula 2018. godine. Ali, postavljeno je pitanje – zašto baš on sada prvi? Daću odgovor na to. Zato što je Srbija politički i ekonomski stabilna zemlja, zato što se u Srbiji gotovo svakog dana otvaraju fabrike i daje mogućnost za zapošljavanje ljudima, zato što ova država na odgovoran način, a ovo je jedna od Ustavom predviđenih obaveza i dužnosti države, da na socijalno odgovoran način pomogne porodicama, posebno porodicama sa više dece. Prema tome, to su razlozi zbog kojih ovaj zakon prvi dolazi na red.

Hvala puno.
Reč ima narodni poslanik Branka Stamenković. Izvolite.

Hvala.

Da se zahvalim ministarki Đukić Dejanović na konstruktivnoj razmeni mišljenja. Samo bih htela da dodam jednu stvar koju smatram jako važnom. To je ova situacija sa porodilištima.

Pre 10 godina, vi ćete se toga možda setiti, ja sam nehotice digla jednu bunu zbog stanja u našem porodilištu, samo pišući blog. Ja sam pisala kako sam ja prošla u porodilištu i to je bilo jedno vrlo traumatično iskustvo, na to je jako puno žena reagovalo i poslale su svoje priče, preko 700 priča je stiglo i ja sam ih sve objavila na jednom veb-sajtu. Svaka treća priča, znate kako se završavala? „Nekada sam želela troje dece, ali nakon ovakvog iskustva, ne pada mi više na pamet.“

U ovoj strategiji se to spominje kao problem u nekom opisu, ali ne prati ga nikakva mera. Molim vas da nešto učinimo da porođaj u naših zdravstvenim ustanovama postane prijatno iskustvo koje roditeljima ostaje u lepoj uspomeni i odakle će iznići želja za drugim, trećim i četvrtim detetom. Ako to ostane kao jedno traumatično iskustvo, onda ćete teško nagovoriti roditelje, oba roditelja. Tu imamo problem i mita i korupcije, koje je u porodilištima specifično. Retko vam se šta traži, ali se očekuje čašćavanje i prebacuje se odgovornost za to na roditelje sa pričom – a što čašćavate? Moje pitanje glasi – lekari, a što primate? Ja vam molim za jednu kampanju među lekarima, a roditeljima. Hvala.

Hvala.
(Milanka Jevtović Vukojičić: Replika.)
Milanka Jevtović Vukojičić, nemam osnov da vam dam repliku. Niste pomenuti, nije partija, nije lider stranke. Imaćete sada priliku kao ovlašćeni. Hvala na razumevanju.
Reč ima dr Dijana Vukomanović. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Poštovani ministri sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, danas razgovaramo ovde o setu, ja bih rekla, socijalno usmerenih zakona u jednoj uzavreloj političkoj situaciji. Ako je potrebno dati ocenu ovog političkog trenutka i zašto baš Skupština Srbije u ovom političkom trenutku razmatra set socijalnih zakona, to jeste da se u tom kriznom političkom momentu sa nekom socijalnom demagogijom, malim ili velikim socijalnim davanjima, izlaženjem u susret najranjivijim grupama ljudi u Srbiji kupuje i socijalni i politički mir.

Moje kolege su već dovoljno govorile, nisu bile u prilici jer nemamo toliko vremena, svaki od ovlašćenih ima po 20 minuta, da čitamo obrazloženje, kao što je čitao ministar. Govorili su o raznim aspektima ovih zakona.

Počeću isto moje izlaganje onako kako je ovde redosled predloga zakon. Prvi je o ratnim memorijalima.

Nadam se da ćete se složiti da mi živimo u jednoj zajednici koju nazivamo država i nadam se da ona funkcioniše kao država. Mi znamo da je država partnerstvo ne samo između nas koji smo živi, nego i između onih koji su mrtvi, koji su naši preci, i dece koja su rođena ili će tek biti rođena, dakle, između budućih pokolenja. Zato je zaista izuzetno važno da mi imamo ovaj zakon koji garantuje da će se štititi ratni memorijali. Ovde u obrazloženju zakona se pominje konkretna cifra. U 40 zemalja širom sveta gde su razasute kosti naših predaka ima oko 505 tih memorijala, a u našoj zemlji ima od četiri do šest hiljada.

Mislim da je izuzetno važno da pamtimo imena tih ljudi. Mnogi od njih su bezimeni, ali zato bi trebalo mnogo više pažnje i dužnog poštovanja da ukazujemo barem na one ratne memorijale i spomen-obeležja ratnika, da li su bili iz Prvog srpskog ustanka, balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, nažalost, nedavnih sukoba. Treba da ih poštujemo i treba te ljude da pominjemo imenom i prezimenom.

Pošto će ovde biti formiran i savet za odluku o negovanju tradicije oslobodilačkih ratova, nadam se da će se veća pažnja poklanjati ne samo muškarcima ratnicima, da tako kažem, onih koji su se svoje živote dali za slobodu naše zemlje i nas svih, nego i žena. Ako ne može neki spomenik monumentalan da bude podignut Milunki Savić, herojini iz Prvog balkanskog ili Prvog svetskog rata, ili Nadeždi Petrović, onda neka bude nekakvo kolektivno spomen-obeležje svim onim ženama koje su se rame uz rame borile za slobodu, koje su bile bolničarke, na primer.

Hoću da pomenem ime jedne žene Danke Milosavljević, koja je poslednja žena narodni heroj, žena partizanka, koja je poslednja žena koja je narodni heroj, koja je nedavno preminula. Mislim da je jako važno da pominjemo i žene. Zalažem se za to da u budućem podizanju spomen-obeležja ne zaboravimo žene, jer žene, na kraju krajeva, jesu većinsko stanovništvo. Dakle, uz dužno poštovanje muškarcima ratnicima i svima onima koji su pali za slobodu.

Zatim, dolazi na red jedan zakon koji je usmeren na veliku grupu ljudi koji nemaju pristup tržištu tada, to su sezonci, kažu da njih ima 60.000-100.000. Pohvaljujem, ali istovremeno i naglašavam da se malo zakasnilo sa ovom sezonom, sa stavljanjem na dnevni red ovog zakona, i ukazujem da se o njemu razmišlja dugi niz godina unazade.

Navešću primer kako je Hrvatska rešila pitanje sezonaca, i čudim se, da Ana Brnabić, koja je bila u prilici pošto je bila aktivno angažovana u NALED-u, Nacionalnoj alijansi za lokalni ekonomski razvoj, obično smo navikli na ovu skraćenicu, ali red je da izgovorim puno ime, i koja se u svom ekspozeu kao predsednica Vlade založila za digitalizaciju Srbije, nije primenila hrvatski model. Baš zato što je NALED izdao saopštenje 2016. godine, gde je pohvalio hrvatski model rešavanja sezonskih problema, sezonskih radnika i njihove zaštite, a to je tzv. model vaučera, gde bi sezoncima bile podeljene radne knjižice u kome poslodavci lepili vaučere, kupovali ih na dnevnoj osnovi, u koje već u cenu tih vaučera bili bi uračunati doprinosi i porezi. Onda bi na kraju sezone, ti sezonski radnici sa tom radnom knjižicom išli u penziono osiguranje gde će im biti upisan radni staž.

Stvarno, ja mislim, da evo, dozvolite da vam pročitam samo njihove rezultate, da od 2012. godini u Hrvatskoj je prodato 156.000 knjižica. Dakle, to je broj sezonskih radnika koji su ušli u sistem ekonomije, dakle izašli iz sive ekonomije, da je iskorišćeno skoro pola miliona vaučera, u proseku gotovo 1300 dnevno, a kupila su ih preko 2.324 preduzeća. Zaista se čudim zašto mi nismo primenili taj model, već primenjujemo model, koji dozvoljava u Predlogu ovog zakona, da se između poslodavca i sezonskog radnika, ili ću reći onako kako je to uobičajeno kod nas, pomalo poražavajuće, između gazde i nadničara, postiže usmeni dogovor.

Vi znate da u pravnom sistemu usmeni dogovor nema težinu, nema snagu, pisanog nekog ugovora, a moglo se rešiti i ovim radnim knjižicama i vaučerima, a ako ćemo već digitalizaciju Srbije, jednostavno ja se bojim da sezonski radnici neće biti zaštićeni. Jer, šta može poslodavac, koji ni sam ne zna možda, ako je fizičko lice npr. ne zna koji sve rizici na poslu postoje, koji su predviđeni zakonom, šta sve može radniku sezoncu da se desi, a posle kada se desi, zato što nema adekvatno osiguranje, ili barem taj pisani ugovor, on jednostavno ostaje oštećen, možda čak i trajno oštećen po njegovo zdravlje.

Mislim da se ovo moglo rešiti upravo na taj nekakav moderniji način, a pogotovo što se za taj model založio i sadašnji ministar za poljoprivredu, koji je tada bio u upravnom odboru, potpredsednik NALED-a, i bio je upoznat sa ovim modelom. Tako da, ja ohrabrujem ministre koji su u očekivanje rekonstrukcije, mada ne verujem da će rekonstrukcija puno toga promeniti, ali jednostavno da mnogo više komuniciraju međusobno, jer zaista ima prosto neka rešenja, u nedostatku javne rasprave, ili isforsirane javne rasprave, ili skraćene javne rasprave, padaju u zaborav. Ali, zaista naglašavam, da postoje rešenja i da trebamo da pogledamo u region.

Kada sam već kod regiona, evo postavila bih direktno pitanje, nažalost ministar Đorđević nije ovde, ali tu su njegovi saradnici, tu je ministarka bez portfelja, zadužena za populacionu i demografsku politiku, htela bih da zaista eksplicitno ovde kaže, da li ovo što je predloženo zakonom, odnosno najnovijim sada rešenjima, dopunama i izmenama Zakona o finansijskoj pomoći porodicama sa decom, da li će to biti održivo.

Evo, npr. jedno rešenje, ako se ta pomoć porodicama sa decom prolongira na isplatu na rate, recimo, biće 120 mesečnih rata od po 10.000 hiljada, da li zaista mi kao građani možemo da verujemo da će kroz tri godine, kroz pet godina, kroz sedam godina, kroz 10 godina, to obećanje koje sada se daje, crno na belom papiru, da li će politički ispoštovati, jer smo videli kako se stečeno pravno penzija, prosto, odjednom derogiralo?

Imam na umu ono što se desilo u Crnoj Gori. Vi znate da je Crna Gora isto davala nacionalne penzije, majkama sa troje i više dece, i onda kada su prošli izbori, prosto je to njihovo pravo derogirano, a da su mnoge majke koje su davale otkaz na poslu, odlazile, uzimale tu nacionalnu penziju, jednostavno ostale bez izvora prihoda.

Dakle, ja želim, u stvari apelujem na predstavnike Vlade, da, odnosno ministarku Đukić Dejanović, pošto je ona sada naš sagovornik, da jednostavno kaže da li misli da će to obećanje biti održano na duži rok? Jer, mi znamo da ljudska prava koštaju novca. U stvari, da li se politika neke Vlade može oceniti levičarskom ili desničarskom, socijaldemokratskom, ili nekom konzervativnom, da li će se više novca davati upravo za podsticanje rađanja i jačanje porodice, ili će se kupovati nekakvo zastarelo oružje. To su stvarno jako ozbiljne odluke, i prosto, mi, nadam se, kada budemo mnogo ozbiljnije raspravljali na kraju godine o razrezu budžeta, i pohvaljujem što se sve više novca, barem ovako deklarativno daje u cilju podsticanja rađanja u Srbiji, a ne podsticanja ratovanja, da budemo, evo, barem da jedno imamo eksplicitno obećanje i predviđanje da predstavnica Vlade kaže da misli da će se to obećanje novčanim davanjima održati.

Da bi se uopšte podstaklo rađanje, znači, ovde su i moje koleginice i ministarka je pominjala, mnogo statističkih podataka, koji jesu i nisu realna slika, to je nekakav prosek. Zavod za statistiku može dati jednu sliku, a da život širom gradova i sela Srbije izgleda mnogo lošije, negde možda i bolje, neuravnoteženo. Jednostavno, ja mislim da nema napretka ni za porodicu ni za politiku rađanja, dok god se ne osnaže žene.

Dakle, ako vi stavljate u fokus politike, demografske, populacione, ženu kao nosioca te strategije podizanja populacije, onda morate najpre ekonomski da osnažite ženu. Ministarka Slavica Đukić Dejanović, koja putuje po Srbiji, evo nedavno je, to isto pohvaljujem, a možda je prilika i da objasni koji su kriterijumi bili za raspodelu tih sredstava opštinama koje su predlagale projekte za podizanje broja stanovnika? Devedeset opština je konkurisalo, koliko sam shvatila, svega 15 opština je dobilo taj fond od 150 miliona, prosto da kažem koja su to iskustva i koji su bili kriterijumi. To je jako interesantno i to je jednostavno podsticaj za neke druge opštine, ali već ovaj nesrazmer između 90 konkurisali i 15 dobili, vidi se koliko su ta sredstva nedovoljna, koliko su ona oskudna i koliko možda ta apatija i ne može da se pokrene na lokalu. Vi znate koliko su razne opštine i gradovi nedovoljno razvijeni, čak ima i devastiranih opština i to je jako teško.

Žao mi je takođe, što ministar Đorđević ovde nije prisutan, jer je on pre nekoliko meseci, odnosno njegovo ministarstvo je uputilo javni poziv za tzv. SOS telefon gde će se javljati žene, žrtve nasilja. On se pre nekoliko meseci, usred beogradske kampanje, predizborne kampanje slikao sa Sinišom Malim, tadašnjim gradonačelnikom Beograda i njih dvojica su čak promovisali broj telefona, ali danas te žene koje treba da rađaju, a koje su žrtve nasilja i koje nemaju ni osnovne uslove da bi rađale više dece, ako okrenu taj broj 08002220003 dobiće odgovor sa automata – Žao nam je, vaš poziv ne može biti ostvaren. Molimo vas, pokušajte kasnije. To je meni sad neki lajt motiv života u Srbiji, bez ovog molimo vas, ali pokušajte kasnije. Glasajte za određenu vlast, ta vlast će obećavati u predizbornoj kampanji sve i sva, a kada se tiče života običnog čoveka, prosto vidimo da ni ovaj put možda nismo sa ovom političkom formulom imali sreće i taj beskraj – pokušajte kasnije.

Zamislite ženu koja je izložena nasilju i koja okreće taj broj, naivna, misleći da taj broj funkcioniše i da će je neko zaštititi, jednostavno dobije snimak sa ovog automata. To je lajt motiv kako žena živi u 21. veku u Srbiji.

Moram da kažem da sam kao poslanik opozicije bila zaista u dilemi kada sam postavljala poslaničko pitanje koje se ticalo tekstilnih radnica u Smederevu i koje se ticalo jedne radnice Danke Simić u Malom Zvorniku koja je bila premeštena od mesta laboranta, najpre za čistačicu, a onda za rad u kamenolomu i na posletku dobila otkaz.

Mislila sam ako opozicioni poslanik, odnosno poslanica ministru rada Đorđeviću postavi to pitanje i u zaštitu Danke Simić je stala i Poverenica za ravnopravnost, možda će ona biti zaštićena, na stranu Danke Simić koja je radila u kamenolomu. Dakle, rukama je prenosila kamenje, dok su mašine stajale, zato što je bila kažnjena, jer je njen muž bio jedan od vođa sindikalnog organizovanja. Mislila sam možda će je javnost zaštititi, ali ona je pre izvesnog vremena dobila otkaz i onda se ispostavilo da to što mi pričamo u parlamentu, što reflektore kamera, što reflektore televizije ili ove kamere koje nas prate, novinari koji redovno izveštaju usmeravamo ka Smederevu ili tom Malom Zvorniku, u stvari ne pomažu običnom čoveku i to je tragedija. Kako će sada Danka Simić svojim nekim potomcima da kaže rađajte više dece kada je život u Srbiji ovakav?

Hoću da vam kažem da je jedno ono što mi ćemo mi obećavati, što ćemo usvajati kao poslanici većine i što će možda konstruktivne predloge opozicija da podrži, zašto ne bi, ali zaista život u Srbiji sezonskih radnika, žena majki i radnica je izuzetno okrutan. Zaista ne znam kuda smo mi to krenuli i koga mi to zavaravamo, da ne upotrebim nekakvu grublju reč, ako govorimo da je moguće da dostignemo taj standard rađanja trećeg deteta u Srbiji, pa čak i tim podsticajem. Da je 10.000 i da je 20.000, ja to izuzetno cenim. To su konkretni novci.

Videli smo, na kraju krajeva, u predizbornoj kampanji da je ministarstvo gospodina ministra Đorđevića davalo neke interventne raspodele, po 16.000 dinara, građanima koji su socijalno ugroženi. Nemam ništa protiv toga, ali to su jednokratna rešenja koja sistemski neće rešiti i jednostavno stavljaju položaj građana u položaj nekoga ko traži milostinju od političara.

Na kraju, naravno, tu ima još zakona, evo, mirno rešavanje radnih sporova. To isto treba podržati, ali upravo sam rekla kako su ove tekstilne radnice prošle u Smederevu, da su neke bile pod pritiskom da daju same otkaz, a da njihova radna prava možda nisu još uvek na zadovoljavajućem nivou. Inspekcija rada dolazi na teren, ali više žmuri nego što otkriva i što je u mogućnosti da zaštiti radnike, ali radnici su izgubili volju da se sindikalno organizuju. Oni ne veruju ni političarima, možda ni sindikatima. Sindikati se trude. Videli smo npr. u „Goši“ koliko je teško uopšte pokrenuti neku firmu koja je u dugogodišnjoj dubiozi.

Zaista zadatak ministra privrede, ministra za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja nije da žmuri. To je sasvim kontraproduktivan izbor da kaže – to je privatna firma, mi ne možemo da se mešamo. I te kako treba da se mešate, jer ti ljudi žive u Srbiji.

Ministar Đukić Dejanović je pominjala podatak da je jedna trećina mladih ljudi u nekoj anketi spremna da ode iz Srbije. To je ogroman odliv. Profesor Grečić je pominjao cifru, ako je otišlo toliko, odnosno odlazi godišnje toliko visoko obrazovanih ljudi, da je Srbija izgubila devet milijardi evra ulaganja u njihovo obrazovanje, u njihovu stručnost. Zaista apelujem da te novce koje imamo ili pare koje nemamo zaista dobro raspodelimo i da ih damo za održavanje života u Srbiji. Hvala.

Hvala, koleginice Vukomanović.
Reč ima prof. dr Slavica Đukić Dejanović.
Izvolite.

Kada su u pitanju sezonski radnici, naravno da je pre donošenja teksta zakona bilo vrlo direktnih komunikacija sa njima i da uz tendenciju da se siva zona eliminiše i da se njihova elementarna prava na obezbeđivanje budućnosti u pogledu, pre svega, penzionog osiguranja dovedu u želju koju sigurno svi mi ovde imamo. Čitav niz paralelnih zakonodavstava je bio analiziran, sigurno i hrvatsko. Naša premijerka se uključila zaista u angažman oko svega ovoga, kako je to obećala i kada je imala svoje uvodno izlaganje u ovom visokom Domu.

Znate, ono što su sami ljudi rekli, koji su angažovani kao sezonski radnici, a i poslodavci, to je da je usmeni ugovor nešto što je njima vrlo prihvatljivo i niko se nije žalio na tu komponentu.

S druge strane, razlika između hrvatskog i našeg zakona je u tome da smo mi predvideli da u mesnim kancelarijama naš seljak treba da bude edukovan oko elektronskog prijavljivanja. Mislimo da je to zaista korak napred i da je njemu to potrebno. To je vrlo jednostavna edukacija i trajaće onoliko koliko bude bila potrebna. Ne mislim da ta razlika u tekstu zakona između hrvatskog zakona i našeg treba da da neku prednost u pozitivnijoj oceni hrvatskom zakonu.

Naravno da je jako važno da za slučaj povrede ili profesionalne bolesti tokom obavljanja sezonskog rada treba stvoriti sigurnost sezonskom radniku. To su prednosti, i to je ono što smo uradili kod ove zakonodavne materije.

Prema tome, pitanja poslanice Vukomanović, vezana za razlike između našeg i hrvatskog zakona, prosto malo gube smisao, jer se čini da koristeći sve što je pozitivno iz tog teksta, hrvatskog teksta zakona je uzeto u obzir i napravljen je korak napred.

Sa druge strane, pominjane su ovde i određene žrtve nasilja i obećana telefonska linija. Na tome se vrlo ozbiljno radi. Znate, da se ranije uradilo nešto više, mi bismo opet mogli korak napred, ali kad treba da ustrojite telefonsku liniju za žrtve nasilja koja će imati nacionalni, a ne lokalni karakter koji već imamo, onda to podrazumeva zaista i tehničke i stručne, dakle, edukativne i sve druge primene i na tom planu se zaista radi i niko od toga, ne samo da nije odustao, nego u ime Vlade dajemo obećanje da će se to i dogoditi.

Htela bih da podsetim da smo hteli da bude politička mera, populistička mera to da do 10 godine majka koja je rodila treće dete i četvrto dete ima 12, odnosno 18 hiljada za standard deteta. Mi bismo nekim podzakonskim aktom to regulisali i ne bi bila rasprava ovde u parlamentu među vama. To što vi poslanici stavite u tekst zakona, to će imati status stečenog prava. Ne verujem da će neki drugi poslanici koji dođu posle vas ukinuti to pravo. Naprotiv, mislim da će se prava u ovom segmentu povećavati. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dijana Vukomanović. Izvolite.