Zahvaljujem.
Reč ima ministar gospodin Đorđević.

Mislim da ste ili pogrešno sve protumačili ili niste dobro shvatili, probaću i vama da objasnim još jednom, ali ja znam da ste vi to hteli i politički da pokažete kako je zakon ovakav ili onakav.
Prvo, činjenica je da sada ne postoji nikakav zakon koji se tiče sezonaca. Jel tako? Drugo, sada situacija, kažete, postoji način kako da oni sklope dogovor sa njima, da, administracije gde moraju sa svakim pojedinačno da potpišu neki papir, administrativni papir, i da rade na privremenim i povremenim poslovima. Onda su ti nameti mnogo veći nego ovi što su sada predviđeni. Takođe, to podrazumeva da on gubi, ukoliko je taj sezonac na Nacionalnoj službi za zapošljavanje, ukoliko prima socijalnu pomoć i neku drugu vrstu pomoći, on bi sada izgubio, jer bi imao faktički posao i radio bi na privremenim i povremenim poslovima. Ovim zakonom on ne gubi nijedno od tih prava, čak naprotiv ostaje i pruža mu se mogućnost da još i zaradi. Svako ko radi danas i ko zarađuje, dužan je, po zakonu, da plati poreze i doprinose, jer i kada plati poreze i doprinose, on očekuje i nešto sa druge strane. Vi pričate samo o penziji. Nisu samo penzije, tu imamo i socijalno i zdravstveno.
Šta će da se desi ukoliko dođe do povrede na radu? Sezonci su ti koji rade najčešće u teškim uslovima, a nekada i vrlo teške poslove. Šta će da se desi? Ko onda snosi zdravstveno i socijalno i ko će onda biti kažnjen za to što nije platio ili platio ili kako i na koji način ćemo da lečimo tog čoveka? Da li će biti svi rođaci na njivi? Oni sklapaju dogovor između sebe i ukoliko jesu rođaci i ukoliko oni rade, oni znaju da bilo kakva povreda na radu ili bilo šta drugo, u tom slučaju nemaju pravo na bilo kakvu naknadu, niti na zdravstveno, odnosno socijalno, a da ne pričamo, kao što ste vi rekli, i o penzionom. Takođe, oni na kraju radnog dana, kada završe dan, biće isplaćeni za to što su se dogovorili. Oni već na kraju dana mogu da vide da li su ono što je dogovoreno i ispoštovali. Takođe, mogu u mesnim kancelarijama preko prijatelja, a oni koji su toliko vispreni i poseduju mobilni telefon mogu čak i da provere da li su prijavljeni ili nisu. Što znači da već sutra taj ko ih je angažovao može da ima dobar glas ili loš glas. Ili će ih imati više ili ih neće imati.
Prema tome, znate kako, kada imate nešto i imate volju države da izađe upravo toj grupi radnika u susret, da ima neke povlastice, da neke povlastice ne izgubi, da im pružite neku mogućnost, mislim da je ovo odlično rešenje. Da li će ga neko iskoristiti ili ne, ne znam, ali znam da je mnogo, mnogo jednostavnije nego što je pruženo sada i mnogo, mnogo manje administracije ima nego što je sada i to i jeste svrha ovog zakona.
(Vladimir Đurić: Replika.)

Nemate pravo na repliku, kolega Đuriću.
(Vladimir Đurić: Zašto?)
Nijedan od uslova se nije ispunio.
(Vladimir Đurić: Pogrešno sam protumačen.)
Odlično ste protumačeni.
Reč ima narodni poslanik Boban Birmančević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, poštovani građani, današnji dnevni red je samo potvrda da i ova sednica, kao i prethodne, rešava jako bitna pitanja i daje odgovore na sve ono što godinama, nešto i decenijama unazad, nije imalo odgovor.

Prva tačka dnevnog reda – Predlog zakona o ratnim memorijalima, upravo predlog zakona, ne izmena i dopuna, nego predlog zakona, potpuno nov zakon koji će konačno definisati način upravljanja, odnosno ko će se i na koji način starati o ratnim memorijalima i time ćemo bar na neki način pokušati da se odužimo našim precima, a istorija i ratovanja koja su u našim genima su nešto što ne može biti odvojeno od sadašnjosti i nešto o čemu moramo svakodnevno voditi računa.

Ono što je jako bitno, to je da upravo ovaj zakon definiše ko je odgovoran za održavanje upravo ratnih memorijala i to ko je odgovoran daje nam i odgovor na pitanje ko će u narednom periodu brinuti o našoj prošlosti, a briga o našoj prošlosti je i briga o našoj budućnosti.

Druga tačka dnevnog reda je pre svega značajna jer definiše zakon o radnom angažovanju sezonskih radnika, odnosno ponovo novi zakon, zakon koji nikada nije postojao i zakon o kome niko nije mislio, a sve ove godine, decenijama unazad, sezonski radnici postoje i upravo uvođenje tih ljudi iz sive zone u belu zonu i uvođenje tih ljudi na otvorena vrata gde će neko ko radi sezonske poslove konačno biti pre svega socijalno i zdravstveno zbrinut je poruka koja dovoljno govori sama za sebe, da imamo zakon koji tretira nekih 70.000 ljudi i koji je pre svega mali korak možda, na prvi pogled, za one koji osporavaju ovaj zakon, ali to je veliki korak za one koji rade upravo na tim sezonskim poslovima. Data je mogućnost da radnik koji do sada, do ovog zakona, nije postojao ni kao statistička greška, bukvalno nije postojao, da bukvalno sa jednim pozivom iz kuće, iz stana, iz kancelarije, iz njive, za tri minuta može se prijaviti i postati neko ko je pre svega socijalno i zdravstveno zbrinut za manju stopu oporezivanja nego što su to redovno prijavljeni radnici.

Sve što je nekada izgledao kao nemoguća misija, pa i ovaj zakon o sezonskim radnicima, eto, posle rasprave i nadam se prihvatanja većine u ovoj Skupštini, biće nešto što će biti primenjeno na delu. Da li je savršen zakon? Verovatno nije. Da li može bolje? Ako bude se pokazalo da je potrebno, biće promenjeno i menjaćemo sve ono što je potrebno, ali ovo je start koji je dobar i koji je u ovom trenutku najbolji mogući.

U isto vreme, osporavanje po svaku cenu upravo ovog zakona, jedan od prethodnih govornika je rekao – hoćemo keš na ruke. Keš na ruke je prošlost i sve više, u skladu sa svim merama koje se preduzimaju i zakonima koji se donose, tog keša na ruke i šta je ovde moje i šta može na crno, a šta na belo biće prošlost i mislim da ćemo se samo sećati, naravno, te ružne i negativne prošlosti koju je „žuto preduzeće“ sa sobom nosilo. U njihovo vreme ne da nije bilo sive zone, ja bih njihovo poslovanje nazvao crnom zonom. Ne da nisu brinuli o ljudima koji su sezonski bili angažovani, oni nisu brinuli ni o ljudima koji su bili u stalnom radnom odnosu i za vrlo kratko vreme 500.000 ljudi, pola miliona ljudi, ostalo je bez posla, bez overenih zdravstvenih knjižica, bez finansijske podrške, bez primanja plate i bez budućnosti.

Nova radna mesta, nove kompanije, svakog dana stranci koji investiraju i upravo Zakon o strancima, koji je još jedan od zakona koji je na dnevnom redu, pokazuje da želimo da upravo tim strancima bude jasno stavljeno do znanja na šta imaju pravo, koji su načini, to je nekoliko različitih modela, ali ono što je zajedničko za sve te modele je upravo stvaranje poslovnog ambijenta koji će strancima omogućiti da na najjednostavniji način postanu radno angažovani i da budu deo sistema, odnosno deo privrede Republike Srbije.

Jasno je da i opština Ruma, i Šabac, i Loznica, i Koceljeva, i Pančevo, i Smederevo, svi ti gradovi su postojali i pre dolaska SNS na vlast, ali što se stranaca tiče ne da ti gradovi nisu postojali, Srbija nije postojala na listi država gde bi bilo ko investirao, a na današnji dan verujte da u pomenutim gradovima nema dovoljno mesta u industrijskoj zoni kako bi svi potencijalni investitori došli.

Postojala je Ruma i pre Slađana Mančića i Martinovića, predsednika opštine i predsednika Skupštine, i postojala je i Koceljeva pre Verana Matića i Loznica, ali upravo kroz ove mere, koje je Vlada Republike Srbije primenila i ideje koje je Aleksandar Vučić u 2012. godini, pa sve do današnjeg dana primenjivao, otvorena su nova radna mesta, povećana je ekonomija i pojačana privreda, a to je jedan od prvih uslova da bi se povećao natalitet.

Mere koje su predložene, a to je da porodice sa decom budu stimulisane sa 18.000 evra za treće dete, odnosno 24.000 za četvrto, pokazuje da o svemu, pa od pomenute 1. tačke dnevnog reda – brige o ratnim memorijalima, pa do brige o porodici sa decom, pokazuje koliko je ova Vlada i ova država odgovorna i koliko misli na budućnost, jer bez održavanja i sećanja i poštovanja naše prošlosti i ulaganja u porodicu i decu, odnosno u budućnost mi ne možemo očekivati jaku Srbiju i jaku državu.

Prava boraca, prava vojnih invalida i njihovih porodica takođe su jedna od tačaka dnevnog reda i ponovo će definisati neke nejasnoće koje su postojale u prethodnom zakonu, ali ja bih svakako i prethodnom govorniku i svima onima koji su govorili negativno o ovim merama mogao da poručim da definitivno nisu u pravu i da govore po svaku cenu nešto što nije istina i bilo bi korektno da, upravo, ako govore nešto, razmišljaju o tome šta pričaju, jer to mora da ima bar nekog elementarnog smisla i bilo kakvog odgovora i potvrde da to što pričaju ima u nečemu utemeljenja.

Ovo što radi ova Vlada i, naravno, predsednik Republike Srbije, a svakako i Narodna skupština u ovom sazivu ozbiljni su rezultati i ozbiljni su zadaci koji će u narednom periodu vrlo brzo pokazati rezultate.

Da postoje odgovorne opštinske i gradske uprave, neke odgovornije, neke više, neke manje, pokazuje upravo i gradska uprava u Loznici, koja već nekoliko godina unazad odvaja 12.000 evra za svako rođeno dete i to će, naravno, na ove finansijske podsticaje, koje već država definiše ovim zakonom, biti još veća podsticajna mera ne samo za Loznicu, nego za ceo taj kraj.

Ja očekujem da bilo ko ko misli dobro svojim sugrađanima i svojim porodicama, odnosno i budućim pokolenjima mora podržati ove zakone, pre svega zakon o finansijskoj podršci deci.

Dolazim iz grada Šapca, gde, verovali ili ne, ostaci žutog preduzeća još uvek mogu da, bez obzira na članove zakona i na zakonske procedure svog bivšeg gradonačelnika od 2014. godine još uvek drže angažovanog, odnosno, može se nazvati u stalnom radnom odnosu na privremenim i povremenim poslovima, jer od 2014. godine do današnjeg dana, to je period od četiri godine, on ima stalno angažovanje na privremenim i povremenim poslovima, koliko god to izgledalo moguće.

Plata od 100.000 dinara na privremenim i povremenim poslovima je samo podatak koji pokazuje da ako neko ne želi da se drži zakona i da se drži vlasti, on to naravno i ne radi, a to je pre svega potvrda da ne znaju kuda idu i ne znaju šta rade. Kada kažem – oni, mislim na Dušana Petrovića, Nebojšu Zelenovića i, kako im se zove stranka, Zajedno za cenzus.

Napomenuću zbog građana Šapca i zbog građana Srbije da postoje takve gradske uprave, desetine zaposlenih u gradskoj upravi i lokalnim javnim preduzećima bez odobrenja Vlade i u narednom periodu, naravno, očekujem reakciju države i budžetske inspekcije Ministarstva finansija, koja će konačno odgovoriti na pitanje ko ima pravo da radi, a ko nema, ko je zaposlen u skladu sa zakonom, a ko nije.

Ono što je za svaku pohvalu to je da svi ovi zakoni i zakoni koje smo usvojili u prethodnim sednicama pojačavaju snagu Srbije i pojačavaju tim koji je Aleksandar Vučić okupio oko sebe. Tim Aleksandra Vučića nije samo Vlada Republike Srbije i nisu samo ministri i nije samo skupštinska većina. Tim Aleksandra Vučića su svi građani i svi oni koji glasaju za SNS i, ono što je dobro, tim Aleksandra Vučića je iz dana u dan sve veći i veći. Pokazuju to, naravno, i rezultati u svim održanim izborima od 2012. godine do današnjeg dana.

Ono što je dobro za Srbiju, tim Aleksandra Vučića je sve veći i veći. Rezultati će biti, naravno, u skladu sa tim, sve bolji i bolji i Srbija ima budućnost. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ovo je jedan, generalno, dobar set predloga zakona i to mi kao narodni poslanici treba da pozdravimo. Možda baš nije morao da bude takav paket i možda bi bilo bolje da su barem neki od njih, neki od ovih zakona, išli na javnu raspravu.

Prosto, nešto što je očigledno dobra namera predlagača, javna rasprava nekad ume da bude čista formalnost, ponekad da bude često reda radi, znamo kako se to često izvrdavalo i samo formalno određivalo, ali ipak se onda neke logične primedbe, koje se, evo, i ovde mogu čuti, otklone ili se neke dileme i nedoumice razjasne, tako da mislim da bi ovaj zakon, koji je praktično jedino sporan, bar iz ugla poslanika opozicije ili najsporniji, ovo radno angažovanje na sezonskim poslovima, ova tačka dva, verovatno da je malo bolje i malo duže trijerisan, da se malo prolazilo kroz njega ne bi bilo nekih predloga koji onda, rekao bih, te dobre namere predlagača, u koje ja nimalo ne sumnjam i tu želju da se tih nekoliko desetina, čuli smo, sedamdesetak hiljada ljudi koji rade na tim poslovima da se na neki način uvedu u sistem, olakšao bi im se taj ulazak u sistem, a ovako imam utisak da će to biti, više-manje, mrtvo slovo na papiru i to vam iskreno kažem.

Potpuno je jasno da treba naći način da se pomogne i tim ljudima koji obavljaju, to je velik broj ljudi koji rade na tim poslovima, a istovremeno i onima koji te ljude angažuju. Dakle, to su mahom poljoprivrednici, kao što je već rečeno, porodična poljoprivredna gazdinstva, najmanje kvalifikovani radnici koji rade na tim poslovima.

Ja sam siguran, i to su neke kolege rekle ovde i možemo sad čitati te stavke, ali potrošio bih i ovo malo vremena koje imam, da ovi uslovi za registraciju koji su navedeni prosto su u najvećem broju slučajeva neostvarivi, neprimereni i ponekada čak i komični.

Dakle, to sa evidencijom prijave i odjave sezonskih radnika, pa kaže da se moraju u kalendarskom mesecu do 10.00 časova prepodne za prvu smenu, odnosno u periodu između 13.00 i 15.00 časova za radnike koje rade u poslepodnevnoj smeni da se vrši to prijavljivanje. Zatim, odjava kada se vrši… Mislim da su to finese za koje je jasno da su praktično neostvarive u najvećem broju, da ne kažem u 99% slučajeva, i da će otežavati ili neće doprinositi zapravo da se taj veliki broj ljudi koji rade, na taj način uvedu u sistem.

Ipak, za pohvalu je, to moram da kažem, a postojala je i sumnja među nama na ovoj strani, što se u članu 9. kaže da za vreme obavljanja tih poslova sezonski radnik se ne briše sa evidencije nezaposlenih, niti se obustavlja isplata novčane naknade, tako da u tom smislu ti ljudi nisu oštećeni, a mislim da neće imati ni koristi takve kao što je bila namera predlagača.

Što se tiče onoga što je nesporno, to je i za šta ću ja lično, a pretpostavljam i moje kolege, sa zadovoljstvom glasati, to je ovaj Zakon o ratnim memorijalima. Mislim da tu gotovo nema nikakve sumnje u tom pogledu, ali i tu bih, recimo, neke stvari menjao.

Mi nismo amandmanski intervenisali. Podržaćemo amandmane koji će sigurno biti u tom pravcu i voleo bih da pitam nešto gospodina ministra s tim u vezi. Možda je on negde i delimično na to odgovarao, ali ja mislim da je ovaj Savet od sedam članova, sastav Saveta za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije, dosta nesrećno sastavljen, gde je od sedam članova tog Saveta za negovanje tradicije svega tri člana iz redova univerziteta, jedan iz reda univerziteta profesor istorije, jedan na predlog SANU, jedan na predlog Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, a čak četiri člana iz reda organa državne uprave, pa dva člana na predlog vašeg ministarstva, jedan iz Ministarstva odbrane i jedan valjda iz Ministarstva za spoljne poslove. Mislim da ta proporcija nije srećna i nije nikakav problem da ga vi u međuvremenu promenite ili neki amandman koji će sigurno u tom pravcu ići, bilo čiji, bilo ko od kolega podržati u tom pravcu.

Ono što je takođe diskutabilno i rekao bih da može da bude sporno, ali kažem u ovom zakonu koji inače podržavam, ovaj član 22. gde se piše i navodi kada neće biti dozvoljeno podizanje memorijala.

Sve to na prvi pogled deluje u redu ako svojom sadržinom ne odgovara istorijskim stvarnim činjenicama, pitam ko utvrđuje to da li predloženi memorijal sadržajem ne odgovara istorijskim ili stvarnim činjenicama ako vređa opšte i državne interese, nacionalna i verska osećanja? To takođe može da bude diskutabilno, pogotovo recimo u nekim delovima naše zemlje gde imamo memorijala koji su dosta problematični po tom pitanju, to je i pominjano u ovoj diskusiji.

Licu koje je istupalo fašistički, nacistički i šovinistički i separatističke ideje ili ideologije, ali se tu ne odnosi na lica koja su u međuvremenu rehabilitovana u skladu sa Zakonom o rehabilitaciji. Hoću da kažem da je to dosta voluntaristički i dosta je problematično ko to utvrđuje.

Ono što je za svaku pohvalu, to je član 24. ali mislim da će se on najteže ostvariti, to je evidencija o poginulim licima počev od Prvog balkanskog rata. Žalosno je, ide na račun ne ove ili one vlade, nego svih nas i svih vlasti i poslednjih 50 godina, a i više, što mi zapravo nemamo potpunu evidenciju žrtava ni iz Prvog svetskog rata, ni iz Drugog svetskog rata, ni Jasenovca, ni ovih poslednjih ratova, uključujući i 1999. godinu. To je vrlo loše i vrlo žalosno, ja ne verujem da će to moći vaše ministarstvo i da ostvari, ali nije loše, da se samo makar krene tim putem pa dokle se stigne, stigne.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Ognjen Pantović.
Izvolite kolega Pantoviću.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću svoje vreme iskoristiti da kažem nekoliko reči o Predlogu zakona o ratnim memorijalima.

Mislim da ovaj zakon nije bitan samo zbog toga što se njegovim donošenjem jasno definišu nadležnosti, jača odgovornost, racionalnost i efikasnost jedinica lokalne samouprave i ostalih institucija, kao i pojedinaca, i time se stvaraju neophodni uslovi za zaštitu našeg kulturnog nasleđa vezanog za ratne periode. On je bitan, i to želim posebno da naglasim, što se raspravom o ovom zakonu podsetiti i aktuellizovati negovanje tradicije za buduća pokolenja, jer pored jezika, pisma, istorije, običaja i verovanja nepokretna kulturna baština predstavlja jedan od identifikacionih kodova svake nacije.

Posle godina urušavanja našeg nacionalnog identiteta, ponižavanja, uništavanja naše Vojske, koja je branila srpski narod, došlo je vreme kada Srbija jasno može da zaštiti svoj narod, i kada možemo sa ponosom da se sećamo naše slavne istorije. Danas Srbija redovno obeležava praznike iz našeg bogate, ali i stradalne istorije. I ono što je posebno bitno jeste da ih obeležava zajedno sa Republikom Srpskom i time jasno radi na jačanju jedinstva našeg naroda.

Srbi su narod koji je procentualno u odnosu na broj pripadnika uz Jevrejski narod tokom 20. veka najviše stradao, pretrpeo najveći genocid. Dok su drugi narodi veličali i slavili svoje žrtve, kod nas smo imali situaciju da se na neki način stidimo svog nacionalnog identiteta, i zato me raduje najava izgradnje memorijalno centra na Starom Sajmištu gde bi trebalo popisati sve srpske žrtve genocida.

Naš narod je u 20. veku je preživeo tri genocida. Prvi, u Prvom svetskom radu, kada su austrougarski vojnici, a Hrvati presvučeni u njihove uniforme izvršili monstruozne zločine u Mačvi, u Pomoravlju i ostalim delovima naše zemlje. Tokom Drugog svetskog rata izvršen je najveći genocid nad srpskim narodu na području tzv. nezavisne države Hrvatske, gde su Srbi sistemski ubijani u Jasenovcu, Pagu, Jadovnu, a ne zaboravite da je postojao i logor Jastrebarsko, jedinstven u svetu specijalizovan za pogrom dece. I ta vertikala hrvatske genocidne politike se nastavila i tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, kada su u akciji „Oluja“ proterali preko 220.000 Srba i ubili preko 2.500 civila. A evo i danas zabranjuju ćirilicu, lome ćirilične table, oduzimaju imovinu.

Na žalost, mi do sada nismo imali jedinstvenu bazu gde su pobrojane sve naše žrtve, a veličina jednog naroda se ogleda baš u odnosu prema svojim precima. Najavljena izgradnja memorijalnog kompleksa je velika šansa da se ispravi ta nepravda. Potrebno je popisati sve žrtve, osnovati naučno-istraživački i obrazovni institut koji će se baviti istraživanjem genocida. Bila bi to jedna najveća zbirka dokumenata od genocida nad srpskim narodom u 20. veku, da pokolenja koja dolaze nikada ne zaborave žrtve, a da se zločini koji su počinjeni nad Srbima nikada ne ponove. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Ana Stevanović.

Hvala.

Nakon skoro 15 godina postojanja Zakona o mirnom rešavanju sporova predlažu se njegove izmene. Nismo ni očekivali dame i gospodo iz vlasti da ćete prepoznati kao problem to što Agencija za mirno rešavanje sporova nije zaživela u našoj praksi, i bar donekle rasteretila sudove i da ćete pokušati da rešite taj problem suštinskim izmenama zakona, ali ne samo ovog već sistemskih zakona koji regulišu odnose poslodavac i zaposlenih.

Nismo ni očekivali da ćete prepoznati razliku između sporova povodom diskriminacije u vezi sa radom, i diskriminacije kao opšteg pojma, pošto i po važećem zakonu i po izmenama ispada da je Agencija za mirno rešavanje sporova nadležna i povodom svih vidova diskriminacije. Nismo ni očekivali da ćete pooštriti uslove za imenovanje arbitara i miritelja, pošto su oni tako postavljeni da svaki pravni referent može biti arbitar, ali smo barem očekivali da pokušate.

Ne znam da li ste svesni da preklapanje brojnih nadležnosti inspektorata za rad, sudova različitog ranga i Agencije za mirno rešavanje sporova dovodi do apsurdnih situacija gde isti pravni pojam ova tri primenjivača primenjuju na potpuno različit način, i to je sasvim logično. Direktor inspektorata nije pravnik, pa čovek tumači zakon na jedan način. Arbitar nema pravosudni ispit, pa istu zakonsku odredbu tumači drugačije nego direktor inspektorata od koga zna više, ali različito od sudije od koga zna manje. U oblasti primene radnog prava vlada potpuni haos, a vi očigledno ne želite da pokušate da ga koliko toliko dovede u prihvatljive granice. Ovaj zakon uostalom kao i važeći Zakon o radu dokaz je potpune nestručnosti njegovih tvoraca, koji ni sa osnovnim pojmovima ne vladaju baš najbolje.

Agencija za mirno rešavanje sporova, dame i gospodo nije sud, ona nije ni arbitraža, ona je državni organ veoma diskutabilnog kapitaciteta. Ako zaista želite arbitražu, a mi smatramo da isto kao u uređenim društvima treba da postoji arbitraža i da ima značaj i kapacitet u praksi, onda je i osnujte, ali za to je potrebno izvršiti dubinsku analizu i sudske prakse u oblasti radnih sporova i Zakona o radu i prakse inspektorata za rad.

Ne znam da li vam je poznato, ali Dosta je bilo, ima spremnu strategiju za rešavanje problema dugog trajanja radnih sporova, isto kao što ima strategiju za jačanje kapaciteta arbitraže. Ali zato ne treba da stvarate parasudove u obliku agencija, već je potrebno da promenite Zakon o parničnom postupku u delu kojim su regulisani radni sporovi, ali i Zakon o radu. Ali, za početak biće dovoljno da iskorenite robovsko postupanje stranih kompanija koje primaju naš novac na ime subvencija, da bi naši radnici za par stotina evra bili robovi u sopstvenoj državi. Hvala.