Poštovani gospodine ministre, ja nekim svojim kolegama poslanicima ne mogu da se načudim za neke njihove diskusije ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije. ne mogu zato što nisam pristalica da je u ratu i ljubavi sve dozvoljeno, pa, samim tim, i u politici i ne mogu da prihvatim činjenicu da sve ima svoju cenu, pa čak i sloboda i čast.
Postavljanje pitanja koje je to Srbija vodila oslobodilačke ratove jako je, u najmanju ruku, bezobrazno. Ovde pričamo o memorijalima koji treba da obeleže i mesta srpskog stradanja i velikih srpskih bitaka i pobeda 1912. godine. Moje kolege poslanici su zaboravili da tamo gde srpski vojnik nije došao, nije bio oslobođen nijedan narod, čak je i Albanija dobila svoju državnost pobedama srpske i crnogorske vojske, ali mi ćemo uvek da krivimo nešto radi politike i sticanja političkih poena, neku političku vlast da bismo došli do neke političke koristi. Mislim da tome nema mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Na stranu to što ti isti narodi koje smo oslobađali i koji su živeli sa Srbima, valjda da bi opravdali zločine prema svojim komšijama, a našim sunarodnicima, srpsku vojsku i srpski narod su proglašavali okupatorom. Sada ne znam, moje kolege poslanici koji brane taj stav, da li brane i svoje sunarodnike, koji vekovima žive van granica Srbije, da li su oni okupirali sami sebe, da li su sami sebe ubijali, da li su sami sebe bacali u jame, da li su sami sebe bežeći, nažalost, i u novijoj srpskoj istoriji, od ustaškog noža, od ustaškog zločina, pobegli u Srbiju, maticu?
Koga to brane moje kolege poslanici? Ako brane one koji su proterali srpski narod u maticu sa njihovih vekovnih ognjišta, pa, zar to nije novi zločin, pa ponovo tim ljudima pravimo zločine? Srpski narod je svoju slobodu skupo platio, baš zato je i tako brani. Baš zato su i oni koji su nas, bez ikakvog razloga, napali 1999. godine bili iznenađeni kako smemo i koliko možemo da se branimo.
Sada, da bi opravdali njihove zločine, koji su se dešavali širom tadašnje Republike Jugoslavije i današnje Srbije, treba da se svali krivica na političko rukovodstvo, koje, valjda, samo sebe napalo, napalo sopstveni narod. Grešaka imamo, treba da ih preispitujemo, ali nijedna nije ni blizu bila dovoljna da se nama tako nešto dešava. Zašto onda moje kolege narodni poslanici brane tu agresiju i opravdanost te agresije? Zašto nam brane danas da govorimo o herojstvu srpske vojske, o stradanju srpskih civila, o stradanju srpske dece? Valjda da bi opravdali zločince prema srpskom narodu u poslednjih 100 godina.
Počinjeni su mnogi zločini i ne postoji politička ideja, ne postoji politička ideologija koja to može da opravda, a da pri tome čovek može da ostane pri zdravoj pameti ili čiste duše. Sada hoće da nam zabrane da naše vojnike, koji su nam doneli slobodu, koju dan danas uživamo, da naše žrtve civilne, da za njima ne tugujemo, da ne smemo da obeležavamo njihova stratišta, da ne smemo da obeležavamo mesta gde su bile velike pobede, ja to ne razumem.
Ne mogu da razumem ni komunističku ideologiju, koja je bila od 1945. godine do raspada SFRJ, zarad nekog bratstva i jedinstva zabranjivali su nam isto, da slavimo svoje pobede i da obeležavamo mesta gde su naši stradali. Ali, toga nema, ta ideologija je propala. Koja sada ideologija moje kolege nagoni da rade nešto ovako? Da ismevaju formu amandmana, podsmevajući se žrtvama i oslobodiocima. To ne mogu da shvatim, ne mogu to da razumem.
Zato i mislim da treba ovakav zakon da se donese, iz razloga da učimo našu decu kako smo do slobode došli, da ne bi nestali, da žrtve koje je naš narod imao ne bi bile bezrazložne. Oni koji se protive tome, njihovi životi su bezrazložni.