Poštovani predsedavajući, ja bih pre svega želeo da podržim amandman kolege Dubravka Bojića iz poslaničke grupe SRS, kao i druge amandmane ove poslaničke grupe koji su apsolutno na tragu onoga što smo i mi želeli da kažemo ministru našim amandmanima.
Konkretno, u ovom članu 3. smo smatrali da treba proširiti članstvo u ovome savetu za negovanje oslobodilačkih tradicija i predstavnikom Srpske pravoslavne crkve, jer mislim zaista da nema razloga da stradalna SPC, koja je uvek bila sa svojim narodom i u logorima i u izbeglištvima i svim drugim mučeništvima, nema nekoga ko će brinuti o svim tim ratnim memorijalima, a koliko je sveštenika i monaha SPC stradalo samo u 20. veku. Dakle, mislim da je tu napravljen krupan propust i molim vas samo da obratite pažnju na to.
Takođe, želeo bih da vas podsetim da mi niste odgovorili, gospodine ministre, na jedno veoma važno pitanje - da li su stratišta srpskog naroda na prostorima bivših jugoslovenskih republika takođe obuhvaćena planom budućih ratnih memorijala? Dakle, mislim na sva mesta stradanja srpskog naroda od Slovenije, preko Hrvatske do Bosne i Hercegovine. Da li ćemo, dakle, mi kao država Srbija preuzeti odgovornost da brinemo i o svim tim stratištima, jer su sve to bili srpski, otadžbinski, oslobodilački i odbrambeni ratovi kako bi se srpski narod spasao od trostrukog genocida koji mu je bio predviđen na tim prostorima u 20. veku.
Još jedna veoma važna stvar koju smo ovde, takođe, pominjali, a nismo od vas dobili odgovor – zašto se izbegava taj srpski predznak u definisanjima određenih zakonskih rešenja? Dakle, ovo nisu samo oslobodilačke tradicije, ovo su otadžbinske, ovo su srpske vojničke tradicije, ovo su odbrambene vojničke tradicije srpskoga naroda. To je veoma važno za definisanje onoga što je srpski narod radio u 20. veku. Srpski narod se branio od genocida koji je bio, praktično, planiran nad ovim narodom. Mi moramo da definišemo tu prevenciju genocida kao jednu ključnu politiku u 21. veku, da nam se taj genocid nikada više ne bi ponovio.
To je ono na šta sam insistirao u svom prethodnom govoru i molim vas da obratite pažnju na to. Dakle, ako mi ne negujemo istorijsko sećanje i pamćenje, ako mi ne sačuvamo i iznesemo svetu istinu o genocidu nad Srbima u 20. veku, pa ko će drugi brinuti umesto nas.
Podsećam vas da ovde, vladajuća većina, već dve godine ne želi da prihvati deklaraciju o genocidu nad Srbima, Romima i Jevrejima u nezavisnoj državi Hrvatskoj, koju je predala poslanička grupa srpskog pokreta Dveri. Ne vidim razlog za to. Mislim da smo svi jedinstveni oko ovih tema i da nema razloga da ne donesemo jedan zajednički stav i stavimo politiku prevencije genocida u jednu od najvažnijih državnih prioriteta, kako na spoljnjem tako i na unutrašnjem planu.
Naš narod, naše nove generacije, ne znaju dovoljno o srpskom stradanju u 20. veku. To treba da bude jedna od važnih tačaka u našim udžbenicima, a nije na odgovarajućem nivou, u našim medijima a nije na odgovarajućem nivou, pa onda i u našim ratnim memorijalima, gde takođe nije na odgovarajućem nivou, jer mi nismo stradali, gospodine ministre, samo na prostorima Srbije, mi smo stradali na prostorima svih srpskih zemalja na Balkanu gde su Srbi živeli, odakle su proterani, gde su ubijani, gde je nad njima izvršen genocid i gde je, praktično, srpski narod postao najveći narod izbeglica u savremenoj Evropi sa preko milion Srba koji su morali da napuste svoja vekovna ognjišta.
Mi kao matica Srbija imamo obavezu da brinemo o celovitom srpstvu, o tom integralnom srpstvu, o Srbima koji žive van granica Srbije i da negujemo to istorijsko pamćenje i sećanje na sve one koji su stradali samo zbog svog srpskog imena i svoje pravoslavne vere, a ma gde živeli na prostorima bivše Jugoslavije. Dakle, vrlo konkretno pitanje za nas, da li su i ta stratišta, predmet memorijala koje će ova država Srbija poštovati i o njima brinuti? Hvala.