Zahvaljujem koleginice.
Na član 1. amandman, sa ispravkom, je podneo narodni poslanik Bojan Torbica.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Bojan Torbica. Izvolite.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.

Cenjeni ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, juče smo imali priliku da slušamo diskusije naših kolega iz opozicije, ljudi koji su na najgori mogući način prikazivali Srbe tokom proteklih ratova i zato neću reći ni jednu svoju reč, već ću samo iskoristiti ovo vreme da pročitam propoved koju je održao nemački sveštenik i protestant Fridrih Rizendorf godine 1945, u svom selu Evenburgu, kraj Old Brika, neposredno pred odlazak u penziju, u selu gde se tada nalazilo na hiljade srpskih zarobljenika: „Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Englezi, Amerikanci i Rusi. Možda su imali bolji materijal, više vojske, bolje vojskovođe, no, to je u stvari izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su odneli oni, međutim ima ovde među nama jedan narod koji je od svih pobednika izvojevao jednu mnogu lepšu, drugu pobedu, pobedu duše, pobedu srca, pobedu poštenja, pobedu mira i Hristove ljubavi prema bližnjem. Taj narod su Srbi. Mi smo ih ranije samo površno poznavali, ali smo takođe dobro znali šta smo učinili u njihovoj otadžbini. Ubijali smo na stotine Srba koji su branili zemlju, za jednog našeg ubijenog vojnika, koji je inače predstavljao vlast okupatora nasilnika. Pa, ne samo da smo to činili, već smo sa blagonaklonošću posmatrali kako tamo na Srbe pucaju sa svih strana i Hrvati i Albanci i Italijani i Mađari i Bugari. Znali smo da se ovde među nama nalazi 5.000 Srba oficira, koji su nekada predstavljali elitu društva u svojoj zemlji, a sada liče na žive kosture, malaksali i iznemogli od gladi. Znali smo da kod Srba živi verovanje – ko se osveti, taj se ne posveti, i mi smo se zaista plašili osvete tih mučenika. Bojali smo se da će oni posle kapitulacije naše zemlje činiti s nama ono što smo mi s njima činili. Živo smo zamišljali tu dramu i već smo u mašti gledali našu decu kako plove niz kanalizaciju ili ih peku u gradskoj pekari, zamišljali smo ubijanja naših ljudi, silovanje naših žena, rušenje i razaranje naših domova. Međutim, kako je bilo? Kada su pokidane logorske žice i kada se 5.000 živih srpskih kostura rasulo slobodno po našoj zemlji, oni su milovali našu decu poklanjajući im bombone, mirno razgovarali sa nama. Srbi su, dakle, milovali decu onih koji su njihovu otadžbinu u crno zavili. Tek sada razumem zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik, sada tek shvatamo zašto Bizmarkova poslednja reč na samrtnoj postelji beše Srbija. Ta pobeda je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede. Takvu pobedu, čini mi se, mogli su izvojevati i zadobiti samo Srbi, odgajeni u njihovom svetskom duhu i junačkim pesmama, koje je naš Gete tako mnogo voleo. Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi Srbima koji su je izvojevali želeo sam da posvetim ovu moju poslednju svešteničku propoved.“

Ukoliko kolege iz opozicije nemaju nijednu lepu reč o srpskim borbama, o odbrani ove zemlje, o odbrani svojih kućnih pragova, ima neko ko je živeo tamo daleko, u drugim državama, ko je o Srbima znao da kaže iskrenu i lepu reč. Hvala.

Zahvaljujem kolega Torbica.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Josip Broz.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Josip Broz. Izvolite.

Predložio sam amandman gde se u članu 1. Predloga zakona posle stava 1. dodaje novi stav 2, koji glasi – Ratni memorijali su obeležja kojima se čuva istorijsko pamćenje značajnih događaja i ljudi koji su svojim životima i žrtvama doprineli oslobađanju i slobodi Srbije, odnosno države u čijem je sastavu Srbija bila.

Amandmanom se vrši dopuna odredbe člana 1. tako što se definišu preciznije ratni memorijali i njihov značaj za čuvanje slobodarskih tradicija i sećanja na značajne istorijske događaje i ljude koji su se kroz vekove borili za slobodu i teritorijalni integritet Srbije. NJihova zasluga je velika i oni zaslužuju poštovanje države i naroda.

Mislim da je ovaj zakon veoma važan, jer kroz istoriju srpski, a ni jugoslovenski narod nikada nije vodio osvajačke ratove, nego uvek odbrambene ratove. Važno je da se istina sazna, da budućim generacijama ostavimo jednu pravu istinu, gde će moći da upoznaju ono što se dogodilo sa prave strane, jer u poslednje vreme kroz medije, pogotovo elektronske medije, koje mladi najviše koriste, iznose se razne neistine, razne laži o istoriji, a toga ima i kroz knjige i kroz razne časopise i mislim da ono što je urađeno kroz istoriju i hrabar srpski narod, pogotovo koji je dao najviše žrtava u istoriji, mora da zna svoju istoriju, jer ko ne zna svoju istoriju, neće imati ni budućnost. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Milisav Petronijević.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o ratnim memorijalima, prvi ovako celovit zakon države Srbije u ovoj oblasti, privukao je veliku pažnju i verujem i očekujem da će privući i veliku podršku prilikom njegovog usvajanja. Kažem u ovoj oblasti, u oblasti gde se baš i nismo pokazali dovoljno odgovorni za ove memorijale, jer su mnogi ostali zapušteni, neki čak zaboravljeni, neotkriveni. Zato dajemo punu podršku predloženom zakonu, uz uverenje da ćemo odgovorno i celovito imati istražene i evidentirane, obeležene i zabeležene memorijale i mesta stradanja naših ljudi i u zemlji i u inostrastvu. Istakli smo takođe da je veoma važna i evidencija svih poginulih, ubijenih, dakle svih žrtava rata.

U članu 1. ovog zakona, odredbe člana 1. ovog zakona, koja inače preciznije definiše pojam ratnog memorijala, predložili smo uvođenje i pojma „civilnih žrtava rata“, među kojima je mnogo njih koji su nevini stradali, a koji zaslužuju da zbog njihovih porodica, budućih pokolenja i čuvanja uspomena na žrtvu dobije spomeničko obeležje.

Zašto smo to predložili? Da vas podsetim, 20. vek je inače vek velikog stradanja srpskog stanovništva u raznim svetskim i u NATO ratu i još da podsetim da Srbija nikada nije bila osvajač, ali je uvek bila na meti osvajača.

Ono najsvežije o čemu želim da kažem nekoliko reči jeste brutalna agresija NATO snaga na našu zemlju 1999. godine. Zbog čega to kažem? Iz dva razloga, prvi je da jednom da budemo jasni i precizni u tome. Nemojte da tražimo krivca među nama, a na taj način amnestiramo onog ko je izvršio agresiju. To je brutalna agresija na jednu malu zemlju, bez ikakvih mogućih daljih komentara. Srbija se naravno branila koliko je mogla, ali se branila, nikoga napala nije.

Zašto pominjem taj primer brutalne agresije NATO? Uz dužno poštovanje priznanja vojnicima i policajcima koji su svojim životima platili odbranu naše otadžbine, evidenciju, obeležje zaslužuju i civilne žrtve rata. Kada to kažem, ne govorim samo o stratištima, već o onima koji su nedužni stradali zbog sticaja okolnosti da su se u određenom trenutku našli u nekom vozu, na ulici, na pijaci, bolnici, u porodilištu i da ne nabrajam dalje. Za NATO agresora koji je po glavi stanovnika Srbije svakom bacio tri kile bombi, to su bili ljudi, deca, žene, ali mete. Za njih to nisu bili ljudi, deca, žene, za njih su to bili objekti, za njih su to bile mete, za njih je to bila kolateralna šteta. Upravo iz svih tih razloga, stradanja tih ljudi, jer samo na jednom detalju, više je uništeno bolnica i domova zdravlja nego tenkova, mnogo je stradalih civila u tom ratu i iz tih razloga smatramo da treba da dobiju zasluženo poštovanje, obeležje, zarad pamćenja i sećanja. Hvala.

Zahvaljujem kolega Petronijeviću.

Na naslov iznad člana 2. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović.

Izvolite.

Među evropskim narodima srpski narod je najstradalniji u 20. veku i mi smatramo da bi u našoj prestonici u Srbiji kao naš dug prema svima onima koji su poginuli u otadžbinskim ratovima, Srbija morala da napravi memoralni centar.

Znate gospodine ministre da je i grupa srpskih akademika na čelu sa Vasilijem Krestićem pokrenula tu inicijativu preko udruženja koje je osnovao „Srpski memorijali“ pre nekoliko godina i to bi bilo neophodno iz razloga što ne postoji mogućnost da na trenutno okupiranoj srpskoj teritoriji mi podignemo memorijal za neke od više stotina hiljada stradalih srpskih žrtava u 20. veku.

Podsetiću na jedan događaj, 1992. godine, masakr nad srpskim vojnicima, seća ga se i gospođa Gojković, 21. juna na Miljevačkom polju u blizini Drniša, ustaške, hrvatske okupacione snage su iako je samo nekoliko dana pre toga nastupila Rezolucija Saveta bezbednosti da pod snagama Umprofora zavlada primirje na tom području, u svom maniru te ustaške horde su napale snage srpskih teritorijalaca i zverski ubile 40 srpskih vojnika. Ne samo da oni nisu pokopani dostojno, već su naterali, ti ustaški zlotvori, zarobljene Srbe koje su pre toga zarobili, da te poginule vojnike bace u Krašku jamu.

Kako ćemo mi sada, a juče je i koleginica Radeta i druge kolege, srpski radikali su pominjali razne druge slučajeve u poslednjim otadžbinskim ratovima na području Republike Srpske Krajine, Republike Srpske, da odamo počast tim žrtvama gospodine ministre, kada nemamo jedan takav memorijalni centar?

I pre toga nisu popisane ogromne srpske žrtve i u balkanskim ratovima, naročito u Drugom svetskom ratu, jer do sada se ne zna koji je broj postradalih Srba od komunističkog terora posle Drugog svetskog rata. Naravno to nije bilo izvodljivo jer smo mi živeli u toj lažnoj državnoj zajednici sa onima koji su upravo bili predvodnici tih genocidnih poduhvata kasnije od 1990. godine prema srpskom narodu. Zato smatramo da bi to bio dug prema njima i da bi se znalo i zbog njihovih potomaka i budućih generacija da svako ko dođe sa dobrom namerom u nađu zemlju, se pokloni na jednom takvom mestu srpskim žrtvama koje su stradale kroz otadžbinske i odbrambene ratove u 20. veku.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova.
Na naslov iznad člana 2. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Srpska radikalna stranka je duboko ubeđena da ovakav predlog ne sme biti predmet ideološke ili stranačke rasprave u smislu da pravimo neki razdor ili da neistomišljenost po pojedinim pitanjima izaziva novu podelu unutar srpskog naroda.

Mi smo na neki način razočarani ovim obrazloženjima koja su davali poslanici SNS i dobronamerno savetuju da vode računa kada pišu obrazloženje za predlog svojih amandmana, jer u odnosu na ova obrazloženja koja su oni predložili, svi oni predlozi amandmana koji se sastoje u tome da se neki član briše, ili da se menja zarez i tačka, izgledaju kao jedan ozbiljan naučni rad. Ono što i ne bi želeli u narednom periodu jeste da se ne izneveri očekivanje i nada svih nas. Mi srpski radikali smo se iskreno nadali da će čuveni četnički vojvoda Tomislav Nikolić, bar koliko toliko rehabilitovati antifašistički pokret Draže Mihailovića, međutim nema kraja razočarenju, znali smo mi jednim delom da je on od te tradicije odustao, da ga to ne interesuje. Umesto spomen-obeležje stradalnicima u antifašističkom ratu, on je sebi podigao mauzolej u obliku crkve.

Ono što ne bi želeli da se ponovi u budućnosti, jeste da nikada mržnja, isključivost i netolerancija ne nadvlada među nama. Imali smo primer, hrabro poginuli Slobodan Milošević je sahranjen kod svoje kuće zato što Dragan Đilas, Boris Tadić i ostali, zbog isključivosti, netrpeljivosti, mržnje, uostalom i po nalogu stranaca nisu dozvolili da se sahrani tamo gde bi po prirodi stvari trebao, a to je u aleji velikana, jer je obeležio jednu epohu. Bez obzira šta ko mislio, možemo da budemo nezadovoljni sa inicijativom što se pokreće, da se podigne spomenik Zoranu Đinđiću, iznosimo argumentovano svoje obrazloženje, ali to je stvar vlast i njihovih razmišljanja.