Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi ministre sa saradnicima.
Poslanici SNS izražavaju zadovoljstvo, zato što su zdravstveni zakoni ponovo u skupštinskim klupama. Kada govorimo o zdravlju, kada govorimo o zdravstvu, o zdravstvenim zakonima, nekako počnemo da razmišljamo, ne samo kao narodni poslanici i kao ljudi koji se bave politikom, već svakako duboko ljudski.
Ovaj današnji predlog seta zdravstvenih zakona, doživljavam i vidim kao iskrenu želju Ministarstva zdravlja da sve one zakonske definicije, koje se nisu u praksi pokazale kao dobrim, u nekom ranijem periodu, isprave se boljim i optimalnijim. Naime, pomenuću nekoliko značajnih, ne samo detalja već krupnih stvari koji se nalaze u ovim predlozima zakona.
Pre svega što se tiče zakona koji je prvi na dnevnom redu, to je Zakon o transplantaciji ćelija i tkiva, pre svega mogu reći da jedno od recimo najbitnijih zakonskih rešenja definitivno predstavlja i definisanje uslova koji će zdravstvene ustanove obavljati, a govorim o delatnosti transplantaciji ćelija i tkiva. Naime, putem ovog predloga zakona definisano je da određene ustanove će se baviti delatnošću koja se tiče pre svega donatorstva, odnosno doniranja ćelija i tkiva, zatim testiranja ćelija i tkiva, i ono što je vrlo bitno, distribucijom, dok će se druge zdravstvene ustanove, naravno, koje ispunjavaju sve zakonom propisane uslove, baviti skladištenjem, odnosno biće banke ćelija i tkiva.
Ovo je naročito bitno zato što se na ovaj način po prvi put jasno definiše posao, dakle delatnost kojom će se određene ustanove baviti. Ovo je naročito bitno zato što smo u dosadašnjim zakonskom aktu, važećem zakonu imali koliziju upravo tih, da kažem zakonskih članova koji su definisali bavljenje ovom problematikom.
Osim ove vrlo bitne stvari koja se rešava, pomenuću definisanje registra davalaca matičnih ćelija hematopoeze. Naime, smatram da uspostavljanjem ovog registra, dakle registra davaoca matičnih ćelija hematopoeze, pre svega najveći benfit, najveću korist će imati pacijenti koji nemaju srodne davaoce matičnih ćelija. Postoje pacijenti koji nemaju srodne davaoce matičnih ćelija i koje čekaju adekvatnog, dakle, koji će po odgovarajućoj hajlat tipizaciji odgovarati u jednom trenutku. Sa postojanjem ovakvog registra takvi pacijenti će brže dolaziti do matičnih ćelija, takvi pacijenti će brže dolaziti do izlečenja. To je suštinska stvar i zato pozdravljam apsolutno i ovaj drugi aspekt ovog predloga zakona.
Takođe, naglasio bih značaj pojednostavljene procedure dobijanja odgovarajućih dozvola, govorim sada o zdravstvenim ustanovama koje će aplicirati za odgovarajuće dozvole. Takođe, apostrofirao bih i onaj deo zakona koji govori o tome koliko treba simplikovati, pojednostaviti i sam proces davalaštva ćelija i tkiva. Vidim da je taj predlog napravljen u skladu i sa predlogom koji se tiče transplantacije organa, a to je taj princip, da kažem, pretpostavljene saglasnosti gde svaka odrasla osoba, odnosno punoletna osoba u našoj zemlji može se izjasniti da ne želi da donira svoje ćelije i tkiva, svaka punoletna osoba može se izjasniti da želi, ali je suštinska stvar da pre svega na osnovu zakonske regulative koja je dala svoje rezultate, a primenjena je u inostranstvu, mislim da su je ovde primenili ti instituti, odnosno da praktično su najbliži krvni srodnici donose tu definitivnu odluku korišćenja ćelija i tkiva.
Osim ovih novina, rekao bih da paralelno sa ovim zakonskim rešenjima koje sam pomenuo, paralelno sa njima neophodno je ustanoviti valjani inspekcijski nadzor. Upravo inspekcijski nadzor je jedna od stavki koja se u zakonu jako dobro definisane. Naime, tu bih pohvalio jednu činjenicu da se Uprava za biomedicinu upravo definiše kao titular, kao nosilac svega ovoga i Uprava za biomedicinu mora da bude i ne samo nosilac i koordinator čitave procedure transplantacije već i nosilac inspekcijskog nadzora.
Takođe pored ovog zakona, dakle u predlogu imamo i Predlog zakona o transplantaciji organa. Predlog zakona o transplantaciji organa je zaista bio neophodan, odnosno sam nov zakon. Zašto je to tako? Mi smo do sada imali na snazi institut informisane saglasnosti. O čemu se tu radilo? Svaka punoletna osoba je mogla svojevoljno da potpiše putem određenim administrativnih obraza saglasnost da će post mortem, odnosno u slučaju moždane smrti biti saglasan da se njegovi organi koriste. Međutim i sa dobijanjem donatorske kartice, koja je bila nastavak te administrativne procedure to nije bio dovoljan dokaz da se ti organi zaista koriste u procesu transplantacije.
Tada je, opet, čitava ta procedura bila uslovljena time da najbliži srodnici daju saglasnost, pa se onda postavlja pitanje – čemu onda donatorske kartice, čemu onda administrativna procedura, čemu troškovi?
Mislim da upravo ovi pravni instituti, koji se nalaze u ovom Predlogu zakona, su oni ključ, pre svega, toga da konačno povećamo broj kadaveričnih transplantacija.
Mislim da sva ona zakonska rešenja koje su neke druge zemlje uvele kao zakonske institute u svoju zakonodavnu zdravstvenu praksu mi moramo iskoristiti i iskoristiti na najbolji mogući način.
Upravo ovim zakonskim predlogom mi ćemo dobiti mogućnost da ukoliko punoletno odrasla osoba ne želi da donira organe može se usmeno ili pismeno izjasniti da ne želi i da na kraju konačan sud daju najbliži krvni srodnici, odnosno staratelj ili roditelj u slučaju maloletne osobe.
Zemlje koje imaju najveći broj kadaverčnih transplantacija Španija, Austrija, Belgija upravo imaju ovakav institut u svom zdravstvenom zakonodavstvu i zato sam ubeđen da, uz ovakav zakonodavni okvir i uz adekvatnu promociju transplantacije, koja mislim da je suštinska stvar, pored zakonodavnog okvira, mi ćemo rezultat.
Osim ovih novina, pomenuo bih da su i u ovom zakonu takođe definisani uslovi koje zdravstvene ustanove treba da ispune da bi se bavile ovom delatnošću, s jedne strane ustanove koje se bave delatnošću doniranja, testiranja, eksplantacije, distribucije organa i, s druge strane, tzv. donor bolnice.
Danas u Srbiji smatram lično da svaka jedinica intenzivne nege može da bude donor bolnica i to je, po meni, princip da dođemo do rezultata.
Osim toga, mislim da vrlo bitna stvar koja je, takođe, definisana zakon, a koja se treba dodatno razraditi podzakonskim aktima, jeste definisanje republičkog programa za presađivanje ljudskih organa. Zašto je ovaj program bitan? Zato što će se putem njega definitivno vršiti organizacija, organizacija timova, organizacija finansiranja, koordinacija između ne samo Uprave za biomedicinu i transplantaciju timova, već i Uprave za biomedicinu, s jedne strane, naše uprave i drugih uprava za biomedicinu i sličnih institucija u drugim zemljama, jer će se jedino na taj način uspostaviti jedna adekvatna koordinacija i saradnja koja će rezultirati povećanjem kadaveričnih transplantacija i smanjenjem lista čekanja za organe.
Takođe, vrlo bitna stvar koja ne samo što je značajna zbog toga što će uneti mir u javnost, već je značajna zbog toga što ćemo imati jasne podatke koliko organa i kojih organa imamo na raspolaganju, koliko ima potencijalnih pacijenata koji čekaju te organe, a to je jedinstveni informacioni sistem pomoću koga ćemo imati sve podatke na dlanu. I, ono što je vrlo bitno to je princip praćenja samog organa od trenutka doniranja i eksplantacije do trenutka transplantacije samog organa. Ovo je bitno ne samo zbog statistike, već zbog toga što moramo pratiti. To je tzv. princip sledljivosti, koji se ovde pominje, ali mi moramo pratiti put doniranja svakog organa ponaosob.
Donošenje programa promocije. Program promocije, kao što sam i naglasio u svom izlaganju, smatram da je možda i najznačajnija stvar. Mi ćemo ovi zakonom dobiti zakonodavni okvir, taj ram, te margine, u okviru kojih ćemo se kretati, ali program promocije transplantacije je suštinski značaj.
Zašto to kažem? Naš narod, kao uostalom i svi narodi, ima svoje specifičnosti, ima svoje posebno, specifično poimanje smrti, shvatanje i odnos prema preminulom čoveku, prema svakom ogranu ponaosob posebno. Mi moramo putem programa promocije razbiti određene predrasude. Mi moramo promovisati transplantaciju kao najplemenitiju stvar koju čovek može učiniti. Govorim sad o donorstvu organa i isključivo na principu promocije transplantacije mi možemo ostvariti rezultat. Ovde bih opet naglasio jasan inspekcijski nadzor.
Donatorstvo, odnosno transplantacija organa predstavlja još osetljiviji teren nego što je to transplantacija ćelija i tkiva i iz tih razloga mislim da značajno kadrovsko ojačanje Uprave za biomedicinu.
Takođe, mislim da značajna finansijska sredstva treba izdvojiti za Upravu za biomedicinu i opredeliti kadrove koji će se isključivo baviti upravo inspekcijskim nadzorom u ovoj oblasti.
Ne mislim samo na inspekcijski nadzor koji će se vršiti u tom smislu do određene zdravstvene ustanove, da li ispunjavaju ili ne ispunjavaju uslove koji su zakonom propisani, već ono o čemu sam i ranije pričao, a to je taj princip sledljivosti, dakle, praćenja toka i praćenja puta svakog organa ponaosob.
Što se, pak, tiče Zakona o psihoaktivnim i kontrolisanim supstancama, mogu reći da je ovaj zakon prošao javnu raspravu i u toku te javne rasprave najveći broj primedbi se odnosio na samo uzgajanje industrijske konoplje i na korišćenje ulja kanabisa u medicinske svrhe.
Što se tiče ove prve problematike, to je koncentracija aktivne supstance, to je tetrahidrokanabinol, u industrijskoj konoplji, sve ove primedbe su usvojene ranijim, odnosno važećim zakonom. Mi smo imali tačno definisan procenat aktivne supstance u industrijskoj konoplji. Da ove primedbe nisu usvojene, privreda bi imala sigurno posledice, tako da mi imamo jednu čistu priču apropo toga. Čista priča je i apropo ovih drugih stvari koje sam čuo za vreme ove današnje rasprave.
Pre svega, sa medicinskog aspekta gledano, govorim o stavu medicinske i stručne javnosti, prihvatanje korišćenja ulja kanabisa jednostavno nije put. Zašto? Zato što ulje kanabisa ne leči bolest, nego kupira određene simptome, zato što već postoje lekovi koji su pravljeni na bazi aktivne supstance kanabisa, a koji se koriste upravo u te svrhe eliminacije tih simptoma, poput mučnine, poput kašlja itd, tako da svaka priča u tom smeru mora se zasnivati isključivo na stručnim argumentima i dokazima i mislim da kao odgovorni ljudi moramo njih samo i prihvatiti.
Osim ovih novina i ovih promena, vrlo je bitan deo zakona koji govori o uvođenju sistema za rana upozoravanja o novim psihoaktivnim supstancama, gde upravo taj sistem će doprineti tome da sve nove psihoaktivne supstance koje budu ulazile u zemlju i koje budu nažalost se koristile u populaciji, vrlo brzo budu analizirane, vrlo brzo se definišu njihova štetna svojstva i vrlo brzo se utvrde mere koje će ići u prilog tome da zaustavimo tu pošast.
Zatim, uspostavljanje nacionalne kontakt tačke za prenos uzoraka zaplenjene droge. Uspostavljanje nacionalne kontakt tačke predstavlja jednu vrlo bitnu stvar koja je značajna u međunarodnim razmerama zato što upravo efikasna koordinacija u oblasti krivičnih istraga na međunarodnom nivou će biti moguća zahvaljujući ovoj tzv. kontakt tački.
Zatim, uvođenje uslova koji bi omogućili funkcionisanje nacionalnog sistema za prikupljanje podataka o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama i to je jedan vrlo bitan deo zakona.
Na kraju, šta suštinski smatram da će ovi zakoni generalno promeniti? Smatram da će se pre svega uvesti jedan sasvim novi nivo bezbednosti, viši nivo bezbednosti u transplantaciji ćelija i tkiva. Smatram da ćemo povećati, naravno, u skladu sa adekvatnim programom promocije transplantacije, da ćemo povećati broj kadaveričnih transplantacija. Smatram da ćemo zajedno sa svim ovim potezima, akcijama, delovanjima uspeti da smanjimo broj pacijenata koji čekaju određene organe.
Ono što je najbitnije, smatram da ćemo na ovaj način adekvatnim zakonskim okvirom, sistemskim rešenjima vratiti poverenje građana u najplemenitiji deo medicine, a to je doniranje organa, odnosno transplantacija. Zato, poštovana predsednice, smatram da su ovo upravo oni zakoni na koje ćemo svi ovde zajedno biti ponosni i kada sutra ne budemo narodni poslanici. Hvala.