Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marija Janjušević. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Moje prvo pitanje za predsednika Republike Aleksandra Vučića, za ministra Ivicu Dačića i za ministarku za evropske integracije Jadranku Joksimović.

Da li je tačno da Odbor za spoljne poslove EU priprema dokument o navodnoj saradnji između Srbije i tzv. države Kosovo kojim bi Srbija priznala nezavisnost Kosova?

Da li je tačno da je Aleksandar Vučić to prihvatio još 2014. godine u okviru pregovora sa EU o pristupanju Srbije EU, jer u tački 23. u pregovaračkoj poziciji EU u pregovorima sa Srbijom jasno stoji da će u jednoj fazi pregovora Srbija i Kosovo kao dve strane potpisati obavezujući pravni sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa?

To je dokument iz januara 2014. godine, koji je Aleksandar Vučić skrivao od građana, o kojem je počeo javno da govori tek u novembru 2017. godine, a nije ih pitao ništa ni tada, ni kada je potpisao Briselski sporazum.

To što sada pokušava da svoju veleizdaju prebaci na građane putem referenduma je običan kukavičluk i građani Srbije, sigurna sam, to neće dozvoliti i prozreće njegovu nameru, jer se nikada ni jedna država nije dobrovoljno odrekla 15% svoje teritorije.

Moje drugo pitanje je za ministra prosvete i za predsednike skupštinskog Odbora za obrazovanje i nauku, a takođe i za potpredsednika, jer smo nedavno raspravljali o tome da studentima koji studiraju po starom programu treba omogućiti da upišu godinu da im se produži rok za studiranje.

Moje pitanje je da li ova dozvola obuhvata i one studente koji su upisali po Bolonji, one famozne prve godine kada su se nesposobni političari učili na studentima, kada su na potpuno nakaradan način uvodili Bolonju?

Dakle, ovi studenti ostaju kao u nekom vakumu. Pri kraju su studija. Ostao im je možda još jedan ispit ili diplomski i bilo bi pravedno da se i njima dozvoli da im se produži rok za studiranje, jer reupis, koji im se sada nudi, uopšte nije do kraja definisan zakonski kako treba. Dakle, merila treba da budu ista za sve studente. Treba im omogućiti da na pošten način dođu do svoje diplome, jer očigledno ne žele da je kupe i ne žele da na nepošten način dođu do nekih pozicija.

Sledeće pitanje je za ministra rada gospodina Đorđevića, premijera Anu Brnabić i predsednika Aleksandra Vučića. Da li je vraćena beba porodici Milojković iz Mladenovca, koja im je bez sudske odluke oduzeta zato što je kuća trošna?

Meštani su se u međuvremenu potrudili da se ta kuća osposobi i da se obezbede uslovi za život toj bebi. Dakle, da li je sada, kada su otklonjeni nedostaci, dete vraćeno roditeljima ili su ipak razlozi za oduzimanje neki drugi?

Koliko je od 5.668 dece oduzete od roditelja tokom prethodnih pet godina, usvojeno u inostranstvu, putem posredovanja švedske agencije „Adoption cetnru“, jer imam i pismenu potvrdu od Ministarstva rada da oni sa ovom švedskom agencijom sarađuju veoma uspešno i tokom dugog niza godina?

Da li je ideologija rodova, tzv. „gender“ ideologija u suprotnosti sa porodičnom politikom za koju se, brem deklarativno, zalaže i sadašnji režim?

U svetu trenutno ima preko 70 različitih rodova, a u Srbiji, za sada, imamo LGBTI - lezbejke, biseksualce, transeksualce i interseksualce. Dakle, da li će ovaj režim da podržava porodičnu politiku ili LGBTI ideologiju? Kakav je vaš lični stav po pitanju istopolnih brakova i usvajanju decu od strane ovih brakova?

Takođe me interesuje da li je u Srbiji i zvanično uveden verbalni delikt? Pitam zbog toga što je ugledni prof. Branislav Ristivojević osuđen zbog svog naučnog rada.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ivan Bauer. Izvolite.

Zahvaljujem, predsednice.

Zatražio bih obaveštenje od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i predsednice Vlade, a u vezi sa nedavnim uspehom đaka beogradske Matematičke gimnazije i Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ iz Novog Sada.

Naime, na 59. Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi, održanoj u Rumuniji, koja se završila pre nekoliko dana, tim iz Srbije je u konkurenciji preko 100 država osvojio šest medalja za našu zemlju, dve zlatne, dve srebrne i dve bronzane, što je uspeh kakav nismo postizali ni u vreme SFRJ, koja je bila tri puta veća država po broju stanovnika.

Ono što mene interesuje jeste ukoliko našim sportistima za osvajanje najsjajnijih odličja na najvećem svetskim takmičenjima dodeljujemo nacionalnu penziju, da li postoji ideja da se predloži da i ovoj deci dodelimo ovakvo priznanje za ništa manje vredne uspehe? Ako ne postoji, ja bih želeo da kandidujem ovu ideju kao temu za razmišljanje.

Naravno, ovaj predlog se ne odnosi samo na uspeh iz matematike, već i na uspehe ovog ranga iz svih mogućih naučnih disciplina, jer smatram da bismo na ovaj način dali motiv našoj deci, odnosno našim mladim talentima da ostanu u Srbiji. Siguran sam da će biti i onih koji će reći – pa, oni su već odlučili da odu, zašto bismo im dodelili nacionalnu penziju, pa pih ja te pitao – a šta znači nacionalna penzija, recimo, nekom vrhunskom sportisti iz unosnog sporta, kome je ta suma novca u njegovim ukupnim prihodima statistička greška? Pa, ne znači mu ništa, ali nije poenta nacionalnog priznanja u novcu, poenta nacionalnog priznanja je u simbolu, u signalu, u znaku da cenimo uspeh i da cenimo nečiji trud i rad.

Da ne govorim o tome da vrlo često u poslednje vreme, sa punim pravom, govorimo o digitalizaciji kao prioritetu broj 1 države Srbije, o IT sektoru kao vrlo važnom sektoru danas, verovatno još važnijem sektoru u budućnosti Srbije, i da ulažemo mnogo u IT sektor kroz različite podsticaje koje dajemo kako domaćim tako i stranim firmama, e onda treba da zadržimo, odnosno da nađemo načina da zadržimo mlade IT stručnjake u Srbiji.

Kada kažem da nađemo način, mislim da nađemo bukvalno svaki mogući način, a mislim da je ovo jedan od načina da ih zadržimo, odnosno da ih demotivišemo da nakon srednje škole odu u inostranstvo da studiraju, da se više nikada ne vrate, jer zašto bi naša deca nakon škole odlazila da studiraju na Kembridžu, na Oksfordu, na MIT-u, na Berkliju ili na Stendfordu ili zašto bi, recimo, jedan Kembridž imao motiv ili koji je njihov motiv da svake godine dodeljuju stipendije đacima matematičke gimnazije kada oni neće ostati na tom Kembridžu zauvek, zato što će oni jednog dana biti promoteri Kembridža kao njegovi bivši studenti. Ta deca su promoteri Srbije zahvaljujući tim uspesima koje oni postižu.

Kada već govorim o matematičkoj gimnaziji, želeo bih da vas podsetim da je još 2007. godine Vlada Republike Srbije ovu školu proglasila školom od posebnog nacionalnog značaja i to ne bez razloga, jer je ova škola od svog osnivanja do danas osvojila za Srbiju gotovo 500 medalja na različitim naučnim olimpijadama.

Ukoliko razvijamo društvo znanja, a siguran sam da želimo i da radimo na tome da ga razvijamo, onda moramo znanje da cenimo i nagrađujemo i zato bih zamolio i nadležnog ministra i premijerku da razmotre ovu moju inicijativu i da mi u pisanom obliku na nju odgovore.

Iskoristio bih ovu priliku da zatražim još jedno obaveštenje od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a tiče se izrade zakona o Matematičkoj gimnaziji, o čemu smo već razgovarali i načelno se složili da je potrebno doneti ovaj zakon, kao i o izradi posebnog pravilnika koji bi uredio rad ove specifične ustanove od posebnog značaja za Republiku Srbiju, dok se takav zakon ne donese.

Sa ovim pravilnikom se dosta kasni i ja bih molio ministra Šarčevića da svoj autoritet iskoristi da se ovaj pravilnik donese, jer je ova škola specifična. Ona mora da angažuje poseban naučno-nastavni kadar, ona ima posebne potrebe, u pežorativnom smislu, za ove đake, jer oni moraju da rade više nego neka druga deca i ta deca vrlo često putuju, zbog čega ova škola ima vrlo specifične potrebe i zbog toga je potrebno doneti poseban pravilnik. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Balša Božović.

Zahvaljujem, predsednice Narodne skupštine.

Pitanje postavljam predsedniku Srbije, Aleksandru Vučiću i Tužilaštvu za organizovani kriminal Republike Srbije.

Pre izvesnog vremena ubijen je jedan od kriminalaca, kažu da je bio jedan od najperspektivnijih u ovim tabloidnim medijima, izvesni Sale Mutavi, koji je ubijen a predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić je izjavio da je to svojevrstan napad na državu. Pre nekoliko dana imali smo oslobađajuću presudu za oružanu pobunu Jedinice za specijalne operacije, a slavodobitno je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić rekao da je to svojevrsna odbrana države, s obzirom da je sudstvo, koje perfektno funkcioniše, bilo u ovom postupku veoma nezavisno i da on kao predsednik Republike Srbije nema nameru da komentariše sudske presude.

Postavljam pitanje – ako smo već imali prilike da čujemo u prošlosti šta su određeni političari govorili kada je u pitanju pobuna Jedinice za specijalne operacije, koja je bila svojevrsni uvod u ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića. Zašto Tužilaštvo za organizovani kriminal, a u presudi jasno piše – konstatuje se da Tužilaštvo nije uspelo da dokaže da je pobune uopšte i bilo, nije pozvalo Vojislava Koštunicu da da izjavu, kao jedan od onih koji je politički podržao i opravdao oružanu pobunu Crvenih beretki, što je bila stvar koja se na kraju završila time da je ubijen Zoran Đinđić?

Citiram Vojislava Koštunicu iz 2001. godine: „Posao koji oni obavljaju je takav, a neko od njih je i rekao, da nemaju druge uniforme osim one koje imaju. Lekar ima svoju uniformu, neko drugi ima svoju odeću, a oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća.“ Zbog čega Vojislav Koštunica nikada nije pozvan od strane Tužilaštva za organizovani kriminal da da izjavu pred sudom, na šta je tačno mislio, zbog čega je podržao političku pobunu Jedinice za specijalne operacije?

Ako samo bacimo pogled na proces suđenja za ubistvo Zorana Đinđića, zašto Vojislav Šešelj nikada nije odgovarao, a najavljivao je ubistvo Zorana Đinđića? Zašto Tomislav Nikolić nikada od Tužilaštva nije bio pozvan da da izjavu, s obzirom da je rekao da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom? Zbog čega predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, i dan danas u Vladi Republike Srbije drži prijatelje zemunskog klana, jedan od njih je ministar Lončar, koji je bio veoma veliki prijatelj i visoko rangirani prijatelj Dušana Spasojevića, vođe zemunskog klana?

Vučić može da bude ponosan na državu što ovako besprekorno funkcioniše, na sudije, na koje svako ima uticaj, osim njih samih, osim zakona, ali, da bi sudstvo bilo nezavisno, presude ne smeju da imaju bilo kakav uticaj sa strane i one moraju da budu nezavisne.

Sudstvo se odreklo svoje nezavisnosti na ovaj način zato što je presudilo Đinđićevim ubicama da su bili u protestu, a ne u oružanoj pobuni, a građani Srbije su to imali prilike svojim očima da vide. Na ovaj način se zataškava politička pozadina ubistva Zorana Đinđića. Na ovaj način oni koji su se radovali kada je Zoran Đinđić ubijen, imaju prilike da se raduju i danas. Neki od njih sede u Vladi Republike Srbije. Aleksandar Vučić je danas odgovoran za to. Nekada je tu političku kamarilu vodio Vojislav Šešelj, zatim posle njega Tomislav Nikolić, danas je vodi Aleksandar Vučić.

Možemo da razgovaramo o podelama grana vlasti do sutra. U jednoj od njih sedi Vojislav Šešelj, u izvršnoj, drugoj, sedi Zoran Lončar, a svi oni koji su politički podržavali, poput Vojislava Koštunice i Tomislava Nikolića napad na Zorana Đinđića i najavljivali njegovo ubistvo, oni su danas slobodni građani i apsolutno ne snose nikakvu odgovornost.

Hvala.
Reč ima Nemanja Šarović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo i ja sam hteo malo da postavim neko pitanje oko vladavine prava. Prethodnik je dao možda i dobar uvod. On pita zašto Vojislav Šešelj nije odgovarao zbog toga što je, kako kaže, najavljivao ubistvo Zorana Đinđića? A što bi i odgovarao? Ne može neko odgovarati zbog toga što vidi ono što je očigledno. Postoji poslovica koja kaže – Ko se mača lati, od mača i strada.

Zoran Đinđić je bio glava mafijaške hidre u Srbiji. To je vreme u kome je takođe rečeno da svaka država ima svoju mafiju, jedino u Srbiji mafija ima svoju državu. Vi kada pričate o nekim ljudima, govorim mom prethodniku, treba pre svega da se setite toga da su oni heroji Petooktobarske buldožer revolucije, da ste vi na krilima tih kriminalaca dolazili na vlast, da ste otimali puške, evo, nekoliko stotina metara odavde u policijskoj stanici Stari grad u Majke Jevrosime, da ste sa tim ljudima upadali naoružani u državne institucije, da ste tim ljudima omogućili da vrše razne poslove po Srbiji, da asfaltiraju, da kupuju, praktično da naprave najveću moguću ekspanziju svojih kriminalnih poslova i onda se pitate, kad je došlo do toga da je očigledno da postoji nesloga oko podele tog pljačkaškog tela, onda se vi pitate kako je Vojislav Šešelj mogao najaviti da će Zoran Đinđić biti ubijen?

Znate, kada se mafija obračunava, onda uvek neko strada i to nije ništa novo. I za svakoga ko ima malo političkog, malo životnog iskustva, to nije novo. Drugo je pitanje, zašto vi tu političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića niste utvrđivali kada je ubijen? Zašto ste tada od toga bežali, a danas 15 godina kasnije o tome pričate? Vi ste bili vlast. Zašto niste utvrdili političku odgovornost jednog od glavnih ideologa i perjanica DS, Čedomira Jovanovića, koji je ubicama, kako vi kažete ubicama Zorana Đinđića, u zatvor dovodio žene, decu i sve ostalo?

Prema tome, dajte prvo da vidimo ko je sve od čelnika DOS sa njima duvao u istu tikvu, pa ćemo onda da utvrđujemo odgovornost opozicionih političara. Mi od toga nismo nikada bežali. Vojislav Šešelj je u Haškom tribunalu dao iskaz o tome da ste imali bilo kakve indicije, bilo kakve mogućnosti, odavno bi ga vi optužili, a ovo je samo kuknjava, plač, labudova pesma.

Drugu stvar sam ja hteo da pitam gospođu Brnabić, odnosno gospođu Nelu Kuburović, ministra pravde, vezano za načelo zakonitosti u krivičnom pravu, vezano za vladavinu prava, vezano za retroaktivnu primenu blažeg, koji je to izuzetak, odnosno pravilo je da se uvek u krivičnom pravu na učinioca primenjuje blaži zakon.

Međutim, DOS-ov režim je imao potrebu da kreira neku svoju stvarnost. Imao je potrebu da dokaže neke stvari koje su bile nedokazive. Vođeni su politički procesi za neke atentate, vođeni su procesi u kojima je zapravo glavna meta bio Slobodan Milošević.

U jednom od takvih procesa je i osuđen Milorad Ulemek Legija za navodne zločine i krivična dela koja su izvršeni pre nego što je ukinuta smrtna kazna. Ono što nalaže jedini izuzetak od zabrane retroaktivnog važenja krivičnih zakona je to da se primenjuje blaži zakon na učinioca, bilo onaj koji važi u vreme izricanja presude, bilo onaj koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela.

U ovom slučaju, u vreme izvršenja krivičnog dela, bilo je moguće izreći smrtnu kaznu, ali je stav 4. istog tog član zakona propisivao da sud, umesto smrtne kazne, može izreći kao najtežu kaznu i kaznu zatvora u trajanja od 20 godina. Kada je promenjen zakon, uvedena je kazna od 40 godina…

Hvala. Zahvaljujem.

Završavam. (Isključen mikrofon.)