Što se tiče Zakona za transfuziju, samo moram na jedan detalj da vas podsetim. On i tada kad smo ga donosili je planirano da u potpunosti zaživi, da se do tada urade sve neophodne mere koje se rade, koje mogu da se provere i da se vide, za zaživi prvog januara 2019. godine.
Prebacuju se ti centri i šta je suština, kada već pričamo o tom zakonu, da vas podsetim, mi sa Zakonom o transfuziji od prvog januara imaćemo četiri centra i dobićemo mnogo bolju kontrolu te krvi. To je suština toga. Nećemo imati taj prozor od 15 dana gde je moguće da imate davaoca krvi koji je zaražen HIV-om ili nečim drugim, a da je 15 dana potrebno vreme da se to otkrije. Iz tog razloga ide u četiri centra jer je to izuzetno skupa analiza da bi se uradila tu i da bi imali kontrolu da krv stiže tamo gde treba, a ne neko zato što je sebičan neće da da drugom, nego – možda će meni zatrebati. Ne dam kome sad treba, nego možda će meni zatrebati i onda smo imali ogromne količine krvi koje su bačene iz tog razloga. Nismo imali jedinstveni sistem da pratimo koliko gde krvi ima i svako je prijavljivao kako je hteo. Od prvog januara 2019. godine ide svojom dinamikom kojom treba i zaživeće i to je razlog. Samo da podsetim.
Što se tiče transplantacije, zašto smo sada krenuli sa tim, da ljudi koji neće dovoljno je da napišu na jednom papiru – ne želim to, moji podaci su ti i ti, da pošalju u Upravu za biomedicinu ili da odu da daju usmenu izjavu. Neko je pričao da treba da se ide kod notara, da treba da se ide negde, da imaju nekih troškova. Apsolutno to ne postoji.
Zašto idemo na ovo? Idemo zato što ovim zakonom pravimo sistem gde nije moguće doći do zloupotrebe. Nije moguće. Znači, napravljen je takav da ne možete da izvedete nikakvu zloupotrebu a da se to ne vidi u sistemu i da se to ne primeti. Iz tog razloga sada imamo problem. Ako mislite da je lako izaći ispred tih dve hiljade i više ljudi kojima je to jedini izlaz, i oni koji slušaju sada nas i gledaju, imajte samo na umu njih i njihove porodice kojima je jedini spas za njih i njihovu decu da ostanu sa njima, jer ako nema donora, njih neće biti. To je suština priče. Mi mislimo da je tako napravljen da ne možete da uzmete tu zloupotrebu, a da kažem da se ona ne vidi, da to izvedete.
Sami znate, Srbija je takva, ne možete da ovde uradite ništa a da se ne zna, a kamoli nešto u nekom procesu gde ima 20,30,40,50 ljudi koji moraju da učestvuju u tome, da vi neki organ uzmete, da vi neki organ prodate. Prvo moramo da kažemo, ovo se sve radi na dobrovoljnoj bazi. Organ ne može da se plati, ni u Srbiji, niti bilo gde od ovih zemalja koje su razvijen. Mi zakon nismo radili po ugledu na nešto. Radili smo ga da mi osiguramo sebe i naše građane i naš sistem.
Nemojte, sada da budemo takvi, sad, uzeli smo primer iz drugih zakona, nemam nikakav problem da kažem kod ljudi koji imaju iskustvo. Ali, nemojte sada da kažemo – e, nećemo te zakone, a sutra kada se neko razboli, e, onda kažete, pustite me, sada mi dozvolite da idem u tu zemlju da se lečim, znate. To nije korektno. Znači, to su stvari o kojima smo vodili računa, o kojima vodimo računa, i ono što najiskrenije mislim da sa ovim zakonom, sa poštovanjem ovih procedura, bez kojih nismo ulazili u ovakvu priču, mislim da nećemo imati problem, problem je svest.
Što se tiče, pominjali ste crkvu, mi imamo saglasnost crkve za sve ovo. Tražili smo i od crkve saglasnost, i dobili za sve ovo, dobro ih upoznali, pričali sa njima i dobili napismenu saglasnost za ovo od crkve, želim da to znate vi, da znaju svi građani.
Zato se i malo duže čekalo, jer nije lako menjati svest ljudima. Zato smo hteli što širi konsenzus, nije naivna, nije jednostavna stvar. Umire desetine ljudi godišnje samo u Srbiji, što ne dočeka organ. Morali smo nešto da uradimo. Uvek će biti različitih mišljenja, mogli ste ovako, mogli smo ovako, mogli smo onako, ali mislim da je bitno da radimo, jer ako ne radimo ništa, ako ćemo da se povučemo i da pustimo da pričamo neke teme koje nemaju veze sa mozgom.
Meni je danas drago, jedna stvar, da su građani mogli da vide kako se neko ophodi prema onome što nekome znači život, o čemu je pričao, kako je priča, i kako je išao na neko svoje samoreklamerstvo, da dobije neki prostor u medijima i slično. Onda se čude što su na nivou statističke greške. Pa, eto iz tog razloga su na nivou statističke greške i svaki dan će im biti sve manja i manja podrška. Jer, jednostavno, kada se radi o bitnim stvarima, oni gledaju kako će oni da dođu do izražaja, kako će nekog misle da vređaju, ili nešto. Znači, eto to je suština te priče.
Što se tiče droge, ne znam da li se ikada više radilo, više pričalo. Mislim da je bitno da se što više priča o tome. Ono što je naš cilj, mislim da je prilično kasno kada dođe do toga da je neko uzeo drogu. Naš plan je da sa decom od pet godina radimo, da ne dođu i da ne uzmu, da odole iskušenju tih narko dilera, i svih tih koji dođu, da ne uzmu, to nam je prevashodni cilj, da podignemo njihovu svest da oni mogu da se odbrane od njih.
Da li vi vidite, ne pamtim, ne znam, možda nisam pratio dovoljno, ali svaki dan, kilogrami i kilogrami, ili ne znam ni ja, desetine kilograma droge se oduzme. To se oduzme, ali nje ima i dalje, jer jedan ode u zatvor, jedan padne, jednom oduzmu, ali to je očigledno takav biznis, gde oni ne odustaju, pored svega toga.
Jedna od prvih stvari o kojoj smo pričali sada na ovom Savetu za drogu, da ćemo ići sa predlogom da se podignu te kazne. Ali, to je Krivični zakonik, ili šta već, da se te kazne podignu i da ćemo mi kao Komisija tražiti da uđe u proceduru da mi podnosimo taj predlog da to budu najoštrije kazne.
Nemam nikakav problem sa svakim ko prodaje to i ko će za par hiljada dinara da ubije dete. Nemam nikakve milosti, nemam nikakvog razumevanja, želim da bude doživotno u zatvoru. Znači, bolje da on bude doživotno u zatvoru, nego da jedno dete bude mrtvo. Ono što im kažem, neka uzmu neka se bave nekim drugim stvarima, disaću im za vratom, neću im dati mira, zbog te dece.
Borimo se za decu, za natalitet, neko dobije dete lakše, neko dobije dete teže, prođe Tantalove muke, pa ga onda odgajate, pa ga školujete, pa onda dođe taj neki period neko ga tamo na nekom splavu, ili negde, za par hiljada dinara ubije. Neko ga ubije. Jeste. Znate.
Ali, vidite uvek imate one koji imaju naknadnu pamet i sve znaju, i sreća da su oni na tom mestu i da imaju tu podršku kakvu imaju i tako i prolaze. Ali ćemo mi nastaviti da se borimo, a njima ostaje samo da pričaju i da žale za prošlim vremenima, kada su oni sarađivali sa svima njima, ili šta su već radili.

Reč ima narodni poslanik Ana Karadžić.

Zahvaljujem predsednice.

Poštovana predsednice, ministre sa saradnicima, predstavnici VSS, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalaze veoma važni zakoni iz oblasti zdravstva i pre svega bih da naglasim da će poslanička grupa PS-NSS-USS u danu za glasanje podržati predloge zakona koji su danas na dnevnom redu.

Sama činjenica da su ovi zakoni danas pred nama govori da smo se razvili i da smo napredovali kao društvo, pogotovo što i veći deo opozicije, pogotovo oni koji su iz struke takođe podržavaju ove zakone i kažu da su oni dobri i da će imati rezultata. Neki takođe hvala jedan sistem koji smo imali do sada, a to su donorske kartice. Oni kažu da je sve ovo što je danas na dnevno redu može biti samo zloupotreba.

Ne slažem se sa tim i smatram da svi treba da se složimo kada govorimo o ovoj temi koja uopšte ne treba biti politizovana. Mi kažemo – ovi zakoni koji su pred nama u stvari kažu da smo probali jedan sistem koji smo videli da ne funkcioniše, mi smo probali, videli da godišnje, kao što je rečeno danas, nekih 15 donorskih kartica je potpisano a da 30 mladih ljudi godišnje umre. To nam govori da zakoni koji su pred nama zaista treba da daju neke rezultate, jer menjamo ono što je do sada bilo i krećemo se u nekom drugom pravcu.

Pred nama su Predlog zakona o ljudskim ćelijama i tkivima i Predlog zakona o presađivanju ljudskih organa. I jedan i drugi jasno i precizno pokazuju neke uslove pod kojima će se obavljati određeni poslovi, kao poslovi donorstva, darivanja, dobijanja, testiranja itd. kao i preciziraju zdravstvene ustanove koje će moći da konkurišu kako bi se bavili ovim poslovima iz oblasti, kako ljudskih ćelija i tkiva, tako i presađivanjem organa, koje mogu biti takođe i banke istih tih ćelija. Registar davaoca matičnih ćelija se takođe definiše i kroz ovaj registar se takođe može doći i do nesrodnih davalaca i obezbediti ćelije za presađivanje.

Ovaj zakon štiti one koji ne žele da budu donori. Oni kao punoletni građani mogu da potpišu zabranu pismenim ili da kažu usmenim putem da ne žele da budu donori ili njihove porodice nakon smrti, ukoliko se radi o umrlom licu, takođe mogu da spreče doniranje organa, što znači da mi u ovom zakonu imamo mnogo načina da sprečimo zloupotrebu, takođe nadzorom, zatim prekršajnim i krivičnim kaznama itd. ali se takođe na ovaj način obezbeđuje kontinuitet u radu. Imamo lekare koji se dodatno usavršavaju i povećan broj donora..

Pred nama je zakon o presađivanju ljudskih organa i Predlogom ovog zakona činimo promenu za naše društvo, jer će svaki građanin biti potencijalni davalac organa. Ovim zakonom smatram da zaista postajemo humaniji. Prema podacima iz ove godine koji su izneti, oko 2.000 ljudi čeka transplantaciju. Neki jetre, neki srca, preko njih 1.000 čeka transplantaciju bubrega. Ne mogu ni da zamislim kako izgleda jedan dan u životu tih pacijenata koji idu na dijalizu. To se sve vrti, u nekom začaranom krugu se nalaze, iščekuju taj poziv koji možda nikada neće dobiti, a sada se ovim novim zakonom, koji je danas pred nama i za koji se zaista nadam da ćemo ga usvojiti u danu za glasanje, oni dobijaju neku novu šansu i neku novu nadu da se njihov život produži.

Srbiji je potrebno, prema statistici najmanje 10 donora na milion stanovnika, a rekli smo da je bilo oko 15 donorskih kartica godišnje, a kasnijih godina je bilo i manje. Zato bih još jednom istakla da, kao što sam rekla, 30 mladih ljudi godišnje umre i da ovaj zakon zaista jeste neka promena u odnosu na ono što smo imali i daje šansu da probamo da promenimo stvari, jer u Srbiji ima puno stručnjaka. Mi se bavimo zaista jednim ozbiljnim poslom, imamo i nove centre gde se vrše transplantacije i na ovaj način i usvajanjem ovog zakona zaista možemo da promenimo nešto na bolje.

Pošto je ova tema veoma bitna, dosta kolega je diskutovalo samo o njoj, ja bih samo kratko rekla nešto i o izboru kandidata na mesto sudija. To su veoma važne funkcije, od njih zavisi budućnost naše zemlje, na neki način oblikujemo i stvaramo jedno okruženje za nas. Ovde se nalaze biografije ispred nas, ali ja ne bih previše komentarisala biografije, već bih rekla samo da su predloženi mladi ljudi, za koje smatram da će uneti novine, smatram da će se povećati efikasnost, a pre svega, ono što je najvažnije za sve nas, to je nezavisnost sudstva. Takođe, način i kriterijumi, koji su korišćeni pri izboru, su jako značajni. Ovde se vidi da su uglavnom svi ili iz sudova ili sa Pravosudne akademije, što govori da odluka koja je pred nama pravedna i ispravna i da su to ljudi koji imaju dosta iskustva u tim poslovima.

Ovu temu ne treba politizovati. Ja se sigurno neću vraćati na temu 2009. godine i seču sudija, kada je otpušteno preko 730, odnosno sklonjeno sa funkcije 730 sudija, zato što nisu bili politički podobni. Smatram da mi danas ne radimo na taj način. Smatram da je sudstvo sve više nezavisno. Neću se vraćati na te ružne teme. Želim da podsetim na nešto pozitivno što smo mi uradili do sada, a to je izglasavanje zakona kojim smo usvojili da se uloži 20 miliona evra u Palatu pravde, koja nije rekonstruisana 40 godina, izgradnju Tužilaštva za organizovani kriminal 11 miliona evra, rekonstrukciju Vojno-tehničkog instituta za potrebe pravosudnih organa, u vrednosti od 10 miliona evra.

Kao što vidimo danas i u zdravstvu i u sudstvu pozitivne promene se dešavaju. Mi smo zaista tu, želimo to da podržimo i zbog toga ćemo u danu za glasanje podržati sve zakone koji su danas pred nama. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Tatjana Macura.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Ministar je izašao iz sale, tako da mi je žao što neće čuti uvodni deo.

Dakle, kada su došla ova tri medicinska zakona o kojima se dominantno danas govori u Narodnoj skupštini, ja sam iskreno očekivala da će to biti zakoni za 22. vek. Ispostavilo se da je najmanje jedan od njih zakon, u stvari, tehničke prirode, koji menja u suštini zakon koji je aktuelan. Radi se o prvom zakonu, to je Zakon o ljudskim ćelijama i tkivima. Moraću da ispričam jednu ličnu situaciju koju sam imala u korist ovog zakona. Jako mi je žao što ovaj zakon, nažalost, nije mnogo bolji, odnosno napredniji, nego što je došao ispred nas danas.

Dakle, ja sam negde u februaru 2017. godine, imala prvi put priliku da se upoznam sa ovim zakonom i to tako što sam se, nažalost, u inostranstvu povredila, povredila sam nogu i onda sam transportovana u Beograd i u Beogradu sam primljena u hitnu službu. Ortopedija koja je bila tog dana dežurna je Ortopedija na Banjici. Imala sam neverovatnu sreću, dakle sasvim slučajno se dogodilo da me je primio lekar koji se upravi bavi na Institutu na Banjici, upotrebom matičnih ćelija u terapijske svrhe.

Znatiželjna, kakva jesam, dakle, dok je trajao pregled, dok su mi snimili nogu, dok smo razgovarali o tome šta dalje i kako, doktor je sa mnom podelio informaciju da radi na ovom naučnom projektu i mogu da vam kažem da je bio izuzetno zanimljiva sadržina tog projekta, tako da me je i dalje zainteresovalo šta se sa tim projektom dešava.

Naime, u pitanju je saradnja između Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo u Srbiji, dakle sam projekat je bio pod pokroviteljstvom, i dan danas je pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete, a upravo je Ministarstvo zdravlja, zbog toga što je neminovna bila saradnja sa ortopedijom na Banjici, pružila podršku ovom projektu.

Imala sam prilike, dakle, kako ovaj IZIS već funkcioniše, da zakazujem pregled, nažalost on baš u praksi nije onakav kakvog smo ga očekivali, pa kada zakažete pregled npr. u osam, vi čekate ceo dan. Tako sam ja u nekom čekanju na kontroli, upoznala jednu od pacijentkinja na kojoj je primenjivana ova metoda. U pitanju je jedna starija gospođa, koja je na Institutu Banjica, čekala praktično transplantaciju ili kako se već terminološki i pravilno kaže, čekala je da joj se ugrade veštačka kolena. Nas dve smo sedele u čekaonici, ona mi je ispričala tok te procedure, kako je išla, na koji način je primenjena terapija matičnim ćelijama, zatim je ispričala koliko je to vrlo jednostavna procedura, da je vreme zadržavanja samo jedan dan i to je bila njena kontrola. Dakle, u pitanju je 2017. godina. Ona je pacijentkinja koja je tretirana 2015. godine. Nakon par sati našeg razgovora i razmene iskustava što se njenog slučaja tiče, ona je najnormalnije ustala sa stolice, dakle, to je pacijentkinja koja je čekala da joj se ugrade veštačka kolena, ustala sa stolice i otišla na kontrolu kod doktora, bez bilo kakvog medicinskog pomagala, u smislu štapa, štaka ili bilo čega sličnog.

Dakle, ja sam tada bila impresionirana rezultatima upotrebe matičnih ćelija u terapijske svrhe i bila sam, iskreno, očekivala da će kada dođe ovaj zakon na izmenu i dopunu, posle sam se i upoznala šta je sve potrebno izmeniti u ovom zakonu kako bi on bio primenjivan i u ovoj oblasti, bila sam iskreno razočarana time što nisam u maju, kada je stigao ovaj zakon u skupštinsku proceduru, dobila zakon za 22. vek, smatrajući da postoji potencijal da se ovo razvije u Srbiji, da mi praktično postanemo lider u regionu u oblasti primene matičnih ćelija.

Moram malo da opišem i ovaj projekat. Mislim da nije loše da se upoznaju i građani kako to može da funkcioniše, a u isto vreme i da vas podsetim da možemo ovo da uradimo zajedničkim snagama u smislu da, ako naiđemo na dobru volju narodnih poslanika, Ministarstva zdravlja, da mi možemo da radimo na tome da ovaj zakon u nekom momentu postane zakon za 22. vek.

Dakle, ovde se radi o umnožavanju matičnih ćelija koje se uzimaju iz masnog tkiva pacijenta, u pitanju su mezenhimske ćelije i zbog toga ovo u ovom zakonu nije između ostalog prepoznato, iz prostog razloga što se ne radi o intervenciji koja se obavlja u istom trenutku, kao što je na primer slučaj kada imate autologne transplantacije tkiva, pa onda u istoj proceduri menjate tetivu ili već šta je neophodno. Ovde je potrebno da prođe jedan vremenski period i onda se zbog toga ovaj proces naziva umnožavanje matičnih ćelija. Zato je bila potrebna, između ostalog, izmena Zakona o ćelijama i tkivima.

Koje su, da kažem, prednosti da smo izmenili, koje bi bile prednosti, a u pitanju je samo primena matičnih ćelija u ortopediji i to samo na kukovima i kolenima, jer se samo na tome i radio ovaj naučni projekat. Taj projekat bi koštao, odnosno intervencija bi koštala između 10% do 20% manje nego što je intervencija ugradnje veštačkih kukova ili veštačkih kolena tamo gde ima prostora za to.

Nisu sve situacije, dakle nisu svi pacijenti, drago mi je što se slažete, ja sam zaista bila impresionirana ovim što sam tada imala prilike da vidim, pa mi je drago što je prilika da se upoznaju i građani sa tim, dakle nisu svi pacijenti nužno da moraju da imaju ugrađena kolena ili kukove. Dakle, to može da se uradi na drugačiji, manje invazivan i mnogo lakši za pacijenta način, protom je jednostavniji i za sam zdravstveni sistem u Srbiji u smislu da pacijenti ne zauzimaju krevet nepotrebno i mogu da ga oslobode za nekog pacijenta koji je teži, za koga je, da kažem, krevet potrebniji.

Druga stvar, već sam navela, da je on nešto povoljniji nego što je sam rad na recimo ugradnji veštačkih kukova ili kolena, ubrzava se i sam protok ljudi na onim listama čekanja. Znam da se čeka i po dve, tri godine, a nekad se to i produži jer imaju hitniji pacijenti i slično. Dakle, niz nekih okolnosti zbog kojih se te liste čekanja često i produže. Ušteda je i u samom procesu rehabilitacije. Praktično su pacijenti odmah pripremljeni i mogu da se vrate u svoje, da kažem, normalne okolnosti, da vode kvalitetniji život nego što su vodili. Samim tim i ona procedura nakon svih tih intervencija, u smislu da moraju da odlaze na različite fizikalne terapije kod fizioterapeuta i slično ili u procesima rehabilitacije po banjama i slično, dakle oslobađa se nekakva prostor za pacijente kojima to može više da znači zato što pacijenti koji imaju prilike da se na ovaj način leče, mogu biti tako sanirani.

Još jedna stvar koja nije mala prednost ako bi se ovo uvelo, to je da bi na ostale i značajne količine krvi sa kojima smo u nestašici, koje bismo mogli da upotrebimo za neke druge intervencije. Prednost je, između ostalog, što ovo može da se koristi i na onim pacijentima kod kojih, odnosno tamo gde nemamo ortopedska pomagala u smislu nekih drugih zglobova, kao što je lakat, kao što su, ja čak i ne znam tačno svi, lakat, skočni zglob, šaka, stopalo, ručni zglob.

Dakle, tu nema mogućnosti ugradnje veštačkih zglobova i samim tim bi primena terapije matičnim ćelijama na ovim mestima bila mnogo prihvatljivija i bila bi svrsishodnija i, između ostalog, i na onim pacijentima gde iz tehničkih okolnosti, dakle, iz nekih drugih objektivnih okolnosti nije moguće izvršiti transplantaciju, ukoliko su oni srčani bolesnici, bubrežni bolesnici, ako su na insulinu i slično.

Prednost je takođe što svaki hirurg može da uradi ovu intervenciju, nije potrebna nikakva posebna specijalizacija. Za ministra zdravlja, informišući se o ovoj temi, znam da ste obavljali intervencije transplantacije jetre, ako sam dobro ispratila, i da vam je to jedna od specijalnosti. Sigurno onda znate koliko je manje potrebno znanja da bi se ubrizgalo ili uzelo masno tkivo iz kojeg bi se mogle izvući matične ćelije. Dakle, niz nekih prednosti smo imali i pri tom to radimo u Srbiji. Od 2015. godine ovaj projekat je uspešan i ja, odlazeći na kontrole, redovno viđam pacijente koji takođe kod tog istog lekara dolaze na kontrole. NJih nema mnogo, to je mali uzorak, 15-ak pacijenata čini mi se da ima i svi se oni osećaju dobro. Očigledno je da terapija radi. Imamo prostora, imamo stručnjake, imamo mogućnosti da se ovom temom daleko više i ozbiljnije bavimo nego što to radimo danas.

Kada sam se bavila ovim zakonom, između ostalog, morala sam i da se informišem šta je sve potrebno menjati da bi, ja sam, kada sam se informisala, želela da to bude moj predlog ispred Pokreta centra, međutim, problem je u tom što je potrebno menjati najmanje dva zakona. Jedan je ovaj koji danas menjamo i mi ga, nažalost, menjamo u onim okolnostima u kojima je najpotrebnije, a to su te tehničke okolnosti, dakle, menjamo nešto što je bilo neminovno da se menja, jer se u praksi pokazalo da nije dobro, i bilo je neophodno da se menja i Zakon o zdravstvenoj zaštiti, da bi se jedna druga grupa naučnika i profesionalaca u našoj zemlji prepoznala kao zdravstveni radnici, a to su genetičari, odnosno mikrobiolozi, koji bi mogli da ostanu u ovoj zemlji i da se bave upravo ovom temom. Dakle, široka lepeza prednosti uzimanja i proizvodnje matičnih ćelija iz masnog tkiva čoveka. Nisam lekar, ali mogu da kažem da bi ovo za mene bio jedan strahovit biznis plan i mislim da bi mogli Srbiju da stavimo na centralno mesto u Evropi po pitanju primene terapije matičnim ćelijama.

Dakle, može da se napravi izmena u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti takva da mogu da se prepoznaju genetičke laboratorije koje bi mogle da rade na teritoriji čitave zemlje, jer je tu problematično, između ostalog, i vreme transporta matičnih ćelija od pacijenta odnosno od laboratorije do mesta gde će one biti primenjene, jako veliki procenat se gubi iz sata u sat pa je pitanje, na primer, da li bi transport uopšte bio izvodljiv od, na primer, Beograda do Vranja. Ja bih volela da vidim da li će to možda u nekoj bližoj budućnosti moći da se reši, čak i da država podrži mlade genetičare, u tom smislu da nam ostane pamet u državi i da razvijemo jednu granu i da od te grane možemo da na adekvatan način lečimo naše pacijente, da je proširimo čak i na zemlje u okruženju, i u tom smislu mislim da možemo postati lideri u regionu.

Nadaleko je poznata Srbija po povoljnim i kvalitetnim uslugama u oblasti medicine. Nije tajna da ovde dolaze poznati sportisti da se operišu, nije tajna da dolaze najčešće pripadnice lepšeg pola na kozmetičke tretmane i slično, dakle, to nije tajna i to može da se razradi. Ako su te grane uspele, ne vidim razlog da država ne bi mogla čak da pomogne mladim genetičarima da otvaraju ovakve laboratorije jer, očigledno, stručnjake u medicini u smislu lekara imamo. Na taj način možemo da ih dodatno motivišemo da ostaju u ovoj zemlji. Dakle, to je jedan od načina kako možemo da ih motivišemo ovde.

Ovo je isto tako novina u svetu, nije ovo novina samo kod nas. Međutim, to je prepoznala Evropska unija pa je raspisala nekakvu regulativu u 2007. godini – hospital expansion i upravo se govori o ovoj situaciji koju sam ja opisala, da to nije analogna transplantacija u okviru jednog medicinskog zahvata već da mora da se radi na umnožavanju, pa da to budu dva odvojena procesa. Ali, pošto nije invanzivni proces i pošto se ne radi o dva različita donora, odnosno o jednom donoru i primaocu već je i donor i primalac u isto vreme, mislim da ne bi bilo zgoreg i da nema bojazni da se može ova klauzula u nekom trenutku zloupotrebiti. Godine 2012. je samo šest zemalja koristilo ovo. U ovom trenutku to je 11 zemalja. Dakle, ovo se prilično širi. Čuju ljudi da se to primenjuje, radi i koristi i da nema velike bojazni od zloupotreba.

Neću se osvrtati na detalje o zakonu. Apelujem na vas, ministre, da se stopira trošnja amandmanskog vremena na besmislene amandmane. Ja nisam govorila o tehničkim problemima u okviru ovog zakona, smatrajući da je načelna rasprava upravo za ovo, ali bih volela da nekako dođemo u jednu situaciju u kojoj možemo da se zdravorazumski dogovorimo da poboljšamo i tehnički ovaj zakon. To znači da u onom vremenu koje je namenjeno za amandmane, dogovorimo se i da raspravljamo o tehničkim stvarima, odnosno zamerkama koje smo mi usput našli, bez obzira o kojoj se poslaničkoj grupi radi.

Što se tiče Zakona o transplantaciji organa, najpoznatiji stručnjak je Dušan Šćepanović, profesor doktor iz klinike u Tiršovoj. Ja ću na početku da citiram i mi ćemo podržati ovaj zakon. On ima jedan sjajan citat izvučen iz Helsinške deklaracije i često ga koristi koji kaže – civilizacijski i kulturološki nivo razvijenosti jedne evropske zemlje i njenog zdravstvenog sistema se meri brojem transplantacija koje su urađene sa preminulog.

Godine 2017. u januaru vi ste, ministre, izašli u javnost sa informacijom da smo mi potpisali sporazum sa evropskom organizacijom koja se zove Eurotransplant. Međutim, posle nekog vremena, već do kraja godine, otkrilo se da mi nismo uspeli, u stvari, da uđemo u tu organizaciju, jedna od zamerki je upravo to što nemamo dovoljan broj donora da bismo uopšte stekli uslov da se pridružimo ovoj sjajnoj i plemenitoj zajednici. Poražavajuć je i podatak da smo mi 2013. godine imali nešto malo manje od šest donora na milion stanovnika, a da danas imamo negde ispod dva donora na milion stanovnika i da je potrebno podići svest u javnosti da se motivišu ljudi da bez bojazni doniraju svoje organe.

Ne slažem se sa kolegama koje su ovde govorile o teorijama zavere. Ovo uspešno radi u mnogim zemljama u svetu, u okruženju imamo u Hrvatskoj gde to funkcioniše sasvim u redu. Dakle, ja ne vidim bojazan u tome, niti moja poslanička grupa. Mi ćemo podržati ovaj zakon, sa željom da i u javnosti poruke koje idu vezano za ovaj zakon ne budu korišćene s vremena na vreme za tabloidna prepucavanja šta sve može ne daj bože da se desi i da ne nabrajam kakvi su sve naslovi vezano za ovu temu. Zaista bih volela da se nastavi sa promocijom ovoga. Mislim da je dobro što će se ići na pretpostavljanje saglasnosti, u odnosu na to da su morali do sada da daju saglasnost pisanim putem, zato što je prvo spor proces, moj brat je napisao zahtev, odnosno tada kada je ispromovisano, proces zaista dugo traje, morate da pošaljete zahtev, pa vam onda neko taj zahtev vrati, ili već obrnuto, i onda dobijete karticu i to je zaista bilo prekomplikovano i demotivišuće za ljude koji žele zaista to da urade.

Mislim da pretpostavljena saglasnost u ovom smislu će imati smisla, ukoliko Ministarstvo zdravlja, na čijem ste vi čelu, uloži sve napore da se prestane sa manipulacijom informacijama na ovaj način na koji se to danas radi. LJudi se opravdano plaše jer nemaju ništa da im odagna taj strah. Znači, nemaju reč Ministarstva zdravlja, nemaju reč stručnjaka i jednostavno jedinu informaciju koju imaju je zloupotreba. Dakle, mora Ministarstvo zdravlja da radi na tome da se građani blagovremeno, pravovremeno i istinito informišu o tome koje su prednosti da se podigne svest javnosti o tome da je neophodno da imamo veći broj donora organa.

Svakako će ovo, čini mi se, biti bolje od prethodnog rešenja jer do sada imamo samo nešto manje od 150.000 registrovanih donora. Ja se iskreno nadam da će usvajanje ovog zakona podići broj donora i da ćemo u nekom trenutku konačno ući u mrežu Eurotransplant. Hvala.

Zahvaljujem.
Ministre Lončar, izvolite.

Prvo želim dam vam se zahvalim što ste na ovakav način sagledali i probleme i sagledali predloge zakona, da je više takvih koji na ovakav način sagledavaju i koji uđu u suštinu. Onda ste mogli da vidite šta sve morate da uradite da bi jednu, krajnje jednostavnu stvar, kada pogledate jednu intervenciju koja ima mnogo prednosti, da bi vi samo legalizovali tu intervenciju, koliko morate zakona da promenite, koliko drugih podzakonskih akata, statuta, od same bolnice, pa preko specijalizacije, fakulteta, ministarstva, države da bi uradili da bi to funkcionisalo po najjednostavnijem principu, da ima svoju svrhu, da smanjite liste čekanja, da ne bude to invazivna metoda, da to bude minimalna invazivna metoda, da bude dobar efekat.
Vi vidite koliko treba da se uradi, mi sada radimo ovo, ali ostaje, nama je jedan od sledećih zakona, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, da sve to promenimo, da sve to ukomponujemo da bi to dalo efekta, da dođemo u fazu, da to što vi predlažete, da budemo lideri u regionu i ostalo, moramo…. Ali, to je sve vidljivo i to je sve može. To je ono što ja vama pričam, biće za dve, tri godine, da stignemo sve ove prateće stvari da uradimo i da do tada imamo dovoljno iskustva i da imamo ceo sistem koji je regulisan i za naše građane, prevashodno njima da pomognemo onda i drugim građanima i na tome da se obnavlja sistem u Srbiji.
Mislim da vam je sada tek jasnije kakav je ovo sistem i šta sve treba da se uradi za jedan mali korak da bi išao dalje. LJudi to gledaju sa jedne strane, svakom je svoj problem najveći, i želi da on bude rešen odmah, i ako njegov problem nije rešen, svi ostali problemi su nebitni i ne rešava se i sve je najgore. Mi to razumemo, ali se trudimo da sve te stvari popravimo, jedino što treba to je, kada neko ovako uđe da ima vremena da se pozabavi ovim stvarima, ne daj Bože da ima i lično, da je morao da se upozna sa svim tim, e onda tek naiđete na neko razumevanje.
Što se tiče promocije i svega, ne postoji bolja promocija od toga kada vi i vama slični to kažu. Mi šta god kažemo, iz Ministarstva, na kraju ljudi koje odredimo za republičke stručne komisije, oni sve to prevedu na teren politike i kažu; ne oni to pričaju politički, lažu nas, ovo, ono i sl. Na medije tek ne možete da utičete, oni pišu šta god hoće, niti se trudimo, jer ako vi kažete „pa nemojte ovo, ajd stavite ono“ uvek će da bude obrnuto. Jednostavno naš jedini cilj je da krajnji građanin koji dođe u tu situaciju, da on oseti, to je nama najbitnije. Kada ima reč onih koji su nešto prošli, koji su videli, to je za nas najbolja promocija. Tako da ćemo mi nastaviti u tome.
Ne očekujte od nas da izlazimo, jer i da kažete, znate, ovo treba ovako, ovo je ovako, ovo su prednosti, imaćete njih pet glasnijih koji su jači u medijima, koji će hteti da to sve obesmisliste. Tako da je nama ostao jedan jedini način da radimo ovako, da menjamo zakone i da dođemo bukvalno do svakog građanina, da oni osete da vide da se to menja i onda ne može niko ništa, ni mediji, ni bilo šta, mogu samo da pričaju, ali kao što vidite oni ne pričaju o temi, pričaju o neki stvarima koje njih žuljaju i na kraju to građani sve vide.

Hvala.
Reč ima Darko Laketić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi ministre sa saradnicima.

Poslanici SNS izražavaju zadovoljstvo, zato što su zdravstveni zakoni ponovo u skupštinskim klupama. Kada govorimo o zdravlju, kada govorimo o zdravstvu, o zdravstvenim zakonima, nekako počnemo da razmišljamo, ne samo kao narodni poslanici i kao ljudi koji se bave politikom, već svakako duboko ljudski.

Ovaj današnji predlog seta zdravstvenih zakona, doživljavam i vidim kao iskrenu želju Ministarstva zdravlja da sve one zakonske definicije, koje se nisu u praksi pokazale kao dobrim, u nekom ranijem periodu, isprave se boljim i optimalnijim. Naime, pomenuću nekoliko značajnih, ne samo detalja već krupnih stvari koji se nalaze u ovim predlozima zakona.

Pre svega što se tiče zakona koji je prvi na dnevnom redu, to je Zakon o transplantaciji ćelija i tkiva, pre svega mogu reći da jedno od recimo najbitnijih zakonskih rešenja definitivno predstavlja i definisanje uslova koji će zdravstvene ustanove obavljati, a govorim o delatnosti transplantaciji ćelija i tkiva. Naime, putem ovog predloga zakona definisano je da određene ustanove će se baviti delatnošću koja se tiče pre svega donatorstva, odnosno doniranja ćelija i tkiva, zatim testiranja ćelija i tkiva, i ono što je vrlo bitno, distribucijom, dok će se druge zdravstvene ustanove, naravno, koje ispunjavaju sve zakonom propisane uslove, baviti skladištenjem, odnosno biće banke ćelija i tkiva.

Ovo je naročito bitno zato što se na ovaj način po prvi put jasno definiše posao, dakle delatnost kojom će se određene ustanove baviti. Ovo je naročito bitno zato što smo u dosadašnjim zakonskom aktu, važećem zakonu imali koliziju upravo tih, da kažem zakonskih članova koji su definisali bavljenje ovom problematikom.

Osim ove vrlo bitne stvari koja se rešava, pomenuću definisanje registra davalaca matičnih ćelija hematopoeze. Naime, smatram da uspostavljanjem ovog registra, dakle registra davaoca matičnih ćelija hematopoeze, pre svega najveći benfit, najveću korist će imati pacijenti koji nemaju srodne davaoce matičnih ćelija. Postoje pacijenti koji nemaju srodne davaoce matičnih ćelija i koje čekaju adekvatnog, dakle, koji će po odgovarajućoj hajlat tipizaciji odgovarati u jednom trenutku. Sa postojanjem ovakvog registra takvi pacijenti će brže dolaziti do matičnih ćelija, takvi pacijenti će brže dolaziti do izlečenja. To je suštinska stvar i zato pozdravljam apsolutno i ovaj drugi aspekt ovog predloga zakona.

Takođe, naglasio bih značaj pojednostavljene procedure dobijanja odgovarajućih dozvola, govorim sada o zdravstvenim ustanovama koje će aplicirati za odgovarajuće dozvole. Takođe, apostrofirao bih i onaj deo zakona koji govori o tome koliko treba simplikovati, pojednostaviti i sam proces davalaštva ćelija i tkiva. Vidim da je taj predlog napravljen u skladu i sa predlogom koji se tiče transplantacije organa, a to je taj princip, da kažem, pretpostavljene saglasnosti gde svaka odrasla osoba, odnosno punoletna osoba u našoj zemlji može se izjasniti da ne želi da donira svoje ćelije i tkiva, svaka punoletna osoba može se izjasniti da želi, ali je suštinska stvar da pre svega na osnovu zakonske regulative koja je dala svoje rezultate, a primenjena je u inostranstvu, mislim da su je ovde primenili ti instituti, odnosno da praktično su najbliži krvni srodnici donose tu definitivnu odluku korišćenja ćelija i tkiva.

Osim ovih novina, rekao bih da paralelno sa ovim zakonskim rešenjima koje sam pomenuo, paralelno sa njima neophodno je ustanoviti valjani inspekcijski nadzor. Upravo inspekcijski nadzor je jedna od stavki koja se u zakonu jako dobro definisane. Naime, tu bih pohvalio jednu činjenicu da se Uprava za biomedicinu upravo definiše kao titular, kao nosilac svega ovoga i Uprava za biomedicinu mora da bude i ne samo nosilac i koordinator čitave procedure transplantacije već i nosilac inspekcijskog nadzora.

Takođe pored ovog zakona, dakle u predlogu imamo i Predlog zakona o transplantaciji organa. Predlog zakona o transplantaciji organa je zaista bio neophodan, odnosno sam nov zakon. Zašto je to tako? Mi smo do sada imali na snazi institut informisane saglasnosti. O čemu se tu radilo? Svaka punoletna osoba je mogla svojevoljno da potpiše putem određenim administrativnih obraza saglasnost da će post mortem, odnosno u slučaju moždane smrti biti saglasan da se njegovi organi koriste. Međutim i sa dobijanjem donatorske kartice, koja je bila nastavak te administrativne procedure to nije bio dovoljan dokaz da se ti organi zaista koriste u procesu transplantacije.

Tada je, opet, čitava ta procedura bila uslovljena time da najbliži srodnici daju saglasnost, pa se onda postavlja pitanje – čemu onda donatorske kartice, čemu onda administrativna procedura, čemu troškovi?

Mislim da upravo ovi pravni instituti, koji se nalaze u ovom Predlogu zakona, su oni ključ, pre svega, toga da konačno povećamo broj kadaveričnih transplantacija.

Mislim da sva ona zakonska rešenja koje su neke druge zemlje uvele kao zakonske institute u svoju zakonodavnu zdravstvenu praksu mi moramo iskoristiti i iskoristiti na najbolji mogući način.

Upravo ovim zakonskim predlogom mi ćemo dobiti mogućnost da ukoliko punoletno odrasla osoba ne želi da donira organe može se usmeno ili pismeno izjasniti da ne želi i da na kraju konačan sud daju najbliži krvni srodnici, odnosno staratelj ili roditelj u slučaju maloletne osobe.

Zemlje koje imaju najveći broj kadaverčnih transplantacija Španija, Austrija, Belgija upravo imaju ovakav institut u svom zdravstvenom zakonodavstvu i zato sam ubeđen da, uz ovakav zakonodavni okvir i uz adekvatnu promociju transplantacije, koja mislim da je suštinska stvar, pored zakonodavnog okvira, mi ćemo rezultat.

Osim ovih novina, pomenuo bih da su i u ovom zakonu takođe definisani uslovi koje zdravstvene ustanove treba da ispune da bi se bavile ovom delatnošću, s jedne strane ustanove koje se bave delatnošću doniranja, testiranja, eksplantacije, distribucije organa i, s druge strane, tzv. donor bolnice.

Danas u Srbiji smatram lično da svaka jedinica intenzivne nege može da bude donor bolnica i to je, po meni, princip da dođemo do rezultata.

Osim toga, mislim da vrlo bitna stvar koja je, takođe, definisana zakon, a koja se treba dodatno razraditi podzakonskim aktima, jeste definisanje republičkog programa za presađivanje ljudskih organa. Zašto je ovaj program bitan? Zato što će se putem njega definitivno vršiti organizacija, organizacija timova, organizacija finansiranja, koordinacija između ne samo Uprave za biomedicinu i transplantaciju timova, već i Uprave za biomedicinu, s jedne strane, naše uprave i drugih uprava za biomedicinu i sličnih institucija u drugim zemljama, jer će se jedino na taj način uspostaviti jedna adekvatna koordinacija i saradnja koja će rezultirati povećanjem kadaveričnih transplantacija i smanjenjem lista čekanja za organe.

Takođe, vrlo bitna stvar koja ne samo što je značajna zbog toga što će uneti mir u javnost, već je značajna zbog toga što ćemo imati jasne podatke koliko organa i kojih organa imamo na raspolaganju, koliko ima potencijalnih pacijenata koji čekaju te organe, a to je jedinstveni informacioni sistem pomoću koga ćemo imati sve podatke na dlanu. I, ono što je vrlo bitno to je princip praćenja samog organa od trenutka doniranja i eksplantacije do trenutka transplantacije samog organa. Ovo je bitno ne samo zbog statistike, već zbog toga što moramo pratiti. To je tzv. princip sledljivosti, koji se ovde pominje, ali mi moramo pratiti put doniranja svakog organa ponaosob.

Donošenje programa promocije. Program promocije, kao što sam i naglasio u svom izlaganju, smatram da je možda i najznačajnija stvar. Mi ćemo ovi zakonom dobiti zakonodavni okvir, taj ram, te margine, u okviru kojih ćemo se kretati, ali program promocije transplantacije je suštinski značaj.

Zašto to kažem? Naš narod, kao uostalom i svi narodi, ima svoje specifičnosti, ima svoje posebno, specifično poimanje smrti, shvatanje i odnos prema preminulom čoveku, prema svakom ogranu ponaosob posebno. Mi moramo putem programa promocije razbiti određene predrasude. Mi moramo promovisati transplantaciju kao najplemenitiju stvar koju čovek može učiniti. Govorim sad o donorstvu organa i isključivo na principu promocije transplantacije mi možemo ostvariti rezultat. Ovde bih opet naglasio jasan inspekcijski nadzor.

Donatorstvo, odnosno transplantacija organa predstavlja još osetljiviji teren nego što je to transplantacija ćelija i tkiva i iz tih razloga mislim da značajno kadrovsko ojačanje Uprave za biomedicinu.

Takođe, mislim da značajna finansijska sredstva treba izdvojiti za Upravu za biomedicinu i opredeliti kadrove koji će se isključivo baviti upravo inspekcijskim nadzorom u ovoj oblasti.

Ne mislim samo na inspekcijski nadzor koji će se vršiti u tom smislu do određene zdravstvene ustanove, da li ispunjavaju ili ne ispunjavaju uslove koji su zakonom propisani, već ono o čemu sam i ranije pričao, a to je taj princip sledljivosti, dakle, praćenja toka i praćenja puta svakog organa ponaosob.

Što se, pak, tiče Zakona o psihoaktivnim i kontrolisanim supstancama, mogu reći da je ovaj zakon prošao javnu raspravu i u toku te javne rasprave najveći broj primedbi se odnosio na samo uzgajanje industrijske konoplje i na korišćenje ulja kanabisa u medicinske svrhe.

Što se tiče ove prve problematike, to je koncentracija aktivne supstance, to je tetrahidrokanabinol, u industrijskoj konoplji, sve ove primedbe su usvojene ranijim, odnosno važećim zakonom. Mi smo imali tačno definisan procenat aktivne supstance u industrijskoj konoplji. Da ove primedbe nisu usvojene, privreda bi imala sigurno posledice, tako da mi imamo jednu čistu priču apropo toga. Čista priča je i apropo ovih drugih stvari koje sam čuo za vreme ove današnje rasprave.

Pre svega, sa medicinskog aspekta gledano, govorim o stavu medicinske i stručne javnosti, prihvatanje korišćenja ulja kanabisa jednostavno nije put. Zašto? Zato što ulje kanabisa ne leči bolest, nego kupira određene simptome, zato što već postoje lekovi koji su pravljeni na bazi aktivne supstance kanabisa, a koji se koriste upravo u te svrhe eliminacije tih simptoma, poput mučnine, poput kašlja itd, tako da svaka priča u tom smeru mora se zasnivati isključivo na stručnim argumentima i dokazima i mislim da kao odgovorni ljudi moramo njih samo i prihvatiti.

Osim ovih novina i ovih promena, vrlo je bitan deo zakona koji govori o uvođenju sistema za rana upozoravanja o novim psihoaktivnim supstancama, gde upravo taj sistem će doprineti tome da sve nove psihoaktivne supstance koje budu ulazile u zemlju i koje budu nažalost se koristile u populaciji, vrlo brzo budu analizirane, vrlo brzo se definišu njihova štetna svojstva i vrlo brzo se utvrde mere koje će ići u prilog tome da zaustavimo tu pošast.

Zatim, uspostavljanje nacionalne kontakt tačke za prenos uzoraka zaplenjene droge. Uspostavljanje nacionalne kontakt tačke predstavlja jednu vrlo bitnu stvar koja je značajna u međunarodnim razmerama zato što upravo efikasna koordinacija u oblasti krivičnih istraga na međunarodnom nivou će biti moguća zahvaljujući ovoj tzv. kontakt tački.

Zatim, uvođenje uslova koji bi omogućili funkcionisanje nacionalnog sistema za prikupljanje podataka o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama i to je jedan vrlo bitan deo zakona.

Na kraju, šta suštinski smatram da će ovi zakoni generalno promeniti? Smatram da će se pre svega uvesti jedan sasvim novi nivo bezbednosti, viši nivo bezbednosti u transplantaciji ćelija i tkiva. Smatram da ćemo povećati, naravno, u skladu sa adekvatnim programom promocije transplantacije, da ćemo povećati broj kadaveričnih transplantacija. Smatram da ćemo zajedno sa svim ovim potezima, akcijama, delovanjima uspeti da smanjimo broj pacijenata koji čekaju određene organe.

Ono što je najbitnije, smatram da ćemo na ovaj način adekvatnim zakonskim okvirom, sistemskim rešenjima vratiti poverenje građana u najplemenitiji deo medicine, a to je doniranje organa, odnosno transplantacija. Zato, poštovana predsednice, smatram da su ovo upravo oni zakoni na koje ćemo svi ovde zajedno biti ponosni i kada sutra ne budemo narodni poslanici. Hvala.

Hvala.
Prelazimo na listu poslanika.
Prvi govornik Muamer Zukorlić.
LJupka Mihajlovska. Izvolite.
(Dušan Milisavljević: Javljam se za reč.)
Šta kažete? Jeste li se vi javili?
(Dušan Milisavljević: Kao ovlašćeni, niste pitali.)
Dobro. Zahvaljujem. Nisam dužna da pitam posle svakog govora da li će još neko, još neko, pošto je, izvinjavam se, samo da objasnim, rasprava otvorena jutros u 10.45, tako da nisam dužna da podstičem poslanike da učestvuju.
Javite se vi, pa će posle vas LJupka Mihajlovska.
Izvinjavam se, zamenik generalnog sekretara je rekao, onda govorite posle liste, a to je sutra negde u popodnevnim časovima. Izvinjavam se.
LJupka Mihajlovska. Izvolite.