Prvo želim dam vam se zahvalim što ste na ovakav način sagledali i probleme i sagledali predloge zakona, da je više takvih koji na ovakav način sagledavaju i koji uđu u suštinu. Onda ste mogli da vidite šta sve morate da uradite da bi jednu, krajnje jednostavnu stvar, kada pogledate jednu intervenciju koja ima mnogo prednosti, da bi vi samo legalizovali tu intervenciju, koliko morate zakona da promenite, koliko drugih podzakonskih akata, statuta, od same bolnice, pa preko specijalizacije, fakulteta, ministarstva, države da bi uradili da bi to funkcionisalo po najjednostavnijem principu, da ima svoju svrhu, da smanjite liste čekanja, da ne bude to invazivna metoda, da to bude minimalna invazivna metoda, da bude dobar efekat.
Vi vidite koliko treba da se uradi, mi sada radimo ovo, ali ostaje, nama je jedan od sledećih zakona, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, da sve to promenimo, da sve to ukomponujemo da bi to dalo efekta, da dođemo u fazu, da to što vi predlažete, da budemo lideri u regionu i ostalo, moramo…. Ali, to je sve vidljivo i to je sve može. To je ono što ja vama pričam, biće za dve, tri godine, da stignemo sve ove prateće stvari da uradimo i da do tada imamo dovoljno iskustva i da imamo ceo sistem koji je regulisan i za naše građane, prevashodno njima da pomognemo onda i drugim građanima i na tome da se obnavlja sistem u Srbiji.
Mislim da vam je sada tek jasnije kakav je ovo sistem i šta sve treba da se uradi za jedan mali korak da bi išao dalje. LJudi to gledaju sa jedne strane, svakom je svoj problem najveći, i želi da on bude rešen odmah, i ako njegov problem nije rešen, svi ostali problemi su nebitni i ne rešava se i sve je najgore. Mi to razumemo, ali se trudimo da sve te stvari popravimo, jedino što treba to je, kada neko ovako uđe da ima vremena da se pozabavi ovim stvarima, ne daj Bože da ima i lično, da je morao da se upozna sa svim tim, e onda tek naiđete na neko razumevanje.
Što se tiče promocije i svega, ne postoji bolja promocija od toga kada vi i vama slični to kažu. Mi šta god kažemo, iz Ministarstva, na kraju ljudi koje odredimo za republičke stručne komisije, oni sve to prevedu na teren politike i kažu; ne oni to pričaju politički, lažu nas, ovo, ono i sl. Na medije tek ne možete da utičete, oni pišu šta god hoće, niti se trudimo, jer ako vi kažete „pa nemojte ovo, ajd stavite ono“ uvek će da bude obrnuto. Jednostavno naš jedini cilj je da krajnji građanin koji dođe u tu situaciju, da on oseti, to je nama najbitnije. Kada ima reč onih koji su nešto prošli, koji su videli, to je za nas najbolja promocija. Tako da ćemo mi nastaviti u tome.
Ne očekujte od nas da izlazimo, jer i da kažete, znate, ovo treba ovako, ovo je ovako, ovo su prednosti, imaćete njih pet glasnijih koji su jači u medijima, koji će hteti da to sve obesmisliste. Tako da je nama ostao jedan jedini način da radimo ovako, da menjamo zakone i da dođemo bukvalno do svakog građanina, da oni osete da vide da se to menja i onda ne može niko ništa, ni mediji, ni bilo šta, mogu samo da pričaju, ali kao što vidite oni ne pričaju o temi, pričaju o neki stvarima koje njih žuljaju i na kraju to građani sve vide.

Hvala.
Reč ima Darko Laketić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi ministre sa saradnicima.

Poslanici SNS izražavaju zadovoljstvo, zato što su zdravstveni zakoni ponovo u skupštinskim klupama. Kada govorimo o zdravlju, kada govorimo o zdravstvu, o zdravstvenim zakonima, nekako počnemo da razmišljamo, ne samo kao narodni poslanici i kao ljudi koji se bave politikom, već svakako duboko ljudski.

Ovaj današnji predlog seta zdravstvenih zakona, doživljavam i vidim kao iskrenu želju Ministarstva zdravlja da sve one zakonske definicije, koje se nisu u praksi pokazale kao dobrim, u nekom ranijem periodu, isprave se boljim i optimalnijim. Naime, pomenuću nekoliko značajnih, ne samo detalja već krupnih stvari koji se nalaze u ovim predlozima zakona.

Pre svega što se tiče zakona koji je prvi na dnevnom redu, to je Zakon o transplantaciji ćelija i tkiva, pre svega mogu reći da jedno od recimo najbitnijih zakonskih rešenja definitivno predstavlja i definisanje uslova koji će zdravstvene ustanove obavljati, a govorim o delatnosti transplantaciji ćelija i tkiva. Naime, putem ovog predloga zakona definisano je da određene ustanove će se baviti delatnošću koja se tiče pre svega donatorstva, odnosno doniranja ćelija i tkiva, zatim testiranja ćelija i tkiva, i ono što je vrlo bitno, distribucijom, dok će se druge zdravstvene ustanove, naravno, koje ispunjavaju sve zakonom propisane uslove, baviti skladištenjem, odnosno biće banke ćelija i tkiva.

Ovo je naročito bitno zato što se na ovaj način po prvi put jasno definiše posao, dakle delatnost kojom će se određene ustanove baviti. Ovo je naročito bitno zato što smo u dosadašnjim zakonskom aktu, važećem zakonu imali koliziju upravo tih, da kažem zakonskih članova koji su definisali bavljenje ovom problematikom.

Osim ove vrlo bitne stvari koja se rešava, pomenuću definisanje registra davalaca matičnih ćelija hematopoeze. Naime, smatram da uspostavljanjem ovog registra, dakle registra davaoca matičnih ćelija hematopoeze, pre svega najveći benfit, najveću korist će imati pacijenti koji nemaju srodne davaoce matičnih ćelija. Postoje pacijenti koji nemaju srodne davaoce matičnih ćelija i koje čekaju adekvatnog, dakle, koji će po odgovarajućoj hajlat tipizaciji odgovarati u jednom trenutku. Sa postojanjem ovakvog registra takvi pacijenti će brže dolaziti do matičnih ćelija, takvi pacijenti će brže dolaziti do izlečenja. To je suštinska stvar i zato pozdravljam apsolutno i ovaj drugi aspekt ovog predloga zakona.

Takođe, naglasio bih značaj pojednostavljene procedure dobijanja odgovarajućih dozvola, govorim sada o zdravstvenim ustanovama koje će aplicirati za odgovarajuće dozvole. Takođe, apostrofirao bih i onaj deo zakona koji govori o tome koliko treba simplikovati, pojednostaviti i sam proces davalaštva ćelija i tkiva. Vidim da je taj predlog napravljen u skladu i sa predlogom koji se tiče transplantacije organa, a to je taj princip, da kažem, pretpostavljene saglasnosti gde svaka odrasla osoba, odnosno punoletna osoba u našoj zemlji može se izjasniti da ne želi da donira svoje ćelije i tkiva, svaka punoletna osoba može se izjasniti da želi, ali je suštinska stvar da pre svega na osnovu zakonske regulative koja je dala svoje rezultate, a primenjena je u inostranstvu, mislim da su je ovde primenili ti instituti, odnosno da praktično su najbliži krvni srodnici donose tu definitivnu odluku korišćenja ćelija i tkiva.

Osim ovih novina, rekao bih da paralelno sa ovim zakonskim rešenjima koje sam pomenuo, paralelno sa njima neophodno je ustanoviti valjani inspekcijski nadzor. Upravo inspekcijski nadzor je jedna od stavki koja se u zakonu jako dobro definisane. Naime, tu bih pohvalio jednu činjenicu da se Uprava za biomedicinu upravo definiše kao titular, kao nosilac svega ovoga i Uprava za biomedicinu mora da bude i ne samo nosilac i koordinator čitave procedure transplantacije već i nosilac inspekcijskog nadzora.

Takođe pored ovog zakona, dakle u predlogu imamo i Predlog zakona o transplantaciji organa. Predlog zakona o transplantaciji organa je zaista bio neophodan, odnosno sam nov zakon. Zašto je to tako? Mi smo do sada imali na snazi institut informisane saglasnosti. O čemu se tu radilo? Svaka punoletna osoba je mogla svojevoljno da potpiše putem određenim administrativnih obraza saglasnost da će post mortem, odnosno u slučaju moždane smrti biti saglasan da se njegovi organi koriste. Međutim i sa dobijanjem donatorske kartice, koja je bila nastavak te administrativne procedure to nije bio dovoljan dokaz da se ti organi zaista koriste u procesu transplantacije.

Tada je, opet, čitava ta procedura bila uslovljena time da najbliži srodnici daju saglasnost, pa se onda postavlja pitanje – čemu onda donatorske kartice, čemu onda administrativna procedura, čemu troškovi?

Mislim da upravo ovi pravni instituti, koji se nalaze u ovom Predlogu zakona, su oni ključ, pre svega, toga da konačno povećamo broj kadaveričnih transplantacija.

Mislim da sva ona zakonska rešenja koje su neke druge zemlje uvele kao zakonske institute u svoju zakonodavnu zdravstvenu praksu mi moramo iskoristiti i iskoristiti na najbolji mogući način.

Upravo ovim zakonskim predlogom mi ćemo dobiti mogućnost da ukoliko punoletno odrasla osoba ne želi da donira organe može se usmeno ili pismeno izjasniti da ne želi i da na kraju konačan sud daju najbliži krvni srodnici, odnosno staratelj ili roditelj u slučaju maloletne osobe.

Zemlje koje imaju najveći broj kadaverčnih transplantacija Španija, Austrija, Belgija upravo imaju ovakav institut u svom zdravstvenom zakonodavstvu i zato sam ubeđen da, uz ovakav zakonodavni okvir i uz adekvatnu promociju transplantacije, koja mislim da je suštinska stvar, pored zakonodavnog okvira, mi ćemo rezultat.

Osim ovih novina, pomenuo bih da su i u ovom zakonu takođe definisani uslovi koje zdravstvene ustanove treba da ispune da bi se bavile ovom delatnošću, s jedne strane ustanove koje se bave delatnošću doniranja, testiranja, eksplantacije, distribucije organa i, s druge strane, tzv. donor bolnice.

Danas u Srbiji smatram lično da svaka jedinica intenzivne nege može da bude donor bolnica i to je, po meni, princip da dođemo do rezultata.

Osim toga, mislim da vrlo bitna stvar koja je, takođe, definisana zakon, a koja se treba dodatno razraditi podzakonskim aktima, jeste definisanje republičkog programa za presađivanje ljudskih organa. Zašto je ovaj program bitan? Zato što će se putem njega definitivno vršiti organizacija, organizacija timova, organizacija finansiranja, koordinacija između ne samo Uprave za biomedicinu i transplantaciju timova, već i Uprave za biomedicinu, s jedne strane, naše uprave i drugih uprava za biomedicinu i sličnih institucija u drugim zemljama, jer će se jedino na taj način uspostaviti jedna adekvatna koordinacija i saradnja koja će rezultirati povećanjem kadaveričnih transplantacija i smanjenjem lista čekanja za organe.

Takođe, vrlo bitna stvar koja ne samo što je značajna zbog toga što će uneti mir u javnost, već je značajna zbog toga što ćemo imati jasne podatke koliko organa i kojih organa imamo na raspolaganju, koliko ima potencijalnih pacijenata koji čekaju te organe, a to je jedinstveni informacioni sistem pomoću koga ćemo imati sve podatke na dlanu. I, ono što je vrlo bitno to je princip praćenja samog organa od trenutka doniranja i eksplantacije do trenutka transplantacije samog organa. Ovo je bitno ne samo zbog statistike, već zbog toga što moramo pratiti. To je tzv. princip sledljivosti, koji se ovde pominje, ali mi moramo pratiti put doniranja svakog organa ponaosob.

Donošenje programa promocije. Program promocije, kao što sam i naglasio u svom izlaganju, smatram da je možda i najznačajnija stvar. Mi ćemo ovi zakonom dobiti zakonodavni okvir, taj ram, te margine, u okviru kojih ćemo se kretati, ali program promocije transplantacije je suštinski značaj.

Zašto to kažem? Naš narod, kao uostalom i svi narodi, ima svoje specifičnosti, ima svoje posebno, specifično poimanje smrti, shvatanje i odnos prema preminulom čoveku, prema svakom ogranu ponaosob posebno. Mi moramo putem programa promocije razbiti određene predrasude. Mi moramo promovisati transplantaciju kao najplemenitiju stvar koju čovek može učiniti. Govorim sad o donorstvu organa i isključivo na principu promocije transplantacije mi možemo ostvariti rezultat. Ovde bih opet naglasio jasan inspekcijski nadzor.

Donatorstvo, odnosno transplantacija organa predstavlja još osetljiviji teren nego što je to transplantacija ćelija i tkiva i iz tih razloga mislim da značajno kadrovsko ojačanje Uprave za biomedicinu.

Takođe, mislim da značajna finansijska sredstva treba izdvojiti za Upravu za biomedicinu i opredeliti kadrove koji će se isključivo baviti upravo inspekcijskim nadzorom u ovoj oblasti.

Ne mislim samo na inspekcijski nadzor koji će se vršiti u tom smislu do određene zdravstvene ustanove, da li ispunjavaju ili ne ispunjavaju uslove koji su zakonom propisani, već ono o čemu sam i ranije pričao, a to je taj princip sledljivosti, dakle, praćenja toka i praćenja puta svakog organa ponaosob.

Što se, pak, tiče Zakona o psihoaktivnim i kontrolisanim supstancama, mogu reći da je ovaj zakon prošao javnu raspravu i u toku te javne rasprave najveći broj primedbi se odnosio na samo uzgajanje industrijske konoplje i na korišćenje ulja kanabisa u medicinske svrhe.

Što se tiče ove prve problematike, to je koncentracija aktivne supstance, to je tetrahidrokanabinol, u industrijskoj konoplji, sve ove primedbe su usvojene ranijim, odnosno važećim zakonom. Mi smo imali tačno definisan procenat aktivne supstance u industrijskoj konoplji. Da ove primedbe nisu usvojene, privreda bi imala sigurno posledice, tako da mi imamo jednu čistu priču apropo toga. Čista priča je i apropo ovih drugih stvari koje sam čuo za vreme ove današnje rasprave.

Pre svega, sa medicinskog aspekta gledano, govorim o stavu medicinske i stručne javnosti, prihvatanje korišćenja ulja kanabisa jednostavno nije put. Zašto? Zato što ulje kanabisa ne leči bolest, nego kupira određene simptome, zato što već postoje lekovi koji su pravljeni na bazi aktivne supstance kanabisa, a koji se koriste upravo u te svrhe eliminacije tih simptoma, poput mučnine, poput kašlja itd, tako da svaka priča u tom smeru mora se zasnivati isključivo na stručnim argumentima i dokazima i mislim da kao odgovorni ljudi moramo njih samo i prihvatiti.

Osim ovih novina i ovih promena, vrlo je bitan deo zakona koji govori o uvođenju sistema za rana upozoravanja o novim psihoaktivnim supstancama, gde upravo taj sistem će doprineti tome da sve nove psihoaktivne supstance koje budu ulazile u zemlju i koje budu nažalost se koristile u populaciji, vrlo brzo budu analizirane, vrlo brzo se definišu njihova štetna svojstva i vrlo brzo se utvrde mere koje će ići u prilog tome da zaustavimo tu pošast.

Zatim, uspostavljanje nacionalne kontakt tačke za prenos uzoraka zaplenjene droge. Uspostavljanje nacionalne kontakt tačke predstavlja jednu vrlo bitnu stvar koja je značajna u međunarodnim razmerama zato što upravo efikasna koordinacija u oblasti krivičnih istraga na međunarodnom nivou će biti moguća zahvaljujući ovoj tzv. kontakt tački.

Zatim, uvođenje uslova koji bi omogućili funkcionisanje nacionalnog sistema za prikupljanje podataka o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama i to je jedan vrlo bitan deo zakona.

Na kraju, šta suštinski smatram da će ovi zakoni generalno promeniti? Smatram da će se pre svega uvesti jedan sasvim novi nivo bezbednosti, viši nivo bezbednosti u transplantaciji ćelija i tkiva. Smatram da ćemo povećati, naravno, u skladu sa adekvatnim programom promocije transplantacije, da ćemo povećati broj kadaveričnih transplantacija. Smatram da ćemo zajedno sa svim ovim potezima, akcijama, delovanjima uspeti da smanjimo broj pacijenata koji čekaju određene organe.

Ono što je najbitnije, smatram da ćemo na ovaj način adekvatnim zakonskim okvirom, sistemskim rešenjima vratiti poverenje građana u najplemenitiji deo medicine, a to je doniranje organa, odnosno transplantacija. Zato, poštovana predsednice, smatram da su ovo upravo oni zakoni na koje ćemo svi ovde zajedno biti ponosni i kada sutra ne budemo narodni poslanici. Hvala.

Hvala.
Prelazimo na listu poslanika.
Prvi govornik Muamer Zukorlić.
LJupka Mihajlovska. Izvolite.
(Dušan Milisavljević: Javljam se za reč.)
Šta kažete? Jeste li se vi javili?
(Dušan Milisavljević: Kao ovlašćeni, niste pitali.)
Dobro. Zahvaljujem. Nisam dužna da pitam posle svakog govora da li će još neko, još neko, pošto je, izvinjavam se, samo da objasnim, rasprava otvorena jutros u 10.45, tako da nisam dužna da podstičem poslanike da učestvuju.
Javite se vi, pa će posle vas LJupka Mihajlovska.
Izvinjavam se, zamenik generalnog sekretara je rekao, onda govorite posle liste, a to je sutra negde u popodnevnim časovima. Izvinjavam se.
LJupka Mihajlovska. Izvolite.

Hvala. Rešili smo nedoumicu.

Osvrnuću se pre svega na Predlog izmene Zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama. Prva moja primedba biće, u stvari, što se ovde danas sa nama ne nalazi ministar policije kada govorimo o ovoj temi. Vama svaka čast ministre, naravno, ali svi znamo, samo onaj ko ne želi to da vidi ne zna, da ključni problem kada je u pitanju upotreba narkotika u Srbiji stoji, leži u policiji.

Vi ovde u obrazloženju zakona, između ostalog, navodite: „Neophodno je poboljšati uslove za skladištenje trajno oduzetih količina opojnih droga i u potpunosti pokrenuti sistem za uništavanje oduzete droge.“

Meni, negde, kao nekom prosečnom čitaocu dolazim do zaključka da mi nemamo razvijen sistem za uništavanje zaplenjene droge i onda mi se logično opet, kao prosečnom čitaocu, nameće pitanje šta se radi sa drogom koju mi zaplenimo? Da li se ona distribuira na ulicama našeg grada i završava, nažalost, u telima naše omladine? Ko tu drogu distribuira i da li, zapravo, oni koji su je zaplenili, odnosno, službena lica koja učestvuju u ovome?

Ono što sam očekivala nadajući se da se izmene i dopune zakona pre svega, u ovom trenutku donose, odnosno predlažu zbog nemilih događaja kojih smo svi bili svedoci u proteklom periodu, a tiče se znatnog broja mladih ljudi koji su preminuli od preteranog konzumiranja raznih vrsta droga. Međutim, u obrazloženju stoji da je javna rasprava završena još početkom prošle godine, tako da se ovim zakonom vrše samo neke tehničke izmene ali suštine nema.

Nema sankcija, oštrijih sankcija za službena lica u policiji i drugih snaga bezbednosti koje mogu da učestvuju u akcijama trgovine drogom. Ne postoje te sankcije ni u Krivičnom zakoniku. Jednostavno, da se slikovito izrazim, mora da postoji poseban krug Pakla za ljude koji rade u policiji i drugim snagama bezbednosti ako zloupotrebljavaju svoj položaj dilujući drogu i na taj način dovodeći određene ljude u smrtnu opasnost.

Takođe, često se pominje Grupa za monitoring droga i zavisnosti od droga i sve vreme provejava u obrazloženju koliko je značajno da ona funkcioniše. Ona, koliko sam shvatila, trenutno ima tri zaposlena lica i planira se od 2019. da se zaposle još dve osobe, što je opet evropska preporuka i ispada kao da će se svi problemi koje mi sa drogom imamo rešiti kada se ovih pet ljudi angažuje.

Međutim, suštine u zakonu nema. Nema suštinskog načina da se reši problem lečenja ljudi, jer, složićemo se da je ovo bolest, a pošto ne osuđujemo ni ljude koji obole od raka, ne možemo da osudimo ni ljude koji su, nažalost oboleli od ove pošasti.

Dakle, nema pomena o resocijalizaciji, vi ćete, takođe, našla sam juče na sajtu Insajdera da postoji aparat za detekciju novih droga koji je donirala EU, a koji mi ne koristimo. Ne znam da li je to tačan podatak, nadam se da ćete mi vi razjasniti šta se dešava sa tim aparatom?

Vi ćete, verovatno, mene vratiti na Strategiju koja se bavi borbom protiv droge. Međutim i ta strategija je vrlo diskutabilna, s obzirom na to, biću iskrena, u obrazloženju stoji, da mi nemamo skoro nikakvu statistiku kada je reč o rasprostanjenosti upotrebe psihoaktivnih supstanci.

Dakle, strategija je imala neki akcioni plan koji je istekao. Planirano je da se donese novi u prvom kvartalu 2018. godine. Mi smo u trećem kvartalu, koliko sam ja shvatila, nije donet novi akcioni plan. Međutim, kažem, dovodimo u pitanje kvalitet te strategije kada se ona praktično ne zasniva na nekim pouzdanim podacima.

Vi ovde kažete u obrazloženju, do sada nije sprovedena evaluacija preventivnih programa koji su ranije sprovedeni u ustanovama. Kaže, polazana vrednost za broj lečenih zavisnika ne može se sa sigurnošću utvrditi jer trenutno ne postoji sistem za prikupljanje podataka na nacionalnom nivou.

Mi nemamo informacije o programima koji se sprovode pa dajemo kao neku ciljnu vrednost da uvedemo nove. Dakle, nismo evaluirali ni one koje smo imali, a hoćemo da uvedemo nove.

Ne znam, meni je uvek bilo fascinantno kako u sezoni možemo da utvrdimo broj obolelih od gripa, a ne možemo da imamo podatak o broju ljudi koji se leče od bolesti zavisnosti.

Sve u svemu, ovaj zakon ne znam šta će doneti. Zaključak do kog smo došli jeste da nemamo podatke. Ja sam stvarno pokušala na sve moguće načine da dođem do nekih relevantnih podataka i jedino što sam našla jeste istraživanje Batuta iz 2014. godine.

Vođenje statistike do duše nije manjkavost samo u ovoj oblasti, to nam se inače zamera, i međunarodne institucije, kako smo veoma oskudni sa statistikom u većini oblasti. Tako da ni ne znam ni na osnovu čega ćemo ovde raspravljati, osim da se držimo tih tehničkih izmena zakona i da se eventualno oslonimo na primere iz neposrednog okruženja, na ono što nalazimo u medijima.

Tu pre svega ne mislim ni na ove mlade ljude koji su podlegli ovoj užasnoj stvari, nego mislim i na javne ličnosti koje se malte ne hvale svojim pojavama da konzumiraju drogu. Čak i da se ne hvale, svojim izgledom to prilično dobro ilustruju. Neki su, nažalost, i najmoćniji ljudi u državi i po finansijskoj moći i po vezi sa uticajnim ljudima iz vrha vlasti.

Ja se pitam stvarno, kada ćemo pristupiti ozbiljno ovom problemu? Da li ćemo čekati da deca javnih ličnosti ili političara počnu da umiru ili na ni to neće biti dovoljan pokazatelj.

Molim da se stvarno država ozbiljno zauzme za rešavanje ovog velikog problema. Hvala.

Hvala.
Ministar Lončar, izvolite.

Zahvaljujem se na ovom vašem zapažanju.
Ono što je bitno da vam kažem da ovo sada što će ići u ovim zakonima, posebno Zakon koji ste vi pominjali, o psihoaktivnim supstancama, je preduslov da bi dobili sve ono o čemu ste vi pričali da nam nedostaje. Eto, to je suština. Zato smo i ovo sve uradili da bi imali valjane podatke, da bi imali informacioni sistem, da bi imali sve.
Ja moram da vam kažem da smo mi zatekli jedan sistem gde niste imali ne jednu bolnicu, dom zdravlja, uvezanu u istom mestu u istom dvorištu, oni su imali različite sisteme koji nisu bili kompatibilni i niste mogli da uvežete te podatke, neće vam izaći jedinstveno, hoćemo da ukucamo tu dijagnozu, imamo toliko pacijenata, toliko se javljaju.
Znači, od te situacije, a da ne pričamo o psihoaktivnim supstancama i svemu onome što je bilo. Naravno, kada krene nešto da se radi, onda ljudi vide krenulo je da se radi, onda oni hoće još više i to ide. To je meni drago da ste vi videli i da ste prepoznali – e pa ovi su krenuli nešto da rade, nešto će i uraditi, nešto će napraviti, krenulo je to.
Da vam pojasnim, ovo je preduslov da bi krenuli sa tim, da bi imali i podatke koliko njih se javilo, koliko njih koristi neke psihoaktivne supstance, koji koriste neke droge, koji koriste nešto treće, nešto četvrto, alkohol i slične stvari. Vi morate u jednom momentu da napravite presek da bi znali gde idete.
Druga stvar, bitna vam je ova stvar saradnje sa međunarodnim, pitali ste se gde se droga, gde je droga, pa mi iz tog razloga što je ta droga bila po policijskim stanicama, sudovima, krajnje nebezbedna i rizična za one ljude koji dolaze u kontakt sa njom, mi tek sad regulišemo to. Sad, da mi kažete – e znate nije bilo tako.
Mislim da možemo sve zakone da donesemo u godinu, dve, tri dana iz svih oblasti koje nas muče i koje smo zatekli. Ja vam kažem da je to nemoguće, ali barem radimo, barem se borimo, bar gledamo da svaki put bude sve više i više tih zakona i pokušavamo neki prioritet da nađemo. Samo iz zdravstva bi morali da budemo ovde godinu dana u Skupštini, da ne izlazimo uopšte, da bi sve stavili onako kako bi svi želeli da bude i opet ne bi bili zadovoljni.
Znači, moramo da regulišemo gde se odlažu te psihoaktivne supstance, kako se one čuvaju. Do sada nismo imali mogućnost da tu psihoaktivnu supstancu, drogu prebacimo u neku drugu laboratoriju u inostranstvu, a da je to zakonski regulisano, a da ne pričamo o drugim stvarima. Vladina komisija je morala da sprovodi transport i spaljivanje te droge, pa setite se samo koliko smo u onoj termoelektrani spalili tona droge koja je stajala, koja je zbog nekih zakona morala da bude tu, niste smeli da je dirate, i to je bilo tako. Znači, tone i tone, sećate se sigurno onih slika, da to ne bude neki rizik, da neko ne dođe u dodir sa tim, da neko to ne uzme, da neko to ne ukrade, da neko to ne proda, da neke stvari uredimo. Znači, to su činjenice koje su bile do juče.
Sada, ovo je uslov da se uvede sistem i da bi mogli onda da funkcionišemo, da zna svako kako će po tome da funkcioniše. Da li će to da bude dovoljno, da li ćemo mi da iskorenimo drogu, psihoaktivne supstance? Naravno da nećemo, ali nećemo im dati mira i neće im biti jednostavno da sprovode to što su pokušavali da rade do sada. Naravno da ćemo se zalagati za povećanje te kaznene politike, jer pre svega nam je stalo do naše dece, a ne do dilera. To je suština ovoga. Ako uspemo u ovome, onda kada to uradimo, samo treba da se pridržavamo i da sprovodimo, jer onda ćemo tek imati otvoren put da uradimo sve te stvari koje do sada nisu išle tako.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vesna Ivković.
Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Marinika Tepić.
Reč ima narodni poslanik LJubica Mrdaković Todorović.

Hvala, predsednice.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovani saradnici Uprave za biomedicinu, koleginice i kolege narodni poslanici, kao lekar sa dugogodišnjim radnim iskustvom, želim da kažem da su predloženi zdravstveni zakoni koji su na današnjem dnevnom redu sednice jako dobro koncipirani, vrlo temeljno pripremljeni, krajnje neophodni, više nego primenjivi u bližoj perspektivi i iznad svega plemeniti, odnosno humanog karaktera.

Želim u svom izlaganju zarad javnosti da kažem šta znači termin transplantacione medicine i šta ga kvalifikuje kao vrh medicinske nauke. Transplantaciona medicina je vrlo značajan, savremen metod lečenja koji je za mnoge pacijente jedini terapijski put do ozdravljenja, a često i do očuvanja njihovog života. Transplantacija je oblik lečenja nefunkcionalnog organa ili uništenog tkiva presađivanjem zdravog, odgovarajućeg organa donora hirurškom intervencijom.

Ovaj način lečenja se u svetu sve češće primenjuje u poslednjih 40 godina. Transplantacija bubrega je najčešće izvođena operacija. Kada govorimo o transplantaciji bubrega treba istaći to da je ona četiri puta jeftiniji način lečenja od hemodijalize. Transplantacija srca, jetre, pluća se takođe danas u svetu redovno izvodi. Sa razvojem medicine i drugi vitalni organi, uključujući pankreas i mokraćnu bešiku, mogu se transplantirati.

Takođe, tkiva poput rožnjače, srčanih zalisaka, koštane srži mogu da se doniraju. Najnovije se sada u svetu radi transplantacija ćelija Langerhansovih ostrvaca za lečenje dijabetesa tipa jedan, ali se ta tehnika još uvek razvija na Univerzitetu za bioinženjering u Torontu u Kanadi.

Kada govorimo o transplantaciji i načinima transplantacije, želim da kažem da može biti sa kadavera, osoba koja je doživela, na žalost, moždanu smrt, ali ima očuvane sve druge vitalne funkcije, kao i od živog davaoca. Model pretpostavljenog pristanka sa mogućnošću aktivnog isključenja javnost je najbolje prihvatila u većini zemalja i u tim zemljama sa tim modelom stopa doniranja je znatno uvećana. Naravno, traži se dozvola za doniranje organa od porodice.

Smatram da je transplantaciona medicina polje medicine koje zahteva učestvovanje čitavog društva, jer građani su pokretačka snaga i glavni dobročinitelji. Transplantaciona medicina zahteva podršku i obaveštenost javnosti. Zdravstveni radnici u čitavom tom procesu imaju ulogu servisa koji povezuje donore i primaoce. Mnogim osobama u Srbiji potrebna je transplantacija organa, ćelija i tkiva kako bi nastavili svoj život. Među njima je i nemali broj dece. Na žalost, samo mali broj njih ima sreću da mu neko od srodnika odgovara i da može da se uradi transplantacija. Svi ostali su upućeni na kadaveričnu transplantaciju. Kod nas broj kadaveričnih transplantacija je nezadovoljavajući, da ne kažem da je poražavajući, i naša zemlja se nalazi na začelju liste u Evropi po broju donora organa.

Koji su razlozi ovako slabog odziva zaveštanja organa? Brojni su. Značajno je reći da nisu u pitanju toliko religijski razlozi koliko je reč o zabludama i predrasudama, nedovoljna informisanost, ne pokazivanje empatije i brojne druge zablude, među kojima su i priče o mogućoj korupciji, nedovoljno znanja o moždanoj smrti i sujeverje su najčešći razlozi za odustajanje od potencijalnog donorstva.

Predlog novog zakona, jednog i drugog, i o presađivanju organa i ćelija i tkiva, jasno definiše procedure darivanja, odnosno uzimanja organa kadavera za transplantaciju i on je u skladu sa najsavremenijim svetskim, profesionalnim standardima, stručnim smernicama i etičkim načelima. U potpunosti su primenjeni standardi medicinske nauke i prakse, kao i osnovi kvaliteta bezbednosti ljudskih organa za transplantaciju. Zato je jako značajno, ne samo usvajanje predloženih zakona, već i njihova promocija tj. kontinuirano, snažno edukovanje građana, jer se radi o jako značajnoj životnoj temi.

Svaki budući potencijalni donor tj. davalac mora da razmišlja o prolaznosti života i mogućnosti da njemu samom ili nama ili nekoj nama bliskoj osobi možda zatrebati u budućnosti transplantacija. To vam je načelo solidarnosti i reciprociteta. Zato moramo da usadimo u našu svest da je doniranje tj. darivanje organa odraz najveće ljudske plemenitosti koja se ne može meriti ni sa jednim drugim činom, niti osobinom.

Navešću jedan primer iz nama bliskog okruženja, a u prilog svemu što sam govorila. Naime, na Univerzitetskoj dečijoj klinici Tiršova prvi put na svetu je urađena transplantacija materice, gde su davalac i primalac organa bile genetički identične jednojajčane bliznakinje. U Evropi ovo je tek 12 transplantacija ove vrste, ali je naša beogradska priča jedinstvena upravo po pacijentkinjama koje imaju 37 godina i jednojajčane su tj. monozigotne bliznakinje. To znači da sestra kojoj je presađena materica neće morati da uzima lekove koji sprečavaju odbacivanje presađenog organa. Jedina razlika između bliznakinja je u tome što je jedna rođena bez materice. Druga je rodila troje dece i odlučila da više neće da rađa i da svoju matericu želi da ustupi sestri.

Ovako realizovana transplantacija je od ogromnog značaja za medicinsku nauku i uliva nadu svim ženama koje ne žele da se odreknu materinstva, a imaju slične probleme koje jedino mogu da se prevaziđu transplantacijom organa.

Htela bih da pročitam i današnje saopštenje VMA o transplantaciji matičnih ćelija od nesrodnog davaoca. Znači, VMA ove godine će obeležiti 45 godina od prve alogene transplantacije kosne srži srodnog davaoca, što je bio pionirski poduhvat na prostoru Balkana. Do sada je urađeno na VMA preko 1.200 transplantacija, a svake godine osavremenjuje se ovaj oblik lečenja itd.

Zbog vremena preći ću na sledeći zakon, a to su izmene i dopune Zakona o psihoaktivnim supstancama. Želim da kažem da zloupotreba i posledice psihoaktivnih kontrolisanih supstanci pogađaju sve društvene slojeve u svim zemljama sveta, direktno se odražavajući na zdravlje i život ljudi, podstičući nasilnički kriminal, maloletničku delikvenciju, prostituciju, prosjačenje, imovinske delikte, kao i različita druga devijantna ponašanja.

Svake godine, nažalost, 200.000 ljudi umre od posledica korišćenja droga i da li bismo se uspešno borili protiv droga neophodna je koordinacija svih nadležnih službi kako na nacionalnom tako i na lokalnom nivou. Znači, neophodan je multidisciplinarni pristup ovom problemu.

Veoma važno je podizanje svesti građana o štetnim efektima droga i mobilisanje celokupnog društva za uključivanje u aktivnostima na suzbijanju korišćenja raznih vrsta opijata i psihoaktivnih supstanci. Aktivnosti trebaju biti posebno usmere na mlade ljude koji često nisu ni svesni brojnih opasnosti od korišćenja droga. Osim neposrednog uticaja na zdravlje bivaju ugroženi i psihološki i emocionalni razvoj korisnika.

Zloupotreba sintetičkih droga u Srbiji je relativno nova pojava koja je u velikoj meri povezana sa novim trendovima u ponašanju mladih ljudi u slobodno vreme. Korišćenje psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, tj, droga nije samo zdravstvena pretnja, već i veliki socijalno-ekonomski problem širom sveta i svi mi zajedno moramo dati svoj doprinos u borbi protiv ovog zla po čovečanstvo u celini.

Na kraju, želela bih da nešto kažem i o kanabisu. To ne kažem ja, to kaže nauka, to kaže struka. Znači, postoje već registrovani lekovi koji su uvažavajući zakonsku proceduru pojedinih zemalja stavljeni u medicinsku upotrebu. Na primer „dronabinol“, to je sintetski TSH za lečenje značajnog gubitka težine kod osoba sa HIV, AIDS-om, kod takvih pacijenata kao i za tretman sporednih efekata hemoterapija kod onkoloških pacijenata, kada drugi lekovi ne pomažu.

Takođe, postoji upotreba „nabilona“, sintetske supstance slične THC-u za lečenje mučnine i povraćanje kod pacijenata na hemoterapiji koji ne reaguju na uobičajene lekove iz grupe antiemetika.

Treći lek na bazi kanabisa je „sativeks“ sprej koji sadrži prirodne tetrahidrokanabinole za simptomatsko ublažavanje motornog poremećaja, odnosno spasticiteta kod osoba koje boluju od toga i kod kojih druga terapija nije dala neke željene rezultate.

Na kraju želim da kažem da ćemo mi iz SNS zdušno podržati ove predloge zakona u Danu za glasanje i glasati za njih i kao što reče predsednik Odbora za zdravlje i porodicu i onda kada ne budemo poslanici bićemo ponosni na usvojene zakone. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ana Stevanović.
Reč ima narodni poslanik Danijela Stojadinović.
Reč ima narodni poslanik Borislav Kovačević. Da li je tu?
Reč ima narodni poslanik Dušan Pavlović.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.