Gospodine Milićeviću, koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.
Dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu ovu današnju raspravu u pojedinostima, moram da kažem nešto što se dogodilo u ponedeljak kada je predsednik Republike Aleksandar Vučić bio u bilateralnoj poseti francuskom predsedniku Makronu, gde je Makron jasno stavio do znanja srpskom predsedniku kako 2025. godina nije godina u kojoj će Srbija ući u EU, kako treba prvo da se EU reformiše, da radi na sebi, da reši svoje probleme i da ne planiraju nikakvo proširenje.
Imajući u vidu nacrt budžeta koji je od 2021. godine do 2027. godine EU komesar za budžet EU Etinger je rekao kako u novom nacrtu budžeta nije predviđen ni jedan jedini evro za proširenje. Republika Srbija treba da izvuče pouke iz najnovijeg izlaganja gospodina Makrona i onoga što čujemo od evropskih komesara i to može da bude lekovito za naš zakonodavni proces, da više nemamo predloge zakona čiji je samo cilj da nam što više pravo bude harmonizovano sa pravom EU, nego da gledamo zakone koji su potrebni građanima Srbije, pogotovo kada je tema tako važna kao što je zdravstvo.
Dakle, ne da obrazlažemo zakonske predloge tako što će nam otvoriti neko poglavlje, zatvoriti poglavlje, pomoći ne znam čemu ili svideti se ne znam kome, već isključivo za dobrobit građana Srbije i treba da se povede računa o tome.
U sledećih verovatno ni 100 ni 200 godina neće Srbija ući u EU. Zato moram da podsetim na jednu izjavu gospodina ministra zdravlja koji je prilikom objave da je Srbija primljena u Evrotransplant rekao slavodobitno kako to znači da će srpsko zdravstvo prvo ući u EU. Dakle, Srbija kada bude jednog dana za 200 godina postala članica EU tamo će nas čekati gospodin Lončar i srpsko zdravstvo.
Bilo je nekih nejasnoća u vezi stava naše partije vezano za transplantaciju organa. Mi naravno nismo protiv transplantacije. Niko normalan, mislim, da ne može da bude protiv transplantacije, ali pretpostavljena saglasnost narušava ljudska prava i bez pretpostavljene saglasnosti treba da se pristupa ovoj temi sa oprezom, a kamoli sa ovako represivnom merom. Postavlja se pitanje – ko je vlasnik ljudskog tela? Da li je moguće da čovek nije vlasnik sopstvenog tela? Treba da podnese izjavu da neće, pa da overi, pa da to plati, pa dok mu stigne rešenje od nadležnog organa uprave koji će da vodi tu evidenciju i šta ako odbiju nekoga ko se odluči na takav korak? Šta se onda dešava? Hoćemo li imati upravne postupke i upravne sporove vezano za to da neko ne želi da da svoj organ državi?
Novo zakonsko rešenje je veoma nakaradno. Čuli smo ovde od predstavnika vladajuće većine kako nije problem u pretpostavljenoj saglasnosti i da postojeće zakonsko rešenje i ovo novo da je ishod isti. Ako je ishod isti, zašto menjamo zakon? Ako je dobar sadašnji naš zakon, jednostavno treba raditi na podizanju svesti građana Srbije za doniranjem organa, a ne uzimati takvu obavezu i stavljati građanima to na teret. Šta je onda sledeće? Ako ljudi nisu vlasnici sopstvenih organa, kako oni mogu da budu vlasnici bilo čega? Ako se 126 tamo nekih poslanika odluče da to više nije tako?
Postoji veliki problem u Srbiji vezano za ovu temu budući da je naše zdravstvo zaista veoma loše u poslednjih 18 godina. Naš narod ima jako malo poverenja u naše zdravstvene ustanove, a kako i ne bi kada smo imali situaciju da ministar zdravlja svoje zdravstvene probleme rešava u inostranstvu ne želeći da se operiše u Srbiji. Kako posle neki običan građanin Srbije koji naravno nema novca da priušti operaciju u bilo kojoj stranoj zemlji može da ima poverenja u srpske lekare, u srpske hirurge ako vidi ministra zdravlja da ne želi da se operiše u srpskoj bolnici?
Tema je zaista osetljiva, a trebalo bi malo da pogledamo šta kaže stručna javnost u nekim drugim državama koje su imale veoma opširnu raspravu oko uvođenja pretpostavljene saglasnosti. Na primer, Sajmon Bremhol, konsultant za transplantaciju jetre u bolnici „Kraljice Elizabete“ u Notingemu kaže – postoji uverenje u delu lekarske profesije da bi uvođenje pretpostavljene saglasnosti moglo da nanese štetu u odnosu poverenja između lekara koji brine o pacijentima na kraju života i njihovih porodica. Kako će porodica nekog teško obolelog čoveka da ima poverenja u lekara ako može da ima sumnju opravdanu da lekar neće dati sve od sebe da spase ili produži život članu porodice ako bude njega video kao jeftin izvor ljudskih organa, a da ne pričam o tome koliko i šta može sve da bude povezano za kriminal kada npr. vidimo da ti organi mogu da se prodaju i da se na njima zaradi negde u zapadnoj Evropi, šta će nemoralni i korumpirani ljudi da rade ukoliko im se ostavi ta mogućnost. Govorim, ljudi u srpskom zdravstvu, ne generalizujem.
Ili, šta ako se desi, što je vrlo moguće, ne bi me ništa iznenadilo, da to vidimo mi kao našu izvoznu šansu na ovom putu prema EU? Ako mi budemo mogli više da dobijemo tapšanja po ramenu i otvaranja poglavlja, ako mi stavimo naše organe na raspolaganje nekome u Nemačkoj, ili u Holandiji, ili u Belgiji, ili bilo gde u Evropi. Ne mogu da verujem da se o tome ne razmišlja.
A, s druge strane, ono što je najveći problem jeste da bi se uvela neka tako represivna mera kao što je pretpostavljena saglasnost i da bi se ljudi sa tim složili, treba da bude zaista široko poverenje građana Srbije u efikasnost, u humanost, u profesionalnost zdravstvenih ustanova da bi mogli ljudi da veruju da zaista neće biti takvih zloupotreba. Da li je takva situacija u Srbiji? Ja mislim kad bi mi hteli da ostvarimo da građani Srbije imaju poverenje, da bismo mi trebali na mesto ministra zdravlja da stavimo nekog čoveka od integriteta, stručnjaka u svojoj profesiji koji ima reputaciju kao uspešan stručnjak, a ne neko ko ima reputaciju kao mesar i prate ga priče, kakve ga već prate. Zaista mislim da je problem, možda je gospodin Lončar najbolji doktor na svetu…
