Zahvaljujem.
Na naslov Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakoni koji se odnose na transplantaciju organa su veoma važni i za medicinsku nauku i struku. Srpska radikalna stranka smatra da treba povećati broj transplantacionih centara kako za presađivanje organa, tako i ljudskih ćelija i tkiva.

Vidimo iz Predloga zakona da ste posao transplatacije srca poverili KCS, želim da vas obavestim da u Srbiji postoji još jedna relevantna zdravstvena institucija. Iz subjektivnih razloga neću navesti njeno ime. U njoj se još od 1995. godine do 1999. godine obavljaju najkomplikovanije medicinske intervencije, uključujući tu i transplantaciju srca i jetre.

Namerno sam pomenuo ovaj termin od 1995. do 1999. godine da bi se vratili malo u ono vreme u kojim uslovima su izvršene ove transplantacije. Šta je najbitnije u ovoj stvari? Da transplantirani pacijenti i danas žive svoj život, novi život sa novim organima.

Posle 18 godina tavorenja, u toj ustanovi se ponovo obavlja transplantacioni program i sada odjednom ovim predlogom zakona o toj ustanovi nema ni reči. Prosto, ne mogu da verujem da ste zaboravili i da niste svesni onog što se nalazi u vašem sistemu, na čijem ste čelu.

Samo da vas podsetim, pre neki dan ste mog uvaženog mladog kolegu Aleksandra Šešelja savetovali da mora još da čita, a ja vas obaveštavam, odnosno vam predlažem da se i vi malo obavestite o onim ustanovama u kojima ste na čelu. Toliko.

Hvala profesore.

Na naslov Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Miljan Damjanović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na naslov Predloga zakona amandman je podnela narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović.

Da li neko želi reč?

Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kod donošenja ovog zakona imamo nekoliko tema za koje javnost mora da bude upoznata i nije u pravu kolega Martinović, najpre zbog toga što je on doktor nauka pravnih i trebao bi da zna da ovaj zakon ima i te kako svoje pravne nedostatke i o tome su raspravljali parlamenti širom sveta kada su slični zakoni donošeni, zato što on nije definisan do kraja, a da bi bio upodobljen sa važećim Ustavom, čak na protiv izričito se krše ljudska prava ovim zakonom. Pogledajte gospodine Martinoviću član 23, 25. Ustava, gde se kaže da je fizički integritet neprikosnoven za svakog građanina Srbije.

Ako kažete i ako stoji u zakonu da treba da postoji, odnosno da se uvodi pretpostavljena saglasnost, to znači u startu da nema saglasnosti onoga ko o tome tek treba da se izjasni. Dakle, to je pravno do kraja nedefinisano. Sami ste malopre rekli – a onda će da se pitaju srodnici, pa je navedeno koji su, pročitali ste taj član zakona.

Onda dolazimo do jedne hipotetičke situacije, a pre svega treba da uzmete, ako ste vernik i hrišćanin i onaj etički aspekt, da sve ono što čovek dok je živ i za svog života izričito nije rekao, ko je taj neko, pa da mu je rod najrođeniji i majka i otac i supruga i deca, da odlučuju o tome? On nije stigao ili nije znao, ili nije hteo o tome da se izjašnjava.

Na kraju krajeva, ovaj zakon je i fizički atak na čoveka i psihološki vi sada ovim zakonom i ovom odredbom gospodine Lončar, vršite veliki psihološki pritisak na ljude, da ljudi koji nikada o tome ne bi razmišljali, osim Martinovića, Vučića i onih koji nisu imali donorsku kartu, da uopšte razmišljaju o potencijalnoj mogućnosti da se njihov organ donira. Oni su sada prinuđeni da razmišljaju o tome da se jave Upravi za biomedicinu, gde reče koleginica Ružica da se niko ne javlja na telefon dovodite ljude u situaciju da razmišljaju na način na koji vi hoćete da razmišljaju i još da izglasate to protivno Ustavu i zakonima.

Hvala koleginice Jovanović.
Na naslov Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov Predloga zakona amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici Gorica Gajić i Dejan Šulkić.
Izvolite koleginice Gajić.

Hvala predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, predstavnici Uprave za biomedicinu, nekako ne mogu da se otmem utisku da je načelna rasprava o ova veoma važna tri zakona iz vaše oblasti, Predlog zakona o ćelijama i tkivima, o presađivanju ljudskih organa i psihoaktivnih supstanci bukvalno traje jedan dan. Prosto sada vidimo, kada se raspravlja o amandmanima, kada rasprava ide u širinu i tematski se menja, da je bilo potrebno da o svakom ovom predlogu zakona ponaosob razgovaramo ovde u Skupštini, jer je tema i materija koju obrađuju veoma osetljiva.

Da krenem od prvog amandmana koji su poslanici DSS podneli na Predlog zakona o ljudskim tkivima i ćelijama. Naime, predlažemo da se naslov ovog zakona promeni i da glasi – Predlog zakona o medicinskom postupanju sa ljudskim ćelijama i tkivima.

Da se složimo sa vama, svakako da je bilo potrebno i da u stvari treba doneti jedan ovakav zakon koji će tretirati materiju o ljudskim ćelijama i tkivima, odnosno poslove koji ovu oblast pokrivaju, uslove koji treba da se zadovolje, medicinske odnosno zdravstvene ustanove koje će morati da ispune određene propisane uslove i da dobiju dozvolu da se time bave, svakako da je to potrebno da uradimo i da donesemo ovde. Prateći dalje zakon, vidimo da su u stvari sva pravna lica koja se ovde spominju zdravstvene ustanove, pa smo zato i mi predložili ovaj amandman da kaže da je to medicinsko tretiranje ili medicinsko postupanje sa ljudskim ćelijama i tkivima.

Ono čega se bojim, kao i mnogi poslanici ovde, pa zbog toga i dugo traje ova rasprava, jeste da mi i ova tri predloga zakona sa vrlo osetljivom materijom donosimo pre svega da bismo usaglasili ovu oblast sa zakonodavstvom EU i po evropskoj direktivi. Prosto, svi se plašimo i bojimo da ćemo na ovaj način sve naše baze podataka o ljudskim ćelijama, o tkivima, o ljudskim organima ovako široko otvoriti za korišćenje, kada su zemlje EU u pitanju i stavićemo ih pod kapu na neki način evropskog zakonodavstva.

Kada o svemu ovome raspravljamo, pre svega o transplantaciji ljudskih organa, ćelija i tkiva, treba da se zapitamo i pitamo se naravno, pre svega koliko mi u Srbiji danas imamo zdravstvenih ustanova i koliko visokostručno obučenih lekarskih timova koji će se baviti ovom materijom i kada su u pitanju ljudske ćelije i tkiva i kada je u pitanju presađivanje ljudskih organa i da li mi u stvari ovim zakonom otvaramo „tržište ljudskih organa i tkiva“ i to ne samo kada je Srbija u pitanju, već i šire gledano, kada je i tržište evropskih zemalja u pitanju, odnosno bogate zemlje EU? Tamo se uglavnom i vrše transplantacije, a uglavnom i njihovi timovi dolaze kod nas.

Videli ste danas u ovoj višesatnoj raspravi šta je u stvari ovde najveći problem i sa pravom smo pod sumnju stavili ovu odrednicu da smo mi sada rođenjem svi potencijalni donori.

Ministar se uporno trudi da objasni da to nije baš tako, da posle smrti čoveka ima ko se pita da li će on ostaviti svoje organe i da li će oni ući u proces doniranja.

Ono što i ja moram da podvučem ovde jeste da taj princip donorstva, za koga se apsolutno zalažem, mora da bude princip dobrovoljnosti. U suprotnom, gde su tu onda ona osnovna ljudska prava o kojima sve vreme ovde govorimo?

Naravno da ne treba da negiramo i ovde je poprilično pričano o tome, o tržištu ljudskih organa, o toj sivoj zoni ljudskih organa i ljudskog tkiva. Mi ne možemo da negiramo da takvo tržište postoji, da zloupotrebe i mahinacije postoje, pa se valjda zato i plašimo s pravom, jer, kako god okrenemo, to je, izgleda, po profitabilnosti možda posle trgovine oružjem, trgovine drogom, možda i treća najprofitabilnija grana, ružno je da kažem ali možda tako i može da se kaže.

Ako posmatramo ovaj zakon o ljudskim ćelijama i tkivima samo sa humane strane, koja apsolutno treba da ima taj ton i bitan je za potencijalne primaoce koji godinama čekaju, čuli smo kolike su nam liste, ne bi li nastavili kvalitetno da žive ili ne bi li čak i sačuvali život, svakako da ga treba podržati i svakako da ga treba precizno, zakonskom regulativom urediti.

Slažem se i sa širokim akcijama informisanosti našeg stanovništva šta znači biti donor a šta znači biti primaoc ljudskog tkiva ili ljudskih organa. Ali, prosto, mi moramo da znamo da ne samo pričama o tome koliko je to bitno i humano, već i da ih pravovremeno obavestimo da ne moraju da budu donori ako to ne žele i način na koji to mogu da sprovedu u praksi. Bojim se da široka populacija, da tako kažem, naša manje obrazovana populacija, populacija iz nekih ruralnih sredina, prosto neće imati obaveštenja kada i kako može da se odnosi prema ovoj materiji i na koji način ona može da kaže – da, biću donor, ili – da, neću biti donor. Nemojte da dozvolimo da taj deo naše populacije prosto postane plen za bogatu klijentelu iz bogatih zemalja Evropske unije.

Na kraju, gospodo predstavnici Vlade i koleginice i kolege poslanici, mi ovde u Skupštini ovako brzim tempom naše zakonodavstvo usaglašavamo sa zakonodavstvom EU kao da samo što nismo članica EU. Bojim se, a svedoci smo da su se oni glavni pregovori u Briselu zaglavili oko neprihvatljivog uslova za Srbiju, a to je priznavanje lažne države Kosovo i Metohija i bojim se da ćemo se na tom velikom kamenu spotaknuti i da nikada i nećemo, čemu se ja nadam, biti članica Evropske unije. Onda će sav ovaj naš višemesečni trud u Skupštini Srbije biti uzaludan, jer mi već mesecima samo prepisujemo evropske zakone. Hvala.

Hvala.
Po Poslovniku, dr Aleksandar Martinović. Izvolite.

Član 27, gospodine Marinkoviću.

Dakle, morate pre svega da vodite računa o tome da je tačka dnevnog reda Predlog zakona o ljudskim tkivima i ćelijama, a ne Predlog zakona o presađivanju ljudskih organa. To je jedna stvar.

Druga stvar, vidim da neki ne mogu a da ne pomenu Kosovo i Metohiju, i to oni za čije vlasti je Kosovo i Metohija, odnosno Albanci na KiM proglasili nezavisnost, priznalo ih stotinu država a oni su reagovali tako što su pobegli u Rumuniju ili tako što su se pravili da se to nije desilo.

Onima koji neprestano imputiraju Aleksandru Vučiću i nama iz SNS kako hoćemo da izdamo KiM, da ga nekome damo, da ga prodamo itd, ja vas podsećam šta je juče rekao Hašim Tači, zaglavili su se juče Albanci u Briselu oko tvrdog stava Aleksandra Vučića što neće da prizna nezavisnost Kosova i Metohije. Hašim Tači je juče rekao, pred celim svetom je juče rekao – razgovori nisu uspeli zato što Vučić ne popušta po pitanju priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije. To kaže Hašim Tači, a vi svakoga dana uporno pokušavate da optužite tog čoveka kako on navodno hoće da izda Kosovo i Metohiju. Slušajte malo šta priča Hašim Tači. Evo, nemojte da slušate nas, slušajte njega. Razgovori su, kaže, zapeli, došli smo u blokadu, ništa nismo postigli zato što je Aleksandar Vučić tvrd. Kada je čuo da tražimo priznanje Kosova i Metohije, tog momenta su razgovori završeni.

Nastavio bih nakon izlaganja moje koleginice Gorice, gde je izrazila sumnju da ćemo mi biti možda potencijalna banka organa za neke razvijenije zemlje.

Građani moraju da znaju, ja to ponavljam više puta, moraju da znaju da svi naši građani koji su imali višemesečni ili višegodišnji problem sa nekom hroničnom bolešću koja nije mogla drugačije da se izleči nego transplantacijom organa, da su uglavnom u tim humanitarnim akcijama i sakupljenim novcem ili plaćenim lečenjem iz Republičkog fonda, oni bili lečeni u zapadnoevropskim zemljama ili Americi, gde su dobijali organe tih zemalja, ljudi iz tih zemalja.

Niko u tim zemljama, najviše u Austriji, gde se najveći broj tih transplantacija radio, nije postavio pitanje zašto je nečije srce spasilo neku našu devojčicu ili konkretno, ja ovo pričam i kao lekar, a pričam vam iz više situacija gde sam bio uključen, gde su me ljudi pozivali da im pomognem oko tog zakonodavnog puta Republičkog fonda, a i same komunikacije sa bolnicom u Beču.

Primer moje sugrađanke, koja je dugo godina bolovala od cistične fibroze, i gde praktično više nije mogla da diše. Kroz taj primer hoću da vam kažem da je ona na kraju, to je sve uspešno rešeno, ali su bili u pitanju dani da ona dobije taj organ. Dobila je organ upravo u Beču, upravo je dobila od građanina Austrije, od Austrijanca koji je preminuo i koji je praktično njoj produžio život. Niko u Austriji nije tada postavio pitanje zašto je neko iz Austrije pomogao jedan život u Srbiji. Znači, želim da živim u Srbiji 21. veka, gde se oslobađamo nekih strahova, tabua, nekih sujeta, nekih stvari, nego da gledamo u budućnost, a budućnost je svakako unapređivanje medicine i unapređivanje razmišljanja kako trebamo da pomognemo svakom našem građaninu.

Kroz primer naših pacijenata koji idu, uz veliku finansijsku podršku ili humanitarnih akcija ili iz lečenja iz fonda, oni u ovom momentu nisu ravnopravni sa građanima Evrope, zato što konkretno, kroz slučaj ove moje sugrađanke koja je imala cističnu fibrozu, ona je bila na listi čekanja i kada se pravi jedinstvena lista čekanja, želim da znaju građani čemu mi težimo, težimo nečemu dobrom, pravi se lista čekanja pacijenata koji su članovi Eurotransplanta i onda se gleda u trenutku moždane smrti nekog građanina, da li je to bilo u Nemačkoj, Francuskoj, u Španiji, u Austriji ili Sloveniji, tipuju se, praktično mečuju se, da li može taj organ da se primi kod tog našeg pacijenta. Prednost imaju praktično građani, tj. pacijenti iz Eurotransplanta. Moja sugrađanka je čekala mesecima, bili su u pitanju dani, i u jednom trenutku sreća je bila što niko iz članova Eurotransplanta nije bilo na toj listi da je ona došla na red. I, ona je spašena.

Znači, ovim predlogom zakona, gde ćemo mi biti ravnopravni, naši pacijenti biti ravnopravni sa građanima, tj. pacijentima zemalja Eurotransplanta, je nešto dobro, gde mi imamo mogućnost da imamo veću bazu potencijalnih donora, ne samo građana Srbije, nego ako postanemo, mi ćemo biti u jednom savezu koji garantuje život. Ne vidim tu razloga za nekim strahom – sada ćemo mi da budemo banka. U svim primerima lečenja naših građana u inostranstvu su naši građani dobijali organe građana Austrije, građana Nemačke, građana Španije, a niko, još uvek iz Srbije, nije poslao nijedan organ ka nekoj zapadnoevropskoj zemlji.

Mislim da treba da bude na bazi reciprociteta i da mi spasimo neko austrijsko dete i da nema ništa loše da spasimo neko slovenačko dete, ja tu ne vidim problem. Kroz brojna neka moja javljanja i u narednom periodu ću pričati pozitivne primere.

Jedan primer se desio u Nišu 10. juna 2015. godine, kada je preminula pacijentkinja spasila, praktično, ona nije bila potpisala donorsku karticu, ali je njena rodbina, shvativši da može da kroz nju spasi živote nekih naših sugrađana, rekla našem timu u Kliničkom centu u Nišu da želi da donira organe svoje majke. U tom primeru su se spasila četiri ljudska života. Naša klinika za transplantaciju i naš klinički centar je obavestio Upravu za biomedicinu, VMA, Klinički centar Srbije, Klinički centar Vojvodine, uzorak krvi je slat za Beograd helikopterom i to je jedna sjajna akcija gde je učestvovalo više od 200 lekara i gde su spašena četiri života naših sugrađana. Znači, ništa lepše i ništa humanije za bilo koga. Kao lekar pričam, znači ništa bolje za nekog lekara kada može da spasi neki ljudski život.

Ovde otvaramo mogućnost da građani koji boluju od tih hroničnih bolesti, neizlečivih bolesti, gde njihovi organi ne mogu više da funkcionišu, da li srce da ne može da se kontrahuje, da li su pluća, da li cistična fibroza ili neki proces gde ne mogu da se ekspandiraju, da ne može da se ventiliše, znači da je jedina mogućnost transplantacija. Sa velikom radošću kao lekar ovom problemu pristupam i mislim da je ovo dobra stvar za Srbiju da idemo.

Ovaj Predlog zakona, želim da znate, predložile su kolege, zato ga zdušno i jasno branim. Znači, ljudi koji se bave strukom, ljudi koji su dokazani stručnjaci u svojim profesijama, ljudi koji imaju radove u stranim časopisima, ljudi koji drže predavanja na stranim međunarodnim kongresima, na stranim univerzitetima, ljudi koji su tu, u Srbiji, koji nisu napustili Srbiju, žele da se bore da Srbija bude Srbija 21. veka. Zato pružam maksimalnu podršku kao lekar, da unapredimo još više naš zdravstveni sistem, jer se upravo razvijenost jednog zdravstvenog sistema meri i po procentu obavljenih transplantacija i po uspešnosti obavljenih transplantacija.

Srbija, rekao sam u nekoliko izlaganja, još 1973. godine je obavila prvu transplantaciju bubrega u bivšoj Jugoslaviji, prva u Klinici Zvezdara. Ne vidim razloga da ne verujemo, ne da ne verujemo, mislim da niko ne izražava takvu sumnju da ne veruje našim lekarima, jer naši zdravstveni radnici, i medicinske sestre i lekari, stvarno ulažu napore i u teškim ekonomskim trenucima nikada niko nije pomislio da prestane da radi. Upravo nam je svaki taj jedan izazov gde možete da spasite nekome život i unapredite kvalitet života na prvom mestu.

Hvala, doktore Milisavljeviću.
Na naslov iznad člana 1. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč?
Izvolite, kolega Periću.