Hvala lepo.
Uvaženi poslanici, od 2008. do 2013. godine Dragan Đilas je vodio Grad Beograd. Kao posledica njegove pogubne vlasti, imali smo i ostavljeno nam je preko 20% budžetskog deficita, preko 1,2 milijarde evra dugova, od čega je veliki deo toga trudnicama i porodiljama. Pamtimo Dragana Đilasa po kući „Velikog brata“, po tome što je oduzeo Pionirski grad našoj deci, deci Beograda i započeo rijaliti programe u Srbiji. Poznajemo ga po tome što je roditeljima naplaćivao vrtiće više nego što je bila propisana cena i sada Grad Beograd plaća 20, 30, 40 miliona evra iz budžeta, tužbe tih roditelja kojima je Dragan Đilas više naplaćivao vrtiće za decu koja su u njih išla. E, to je posledica rada Dragana Đilasa u Gradu Beogradu, a u međuvremenu je sam priznao da se obogatio i da mu je imovina veća od 25 miliona evra. Dakle, dok je Grad Beograd siromašio, dok su se dugovi nagomilavali, on se i njegovo lično bogatstvo se povećavalo.
Na nivou Republike Srbije u ovom trenutku imate primer odgovorne ekonomske politike, politike koja nije vođena politikom, niti ličnim bogaćenjem, nego samo ekonomskom logikom i u interesu građana Srbije i naše dece koja treba da nas naslede. Stopa rasta naše ekonomije za prvih šest meseci je 4,9%. Mi smo u top, u vrhu Evrope po tom pitanju. Naš budžet je stabilan i za razliku od deficita koji je imala prethodna vlast, mi imamo suficit već treću godinu za redom, vodimo računa o svakom dinaru koji zaradimo i o svakom dinaru koji trošimo u našem budžetu. Govorimo o učešću javnog duga u BDP-u, koji se iz godine u godinu smanjuju. Govorimo o broju nezaposlenih, gde smo u drugom kvartalu ove godine imali 11,9% nezaposlenih u Srbiji, što je i dalje mnogo i borimo se za svako novo radno mesto, ali je više nego duplo manje nego kada je prethodna vlast vodila Srbiju i kada je bilo 23, 24, 25 stopa nezaposlenosti.
E, to je razlika između nas i njih i to je primer kako Vlada Republike Srbije u ovom trenutku odgovorno vodi ekonomsku politiku i zato sa puno prava govorim da će penzije u Srbiji biti sve veće i veće i da će svake godine stope rasta naše ekonomije biti sve veće i veće, da će naše plate takođe biti sve veće i veće i gledaćemo da svakom našem detetu obezbedimo sigurnu i svetlu budućnost u našoj Srbiji. Hvala puno.

Hvala.
Reč ima ministar Šarčević. Izvolite.

Hvala. Samo ću par rečenica.
Jako je bitno da zna Narodna skupština, a i građani da Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja ima fantastično dobre odnose sa svim studentima, oko njih 260.000, i državnih i privatnih i strukovnih studija. Ako nije poznato, mi smo uspeli da izmirimo dva krila SKONUS-a i da je sad jedinstven studentski pokret. Jednom nedeljno se ja sa njima viđam po svim univerzitetima i primam ih. Tako da, nijednu odluku nisam doneo dok se nisam s njima konsultovao.
Kao što znate da bi ubacivanje nove kategorije bolonjaca ove iste procedure otišlo u beskraj. To znaju i sami studenti. Mi svakako smo već rekli da ćemo poslati dopise svim visokoškolskim ustanovama, a mislim da će većina to ponovo poslušati. Tako da, to nije bez duše, da ministar ne poznaje i ne voli svoje studente. Morate njih pitati to.
S druge strane, mi smo u proceduri izrade zajedničkog novog zakona, koji će biti ovde u Skupštini, koji ću ja morati u njihovo ime da branim, a to je novi zakon o studentskom organizovanju, gde zaista moramo pokazati svim visokoškolskim ustanovama zbog čega one postoje i šta je u središtu tog sistema, svakako student. Tako da nam sledi još da se svakako bavimo i finansiranjem visokog obrazovanja, ali studenti nikada nisu imali vidljiviju ulogu, vidljiviji odnos. Ja sam u toku leta posetio više njihovih kampova i zaista nemam tu nikakav problem sam sa sobom, jednostavno samo koristim priliku da informišem i ostale.

Zahvaljujem.
Ministre Đorđeviću, izvolite.

Zahvaljujem.
Prepoznao sam jednog portparola Fiskalnog saveta, pa dva, a sada sam čuo i trećeg. Pošto nemate strpljenja da slušate celu našu raspravu i sve o čemu pričamo, kao i gospodin Đurić što je izašao, ja ću da vam kažem da sam ja već objasnio da to što kaže Fiskalni savet nije tačno. Da ne bih zamarao auditorijum, pošto vidim i da je gospodin Đurić izašao, da ga ne zanima odgovor, ja ću da dostavim, ukoliko vam je potrebno, ceo ovaj odgovor pisani koji sam dao Fiskalnom savetu, pa možete da vidite zašto i sa pravim argumentima da to što su rekli nije tačno i da je paušalno ocenjeno, što naravno nismo očekivali od Fiskalnog saveta, ali nismo očekivali ni da oni imaju portparole ovde.
Meni je drago da vi pratite izjave našeg predsednika, da to zapisujete i to je pohvalno. Ne znam šta je bila ideja, da li da vas pohvalimo kod njega, da kažemo da i vi pratite njega. Ako je to bila ideja, ja ću da vas pohvalim i da kažem da gospodin Obradović, eto, prati i ne samo da prati, već i zapisuje mudre misli, tako da je to nešto pohvalno i mislim da je jedan napredak kod vas.
Drugo, šta je surova realnost? Surova realnost danas je da je Srbija u suficitu, da imamo veće plate, da imamo veće penzije, da imamo malu inflaciju i da imamo stabilan kurs. To je surova realnost, a nije surova realnost ono što vi kažete.
Poslednje što sam prepoznao, to je da ovaj Savez za Srbiju, koliko ja vidim, kao što se vidi da gospodin Đilas i Jeremić su nanjušili neku lovu, ali ovde nema love, izgubili su izbore 2012, izgubili su izbore 2014, izgubili su izbore 2016, izgubiće i svake sledeće izbore, zato što građani Srbije znaju njihovu politiku i zato što građani Srbije prepoznaju šta oni nude.
Ono što kažem vama, to mogu da tvrdim i da budete sigurni da će biti tako. Penzije nećemo da povećavamo 0,15%, 1%, kako vi predlažete. Penzije ćemo da povećavamo 4, 5, 6% i mi želimo da penzije budu nominalno veće. To je moja poruka vama i mi ne prihvatamo to da se penzije usklađuju 1% godišnje. Hvala.

Molim samo i poslanike i ministre da obrate pažnju na jednu činjenicu. Dakle, Savez za Srbiju je nešto što moramo da raščistimo. Nema poslanika u ovom sazivu parlamenta. Znači, Savez sa Srbiju nikada nije učestvovao ni na kakvim izborima i ovde ne postoji takva politička grupacija, ovde postoje poslanici koji su učestvovali na izborima na listama, imamo spisak ko je prošao, ko nije prošao, tako da vas molim da se ovde ne spominju političke nekakve opcije ili ne znam šta, već kao da postoje njihovi poslanici u parlamentu. Ja to neću da dozvolim, to je prekrajanje izborne volje građana Srbije.
U vreme kada smo izašli na izbore, kada sam izabrana za predsednika parlamenta tačno se znalo koje poslaničke grupe postoje i ko kojoj poslaničkoj grupi pripada. Tako da nemojte da dovodite u zabludu građane Srbije da nekakav Savez za Srbiju, iako ja ne znam šta je to, ima bilo kakvog predstavnika u parlamentu, pa ni Đilas, ni Vuk Jeremić nisu političke opcije koje su parlamentarne. Zato vas molim da o njima razgovaramo samo kao o vanparlamentarnim političkim opcijama koje će možda jednog dana učestvovati na izborima, možda neće, bože moj videćemo. Molim vas, ovde postoje DS i drugi, oni koji su učestvovali na izborima, da neprosvetljujem ovaj narod, jer dovešćemo ih u zabludu, misliće da ovde postoje njihovi predstavnici. Ne postoje trenutno, videćemo posle nekih izbora.
Zato vas molim da se vratimo na temu i da ne trošimo dragoceno vreme, jer imamo značajne zakone ovde i da čujemo ko je za i ko je protiv, a ne da se bavimo sa nekim ko ima želju da jednog dana uđe u parlament.
(Boško Obradović: Replika.)
Reč ima Aleksandara Čabraja.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Morala sam malo da sačekam, jer ne znam da li još uvek traju replike, jer poprilično dugo su trajale i evo sada ću odmah da pohvalim i da vam se zahvalim i da pokušam da zaista vratim na temu ovu sednicu zbog toga što mi se čini da smo se izuzetno mnogo udaljili od teme. Mislim da su teme jako bitne i da o njima treba mnogo da se govori.

Posle jednog dužeg perioda od, meni se čini, sigurno dva i po meseca ne zasedanja, ova Skupština je sazvana sa dnevnim redom, na žalost ne mogu da preskočim ovu temu a to je način rada Skupštine, jedva čekam dana kada ću možda nekada preskočiti, ali to se danas nikako ne može desiti, jer posle dva i po meseca ne zasedanja Skupštine, mi smo naravno, šta ima logičnije od toga nego po hitnom postupku, dobili dnevni red od 33. tačke dnevnog reda koje su normalno spojene u jednu tačku dnevnog reda. Toliko su raznovrsne, široke i zaista ih pre svega volela da čujem bilo kakvo obrazloženje, a koje Poslovnik nalaže, da mi neko objasni zbog čega su ove tačke spojene u jednu tačku dnevnog reda i kakva je to njihova međusobna sličnost. Mislim da je to nemoguće, a ono zbog čega ja govorim uopšte o tome jeste što Poslovnik nalaže da se u tom slučaju obrazloži kakva je to sličnost i po čemu su ove tačke dnevnog reda povezane.

Ministar koji se dotakao većine tačaka dnevnog reda, ne sve, nije obrazložio, ali ministar koji je uglavnom govorio o prvom zakonu na dnevnom redu, a dotakao se i većine drugih tačaka, je govorio dva sata, a mi treba za 20 minuta da se dotaknemo svih ovih tačaka dnevnog reda. Kada sam videla o čemu bi ja trebalo sve da govorim u tom slučaju, shvatila sam da treba da govorim naravno o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o PIO, pa bi trebalo da govorim o još nekim zakonima, pa bi trebalo da govorim o sporazumima. Molim kolege da se usredsredimo na teme potvrđivanje Hongknoške međunarodne konvencije o bezbednom i ekološki prihvatljivom recikliranju brodova, pa Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske o razmeni i uzajamnoj zaštiti tajnih podataka, pa recimo o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Kirgiske Republike o međusobnom ukidanju viza, pa recimo o saradnji u oblasti turizma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije, pa Republike San Marino, pa Republike Tunis itd. Malo sam se uplašila da bi građani koji bi slušali jedno izlaganje od 15 minuta o svemu ovome bi možda pomislili da sa mnom nešto nije u redu kada govorim o svemu ovome odjednom.

Dakle, pre svega ulažem protest na način rada ove Skupštine, da to ponovim po ko zna koji put i kada vidimo ovako sazvanu sednicu, ja potpuno razumem građane koji nam često poručuju da ne treba da dajemo legitimitet ovakvoj Skupštini, da treba da ne učestvujemo u radu ovakve Skupštine. Međutim, tu postoji jedan problem, legitimitet ovoj Skupštini ne dajem ja niti bilo kod od mojih kolega, legitimitet ovoj Skupštini upravo daju izbori i građani koji su na izborima glasali, a mi možemo samo da se nadamo da nas u nekoj budućnosti čeka Skupština koja će raditi po pravilima, a ne prema sopstvenom nahođenju.

Želela bih sada da se usredsredim, kao što su uostalom to i moje kolege činile, jer nemamo mogućnost da sve ovo pretresemo, da se usredsredim na ove neke zakone koje bismo izdvojili i o kojima je uglavnom govoreno, a o nekima jeste dosta govoreno, a o nekima i nije, do sada u raspravi.

Pre svega što se tiče Zakona o izmenama i dopunama Zakona o PIO, složila bih se sa kolegama da ogroman deo populacije pogađaju ove mere i ovi zakoni i da su oni jako bitni za penzionere, ali moram da dodam i nešto, po nekim istraživanjima, bar koliko je meni poznato, penzioneri odnosno penzije čine više od jedne trećine prihoda većine domaćinstava u Srbiji, a to znači da su ove mere izuzetno važne za sve stanovnike Srbije. Na žalost, da se naši prihodi uglavnom, a govorim o većini stanovništva baziraju na penzijama i što se tiče ovog zakona mi ga naravno ne možemo prihvatiti.

Mi smo čak i podneli neke amandmane sa kojima smo pokušali da popravimo ovaj zakon. On ima neke pozitivne osobine, a to je pre svega što će biti ukinuto smanjenje penzija, ali mnogo je govoreno ovde, recimo, o mišljenju Fiskalnog saveta. Ponoviću ono što je već rečeno, a to je da se i te kako rado pozivamo na Fiskalni savet kada je on u našu korist, a kada nije onda odbacujemo to mišljenje. Mislim da ipak ne možemo reći da Fiskalni savet nije kompetentan, da ono što Fiskalni savet govori nema nikakve veze sa stvarnošću, a u tom smislu želela bih zaista da pročitam nekoliko rečenica jer je ovo mišljenje Fiskalnog saveta veoma važno, a ja bih rekla i potresno.

Dakle, Fiskalni savet negativno ocenjuje predložene zakonske izmene kojima se pored ukidanja Zakona o privremenom smanjenju penzija ukida i formula za usklađivanje penzija i Vladi daje diskreciona mogućnost da isplaćuje novčano uvećanje uz penziju. Predlog da se ukine formula za usklađivanje penzija bi ugrozila predvidivost koja karakteriše evropske penzione sisteme čime bi se penzijski sistem Srbije degradirao na nivo najnestabilnijih sistema u zemljama severne Afrike i Bliskog istoka.

Mislim da o ovome treba ozbiljno razmisliti. Možemo mi da pobijamo ovo mišljenje, ali za jednu zemlju koja se neprestano ugleda na EU, koja neprestano priča. U nekim od ovih zakona se čak pominje ulazak Srbije u EU. Mislim da svi znamo da penzioneri iz EU šetaju po Rimu, po Parizu, po Veneciji, po Kritu, po Santoriniju, a znamo kako žive naši penzioneri.

Prema tome, ovakav način uređivanja penzija nikako ne može biti dobar. Neću ulaziti u pojedinosti rekla sam, međutim, ono što nije dobro nikako u ovom zakonu jeste to što Vlada upravo ima velike mogućnosti da diskreciono raspolaže ovim sredstvima. To je ono što nikako ne valja i to je ono što karakteriše neke zakone koji su doneti u poslednje vreme, kao što je recimo bio i Zakon o finansijskoj pomoći porodicama sa decom za koji sam ja odmah rekla da je vrlo diskutabilan i predstavlja mač sa dve oštrice, a sada se to i pokazuje, jer vidimo da su najteže pogođene recimo porodilje koje su zaposlene, žene od karijere, koje više ne mogu da dobijaju čitavu platu itd.

Ono što želim da kažem, jeste da se ovakav način funkcionisanja Vlade svodi uprošćeno rečeno na 3.000 za gospođu. Dakle, mi ćemo vam sistemskim nešto uzeti, pa ćemo vam onda na kašičicu dodeljivati onda kada mi mislimo i koliko mislimo da treba. To je jedan način funkcionisanja koji ne bi smela da dozvoli sebi ni jedna ozbiljna država, a kamo li mi koji tvrdimo stalno kako smo u usponu, kako su nam podaci ovakvi ili onakvi, jako mi je žao što ministra ne zanima ovo što ja pričam.

Dakle, pre svega mislim da je važno da ti neki opšti podaci ne mogu biti uvek pokazatelj uspeha ili neuspeha ili načina života i onoga što mi ovde lično doživljavamo, jer društvo nisu cifre. Društvo su pojedinci, a kao što sam rekla, većina pojedinaca u našem društvu živi izrazito loše i živeće još lošije, jer između ostalog ovaj zakon podrazumeva i to da su penzioneri koji u poslednje vreme odlaze u penziju u lošijem položaju čak u odnosu na ove koji su se prethodno penzionisali. Ne možemo da govorimo nažalost preterano o detaljima u ovom slučaju zato što sam već rekla da i previše malo vremena imamo.

Međutim, takođe bih iskoristila priliku da se osvrnem na već pomenuto Udruženje sindikata penzionisanih vojnih lica, koje je podnelo svoju inicijativu Ustavnom sudu, ali na veoma bitnu temu koja je tom prilikom pokrenuta, a to je vraćanje oduzetih sredstava. Mi smatramo da ta sredstva moraju da se vrate, da je to nešto što država mora da uradi i da treba razmišljati o tome čak i ako to ne može da se učini u novcu, da to mora da se učini u nekom roku kroz bilo kakve načine, recimo, neke načine lečenja itd, ali da se nikako ne sme dozvoliti da ova sredstva ne budu vraćena.

Dakle, ovaj zakon, to sam rekla, ima mnogo manjkavosti i mi za njega nećemo glasati.

Ono što je takođe ovde važno, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, recimo dospeo je u proceduru 17. septembra, a neke javne rasprave o ovim zakonima su se držale još pre godinu i po dana, a sada ih ovde dobijamo po hitnom postupku. Meni to nikako nije jasno, isto bih volela da čujem neko mišljenje o tome.

Hajde da sada malo pomenemo ovaj zakon. Recimo, interesantno mi je da recimo ima ovaj zakon, koji sam malo pre pomenula, i dobrih rešenja. Naročito mi je drago što je pridata pažnja ipak statusu lektora, jer smatram da ne samo u ovim slučajevima koji se pomenute u zakonu, lektori se u Srbiji smatraju luksuzom, a to nikako ne bi smelo da se desi, ali neću se sada posebno baviti ovom temom.

Interesantno mi je da nije, recimo, ministar primetio da ovaj narodni zakon o kojem želim nešto da kažem, a to je Predlog zakona o profesijama od posebnog interesa za Republiku Srbiju i uslovima za njihovo obavljanje se tiče čak i nezavisnosti autonomije univerziteta. Ovaj zakon je jedna crna rupa u zakonodavstvu i o njemu su izrazito negativno mišljenje, između ostalog, dali i Agencija protiv korupcije i Advokatska komora Srbije i mnogi drugi koji su zaista zgroženi ovakvim zakonskim rešenjima. Ovo je jedan nejasan zakon i potpuno netransparentan, za koji će se navodno podzakonska akta čak doneti navodno do stupanja Srbije u EU, itd. Dakle, sve je tu vrlo, vrlo nedefinisano.

I problem je u tome što se takođe ovim zakonom daju izuzetno široka ovlašćenja i Vladi i ministarstvu i što može da se dogodi, a naša je dužnost da upozorimo na tako nešto, da se prosto u dogovoru i konsultacijama sa Vladom i ministarstvima dogodi da dođe do enormnog zapošljavanja ljudi koji mi ne znamo da li će imati uopšte potrebne kvalifikacije, da će ovde Vlada i ministarstvo sami otprilike određivati koga žele da zaposle. Kakva će biti kvalifikacija tih ljudi? Može da se konsultuje određena ustanova u tom slučaju, a i ne mora da se konsultuje, šta to znači? To znači da ovaj zakon čak narušava i član 72. Ustava, jer ministarstvo ovde faktički preuzima deo ovlašćenja visokoškolskih i naučnih ustanova i u njihovo ime proglašava, recimo, koje su struke lica odgovaraju za određene poslove da obavljaju, a koje ne. To je potpuno nedopustivo.

Agencija za borbu protiv korupcije takođe je govorila o tome i rekla da ministarstva mogu predlagati na primer nove profesije od posebnog interesa ukoliko je njihovo obavljanje od posebnog interesa za Republiku Srbiju, a pri tom nisu predviđeni nikakvi kriterijumi prema kojima bi se utvrđivalo kada postoji poseban interes za njihovo obavljanje, što je od suštinskog značaja prilikom odlučivanja o tome da li neka profesija treba da bude uvrštena među profesorima posebnog interesa.

Dakle, uz ovoliko proizvoljnih odredbi, mi možemo samo da nagađamo i da naslućujemo ko će i sa kakvim kvalifikacijama biti zaposlen, na koje mesto, a to je potpuno protivno svim zakonima. Čak Advokatska komora Srbije ukazuje na to da upravo način koji sadrži predložene nacrte ukazuje na nameru da se pojedine profesije diskriminišu, njihov značaj za zaštitu ljudskih prava i sloboda minimizuje, a sudska vlast kao posebna grana vlasti koji bi trebalo da bude nezavisan da dalje oslabi.

Dakle, poseban problem u primeni ovog zakona za koji uopšte ne znamo kako će se primenjivati jer je strahovito neodređen i nejasan, netransparentan, a nekakva akta po kojima će se on navodno sprovoditi se donose na takav način i sam zakon može da se primeni na takav način da se čak dogodi da dođe do slabljenja sudske vlasti koja je inače već znamo u kakvom problemu u Srbiji. I znamo kakav je problem pravosuđa u Srbiji, o kojem nažalost, ovde niko i ne govori.

Toliko za sada, hvala vam.

Zahvaljujem.
Mira Petrović.

Poštovana predsednice, uvaženi ministri, gospođo Kalanović sa saradnicima, koleginice i kolege, ja u ime PUPS-a, koji je ovde već 10 godina, tako da mi jesmo stranka koja postoji i za koju se zna, i koja svih 10 godina upravo štiti interese penzionera i tako smo se i oformili 2005. godine, vrlo kratko ću istoriju jer je neophodno, 10. maja jer je pretio genocid nad penzionerima. Tadašnji ministar Lalović sa zakonom koji je donet vezano za PIO je sam dao izjavu da se očekivalo da će penzije padati, ali niko nije očekivao da će toliko pasti. U tom trenutku su penzije bile ispod 40% i zato je bilo neophodno nešto uraditi i zato su se prosto penzioneri udružili. Ja nisam penzioner, ali sam se priključila njima te iste godine.

Ono na šta bih volela da podsetim, a to je da smo mi, nas nikada nije bilo dovoljno da samostalno donosimo odluku, ali nas je uvek bilo dovoljno da se čujemo i da možemo da dajemo predloge. Mi smo imali 2008. godine predlog o vanrednom usklađivanju penzija i mi stojimo iza toga i to je bila neophodna mera, kakve god ona posledice imala, to je bilo neophodno da bi ta generacija penzionera mogla da preživi. I to je briga o penzionerima, tada pokazana od strane PUPS-a.

Kao što smo i 2014. godine sa ovim brojem poslanika dobili šansu, i ako nismo bili neophodni vladajućoj stranci, da možemo da preuzmemo deo odgovornosti i mi smo je preuzeli, podržavajući koncept fiskalne konsolidacije i šta god mi ovde sada pričali te mere su bile neophodne. Mi smo morali da se izvučemo i da prosto stabilizujemo naše finansije i ono na čemu je PUPS insistirao i tada, a to je da naravno mere budu privremenog karaktera, to je da dođemo do toga da penzije budu uredne, odnosno redove, sigurne i naravno da prate ekonomski razvoj.

Zato mi sada zaista izražavamo zadovoljstvo što pred sobom imamo novi zakon koji je bio neminovan, Predlog zakona, da bismo mogli da ukinemo prethodni koji se odnosio na privremeno umanjenje penzija.

Sa druge strane moram da kažem da ono što moramo da istaknemo i pohvalimo vezano za ovu Vladu, što je ipak urađeno i ranije nego što je rečeno, što penzionerima naravno mnogo znači. Ono što mi iz PUPS-a mislimo i mislim da je neophodno sada skrenuti pažnju na to, to je nešto na šta je u nekom trenutku i ministar Đorđević skrenuo pažnju, a to je da u Srbiji ima sve manje ljudi koji rade i da će ih biti sve manje.

To je problem o kome mi sada ovde treba da raspravljamo. Ne treba da se vraćamo više u nazad ko je, kada i šta uradio. Istorija će to pokazati. Na kraju krajeva, postoje i tolike službe koje time treba zvanično da se pozabave, ako treba da se pozabave, a dajte da pokušamo da nađemo jedno trajno rešenje.

Slažem se, profesor Korać je spominjao tu neku nesigurnost koju izaziva sada ova izmena u zakonu, da će se budžetom određivati sredstva koja će biti planirana za penzije. Tačno je da sada, prosto, da li se svesno unosi nervoza, ali tačno je da na klupama penzioneri komentarišu – da, tamo smo imali neke sigurne brojeve, da li će toga biti ili ne? Pa, i kad smo imali sigurne brojeve, padale su nam penzije.

Znači, mi ne sumnjamo u dobru volju Vlade, ministra, predlagača zakona, da će penzije rasti, ali ono što je neophodno da uradimo jeste da kada se završi ova rasprava, koja će trajati nedelju dana, nebitno koliko, i posle koje ćemo usvojiti zakon koji je pred nama, da već koliko sutradan krenemo da razmišljamo o ozbiljnom novom zakonu, reformi penzionog sistema, ali pravoj, koja se ne može rešiti za tri meseca, za pet meseci.

Ovaj sada zakon pred nama je bio nužnost da bismo mogli da krenemo sa isplatama novih penzija, ali mi moramo i mi smo već kao poslanička grupa dali predlog još u februaru mesecu ove godine i pozvali apsolutno sve relevantne činioce društva i Fiskalni savet i opoziciju i sve vladajuće stranke i sindikate da dođu i da stave. Evo, mi imamo predlog kako. Ne kažem uopšte da je to najbolje rešenje, ali je činjenica da nešto mora da se uradi.

Tehnologija toliko napreduje. Sada je bio „Letnji Davoš“ u Kini. Svi smo u novinama čitali pre nekoliko dana, koje su profesije koje će nestati. Ja vodim „Poštu Srbije“ i jedna od profesija su poštari, ali neko će morati da uplaćuje doprinose. Dok god ima ljudi koji rade, mi ćemo moći, ali će biti sve više automatizma, a sve manje fizičkih ljudi.

Vi sad imate problem u Novom Sadu. Recimo, ja konkretno imam. Vi ne možete da nađete, da angažujete i zaposlite ljude. Taj problem postoji već jako dugo u Subotici. Danas čitam u novinama, Hrvatska ima isti problem. LJudi odlaze tamo gde im je bolje, a s druge strane tehnologija se toliko razvija da vi sada imate jedan kompjuter koji zamenjuje desetine ljudi. Mi imamo mašine. Evo, ja imam u „GPC“-u mašinu koja može da zameni 800 ljudi. Šta ćemo da radimo sada? Da otpustimo 800 ljudi? Kako će ti ljudi jednog trenutka da dobiju penziju? To je nešto što je naš problem, to je nešto o čemu mi svi zajedno ovde treba da razmišljamo.

Da li je to predlog koji mi imamo, osnivanje nekog tehničkog, tehnološkog fonda, što Slovenci hoće da urade, ne znam da li su već završili, što znači da sve kompanije koje imaju mnogo robotike, mnogo mašina, uplaćuju deo profita u taj fond da bi iz njega mogli da se finansiraju penzioneri koji moraju da primaju. Taj svet mora od nečega da živi.

To je ozbiljna tema za razmišljanje i to je ono što sam ja danas htela ovde da govorim. Brojeve smo svi videli. Mi smo svi to pročitali. Mi znamo i mišljenje Fiskalnog saveta kako je, ali mislim da nama svima zajedno, bez obzira na to sada, mi svi sada pričamo o međugeneracijskoj stvarnosti. Mi smo o tome počeli da pričamo i 2008. godine, kada niko nije pričao. Postalo je jako zabavno. Naravno da su danas tema da penzioneri, naravno, ali nekako penzionere svi brane samo u vreme izbora i samo u vreme kampanja.

Mi se sada suštinski vraćamo, jer ćemo svi biti penzioneri, mi se vraćamo na to da mi moramo zajedno da nađemo konsenzus i da kažemo – da, to je nešto što je budućnost, to je nešto što će biti održivo i neće zavisiti da li je ministar Siniša Mali ili je ministar neko drugi. Neće zavisiti od vodeće stranke, već će biti uređeno zakonom. Za to treba mnogo vremena. Sigurna sam da nama samo za dogovor da sednemo treba godinu dana, ali dajte da se u ovih godinu dana nađemo, sednemo i da svako iznese neku svoju platformu i da probamo da to uskladimo i da nađemo rešenje za buduće generacije. Hvala najlepše.

Reč ima narodni poslanik Saša Radulović. Izvolite.