Imam pitanje za ministra pravde.
Zašto Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović kaznu dugotrajnog zatvora izdržavaju u krajnje stravičnim, neljudskim i ponižavajućim uslovima? Obojica su već punih deset godina u specijalnom odeljenju Kazneno-popravnog zavoda „Zabela“ u Požarevcu, a pre toga su bili četiri ili pet godina, jedan četiri, jedan pet godina, u istražnom zatvoru. To je, dakle, ukupno 15 godina u neredovnim uslovima. Svake dve godine oni imaju mogućnost da podnesu zahtev da ih izvedu iz tog specijalnog odeljenja u normalne uslove i svake dve godine ih odbijaju, a ne daju nikakvo obrazloženje, jer sud koji donosi odluku to radi na osnovu izveštaja posebnog odeljenja iz Požarevca, izveštaja Direkcije policije i izveštaja BIA-e. Sva ta tri izveštaja su strogo poverljiva i oni kažu da su toliko poverljiva da ni čovek o kome se radi ne može znati koji su razlozi.
Gde to ima? U kojoj to zemlji na svetu? To ni kod Hitlera nije bilo. I kod njega su vodili računa da se bar malo pravo poštuje. Svaki put oni se žale, a ne znaju na šta se žale. Traže uvid u spis, ne mogu dobiti uvid ni u spis. Kako se može napisati žalba, ako nema uvida u spis? I dalje, obojica su na režiranom procesu osuđeni na te dugotrajne kazne zatvora zbog izmišljene, nedokazane krivice, na osnovu falsifikovanih dokaza, nezakonito pribavljenih dokaza i lažnih svedočenja.
Ono što će vas možda potresti, postoji izveštaj o poseti Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i neljudskog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, koji je podnet Vladi Republike Srbije još 11. februara 2011. godine. Vlada Srbije na to odgovarala, ali ništa nije uradila da se stvari promene. Zakon o izdržavanju krivičnih sankcija o kome je reč, doneo je još dosmanlijski režim, vi ništa niste učinili da se taj Zakon promeni.
U izveštaju Evropskog komiteta se kaže da se režim u Specijalnom odeljenju u Zabeli može opisati, citiram - kao režim koji je na granici neljudskog i ponižavajućeg. Jedini momenat u kom zatvorenici vide ostale zatvorenike je tokom svakodnevne dvosatne fizičke vežbe na otvorenom prostoru, što se obavlja na opresivnom i golom dvorištu. Postoje propisi koji zahtevaju da se izlazak na svež vazduh, na dnevnu šetnju, mora obavljati u dvorištu snabdevenom zelenilom, i to po čoveku broj određenih kvadrata travnatih površina i drveća.
U skladu sa članom 32. ZIKS-a, Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, dozvoljen je međusobni odnos u tom vremenu za maksimalno pet zatvorenika, što isto ne odgovara svetskim standardima. Pokušali su to u Haškom tribunalu u početku da rade, i posle dve godine sve su morali da menjaju. Preostali deo dana zatvorenici ostaju zaključani u svojim ćelijama pod stalnim video nadzorom. Zatvorsko osoblje ima pravo da razgovara sa zatvorenicima isključivo u smislu pozdrava i davanja instrukcija, uvek oslovljavajući zatvorenika po prezimenu, ostali razgovori su zabranjeni. Bez obzira na to zatvorenici mogu da zahtevaju sastanak sa socijalnim radnikom, psihologom, nastavnikom ili vaspitačem. U svetskoj praksi, civilizovanoj praksi insistira se da robijaši imaju što neposredniji kontakt sa stražom, to su nama obezbedili u Hagu, i da se s nama familijarno ponašaju, ophode itd.
