Zahvaljujem.

Danas bih postavila pitanje ministru za rad, zapošljavanje, socijalnu i boračku zaštitu i ministru obrazovanja.

Naime, Strategijom obrazovanja do 2020. godine, usvojenom 2012. godine, kada je ministar obrazovanja bio prof. dr Žarko Obradović, utvrđen je jedan od najvažnijih obrazovnih ciljeva, a to je povećanje obuhvata mladih visokim obrazovanjem i dostizanjem procenta visokoobrazovanih od 20% kadrova. Ka tom cilju se i ide. Procenat, međutim, koji je do sada postignut je 11%. To je dobro, ali svakako nedovoljno za jedno napredno društvo, kojem inače težimo.

S druge strane, priroda Bolonjskog obrazovnog modela kod nas otvara drugo pitanje, a to je pitanje stečenih akademskih zvanja koja se dobijaju po završetku studija na akreditovanim programima i obrazovnim profilima na našim visokoškolskim ustanovama, a nema ih u registru zanimanja.

Problemi nastaju upravo kada mladi sa fakultetskom diplomom treba da se prijave Službi za zapošljavanje, jer se veoma često dešava da veliki deo zanimanja sa akreditovanim visokoškolskih programa nisu evidentirani u registru zanimanja koji vodi Nacionalna služba zapošljavanja, niti statistika prepoznaje ova zanimanja. To se dalje komplikuje kod zapošljavanja, odnosno formulisanja konkursnih zahteva poslodavaca.

Posebno su u problemu nova tzv. „zelena zanimanja“ npr. inženjer zaštite životne sredine. Kako je u toku izrada kataloga zanimanja potrebnih javnom sektoru, smatram da je neophodno da se to usklađivanje izvrši saradnjom Ministarstva obrazovanja u čijoj su nadležnosti studijski programi i zvanja, koja se po tom osnovu dobijaju, i ministra rada u čijoj nadležnosti je područje zapošljavanja.

U vezi sa tim bih pitala oba ministra – da li se radi na usklađivanju nomenklature i statistike zanimanja koja se vode kod Nacionalne službe za zapošljavanje i stečajnih zvanja na našim fakultetima, diploma koje dobijaju mladi, jer bi se mnogi administrativni problemi i prepreke rešile upravo uvrštavanjem ovih zanimanja u registar Nacionalne službe, i to što pre. Ovaj problem je usko vezan za zapošljavanje mladih i obrazovanih ljudi koji često ne mogu biti uvedeni u evidenciju nezaposlenih, jer se njihovo zanimanje ne nalazi u registru zanimanja Nacionalne službe zapošljavanja.

Ukazujem na ovaj problem zbog činjenica da jedan broj mladih i obrazovanih ne uspe da dođe do posla, a diplomu imaju.

Drugi problem koji je povezan sa prvim jeste još uvek prisutan odlazak mladih i obrazovanih ljudi u inostranstvo i taj broj, kao što znamo, nije mali. Ceneći sve napore Vlade da se trend odlaska mladih zaustavi, imala bih pitanje i predlog istovremeno ministru rada.

U vezi sa volontiranjem mladih u organima državne uprave, lokalne samouprave, u sudovima, zdravstvenim ustanovama, obrazovnim institucijama itd, veliki broj mladih se odlučuje da volontira kako bi dobio šansu za zapošljavanje. Znam npr. jedan broj mladih lekara koji godinama volontiraju u našim zdravstvenim ustanovama, pravnike koji su u sudovima ili organima uprave. Volontiranje je prilika da praktično primene stečena znanja i pod mentorstvom stručnih ljudi nauče kako da rade.

Po Zakonu o volontiranju ovi mladi, a nezaposleni ljudi, imaju pravo na naknadu ugovorenih troškova prema članu 21. Zakona o volontiranju. To su pre svega topli obrok i putni troškovi. Dakle, minimum. Međutim, zakon omogućava da se ti troškovi ne ugovore prilikom sklapanja ugovora o volontiranju, tako da oni sami snose troškove redovnog dolaska na posao i troškove ishrane u toku rada.

Pored toga, volontiranje ne ulazi u radni staž, jer se volonteri ne prijavljuju kao zaposleni i ne plaćaju se doprinosi. Ako uzmemo u obzir da su to nezaposlena lica, onda je jasno da je njihovo volontiranje u stvari još veće opterećenje nacionalnog budžeta.

U tom smislu, pitam ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja - da li se i koje mere mogu preduzeti da se volonterima obezbedi obavezna naknada troškova dolaska na posao i troškova toplog obroka? Da li se razmišlja i o mogućnosti promene statusa volontera prijavljivanjem i obezbeđivanjem makar minimalne osnovice osiguranja volontera, što bi značajno poboljšalo njihov položaj i motivisalo i druge da se kroz volontiranje približe šansi za dobijanje stalnog posla? Time bi se svakako smanjio i odliv mladih kadrova u inostranstvo. Pitam – da li se u tom smislu može izmeniti Zakon o volontiranju, kako bi se uvela zakonska obaveza, a ne prepušteno samo poslodavcu da odluči treba li ili ne da volonteru obezbedi… (Isključen mikrofon.)