Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2018. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 91 narodni poslanik.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 90 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika o radu Narodne skupštine?
Reč ima narodna poslanica Sanda Rašković Ivić. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Imam najpre pitanje za predsednika Republike Srbije gospodina Aleksandra Vučića. Naime, ono se tiče posete Moskvi i moje je pitanje – koji je stvarno bio sadržaj te posete i šta se tamo desilo? Naime, ta poseta je na velika zvona najavljivana, ona je bila odlično propraćena. Predsednik je rekao – dobili smo sve ono što smo tražili, ali javnost ipak nije saznala ni šta je to Srbija tražila, ni šta smo to mi dobili.

Postoji jedna diskrepanca u medijskom izveštavanju. Naime, domaći mediji, a tu, naravno, vode tabloidi koji su pod kontrolom vlasti, odnosno režima, govore o tome da, eto, maltene Rusija dolazi ovde sa vojskom da pomogne Srbiji da oslobodi svoju južnu pokrajinu. S druge strane, ruski mediji, ja ću citirati list „Komersant“, kažu da je Putin odbio Vučićevu molbu da Rusija stavi veto na stolicu Kosova u UN, a za uzvrat Srbija neće ući u NATO. Šta je od ovoga istina? Da li je istina da je zaista Vučić to tražio i bio odbijen ili „Komersant“ laže? Neko tu laže. Znači, lažu ili ruski mediji ili naši mediji.

Moje drugo pitanje je pitanje koje se odnosi na REM, upućeno je REM-u i ministru kulture gospodinu Vladanu Vukosavljeviću. Naime, pitanje je sledeće – šta će REM i šta će ministar kulture uraditi da „Pinku“ bude oduzeta nacionalna frekvencija koja je, da citiram ono što u Ustavu piše, „javno dobro od opšteg interesa“ i koje, prema članu 87. stav 2. Ustava Republike Srbije, predstavlja državnu imovinu?

Dakle, pre dva dana srpska javnost je bila svedok da se ova kuća narugala, kroz usta jednog učesnika rijalitija „Zadruge“, maloj Milici Rakić, ispričavši jedan užasan vic o tom nesrećnom detetu koje je poginulo mučeničkom smrću u NATO bombardovanju 1999. godine. Znam ja, kao i svi ostali, da je taj diskvalifikovan iz „Zadruge“, ali reč je krenula, uvreda je krenula. Uvređena je i ponižena ne samo mala Milica Rakić, nego i sva naša deca koja su poginula u NATO bombardovanju i izvrgnuta su ruglu, izvrgnuta su ismevanju, izvrgnuta su, da izvinete na izrazu, teškoj sprdnji i omalovažavanju. Tako da, ja zaista ne znam šta još treba da se desi, a da ova medijska kuća trpi određene sankcije?

Ovo je urađeno sa državne imovine. Znači, nije to urađeno ni sa nekog „Tvitera“, ni sa nekog „Fejsbuka“, nego je urađeno sa državne imovine. Ovo nije verbalni delikt, ovo je delikt časti. Ovakvo omalovažavanje dece koja su poginula mučeničkom smrću nikada nije bilo, ovo se nikada nije do sada videlo u Srbiji i to treba da prestane. Zato je moje pitanje ministru kulture i REM-u – šta ćete uraditi da „Pink“ izgubi nacionalnu frekvenciju?

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj. Izvolite.

Imam pitanje za ministra pravde.

Zašto Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović kaznu dugotrajnog zatvora izdržavaju u krajnje stravičnim, neljudskim i ponižavajućim uslovima? Obojica su već punih deset godina u specijalnom odeljenju Kazneno-popravnog zavoda „Zabela“ u Požarevcu, a pre toga su bili četiri ili pet godina, jedan četiri, jedan pet godina, u istražnom zatvoru. To je, dakle, ukupno 15 godina u neredovnim uslovima. Svake dve godine oni imaju mogućnost da podnesu zahtev da ih izvedu iz tog specijalnog odeljenja u normalne uslove i svake dve godine ih odbijaju, a ne daju nikakvo obrazloženje, jer sud koji donosi odluku to radi na osnovu izveštaja posebnog odeljenja iz Požarevca, izveštaja Direkcije policije i izveštaja BIA-e. Sva ta tri izveštaja su strogo poverljiva i oni kažu da su toliko poverljiva da ni čovek o kome se radi ne može znati koji su razlozi.

Gde to ima? U kojoj to zemlji na svetu? To ni kod Hitlera nije bilo. I kod njega su vodili računa da se bar malo pravo poštuje. Svaki put oni se žale, a ne znaju na šta se žale. Traže uvid u spis, ne mogu dobiti uvid ni u spis. Kako se može napisati žalba, ako nema uvida u spis? I dalje, obojica su na režiranom procesu osuđeni na te dugotrajne kazne zatvora zbog izmišljene, nedokazane krivice, na osnovu falsifikovanih dokaza, nezakonito pribavljenih dokaza i lažnih svedočenja.

Ono što će vas možda potresti, postoji izveštaj o poseti Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i neljudskog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, koji je podnet Vladi Republike Srbije još 11. februara 2011. godine. Vlada Srbije na to odgovarala, ali ništa nije uradila da se stvari promene. Zakon o izdržavanju krivičnih sankcija o kome je reč, doneo je još dosmanlijski režim, vi ništa niste učinili da se taj Zakon promeni.

U izveštaju Evropskog komiteta se kaže da se režim u Specijalnom odeljenju u Zabeli može opisati, citiram - kao režim koji je na granici neljudskog i ponižavajućeg. Jedini momenat u kom zatvorenici vide ostale zatvorenike je tokom svakodnevne dvosatne fizičke vežbe na otvorenom prostoru, što se obavlja na opresivnom i golom dvorištu. Postoje propisi koji zahtevaju da se izlazak na svež vazduh, na dnevnu šetnju, mora obavljati u dvorištu snabdevenom zelenilom, i to po čoveku broj određenih kvadrata travnatih površina i drveća.

U skladu sa članom 32. ZIKS-a, Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, dozvoljen je međusobni odnos u tom vremenu za maksimalno pet zatvorenika, što isto ne odgovara svetskim standardima. Pokušali su to u Haškom tribunalu u početku da rade, i posle dve godine sve su morali da menjaju. Preostali deo dana zatvorenici ostaju zaključani u svojim ćelijama pod stalnim video nadzorom. Zatvorsko osoblje ima pravo da razgovara sa zatvorenicima isključivo u smislu pozdrava i davanja instrukcija, uvek oslovljavajući zatvorenika po prezimenu, ostali razgovori su zabranjeni. Bez obzira na to zatvorenici mogu da zahtevaju sastanak sa socijalnim radnikom, psihologom, nastavnikom ili vaspitačem. U svetskoj praksi, civilizovanoj praksi insistira se da robijaši imaju što neposredniji kontakt sa stražom, to su nama obezbedili u Hagu, i da se s nama familijarno ponašaju, ophode itd.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem, gospodine Šešelj.

Još nisam sve završio.

Završili ste, pet minuta isteklo. Evo, pet minuta i 20 sekundi. Zahvaljujem, zaista.

Još samo ovo da vam kažem.

Recite.

Oni su utvrdili da ovo ne može da vodi resocijalizaciji zatvorenika, nego krajnjoj desocijalizaciji i teškom psihičkom oboljenju.